Feljton

Posle Jasenovca - Lora (3)

Lomljenje kostiju, ekseri pod noktima ...

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Namerno ubijanje Srba logoraša

„Za vreme postojanja i funkcionisanja logora „Lora" u Splitu u periodu od 1992. do 1997. godine nepobitno je utvrđeno da je ubijen jedan broj Srba civila, ratnih zarobljenika, ranjenika i bolesnika, i to bilo da su ubijeni iz vatrenog ili hladnog oružja, ili da su umrli od posledica zadobijenih teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja. Prema raspoloživim podacima može se zaključiti da je ubijeno više od dvadeset pet lica.

PETAR SPREMO, Srbin iz Begovog Sela kod Kupresa, rođen 2. januara 1945. godine, od oca Slavka. Posle zarobljavanja 5. aprila 1992. godine sproveden je u logor u Kupresu, potom u Šujice, pa potom u „Loru" gde je prebijen, mučen i zlostavljan usled čega je preminuo 18. aprila iste godine. Njegovo telo je predato srpskim vlastima prilikom razmene 26. juna 1993. godine.

njegovom ubistvu govore sledeći iskazi svedoka:

Svedok 333/966 navodi: „U Splitu su nas najpre doveli pred zgradu SUP-a gde su nas ponovo tukli i prebijali. Od tih batina umro je u „Lori" Petar Spremo iz Kupresa".

Svedok 333/9611 navodi: „U „Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20, a od moga sina 100 DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M. R. i M. Lj. Tu je od nas odmah odvojen Petar Spremo koji je imao teške povrede, a kasnije je umro i njegovo je telo razmenjeno".

Svedok 333/9523 navodi: „U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski policajci i tukli. Ispred mene na tri metra nalazio se Petar Spremo. Jedan hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi od kog udarca je on pao i udario temenom o ivičnjak, posle čega je ostao da leži nepomičan. Njega od tada nisam više video. Isti taj vojnik i mene je snažno udario drškom pištolja po glavi od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju".

Svedok 420/952 navodi: „Znam da je u „Lori" ubijen Petar Spremo iz Begovog Sela i to na taj način što je bio udaren palicom po glavi, od čega je pao u komu da bi nakon nekoliko dana izdahnuo".

Svedok 426/9650 navodi: „Hrvatski vojnici su u „Lori" prilikom dolaska udarili Petra Sprema, mog daljeg rođaka, sa metalnom polugom po glavi i on je kasnije podlegao".

Svedok 426/99653 navodi: „Od zadobijenih udaraca prilikom prolaska kroz špalir policajaca, neposredno posle toga, podlegao je moj brat od strica Petar Spremo jer je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene kosti".

Svedok 547/9640 navodi: „Ističem i to da je pre mog odlaska za Zadar u „Lori" umro Petar Spremo, od oca Slavka, iz Begovog Sela. On je umro od udaraca zadobijenih u „Lori" jer je tamo strahovito tučen".

STOJAN ZUBIĆ, civil, uhapšen u Kupresu O njegovom ubistvu govore iskazi svedoka: Svedok 333/9611 navodi: „U „Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20, a od mog sina 100 DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. U „Lori" je sa nama bio i Stojan Zubić koji je imao teške povrede i u Splitu je operisan. On je sa nama razmenjen, ali je odmah po dolasku u Knin umro".

Svedok 420/952 navodi: „Takođe mi je poznato da je Stojan Zubić, koji je bio uhapšen u Kupresu i koji je tamo zadobio teške povrede prilikom batinanja, dva dana nakon razmene umro od posledica povreda od batina koje je dobio u Kupresu i u „Lori".

