(P)likovi

Hej banditi jel' vam žao, rastanak se primakao

Ko će biti Vučićev Juda?

Bolest je uzela maha, otkazuju organi na Vučićevom stranačkom i biračkom telu, a i šire. Nekoliko tajkuna, s različitim izgovorima, odbilo je da učestvuje u finansiranju oproštajne turneje "Budućnost Srbije", pojedini istaknuti funkcioneri SNS-a pripremaju odstupnicu i tajno nude saradnju liderima opozicije, a javno to već rade neki multimedijalni manekeni naprednjačkog kartela. O tome ko će i po kojoj ceni izdati samozvanog mesiju, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde, nekada blizak saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

Diktatura ulazi u završnu fazu. Građanski protesti su eliminisali uticaj laži i straha. Dva najjača Vučićeva sredstva za kolektivnu hipnozu. Strani gospodari pojačavaju pritisak, a domaće sluge šire nervozu i zebnju od suočavanja s odgovornošću, koju s vođom ne žele da podele ni bedni sendvičari. Pritisnut sa svih strana, Vučić mora da sve probleme rešava odjednom.

Najveću muku mu zadaju protesti, koji se već tri meseca šire Srbijom. Iako su subotnja okupljanja u Beogradu ušla u rutinu, bez zanimljivih ideja i nove energije, broj učesnika se ne smanjuje. Organizatori čine sve što mogu da sputaju bunt. Čim masa počne da skandira "Vučiću, lopove", oni pojačaju muziku s razglasa. Odbijaju sve predloge da se preduzmu konkretne akcije koje bi značajnije uzdrmale režim. Umesto da povedu masu pred zgradu Predsedništva ili Vlade Srbije, usmeravaju je u Terazijski tunel, a ne pada im na pamet da dozvole blokadu saobraćaja na trgovima i mostovima. S takvim tempom, ko zna kad će šetnje prerasti u marš, ali i ovo je dovoljno da izazove paniku diktatora.

Kako i ne bi kad je njegova kampanja "Budućnost Srbije" doživela potpunu propast. Na mitinzima je sve manje sendvičara, lokalni biznismeni ne daju dovoljno novca za autobuse, koje naprednjački funkcioneri ne mogu da napune. U cirkusu učestvuje samo ko mora. Ljut zbog neuspeha, Vučić je zadužio Branka Malovića da poveća reketaški namet opštinskim moćnicima, a Darka Glišića da pritegne aktiviste. Pre svakog mitinga Malović priprema teren, uteruje strah i pare, a Glišić sve dokumentuje, snima i slika učesnike, da se zna ko je izvršio dužnost i došao da se divi porastu dži-di-pija, a ko je sabotirao taj spektakl. Opet, džabe. Nema ljudi, nema aplauza, Vučića dočekuju samo nesrećnici koje su na to prinudili vlasnici preduzeća u kojima rade.

U takvim okolnostima, vladar se služi onim što mu je preostalo u arsenalu. Uz uobičajene laži o ekonomskim uspesima i zlatnom dobu srpske privrede, pojačao je dozu stimulacionih poruka. Kao ženstvenija verzija Ruške Jakić, Vučić priča kako je jak, pametan, neustrašiv i nepobediv.

- Ne plašim se protesta, ne plašim se naroda. Vladaću još deset godina, vladaću koliko hoću - rekao je na jednom mitingu, ne bi li ohrabrio sebe i svoje zabrinute sledbenike i, istovremeno, zapretio svim kolebljivim naprednjacima da se ne igraju vatrom.

Vetar u jedra dobio je iz Evropske unije, čija portparolka Maja Kocijančić upozorava opoziciju da ne bojkotuje rad parlamenta i da niko ne pomišlja na to da protesti u Beogradu pokrenu nekakvo "balkansko proleće", po ugledu na ono "arapsko", koje je pre osam godina oborilo nekoliko diktatora iz severnoafričkih država. Vučić je to shvatio kao direktnu podršku njemu i njegovom despotizmu. Ipak, čak je i on svestan da ta iluzija lako i brzo može da se rasprši, naročito ako se pojačaju protesti i osnaži opozicija.

