Preko pune linije

Kartel podnosi račune predsdniku Srbije

Vučićeva mafija jača od države

Mnogo je zemalja u kojima kriminal cveta, ali samo u Srbiji je mafija jača od države. Pri tom, i mafiju i državu vodi isto biće, Aleksandar Vučić. To i ne čudi, za njega je politika samo sredstvo koje upotrebljava u kriminalnim aktivnostima. Sticajem nesrećnih okolnosti, dobio je priliku da prigrabi vlast, pa da celu državu pretvori u plen svojih gangstera.

Predrag Popović

Kakav je mafijaš, Vučić je takav i političar. Po definiciji, mafija je stil života. Vučić nema stila, ima samo želju da zgrne što više novca. Kriminalom ili politikom, njemu svejedno. Kad je spojio te aktivnosti, ličnim primerom je dokazao da za uspon na vrh mafije i države nije potrebna inteligencija.

U nekoliko mandata, Vučić je bio narodni poslanik, zatim ministar protiv informisanja, premijer i, na kraju, predsednik države. Do svega toga je došao politikantskim parolama, koje su se zasnivale samo na. U početku karijere, predstavljao se kao velikosrpski nacionalista. Koliko je bio iskren vidi se po lakoći s kojom se transformisao u evroatlantskog fanatika. Jednako gorljivo je lagao i nekad i sad, razlika je samo u profitu, nacionalnom i njegovom.

Huškanjem na ratnu odbranu vaskolikog srpstva, on je stekao stan u luksuznom beogradskom naselju, a Srbi, koje je branio s bezbedne udaljenosti, morali su da beže sa svojih vekovnih ognjišta. U aktuelnoj fazi, prigrabio je vlasništvo nad kompletnom Srbijom, iz koje Srbi beže od njega, kao što su ranije bežali od Hrvata, muslimana i Albanaca.

Otkad je stupio na političku scenu, Vučić vlastite lopovluke prikriva galamom: „Držte lopova". Dok je bio radikalski opozicionar, optuživao je Slobodana Miloševića i njegove saradnike za sve zločine ovog sveta. Na mitinzima je urlao: „Sloba je najveći kriminalac u Srbiji, takvog majka više ne rađa". U skupštinskim i medijskim nastupima detaljno je objašnjavao prirodu Miloševićeve diktature, koja je, uz pomoć inflacije, Jezde i Dafine, i na sto drugih načina opljačkala narod i iznedrila novu crvenu buržuaziju, tajkunskog kalibra.

Nadahnut šešeljevskim metaforama, Miloševića je nazivao dedinjskim dizdarom, a njegovu suprugu Miru crvenom vešticom. Nije štedeo ni njihovu decu. Za Marka Miloševića je govorio da je ofarbani peder, koga kriminalac Vlada Kovačević Tref koristi kao zaštitnika svojih šema šverca duvana i nafte. O Mariji Milošević nikad nije govorio kao o ćerki predsednika države, nego kao o ljubavnici Milovana Vujića Vuje, žestokog momka s beogradskog asfalta, koji je u životu imao samo dva uspeha: overio je, na različite načine, Ranka Rubežića i nestašnu Mariju.

Vučić se nije zadržao na kriminalizaciji samo vladarske porodice. Naprotiv, mnogi slobisti su se našli na njegovom spisku. Milorada Vučelića je optuživao za šverc duvana, Branislava Ivkovića za zloupotrebe prilikom arčenja državne imovine, Mihalja Kertesa za zlodela u Carini, Nebojšu Čovića je nazivao mafijaškom pudlicom, a ništa bolje nisu prolazili Milutin Mrkonjić, Ivica Dačić, Branko Ružić, Zoran Lilić i mnogi drugi. Većina etiketiranih danas su ugledni članovi Srpske napredne stranke.

Po istoj matrici, Vučić je dugo i uporno kriminalizovao Zorana Đinđića. Dok su SRS i DS bile u opoziciji, Vučić je podsećao da je Đinđić, za vreme školovanja u Nemačkoj, bio član terorističke organizacije „Bader Majnhof", kao i da je krao kožne jakne.

Kasnije, kad su radikali ušli u crno-crvenu ratnu koaliciju, s ministarske visine Vučić ga je optuživao da je srpski Homeini, koji priziva uništenje svoje države i naroda, kako bi ga strani okupatori doveli na vlast. Naposletku, Đinđića je proglasio za mafijaškog premijera.

Na radikalskim mitinzima je uzvikivao antidosovsku parolu: „Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu" i obećavao da će predesednika Demokratske stranke „istrebiti kao gubu iz tora".

Posle 12. marta 2003. taj animozitet je pojačao ocenom da je mafija ubila svog šefa i da je Zvezdan Jovanović novi Gavrilo Princip.

Kao i slobiste, nije štedeo ni Đinđićeve saradnike, posebno ne Čedu Jovanovića, Bebu Popovića i Gorana Vesića, kojima je sad dodelio izuzetno važne uloge u naprednjačkom kartelu.