RATKO i LjUBO MILIĆ (braća), DUŠAN NIKIĆ, SLAVKO DRAGOLjEVIĆ i ČIVČIĆ u grupi od osam-devet Srba

njihovim ubistvima govore iskazi svedoka: Svedok 334/9719, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa dovezen u Split aprila 1992. godine, navodi: „Posle tri dana boravka u „Lori" grupa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kurpesa vezana je i potovarena na kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna. Negde oko Drniša kamion je stao i videla se u blizini puta iskopana velika jama pored koje je radio buldožer. Tu su stajali ljudi koji su imali motorne testere u rukama. Hrvatski vojnici koji su nas doveli skinuli su sa kamiona 89 Srba iz naše grupe: braću Ratka i Ljubu Milića, Dušana Nikića, Slavka Dragoljevića i Čivčića koji je bio gluvonem, a ostalima se imena ne sećam. Doveli su ih do te jame i poubijali".

VLADO SAVIĆ iz Nevesinja, DRAGAN JELIĆ I ČUČAGA

njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

Svedok 485/95 koji je u logoru „Lora" bio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine navodi: „Poznato mi je da su u „Lori" ubijeni Vlado Savić, Dragan Jelić i Čučaga".

Svedok 111/952, potpukovnik bivše JNA, u logoru „Lora" je boravio od 26. aprila do avgusta 1992. godine. On navodi: „Poznato mi je da su od batina podlegli Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali „Orao"".

Svedok 182/952 u logoru „Lora" je boravio od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 10. avgusta 1992. godine i navodi: „U ovom logoru je ubijen i Savić Vlado, vojnik rezervista, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduven od batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i posle toga ga niko više nije video. Od Č. i Ž. sam čuo da su videli njegov leš".

Svedok 67/942 navodi: „U bloku pored nas je bio 3. S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sada u Trebinju, jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani „Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli. Savić je bio sav natečen i modar. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je on iznenada nestao iz bloka".

Svedok 67/943 navodi: „Sećam se Savića iz Nevesinja koji je takođe bio u bloku „C". On je bio unakažen, sav natečen, a sećam se da su mu uši bile ogromne i bio je u jako lošem stanju, a jedne prilike je nestao iz bloka. Stražari su rekli da je odveden na razmenu".

Svedok 67/941 navodi: „Takođe se sećam Savić Vlade iz Nevesinja kojeg smo zatekli u bloku „C" i sećam se da sam bio užasnut njegovim izgledom. Bio je sam izudaran, natečen i modar i nikada do tada nisam video da onako mogu da budu natečene uši, koje su bile ogromne i modre. I njega su redovno tukli, a 10-15 dana posle našeg dolaska nestao je iz bloka „C". Čuvari su nam rekli da otišao na razmenu".

Svedok 445/9426 navodi: „Dok sam ja bio u „Lori" nije bilo smrtnih slučajeva među nama iz bloka „A", ali sam video kada su Ž. V i Č. čije ime ne znam od sanduka za municiju pravili jedan mrtvački sanduk, a kasnije sam saznao da je to bilo za nekog Jelića koje je stradao u bloku „C".

Grupa boraca Nikšićkog korpusa bivše JNA i to: LUKA GAZIVODA, SIMOVIĆ RATKO zvani „MALIŠA", BAROVIĆ DUŠAN zvani „DUKA", ADŽIĆ LUKA

njihovim ubistvima govore sledeći iskazi svedoka:

Svedok 333/9421 koja je u logoru bila od 11. do 14. aprila 1992. godine navodi: „Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju. Bile smo prinuđene da gledamo kako su tukli četvoricu Crnogoraca iz Nikšića. Njih su 13. aprila 1992. godine tako pretukli da je jedan od njih sutradan umro. Sutradan su nam vezali oči i strpali nas u neki kombi u koji su ubacili mrtvački sanduk bez poklopca u kome se nalazilo telo tog ubijenog Crnogorca i trojica Crnogoraca koji su ostali živi. Ja sam opipala unutrašnjost sanduka i osetila sam da se u njemu nalazi još uvek toplo telo ubijenog Crnogorca. Iz „Lore su nas odvezli u Duvno".

Svedok 333/952, domaćica iz Kupresa, zatvorena u ovom logoru u proleće 1992. godine navodi: „U „Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je pet i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala petnaest dana. Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali su nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. Preko puta naše ćelije bila je ćelija u kojoj su bila smeštena četiri Crnogorca iz Nikšića. Gledala sam kako ih po ceo dan tuku i kako ih muče.