Razloga za brigu ima, dao mu ih je Sergej Trifunović. Ulaskom u tzv. visoku politiku i prihvatanjem funkcije predsednika Pokreta slobodnih građana, slavni glumac je poremetio ravnotežu u odnosima vlast - opozicija. Pored prepoznatljivog stila ponašanja i vulgarnog rečnika, kojim naprednjačke zlikovce nemilosrdno tretira po zasluzi, Trifunović se, mimo prakse drugih opozicionih lidera, prihvatio konkretnog posla. Podržao je maloletnog Nikolu, najmlađeg političkog zatvorenika u Evropi, i njegovu majku. Posetio je Velimira Gligorijevića, čija supruga Stanika je poginula u saobraćajnom udesu koji je izazvalo vozilo u kome se nalazio Zoran Babić. Trifunović je udovcu ponudio pravnu i finansijsku pomoć. Prema informacijama koje je dobio od advokata, Babić se nalazio na mestu vozača, odakle su ga jedva izvadili iz smrkanog automobila. Posle tragedije, sad već bivši direktor "Koridora Srbije" telefonom je pozvao Gligorijevića. Izrazio saučešće i rekao da je u trenutku sudara spavao na zadnjem sedištu, nije ni znao šta se desilo. Kad je shvatio, otišao je na Kipar, da se leči i odmori.

Vučićeva medijska mašinerija je odmah replicirala Trifunoviću. Naravno, izokola. Kao dokaz da Babić nije vozio smrtonosni auto, objavljeni su snimci s OMV benzinske stanice i naplatne rampe. Na prvom se vidi Babić, kako posle plaća račun, izlazi iz objekta i seda na stražnje sedište. Slučajno, otkrili su detalje na osnovu kojih može da se rekonstruiše brzina Babićevog vozila.Kamera je zabeležila i vreme. Na pumpi je bio u 8.09. Do naplatne rampe u Doljevcima, udaljene 61 kilometar, stigao je u 8.25, što pokazuje da je jurio 215 na sat. Brže od života. Ne njegovog, nego života Stanike Gligorijević, majke četvoro dece.

Kad god pomene taj slučaj, Trifunović podseća javnost i na Andreu Bojanić, koju je ubio sin Željka Mitrovića. Takođe, žestokim izjavama, potkrepljenim zanimljivim i pikantnim podacima, gruva po bati Andreju, Nebojši Stefanoviću,Dijani Hrkalović i ostalim Vučićevim saradnicima. Već i to je dovoljno da bude targetovan, ali pravi problem diktatoru ne stvara uvredama i psovkama, nego udarcima tamo gde najviše boli.

- S ovima može da se završi za dva dana, samo kad bi ljudi mrdnuli dupeta iz kuće - tvrdi Sergej.

Toga se Vučić najviše plaši. I on je svestan da će naprednjačka kula od karata raspasti za dva dana čim se ljudi mrdnu. Zato mu smeta svako ko istinom demantuje njegove laži o tome da će vladati koliko god hoće, niko ne može da ga pobedi, nikoga se ne plaši... A, Trifunović radi baš to. Tako je, u rekordnom roku, postao državni neprijatelj broj 1.

Vučić je sasuo paljbu iz svih oruđa. Preko strogo kontrolisanih biltena opisivao je Trifunovića kao propalog glumca i narkomana, prostaka kome smrdi iz usta i društveni talog koji krade od bolesne dece. U patološkoj kampanji istakao se Zlatibor Lončar, koji je Trifunovićeve političke istupe ocenio kao izraz kompleksa jer mu je penis mali, ima samo četiri centimetra i može da se poveća još za tri, ali ne i za deset. Lončar, valjda, zna šta priča, verovatno je, još dok se odazivao na nadimak Doktor Smrt, merio genitalije Dušanu Spasojeviću. Pored najnižih gadosti, kojima je zadovoljavao strasti naprednjačke publike, Vučić je odlučio da Trifunovića diskredituje i među opozicionarima. Pokušao je to objavljivanjem fotografije na kojoj se zagrljeni smeju Trifunović i Petar Panić. Opozicioni čistunci su to zaista shvatili kao ozbiljan razlog za sumnju u Sergejeve namere, a neki su požurili da to predstave kao dokaz da je on, kao i njegov prethodnik na mestu predsednika PSG-a, Saša Janković, proizvod Udbe. Na tu udicu se uhvatili i neki od lidera Saveza za Srbiju, koji ne žele da javno prozovu Trifunovića, ali tajno plasiraju procene da je "veliki gospodar velikom glumcu dao veliku ulogu u razbijanju opozicije". To je očekivano, s obzirom da je glumac zaista okupirao scenu, privukao pažnju omladine, čak i onog dela koji nije zainteresovan za dešavanja na u politici i gurnuo u drugi plan trojac "lopova i fašista" Đilasa, Jeremića i Obradovića.

