Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (4)

Dogovor vladara i vajara

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942 - 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnot izdavača

Slobodana Kljakić Ratko Peković

Dok su tražena rešenja za mnoge probleme, mitropolit Gavrilo Dožić je dobio obaveštenje od Jelene Lazarević, profesorke Prve beogradske gimnazije, člana Glavnog odbora, „da je čula da Kralj želi da podigne spomenik Njegošu po skici i izradi vajara Ivana Meštrovića, za koga sam znala da je poreklom Srbin, čiji je ded prešao u katoličku veru, ali da se uvek oseća Srbinom".

Danas je teško rekonstruisati kada su kralj Aleksandar i Meštrović prvi put razgovarali o ovoj temi, ali se posredno može zaključiti da se to najverovatnije nije desilo pre kraja 1923. godine, kada je bilo jasno kakve prepreke, pre svega one materijalne prirode, ali i druge vrste, stoje pred nastojanjem da Njegoševe kosti ponovo budu vraćene na Lovćen.

Izgleda da je prvu vest o poslu koji je kralj poverio Meštroviću doneo cetinjski list Crna Gora, 18. aprila 1924. godine:

„...Ministarstvo građevina poslaće specijalnu stručnu komisiju na Lovćen, koja će pregledati teren i planirati osnov za Spomenik Vladici Radu, čiju je izgradnju njeg. veličanstvo kralj poverio Ivanu Meštroviću. G. Meštrović će vjerovatno uzeti učešća u pregledu zajedno sa komisijom..."

Biće da se tada nije znalo da Meštrović neće moći da dođe na Lovćen sa stručnom komisijom, pošto je pripremao izložbe dogovorene za jesen te godine u Americi, uz svesrdnu pomoć svog prijatelja Milana Ćurčina, glavnog urednika zagrebačkog časopisa Nova Evropa. Zahvaljujući tom prijateljstvu, Ćurčin je u svom časopisu, u broju od 1. jula 1924. godine, objavio i ove redove: „...Sada radi Meštrović na skici Njegoševe grobnice na Lovćenu, po želji kraljevoj. Ova porudžbina nije još definitivna; bude li se skica kralju dopala, pristupiće se pripremnim radovima za vreme Meštrovićevog boravka u Americi, a dogotoviće se spomenik po njegovu povratku. Reprodukciju crteža, i opis celog spomenika, doneće 'Nova Evropa' uz broj posvećen Njegošu, u toku ove godine..."

Očigledno podstaknuti tom informacijom, a neobavešteni o onome što je Meštrović do tada uradio, iz Ministarstva vera su 15. jula od njega tražili „hitan iscrpan izveštaj" da li je „preduzeo rad na izradi Kapele na Lovćenu" i „kada ta izrada ima biti gotova, da bi se prema tome izvodili drugi potrebni poslovi". Tri dana kasnije cetinjski list Crna Gora izvestio je da je „Vlada odobrila kredit, da se na Lovćenu podigne mramorna kapela i izradi grob Vladike Rada", a krajem tog meseca Meštrović i Ćurčin doputovali su u Beograd. Meštrović se susreo sa predsednikom vlade Ljubom Davidovićem i bio je kod kralja Aleksandra na ručku, ali u njegovim memoarima, bar ne u njihovoj sažetoj verziji, objavljenoj u Zagrebu 1969. godine, nema traga o tome da su jugoslovenski monarh i on razgovarali o Njegoševom mauzoleju na Lovćenu. (Uostalom, u ovoj knjizi Meštrović ni na jednom mestu ne pominje taj projekat, a razlozi zbog kojih je tako postupio do danas nisu razjašnjeni.)