Luku Gazivodu su tako pretukli da je ostao ležeći i nije davao znake života. Sutradan sam čula neko zakivanje dasaka. Kasnije sam videla mrtvački sanduk koji su uveče izneli u krug".

Svedok 445/9417 navodi: „Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci, a bili su krvavi i naduveni od batina i dobro sam zapamtio da su dvojici bile odsečene uši.

Znam da su ovde proveli dva dana, a šta je sa njima bilo ne znam. Međutim, u međuvremenu Č. i ja smo dobili nalog i napravili smo dva sanduka. Kada su ovi Crnogorci nestali ja i Č. smo prali jedan kombi koji je bio sav krvav, pa pretpostavljam da su oni živi ili mrtvi tim kombijem odvezeni".

Svedok 510/9613 navodi: „Poznato mi je da je jedan rezervista iz Nikšića teško masakriran (odsečene su mu uši) i da je umro. Mislim da se preziva Barović, ali nisam siguran. I Luka Acić iz Nikšića, Ramova ulica br. 14, je ubijen. Umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Ne znam gde je sahranjen".

Svedok 420/952 navodi: „Jednom vojnom starešini koga su zvali „Crnogorac" stražari su odsekli uši i naterali ga da ih pojede. Takođe sam primetio da je u zatvoru bilo i nekoliko zarobljenih pilota".

Svedok 164/952 navodi: „Sećam se da su Luku Adžića iz Nikšića naterali da pojede svoju bradu koja je bila duga i koju su mu obrijali. Morao je da pojede svaku dlaku. Koliko znam, Luka Adžić je umro oko mesec dana po izlasku iz zatvora i sahranjen je u Nikšiću".

Svedok 340/943 navodi: „Dok sam bio u „Lori" jednog dana, ne sećam se datuma, u ćeliji broj 3, koja se nalazila preko puta ćelije u kojoj sam ja bio, a u kojoj su se nalazila četiri Crnogorca, dvojica od tih Crnogoraca su podlegla usled batina koje su dobili. Ja sam lično video kako su jednom od njih odsekli uvo, čini mi se levo, a zatim sam čuo kako ih tuku, da bih kasnije saznao da su oni tog dana podlegli povredama.

Jedan od ovih Crnogoraca koji su podlegli je bio visok i širok i jak čovek, star između 30 i 40 godina, a uhvaćen je oko Bijelog Polja u Mostaru. Navodno je ubijen zbog toga što su ga optužili da je silovao i poklao časne sestre u Bijelom Polju. Drugi je bio mršav, crnomanjast, star do 27 godina, a druge podatke o njemu ne znam. To je onaj kome su pre ubistva odsekli uvo. Ne znam šta je bilo sa telima ubijenih".

Svedok 445/9433 navodi: „Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, i mada smo uvek morali da gledamo u zemlju, ipak sam uspeo da spazim tu tri Crnogorca, od kojih je jednome, preda mnom, jedan vojnik nožem odsekao uvo, a drugome iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi. Kasnije sam čuo od stražara da je tu noć jedan od ove trojice podlegao, ali kakva je njihova sudbina, ja ne znam".

Svedok 445/9418 navodi: „Izvodili su nas u dvorište, terali satima da gazimo legionarskim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi na obe noge i za to vreme da pevamo pesme. Tada bi sa nama bili zatvorenici iz drugih delova zatvora. Najviše je morao da peva pokojni Luka Adžić iz Nikšića, a mi smo pratili. Luka je po razmeni umro u Nikšiću".

Svedok 437/942 navodi: „Dobro se sećam da su jedno veče doveli dva Crnogorca za koje mislim da su uhvatili na trebinjsko-dubrovačkom ratištu, a video sam da su bili u vojničkim uniformama, pa su ih uveli u jednu ćeliju u blizini naše te sam čuo njihove jauke i udarce. Tukli su ih celu noć. Ujutro, kada su nas izveli u šetnju pre doručka, izveli su i tu dvojicu pa sam video da skoro ne mogu da stoje na nogama. Bili su obliveni krvlju, glave su im bile nadute, oči zatvorene, a odeća na njima sasvim pocepana. Posle doručka poređali smo se i svi smo tu dobili „degeneke", a zatim su nas vratili u ćelije, pa ja ove Crnogorce više nisam viđao.