Naivni opozicionari bore se za svoj deo biračkog korpusa, u koji se, kao nenavođeni projektil, zaleteo Trifunović. Njima odgovara da ga spuste na zemlju, kao što Vučiću odgovara da, o istom trošku, pokaže kumu Pani da zna s kim se, kad i zašto viđa. Vučić zaista nema hrabrosti da to raspravi u razgovoru s Paniću u tri oka, pa se služi ovakvim trikom. Posle ovakvog javnog ofiranja, neka Goran Vesić, Bratislav Gašić, Zorana Mihajlović i ostali naprednjački doglavnici razmišljaju da li se u Vučićevoj špijunskoj kolekciji nalaze i njihove fotografije. Ako je smeo da udari na opakog kuma, šta tek može njih da snađe.

Uostalom, to su mogli da vide i na primeru Zorana Bašanovića, kuma koga je Vučić nekad najviše voleo, a sada ga najprljavije napada. Uzalud Bašanović podseća kuma da je "založio svoj život i slobodu" dok su se zajedno borili za vlast. Estradni menadžer je tada obezbedio finansijere, koji su sa desetak miliona evra pomogli kampanju SNS-a, da bi danas bio izložen pretnjama smrću, progonstvu i uništavanju svih poslovnih kombinacija, među kojima je i kablovska televizija Naša.

U tu televiziju, pre nekoliko dana, po Vučićevom nalogu, ušli direktor "Filmskih novosti" i istaknuti član SNS-a Vladimir Tomčić, saradnici javnog izvršitelja Miroslava Prijovića i velika grupa policajaca. Iako je TV Naša taj poslovni prostor i opremu iznajmila od Muhedina Hadžića, na zahtev "Filmskih novosti" izvršitelji su pokušali da popišu i oduzmu stvari i onemoguće rad redakcije. Bašanović se na vreme sklonio na bezbednu udaljenost, pošto je, kao opasni svedok Vučićevih prevara i izdaja, stavljen na listu za odstrel.

Ana Brnabić ne bi pogrešila kad bi počela da, kao Bašanović, traži mesto na koje će se skloniti od vođe. Odavno je navikla da je Vučić izvrgava ruglu i koristi kao otirač, što je dokazao i komentarima posle porođaja Brnabićkine partnerke Milice Đurđić. Vest o rođenju deteta razveselila je Vučića. Prva reakcija mu je bila: "Da li će tata Ana da uzme porodiljsko odsustvo?" Kasnije se razbacivao šalama o cepanju košulje i malom srećniku koji ima četiri sise da sisa. Od toga, Brnabićki su važnije Vučićeve priče da je Igor Isailović donirao polne ćelije, koje su iskorišćene prilikom veštačke oplodnje Milice Đurđić, pa je dete dobilo njegovo ime. Advokat Isailović je Brnabićku zastupao prilikom ostavinske rasprave, a zajedno su, 2015. godine, osnovali firmu "Energy & Innovation". Kad je postavljena na mesto ministarke za lokalnu samoupravu, Brnabićka je vlasnički udeo prenela na Đurđićku, da sve ostane u krugu porodice. Ovlašćenje da zastupa tu firmu dobio je advokat iz Isailovićeve kancelarije Lazar Simić, koji je suvlasnik Srpskog telegrafa. Isailović je bio zastupnik of šor kompanije "Busby Financial Corp." aktuelnog ministra i Brnabićkinog školskog druga Siniše Malog, kao i firme porodice Mali "Compost Group", koja je nezakonito prisvojila 10 hektara državnog zemljišta kod Vršca.

Iako sladostrasno uživa u preturanju tuđeg prljavog veša, Vučiću, zasad, ne pada na pamet da dirne u ekipu koju predvode braća Siniša i Predrag Mali i trio Igor Isailović, Ana Brnabić i Milica Đurđić. Iza leđa, uvek će im se rugati, ali javno prezentuje spremnost da ih brani čak i u nezakonitim ili protivustavnim stvarima. To je uradio i odgovarajući na kritike koje su Brnabićki uputili predstavnici LGBT populacije.