Da li je Meštrović kralju Aleksandru već tada pokazao prve skice mauzoleja, ostaje i dalje otvoreno pitanje. U svakom slučaju, on ih je sačinio pre nego što je krenuo na izložbenu turneju po Americi. „Meštrović je", piše Durković-Jakšić, „napravio skice za Crkvu na Lovćenu, koje je u jesen 1924. izložio u Njujorku, na svojoj izložbi". U časopisu Nova Evropa, u broju od 1. januara 1925. godine, posvećenom Njegošu, Milan Ćurčin je štampao reprodukcije tih skica, uz objašnjenje:

„U ovaj broj donosimo, kao prilog, reprodukcije crteža Njegoševe grobnice na Lovćenu, kako je zamislio i nacrtao I. Meštrović. Ove crteže radio je Meštrović (kako smo već rekli u broju 'Nove Evrope' od 1. jula 1924), po želji kraljevoj; ali je proračun za gradnju bio Kralju odviše velik, pa je zasada odustao od namere da ovaj spomenik dv podići na Lovćenu. Takođe zamisao umetnikova ostaće zasad, a možda i zauvek, na hartiji."42

S novcem je nesumnjivo bilo teškoća, ali Ćurčinova intonacija navodi na zaključak da je to bio i jedini problem koji je kao senka visio nad kraljevom idejom da Meštrović uradi mauzolej Njegošu. Dokumenti iz onog vremena svedoče da stvari nisu bile tako jednostavne. Projekat je, naime, stavljen pod jasnu sumnju iz razloga koji s novcem nisu imali nikakve veze, ali je istina da su novčani momenti bili dobar zastor koji prikriva suštinu.

Glavni odbor se, po svemu sudeći, time bavio na nekoliko svojih sednica, a srž spora može se nazreti iz reči Svetozara Tomića, inače etnografa i geografa, koji je svoj stav o zamišljenom projektu, kao sekretar Odbora, izneo posle posete Cetinju i Lovćenu:

„...Na Lovćenu, gde je bila dosadašnja Kapela, ne može se podići nikakva monumentalna građevina. Tu niti ima za nju prostora, niti je moguće tu izvesti, niti je to uopšte potrebno. Crnogorci, putnici i poštovaoci velikog Pesnika neće se peti na Lovćen radi Kapele, no radi Lovćena i groba Vladičina, koji će biti u Kapeli. S toga sam mišljenja da se na mesto dosadašnje Kapele podigne nova istih dimenzija, kolika je bila stara, kamenje u zidu da bude krupnije, i zid da bude na vrste lepo i čvrsto izrađen. Unutrašnjost, pak, Kapele da bude izrađena kraljevski i Njegoški tako, da se posetioci Vladičina groba tome zadivljuju isto tako kao i pogledu na Lovćen.

Da ovakvo mišljenje podnesem navele su me činjenice: što je više nepolitički i čak štetno odlaganje prenosa Njegoševih kostiju i izvođenje narodne svečanosti; zatim što današnje prilike u Crnoj Gori iziskuju da se to što pre izvrši; pa onda graditi automobilski put po Lovćenu isto je što i graditi kuću na pesku, i najzad, izgleda dostojnije i, čak, sa više pošte da učesnici te velike narodne manifestacije na putu od 5 km prate svoga Kralja i kosti našeg Pesnika, na konjima i peške no na automobilima."43

Mitropolit protivreči kralju

Očigledno je da su razlozi važniji od finansijskih iskrsli kao prepreka u ostvarenju kraljeve ideje da na Lovćenu bude podignut mauzolej koji bi izradio Meštrović. U pitanju je bio mogući spor Srpske pravoslavne crkve i kralja, koji u taj spor nije hteo da ulazi, zbog čega je i odustao od svoje ideje. Na to ga je navelo oštro istupanje predstavnika SPC, pogotovo mitropolita Gavrila, tako da je kralj na isteku 1924. godine u ovoj stvari zauzeo konačni stav: umesto Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu će njegovim staranjem i iz njegove kase biti obnovljena Kapela. O tome svedoči mitropolit Gavrilo Dožić.