Pošto se oni sutradan nisu pojavili, pretpostavljam da su podlegli povredama. Posle ovog događaja ne sećam se tačno da li je prošao jedan ili dva dana nas petoricu su uveli u ćeliju u kojoj su tukli Crnogorce da je očistimo. Ona je bila sva krvava, a krvi je bilo i po zidovima i podu".

Svedok 418/952 navodi: „Od prve trojice Crnogoraca kada smo došli u Duvno od batina je umro jedan Crnogorac koji se zvao Barović Dušan, zv „Duka", iz Nikšića". Svedok 445/943 navodi: „Sećam se da je bio i jedan aktivni vojnik Crnogorac koji je jednog dana odveden na razmenu, a kasnije sam čuo da je umro usled povreda zadobijenih u „Lori"„.

Svedok 259/946 navodi: „Jedno veče, ne sećam se tačnog datuma, oko pola noći, Tomo Dujić, koji je izgleda imao poseban pik na mene, izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA, pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci.

Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, da je to na mene ostavilo jedan težak utisak. Ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Koliko se sećam svima su im bile odsečene uši, odnosno čini mi se da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, tako što su neki bili naslonjeni na zid, a neki od njih u poluležećem položaju.

Nekima od ovih ljudi su već bile izvađene oči, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od mučitelja jednom od njih zabio nož u jezik i povukao nož, te mu je tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči, tako da je mogao da vidi šta se dešava, pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je bila glava odvojena od tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani brzo je bio savladan, pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju.

Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik, kome je zaista bilo dosta muka i poniženja, upro je rukom u jedan od noževa. Jedan od mučitelja, nisam tačno siguran koji, ali čini mi se da je to bio onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu, pošto ju je ovaj rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su bile otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora i zlikovci su se uplašili. Kada je, posle izvesnog vremena, onaj koji je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo o zid, tako da se ona jednostavna rastavila i video sam mozak kako treperi".

Svedok 64/941 navodi: „Sećam se jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam i u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

DUŠKO JELIĆ iz Trebinja; BOJAN VESOVIĆ,

zvani „Beli orao", vojnik iz Kragujevca, od oca Miroslava i majke Ilinke; NENAD KNEŽEVIĆ iz okoline Šibenika; BULOVIĆ (ili VULOVIĆ) pravnik iz okoline Benkovca.

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

Svedok 63/941 koji je u logoru „Lora" boravio od aprila do 14. avgusta 1992. godine navodi: „Sećam se jednog vojnika, rezerviste iz Kragujevca, koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru".

Svedok 181/952 navodi: „Od posledica mučenja umrlo je nekoliko zatvorenika. Pouzdano znam da je od batina umro Duško Jelić iz Trebinja, Bojan Vasović iz Kragujevca i Knežević, Srbin iz Kaštela pored Splita, koji je bio ranjen u ruku i nogu, a dotukli su ga stražari Anđelko Botić i Ante Gidić u zatvorskom klozetu pored moje ćelije.".

Svedok 111/952, potpukovnik JNA, koji je u logoru „Loru" bio od 26. aprila do avgusta 1992. godine navodi: „Po dovođenju u „Loru" smešten sam u blok „C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup.

Poznato mi je da su od batina podlegli: Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali „Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, i Bulović, pravnik iz Benkovca, koji je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger".