- Brnabićka nije postala ništa - ocenio je Predrag Azdejković, gej aktivista, koji podržava naprednjački režim, ali nije odoleo iskušenju da ukaže da Ustav Republike Srbije zabranjuje istopolnu bračnu zajednicu, tako da se može reći da je Đurđićka postala samohrana majka, a Brnabićka je bila i ostala ništa, ne samo u političkom smislu.

- Baš da vidim ko će Ani Brnabić da uzme dete - narogušio se Vučić na otmičare koji postoje samo u njegovoj glavi.

Kad brani klan Siniše Malog, Vučić brani sebe. Ekipa oko Malog kontroliše tokove novca, onog državnog, ali i prljavog, pa i Vučićevog. Uz to, oni upravljaju medijima zaduženim za najprimitivniju naprednjačku propagandu, kao što su Studio B i dnevni list Alo. Imperiju nameravaju da zaokruže kupovinom izdavačke kuće "Ringier", od koje su već uzeli list 24 sata, a sad žele Blic, NIN i ostala publikacije. Taj posao je poveren Milenku Škariću, vlasniku firme "Sky music".

Škarić ima još deset preduzeća, među kojima su "Aquila team", "Skymel", "Sky logistic" i CBGB, preko koje poseduje i "Exit festival and brands". Radio-televizija Srbije prošle godine je isplatila 120.000 evra Škarićevoj firmi "Sky solutions", od koje je iznajmila tehniku za specijalne emisije poput "Šarenice". Isto preduzeće iznajmljuje bine i ozvučenje za mitinge Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, kao i Gradu Beogradu za Bir fest, Srbija ekspo, dočeke sportista ispred gradske skupštine, pa i za koncerte Željka Joksimovića i Severine. Saradnja je tako bliska da je grad 2015. godine isplatio Škariću oko 300.000 evra da pokrije gubitke na koncertu Robija Vilijamsa. Konkurentske kompanije upozoravale su da gradska vlast za neke tendere namešta uslove koji favorizuju "Sky Music". Ko gubi, ima pravo da se ljuti, ali to ne dotiče tandem Mali-Škarić, koji su izuzetno intimni i kao komšije u luksuznom kompleksu "Oaza", gde imaju stanove.

Dok su na vlasti, dok su im republički i gradski budžet na raspolaganju, trajaće idila između Vučića i ganga Mali & co. Kad diktator padne s trona, u toj ekipi tražiće se svedok saradnik, koji će raskrinkati puteve novca. I američki Al Kapone nije pao na teškim zločinima, nego na poreskoj utaji, kad ga je izdao računovođa. Ta sudbina može da zadesi i srpskog AV Kaponea, kad ga izda Siniša Mali ili Ana Brnabić ili, možda, neko treći, pametniji od njih.

A, izdaće ga svi. Tako su programirani. Poznata je deviza Jozefa Gebelsa "dajte mi medije i od naroda napraviću krdo svinja". To je u praksi primenio Gebelsov učenik Aleksandar Vučić, ali uspeo je samo delimično, odnosnom s onim delom naroda koji agituje i glasa za njega.

Vučić se okružio najsramnijim političkim konvertitima, multimedijalnim najamnicima i okorelim kriminalcima. Niko od njih nije ušao u naprednjački kartel zbog Vučića, jer je lep i dobar, nego zbog vlastitog interesa. Po toj liniji će svi tražiti izlaz. Između Vučića i sebe, izbor neće biti težak. Neki su ga već napravili, pa pokušavaju da se na vreme presele na stranu pobednika. Na to ih tera strah od odgovornosti, baš kao što mnogi, takođe iz straha, ostaju u kartelu, plašeći se više njega, nego slobode. Upravo takvi, koji sad ne biraju načina da dokažu lojalnost, kad se točak okrene, postaće mu najžešći neprijatelji.