„Ovaj novi spomenik sa kojim je bio saglasan Kralj", piše ondašnji mitropolit a docniji patrijarh Gavrilo u svojim memoarima, „nije odgovarao jednom pravoslavnom vladici, a još manje njegovoj želji izraženoj u njegovoj poslednjoj volji, koju je trebalo do kraja poštovati, kao najveću svetinju. Sve drugo bilo bi u suprotnosti sa onim što je on uradio i napisao u svome testamentu. Poslednja želja poštuje se kod svih naroda, kao nešto što se ne sme uopšte sporiti. Predviđeni spomenik na Lovćenu ličio bi više na egipatske piramide, ili pak na glomazne spomenike na istoku koji se podižu pojedinim kraljevima i tome slično. Ali ovakvi spomenici u protivnosti su sa hrišćanskim stavom i hrišćanskom naukom. U svojoj su suštini više paganski nego ma šta drugo. Takav spomenik ja nisam mogao ni u kom slučaju da odobrim..."

Kao mitropolit, on je krajem 1924. godine zatražio audijenciju kod kralja Aleksandra, a pre toga se konsultovao s vojvodom Božom Petrovićem, Jovanom Cvijićem, Svetozarom Pribićevićem i Nikolom Pašićem, koji su se saglasili sa njegovim mišljenjem.

Kralj je, znajući za razloge ove posete, u raspoloženju dočekao mitropolita Gavrila Dožića, kome se obratio:

„Ja znam, vaše Visokopreosveštenstvo, da ste vi došli radi spomenika gospodina Meštrovića. Čuo sam da ste radi toga ljuti. Znate, veliki broj prijatelja dinastije savetovao mi je da ovaj spomenik uzmem i platim, kako bi se postavio na grob Vladike Rada. Ja sam za ovaj spomenik uzeo lično Meštrovića. On je dobronamerno primio, i izradio nacrt. To je ogroman rad, koji će dosta da košta, ali koji je dostojan velikog pesnika vladike Rada."

Mitropolit je odgovorio da ne poriče vrednost spomenika, ali je upozorio da on ne priliči jednom pravoslavnom vladici, jer je u suprotnosti sa načelima Srpske crkve i Njegoševim testamentom.

„...Mislim da treba poštovati i obnoviti Kapelu sasvim u prvobitnom stanju. Spomenik Meštrovićev liči više na jednu piramidu, koja bi se postavila na vrh Lovćena. Narod Crne Gore to nikako ne bi mogao odobriti niti se sa tim složiti. Mislim da je Lovćen ionako nacionalni spomenik, i dovoljno je da se obnovi stara Kapela. Ne bih se mogao složiti ni sa drugim inovacijama, kao nadležni arhijerej, sem da podnesem svoju ostavku, da ne bih nosio odgovornost i narodnu kletvu pred budućim pokoljenjima. Samo pleme Njeguši ne bi dozvolilo, i napravilo bi uzbunu kod naroda. Mislim da o tome treba voditi računa", rekao je mitropolit Gavrilo Dožić.

Na to mu je kralj Aleksandar odgovorio:

„...Tačno je da treba poštovati želju Vladike Rada i do kraja je izvršiti, kako je on to prvo zamislio, kad je već bio podigao staru Kapelu, koja je sada u ruševinama. Nisam imao nameru ništa da menjam. Želeo sam da se najbolje odužim mome velikome srodniku po krvi, ali kad to nije u skladu sa Srpskom crkvom, onda je pametnije da se usvoji vaše mišljenje, kao nadležno. Ja ću g. Meštroviću u zamenu za ovo dati drugu ideju za jedan spomenik Neznanom junaku na Avali, koji će biti izgrađen za potrebe naše države i koji će simbolizovati naš narod i naše narodno i državno jedinstvo, i to sve pokrajine. Ja sam već o tome jedanput razgovarao sa Meštrovićem koji je moj prijatelj i meni u svemu odan do kraja. Uostalom, taj nacrt spomenika i kad bi se usvojio, zahtevao bi da se čeka malo više da se ostvari u celini, odnosno da se radovi dovrše. Prema tome, ja ću to sa g. Meštrovićem sve da uradim, tako da ćemo svi biti zadovoljni. Razume se da ne bih ni u kom slučaju želeo da on bude ljut radi ovog izbora ili pak da bude s čim oštećen. Prema tome, treba sada brzim tempom, da se što pre izvrši naš zajednički plan. Ja ću dati potrebna uputstva, a vas najlepše molim, da ako nešto bude nepovoljno, da me odmah izvestite."