Svedok 182/952 navodi: „Znam da je u ovom logoru ubijen Bojan Vesović iz Kragujevca koga su zvali „Beli orao". Njega su strahovito mučili i ja sam često slušao njegove krike i jauke. Nikada ga nisu izvodili iz ćelije, a po priči vojnika koji su mu nosili hranu, on je bio potpuno prebijen i nije mogao da hoda jer su mu obe noge polomljene. Mrtvački kovčeg za njega su pravili zatvorenici u logoru. Od posledica mučenja umrli su u ovom logoru Bjelić Duško, koji je sahranjen u krugu logora i još dvojica civila, mislim da su iz Splita. Jedan od njih se preziva Knežević. On je pokušao bekstvo, ali je prilikom pokušaja bekstva ranjen i tako ranjenog su ga doveli u dvorište logora gde su ga pretukli zbog čega je ubrzo i umro. Nakon toga stražari su za primer ostalima ubili još jednog civila koji se prezivao Bulović".

Svedok 499/952 navodi. „Poznato mi je da je u zatvoru bio uhapšen i jedan vojnik pod imenom Dragan, prezime mu ne znam, zvali su ga „Beli orao" jer je pripadao formaciji „Belih orlova", mada je pre toga bio na redovnom odsluženju vojnog roka. Mogao sam u svojoj ćeliji čuti kako ga svakodnevno, tj. svake noći, maltretiraju tuku, jer su se krici iz sobe za ispitivanje čuli cele noći.

Nakon tog perioda o njemu nisam ništa više čuo, samo znam da je nestao, ali negde u maju i junu (mislim da je tada bilo) pričali su mi zatvorenici V. Ž. i M. Č. da je „Beli orao" ubijen i da su ga oni sahranili negde u blizini zatvora „Lora". Takođe mi je poznato da su uhvaćena i dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom sprovođenja iz bloka „A" u blok „C" odgurnuo stražara i počeo da beži.

Tom prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak te je uhvaćen i dovučen u krug zatvora. On je tom prilikom tučen do nesvesti od stražara koji ga je uhvatio, a najviše ga je tukao stražar koji je imao nadimak „Emilio", a koji je bio komandir straže.

On ga je tukao čizmom, tj. nogom u glavu dok ovaj nije izgubio svest, a i kada je ostao potpuno nepokretan i kada se uopšte nije micao on je i dalje udaran i ostao je da leži. Nakon toga sam čuo da su ga navodno prebacili u bolnicu, ali ja mislim da je već bio mrtav. Ni njega, ni onog drugog Srbina iz Splita više nisam viđao, a pričalo se po zatvoru da je i on ubijen.

Samo su u ćeliji gde je bio zatvoren nađene njegove cipele, tako da je verovatno on ubijen i odnesen. Ja znam da je u zatvoru, u vreme dok sam ja bio, ubijeno bar deset zatvorenika. Još više detalja o tome znaju K Ž. i Č. M".

Svedok 67/941 navodi: „Mislim da je bio 14. maj 1992. godine kada je podlegao Jelić Duško. Samo je pao mrtav, a nas su odmah prebacili u drugu ćeliju, a D. i G. su naredili da ga iznesu i stave u sanduk ispred vrata. Sanduk se pravio od drvenih sanduka koji služe za municiju. Sećam se i mladića kome je ime Bojan, a zvali su ga „Bijeli orao" ili „Orlić". On je bio sam u jednoj ćeliji. Njega su posebno teško mučili. Bio je sasvim go, neverovatno mršav, pravi kostur. Njega su najviše maltretirali, udarali i mučili. Jedno jutro sam primetio kada su čuvari doneli doručak, da on leži u svojoj ćeliji na leđima. Telo mu je potpuno žuto. Nas su odmah vratili u ćelije. Čuo sam kako se kuje sanduk i kako u hodniku čuvari nešto šapuću. Kasnije ga nikada više nisam video".

Svedok 67/943 navodi: „Sećam se događaja sa dva civila iz Splita i znam da su nakon ovog događaja jednog od njih, koji je mogao da ima 50 godina, doveli kasnije u naš blok „C". Taj dan se začula pucnjava u krugu i odmah su nas ugurali u ćelije. Gledao sam kroz prozor kako su jednog od civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli u krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su ga sve dok telo nije postalo beživotno, nakon čega su ga nekud odneli.

Drugog civila koji je doveden u naš blok nisam video, ali sam čuo urlike i znao sam da ga tuku. Sutradan ga više nije bilo u našem bloku, a jedan zatvorenik iz Srbije, kojeg ne znam po imenu, mi je rekao da je on u ćeliji našao samo krv i cipele tog civila".