Kako će izgledati izbor za ulogu Vučićevog Jude videlo se otkad su počeli protesti. Pametniji naprednjaci su se ućutali, prave se mrtvi i čekaju da opasnost prođe. Gluplji su zabrinuti, ali otaljavaju posao, izvršavaju naloge i, kad baš moraju, vređaju opoziciju. U trećoj grupi nalaze se Ana Brnabić, Goran Vesić i Zlatibor Lončar. U agresivnosti ponekad ih imitiraju Vladimir Orlić, Milenko Jovanov i slični beznačajni likovi, koji nemaju nikakvu političku težinu. Povezani interesima i isprepletenim tragovima, osuđeni su na saradnju s Vučićem do kraja njegove vladavine. Kad se to desi, ostaće im samo nada da će se i za njih naći mesto u avionu za Budimpeštu, Istanbul, Minsk ili neko drugo sklonište. Tome se nadaju i brojni biznismeni, koji su debelo naplatili saradnju s kartelom, provlačeći se kroz tendere i to ispod radara javnosti.

Ceh će, svoj i tuđ, platiti komandiri Vučićevih medijskih jurišnih odreda. Na spisku za čišćenje, koje mora da se izvrši posle smene vlasti, u vrhu je Vučić, a onda krdo vlasnika i urednika medija. Zorana Mihajlović, Aleksandar Vulin, pa i Nebojša Stefanović, kod normalnih građanja izazivaju, u najtežu ruku, sprdnju i prezir. Mržnja i želja za osvetom za sva poniženja i uvrede usmereni su prema medijskim saradnicima okupatora. U opoziciji, razjedinjenoj po svim mogućim pitanjima, vlada konsenzus samo u odnosu prema RTS-u, Pinku, Hepiju i Informeru, odnosno vodećim ljudima tih Vučićevih fabrika laži. Razlozi se svakodnevno emituju i štampaju u tim medijima.

Udaru opravdane kritike izložen je javni servis. Kad se borio za vlast, Vučić je obećavao da će ukinuti pretplatu. On je lagao, građani su se radovali. To je trajalo dok nije zaseo na pijedestal. Onda je nastavio da tu medijsku mašinu za proizvodnju i plasman njegovih prevara finansira novcem prevarenih građana. Od 2014. godine do danas, RTS i RTV Vojvodine dobili su 27 milijardi dinara. Za te pare, vlast je mogla da izgradi 100 domova zdravlja ili 350 škola i vrtića. Međutim, Vučiću je potrebniji medij koji će podržavati njegove političke avanture. Od lekara ili nastavnika, važniji mu je Dragan Bujošević, koji će dozvoliti da RTS emituje prilog u kome se skrembluje aplikacija na majici sagovornika, na kojoj, preko mape Kosova i Metohije piše "Nema predaje". U vreme kad Vučić privodi kraju predaju Kosmeta, RTS ne dozvoljava svojim pretplatnicima da vide da postoji li i neko ko misli drugačije. Vučić je zbog toga i ostavio penzionera Bujoševića na mestu generalnog direktora, očekivao je da i njemu verno služi kao Borisu Tadiću, dok je bio glavni urednik Politike. Bujošević je, oba puta, opravdao poverenje.

S drugim, mnogo ozbiljnijim motivom, isto radi Željko Mitrović. Za prvih 20 godina, Televizija Pink se prilagođavala svakom vladaru. U vreme SPS-a i JUL-a, iako je Mitrović bio intimus Mire Marković, Pink nije ni imao informativni program, samo je tokom predizbornih kampanja puštao stranačke reklamne spotove. I takav, stoput normalniji nego danas, Mitrović je jedva sačuvao Pink od revolucionarnog petooktobarskog besa. Odrekao se Mire i JUL-a i svom snagom podržao nove gospodare. Sad se nada da će i posle Vučićevog pada uspeti da se nagodi s njegovim naslednicima na vlasti, ali dok god se to ne desi, do poslednjeg trena, emitovaće gadosti koje pripremaju Ksenija Vučić, Predrag Sarapa, Gordana Uzelac i "srpski bog seksa" Lavica Grigorije Pajkić.

Strategiju za "dan posle" nema Dragan J. Vučićević. I, ne treba mu. U skladu sa svojim koeficijentom inteligencije, koji ne prelazi broj strana Informera, Vučićević sve radi bez plana, iz obične pohlepe. Umesto za neku ideologiju, stranku ili lidera, uvek se vezivao samo za valov koji mu izgleda puniji. Pre 22 godine pokušao je da se kandiduje na predsednički izborima, ali nije uspeo iz proceduralnih razloga, istekla mu je lična karta. Kasnije je bio u Otporu, radio je za Sorošev fond Otvoreno društvo, u Nacionalu i Kuriru, pa za Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića. Nekad je za Vučića je tvrdio da je "podguzna muva Vojislava Šešelja". I opet će, čim padne s vlasti.