„Ja nemam ništa protivu Meštrovića i njegovih radova", rekao je mitropolit Gavrilo Dožić, „koje visoko cenim. Ako treba da se postavi ovaj njegov projektovani spomenik, mislim da ima mogućnosti, da se postavi na ona mesta, koja mogu imati više koristi, nego da ga postavimo na Lovćenu u suprotnosti sa testamentom Petra Petrovića Njegoša, jer bi sve to skrnavilo svetinju njegovog zaveštanja. Pošto ste vi izdanak dve dinastije, mislim da je vaša dužnost da to izvršite do kraja, kako to narod misli u Crnoj Gori".

Na to je kralj odgovorio:

„...U potpunosti se slažem sa vašim mišljenjem, Visokopreosveštenstvo, ali smatram da bi baš u interesu obe zajedničke dinastije bilo potrebno da se upotrebi mermer sa Venčaca kod Topole za unutrašnje stvari i uređaj same Kapele, kako mi je to ovih dana predloženo; tu će biti urezana jedna moja izjava, kao srodnika Vladike Rada, i izraženo moje poštovanje njegovom duhu i geniju rodoljublja. Mislim da će na taj način dve dinastije biti najbolje do kraja ujedinjene, kao što će biti ujedinjene Srbija i Crna Gora..."

U svakom slučaju, odustajući od svoje ideje, kralj Aleksandar je prelomio i odlučio da iz svojih sredstava podigne crkvu na Lovćenu. Istina, na zauzimanje bivšeg ministra vera, za tu svrhu je u budžet za 1924/25. godinu uneta kao posebna stavka i suma od 500.000 dinara, koja će biti za ovo upotrebljena.

„Već 18. januara", piše Durković-Jakšić, „Odbor u Beogradu je održao značajnu sednicu, kojom je rukovodio Jovan Cvijić, kao i sekretar Odbora Svetozar Tomić (etnograf, geograf). Na ovoj sednici pretreseno je pitanje o Kapeli na Lovćenu: da li da se stara popravi i obnovi, ili da se iznova podigne. Pregledane su skice i planovi kako za popravku i obnovu, tako i za podizanje nove Kapele. Na istoj sednici ministar vera saopštio je Odboru 'da će brigu o Kapeli' uzeti kralj, pa je, u isto vreme, tražio da mu Odbor odgovori na gornje pitanje, tj. da li da se renovira stara Crkva ili da se iznova gradi. Odbor je dostavio pismeno 23. januara 1924. ministru vera svoje mišljenje o ovom problemu:

'Vreme u kome se Kapela podiže, a to je posle našeg trogodišnjeg robovanja, i u doba našeg potpunog oslobađanja i ujedinjenja; ktitor koji Kapelu diže, a to je Nj. V. Kralj (podvukli autori); onaj kome se Kapela diže, a to je veliki Njegoš, kao i moment: šta se na Lovćenu ostavlja po svršenoj svečanosti: da li stara iskrpljena ili nova koja bi simbolizirala veličinu i važnost svečanosti. Dakle, ti činioci iziskuju da Kapela na Lovćenu bude kraljevska i Njegoška. Ali mesto na kome se Kapela diže, a to je vrh Lovćena, i vremenske nepogode koje tu vladaju, opet traže da se i o tome vodi računa. Stoga je Odbor mišljenja: da se Kapela na Lovćenu iznova zida, da izrada spolja bude obična sa manje ukrasa, da ne bude suviše visoka i da bude iznutra što lepše i solidnije izrađena, kako bi odgovarala veličini ktitora i onoga ko će u njoj počivati (podvukli autori). Dalje Odbor je mišljenja, da na Lovćenu ne treba podizati nikakvu kuću za čuvara; nje do sada nije bilo niti je i sada potrebna'.