Svedok 67/942 navodi. „U ovom bloku pored nas bio je 3. S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sad u Trebinju, te takođe jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani „Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli Savić je bio sav natečen i modar, a Vesović je bio živi kostur. Ono malo hrane što su nam davali najčešće su uskraćivali Vesoviću, njega su samo tukli i to redovno i bez prestanka i jedne prilike on je nađen mrtav.

Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je i on iznenada nestao iz bloka".

Svedok 481/95 navodi: „Nisam očevidac neposrednih ubistava zatvorenika, ali sam čuo prilikom razmene da je neki mladić Bojan iz Kragujevca ubijen u zatvoru i da iz tog razloga nije razmenjen, kao i neki Savić Vlado".

Svedok 445/9442 navodi: „Ja sam bio smešten u bloku „C", a u ćeliji preko puta mene je bio smešten Bojan iz Kragujevca. On je imao prostrelnu ranu na natkoljenici, ne znam koje noge. Zarobljen je u borbi i ta rana nije previjana već se zagnojila. Videlo se da je to stara rana. On je bio jako mršav i videlo se da je u teškom i psihičkom i fizičkom stanju. Iz njegove sobe je smrdelo jer je tu bilo i izmeta pošto mu nisu dozvoljavali da ide u klozet. Rana mu se zagnojila i smrdela je, a pa sam ja pokušavao da mu pomognem tako što sam mu ranu prao vodom, jer nikom od nas nisu pružali nikakvu medicinsku pomoć.

On nije uopšte imao odeću i tu je bilo samo jedno ćebe koje je bilo u krvi i gnoju. Ja procenjujem da je on umro jedno mesec dana nakon mog dolaska u ovaj logor. Ja sam video da je došao stražar jednog jutra i da je otvorio njegovu ćeliju, zvao ga je, ali on nije odgovarao i onda smo videli da je mrtav. Posle toga njegovo telo su izneli, a čulo se da se pravio i sanduk za njega. Ja sam već ranije objasnio da je od zadobijenih povreda umro u „Lori" i Jelić Duško iz Trebinja".

Svedok 67/944 navodi: „Nisam video Jelić Duška i mladića sa nadimkom „Bijeli orao", ali sam kasnije saznao da su oni podlegli od batina u ovom bloku".

Svedok 445/9428 navodi: „Sada se prisetih da je u zatvoru ubijen neki Jelić iz Trebinja, a što sam čuo od drugih zatvorenika".

Svedok 470/953 navodi: „Dok sam bio u logoru ubijen je neki Goran, zvali su ga „Beli orao" i jedan mladić iz Splita, koji je pokušao bekstvo, a kome su prilikom ubistva nabijali neke šiljke u nogu".

Svedok 164/952 navodi: „Dok sam se nalazio u logoru „Lora" sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći. Ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjenog su ga tukli. Ja sam video upravnika Tomu Dujića kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro. Ja mu ne znam ime i ne znam gde je sahranjen. Sećam se da je u „Lori" od posledica mučenja podlegao i jedan mladi vojnik koji je bio uhvaćen negde oko Knina, ja mu ne znam ime i ne znam odakle je bio. Terali su ga da govori da je bio u „Belim orlovima".

Drugi zarobljenici su gledali kako teško muče ovog čoveka: lomili su mu prste na rukama, zabijali mu eksere pod nokte. Ne znam gde je ovaj čovek sahranjen. Sećam se i jednog mladića iz mesta Krekovi kod Nevesinja koji je meni izgledao drogiran. Stražari su sa njim cirkuzirali po krugu. Sećam se da je on jedne noći sa još pet ljudi odveden iz logora „Lora" i šta je dalje bilo sa njim ne znam".

Svedok 510/9613 navodi: „U vezi ubijanja ratnih zarobljenika u „Lori" bio sam očevidac sledećeg: Jednog dana Knežević Nenad, rodom iz Benkovca, koji je živeo u Kaštelima, je pokušao