Kroz isti proces prolazi Milomir Marić. Rupe u novinarskom talentu popunio je rupama u moralu, pa bespogovorno služi Vučiću. Za razliku od ostalih naprednjačkih medijskih trovača, koji prljavi posao obavljaju iz straha ili lukrativnih interesa, Marić u tome uživa. Služio je svakom vladaru, ali samo s Vučićem je postigao apsolutnu harmoniju u laganju i vređanju normalnih ljudi.

U poslednjem razgovoru na Peconijevoj televiziji, Marić i Vučić su zaključili da im se ne preklapaju samo dijagnoze, nego i politički stavovi, pa je doajen ovog i ovakvog novinarstva priznao da glasa za vladara i njegov kartel. Kad je Gordana Suša ocenila da Marić nije Vučićev "kapilarni influenser, već arterijski glasač", koji golim lažima podržava golo nasilje, dobila je marićevski odgovor: "Otac Gordane Suše, Šilja Mihajlović, bio je najveći udbaš, a njen muž, kao najviši funkcioner Saveznog SUP-a, uz njeno sufliranje, određivao je koga će Arkan da ubije negde u inostranstvu. Sad bi Suša i mene da zabrani, jer neću da joj se poklonim kao svetiteljki srpskog novinarstva". Ako je mogao da Sušu danas optuži za naručivanje ubistava, ne može ni da se pretpostavi za kakve će sve zločine sutra optužiti Vučića.

Diktator zna s kim ima posla, izabrao ih jer imaju osobine slične njegovim. Zna da će ga izdati prvom prilikom, ali sad su mu potrebni za realizaciju opskurnih propagandnih akcija, kao što je poseta odeljenju dečje hemato-onkologije u beogradskom Institutu za majku i dete "Dr Vukan Čupić". Dok traje epidemija gripe, kad su zabranjene posete, suprotno savetu lekara, koji ga je upozorio da ne ulazi u prostoriju u kojoj se leči dečak Zlatan Aladini, Vučić je ušao bez maske i zagrlio ga. Diktator i dečak su se smejali u televizijske kamere, uvereni da su bezbedni. Vučić je znao da leukemija ne može da se prenese ni direktnim kontaktom, a i dečak nije bio ugrožen, bar ne mogućnošću da se zarazi mentalnim poremećajima bahatog politikanta. Nekažnjenu sramotu upotpunio je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je objasnio da se "ne zna koliko će dečak još živeti, pa mu je trebalo ispuniti želju da upozna predsednika". Vučićev postupak ne čudi, on je za prikupljanje političkih poena i ranije upotrebljavo ne samo bolesnu, nego i mrtvu decu. U morbidnom nadahnuću, dok je bio radikal, s ponosom je isticao da je ćerki dao ime po maloj Milici Rakić, trogodišnjoj žrtvi NATO agresora. Kad se transformisao u naprednjaka, zaboravio je na pokojnu Milicu i počeo saradnju s NATO.

S lešinarskim instinktom, sad je iskoristio tragediju Šabana Šaulića. U znak zahvalnosti za političku podršku, kralja folk muzike nagradio je parcelom u Aleji zaslužnih građana. Po Vučićevim merilima, takvo mesto nisu zaslužili nedavno preminuli akademici Vladeta Jerotić i Slobodan Perović. Oni su ostavili zapažen trag u nauci, ali nisu, za razliku od Šaulića, u izbornim kampanjama agitovali za SNS, pa nisu upotrebljivi za upotrebu u marketinške svrhe.

Na primerima bolesnog dečaka i pokojnog pevača Vučić je dokazao amoralni talenat da zloupotrebi sve što može. Svi ljudi, od kolevke do groba, samo su repromaterijal u njegovoj industriji prevara.

- Video sam Vučića da hoda po reci Nišavi - rekao je obrenovački apostol Miroslav Čučković, uveren da je njegov vođa novi Isus Hrist.

Sličnost zaista postoji. Vučić, kao Isus, veruje da mu je mama nevina, a mama Angelina veruje da je njen sin bog. Novozavetna parabola će biti upotpunjena kad Vučića, za šaku srebrnjaka ili oprost zločina, proda neki od njegovih kumova, saradnika ili saveznika. Konkurs za Judu je otvoren, a kandidati su svi članovi naprednjačkog kartela.