Odbor u Beogradu je, sa pomenute sednice, predložio da se što pre osposobi put od Cetinja do Jezerskog vrha, bez koga se ne mogu preduzeti radovi na obnavljanju Crkve na Lovćenu. Taj predlog je ministar vera 23. februara uputio Ministarstvu vojnom, tražeći da ono naredi nadležnim vojnim vlastima, da izradi ovaj put", piše Durković-Jakšić.

Tako se dogodilo da u februaru 1925. godine kraljevska vlada Nikole Pašića izda „deklaraciju da će biti velike svečanosti prilikom prenošenja kostiju Vladike Rada sa Cetinja na Lovćen. Zatim je doneta odluka, da svečanost bude velika nacionalna manifestacija, u kojoj će učestvovati Kralj i Kraljevska vlada i ceo narod".

Zetska divizija dobila je nalog da pomaže izvođenje svih radova, stavljeni su na raspolaganje odobreni krediti, a radovi su se prema planu Ministarstva građevina odvijali u brzom ritmu. Zahvaljujući tome, 21. septembar je određen kao dan svečane proslave drugog prenosa Njegoševih kostiju sa Cetinja na Lovćen.

Mitropolit Gavrilo Dožić, koji je bio u toku svih tih zbivanja i koji je 12. septembra osveštao Kapelu, izvedenu po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova, u svojim memoarima detaljno je opisao njen novi spoljni i unutrašnji izgled.

„...Kapela je sagrađena od tesanog kamena i spolja i iznutra. Naokolo Kapele, podignuta je ograda od tesanog kamena i spolja i iznutra. Unutrašnjost njena je izvršena potpuno prema ranijoj staroj Kapeli. Kapela i oltar pokriveni su pločama. Na vrhu je krst od mermera sa Venčaca (podvukli autori). Unutrašnjost Kapele je od ploča mermera koje imaju inicijale Petar Petrović Njegoš. U mramornoj ploči urezano je zlatnim slovima: 'Mi, Aleksandar I, Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, praunuk Karađorđa Petrovića, vođe i početnika oslobođenja Srbije, unuk Kneza Aleksandra Karađorđevića, i sin Petra I velikog oslobodioca i ujedinitelja našeg naroda, i Knjeginje Zorke Petrović Njegoš, obnovismo ovaj sveti hram, koji je na Lovćenu blizu Cetinja podigao i za večnu kuću izabrao: slavni naš predak Petar Petrović Njegoš, Vladika i Gospodar Crne Gore, veliki rodoljub, pesnik slavne Crne Gore, poklonik Heroju Topolskome Karađorđu besmrtnome - apostol i pesnik jedinstva našega naroda, a koji bi 1916. godine razoren u ratu za oslobođenje i ujedinjenje. Neka je mir njegovom pepelu. Njegov sveti blagoslov, neka se izlije na naš dom i narod, kroz sve vekove. Amin. Na Lovćenu, 21. 9. 1925. godine'. Pri ulazu u Kapelu je ikona svetoga Đorđa. Pod unutrašnje Kapele postavljen je od kamena sa Brača (Da li je posredi znak unitarnog jugoslovenstva? - primedba autora). U oltaru je namešten žrtvenik iz stare Kapele. Zatim se nalaze u njenoj unutrašnjosti ikone na mramornim pločama svetoga Petra, svetoga Vasilija, svetoga Stefana Piperskoga i svetoga Vladimira. Pored svih ovih ikona, nalazi se velika ikona odnosno freska Gospodina Isusa Hrista. Na ulazu u Kapelu s desne strane, postavljen je sarkofag pokriven jednom pločom od mermera. Ispod same krune je Njegošev lik u mozaiku. Sa strane sarkofaga uzidan je u zidu jedan kamen opštine Njeguši i na njemu je slika Petra Petrovića Njegoša. Zatim su izrađena zlatna slova i napisi iz 'Gorskog vijenca', kao što su: 'Vječna zublja vječne pomrčine, nit dogori niti svjetlost gubi'. Kapela je izgrađena od lovćenskog kamena, donesenog iz rudnika 'Zlatica'. Prostor Kapele je nešto proširen; njen je temelj podignut na solidnom osnovu koji je u mogućnosti da se odupre zubu vremena. Podzidan je od iste vrste kamena dobrim i solidnim zidom."

I u vreme kada su radovi bili okončani i u današnjem vremenu, akcija podizanja Kapele gledana je i kroz političku i ideološku viziru, što potvrđuje i olako formulisan prilog autora iz Istorijskog leksikona Crne Gore, objavljenog 2006. godine.

„...Ideju o ponovnom prebacivanju Njegoševih posmrtnih ostataka na Lovćen inicirao je jugoslovenski monarh Aleksandar Karađorđević, koji je u ovom poduhvatu vidio zgodnu priliku za jačanje ujediniteljske ideologije o apsolutnoj istovjetnosti Crnogoraca i Srba, kao i šansu za podizanje ugleda dinastije Karađorđevića u Crnoj Gori. Kralj Aleksandar je odlučio, u julu 1925. godine, da se na Lovćenu sagradi kapela, po projektu ruskog arhitekte Nikole Krasnova.

Tada je u Zetskoj vojnoj oblasti obrazovana Komisija za izradu kapele na Lovćenu, na čelu s pukovnikom Pantelijom Đukićem. Iako je bilo moguće konzervirati Njegoševu kapelu, spasiti njen originalni oblik, strukturu zidova i do jednog metra visine, a upotrebu kamena do polovine od ukupne građe, preduzet je krajnje radikalan zahvat. Jugoslovenska kraljevska vlast je odlučila da sruši Njegoševu kapelu i taj posao povjerila crnogorskom inžinjeru Veliši Popoviću, koji ga je prihvatio i izvršio. Nova kapela je završena za dva mjeseca, da bi, 21. septembra 1925. godine, na Lovćen bile iznijete Njegoševe kosti i položene u novi sarkofag od venčačkog mermera, težak oko 400 kilograma. Na ulazu u kapelu bio je ugraviran zlatni natpis kralja, ktitora, a iznad njega ugrađena je u niši reljefna ikona Sveti Đorđe ubija aždaju. Očito je da kapela više nije bila posvećena Svetom Petru Cetinjskom, nego Svetom Đorđiju. Ona je i arhitekturom bila potpuno drugačija od stare kapele, s novim i širim vratima, velikom kamenom gredom za ktitorov natpis, sa debljim zidovima, klupom-kolomatom oko nje, ophodnom stazom i ogradnim zidom. Imala je, takođe, veće kvadere, njih 480 iz nelovćenskog kamenoloma i 280 bijelih ploča sa ostrva Brača, za pod kapele. Drugačija od stare, našla se i na drugoj lokaciji, pošto je Kapa spuštena da bi mogla primiti trostruko veću konstrukciju od prvobitne..."

Poslednja sednica Glavnog odbora za prenos Njegoševih kostiju održana je avgusta 1925. godine. Kraljevsku vladu zastupali su ministar vera Miša Trifunović i ministar finansija Milan Stojadinović, inače narodni poslanik iz Crne Gore, kao i upravnik Dvora pukovnik Dimitrijević.

(Nastavak u sledećem broju)