Primitivne varijante simbioze politike i kriminala, naučene pod Vojislavom Šešeljem, Vučić je unapredio pod Miodragom Mikijem Rakićem. Naučio je kako da zloupotrebi službeni položaj i napravi sistem koji garantuje punu spregu izvršne vlasti, pravosuđa i kriminala.

Unazad tri decenije, svaki vladar je koristio usluge sumnjivih tipova, ali niko nije, kao Vučić, lica s poternica promovisao u državnike, poslanike, direktore... Vučić je podzemlje podigao do vrha države, u čije institucije je uključio sve profile. Okružio se osuđenim i nedokazanim ubicama, razbojnicima, siledžijama, korumpiranim đilkošima u skupim odelima, sitnim lopovima i secikesama.

U aktuelnoj Vladi Republike Srbije u ministarskim foteljama sede četiri bivša i 14 budućih robijaša. Iza rešetaka, svaki iz svog razloga, već su bili Goran Knežević, Goran Trivan, Aleksandar Vulin i Zlatibor Lončar. Ako bude pravde, to iskustvo neće moći da izbegnu Zorana Mihajlović, Nebojša Stefanović, Siniša Mali, Ana Brnabić i mnogi drugi istaknuti članovi Vučićevog klana.

Neki od njih bi i s tim bili zadovoljni. Bolje će im biti u nekoj ćeliji, nego u parceli na Novom groblju. Tome se nada i Nikola Selaković, generalni sekretar Predsedništva Srbije. Nedavno ga je Srpska pravoslavna crkva častila Ordenom Svetog Save drugog reda, ali Selaković više veruje u ovozemaljsku zaštitu četvorice pripadnika MUP-a, koji se brinu za njegovu bezbednost.

Još praktičniji je Branko Malović, potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a i komandant naprednjačkih batinaških odreda. Otkad mu je spaljen restoran "Domino", kod beogradske Arene, Malović se ne odvaja od gorila. Na putovanjima prati ga konvoj crnih džipova punih telohranitelja. Malović i ne krije da sumnja u stranačke kolege. Inspektorima SBPOK-a, koji vode istragu, predao je spisak s 35 imena potencijalnih piromana, među kojima su 32 funkcionera SNS-a.

Dosad nije otkriveno ko je spalio "Domino", pa Vučićev uterivač dugova ima ozbiljnih razloga za brigu, ne zna šta će ili ko će sledeći biti poliven benzinom.

Ne samo u Vladi i SNS-u, Vučić je svoje opskurne saradnike ubacio u sve državne institucije. Mesto direktora Bezbednosno informativne agencije prodao je Bratislavu Gašiću. Bata Santos je dobio povoljnu cenu, za samo 10 miliona evra dobio je mogućnost da trguje informacijama, poslovima i ljudskim sudbinama. Investicija mu se već isplatila, ostalo mu je samo da pokuša da se bez posledica izvuče iz krvavog kola u koje se uhvatio.

Rad bezbednosnih službi kontroliše skupštinski Odbor, na čije čelo je Vučić postavio Igora Bećića, konduktera "Bačkatransa", kome je suđeno zbog falsifikovanja diplome. U istom Odboru nalazi se i Vladimir Zagrađanin, visoki funkcioner SPS-a, koji se proslavio ulogom magarca u aferi "Kofer", kad je uhvaćen i uhapšen s rukama u torbi sa 700.000 evra mita. Zagrađanin je izbegao sudsku kaznu. Oslobađajuću presudu Vučić je ocenio kao dokaz da pravosuđe ne postoji u Srbiji.

Odlukom da Zagrađaninu dozvoli pristup poverljivim informacijama, vladar je dokazao da ne postoje ni pravda, istina, čast, moral, ništa osim njegove želje da se sprda s građanima. U tom Odboru, među ljudima koji zaslužuju nekoliko desetina godina robije, a zaduženi su za kontrolu službi bezbednosti, nalazi se i narodni poslanik Vladimir Đukanović.

- Bez ljudi iz podzemlja nije moguće izboriti se za vlast - priznao je Đukanović.

Za samo sedam godina, naprednjački kartel je prigrabio sve što je mogao: firme i ljude, oranice, vodu i vazduh... Pljačkaški pohod je završen, kriminalci su savladali građane, pa im je ostalo samo da brane oteto, da se kolju između sebe. ne štede se, glave padaju jedna za drugom. Pre neki dan je ubijen Dragan Amidžić, ugledni novosadski mafijaš. Zanat je ispekao u Arkanovim "Tigrovima", gde je naučio kako da na tuđoj muci napravi poslovnu imperiju i imidž uspešnog švercera, koji diluje sve što vole mladi, od kokaina do oružja.

Predstavljao se kao vlasnik "svega i svačega", a najponosniji je bio na hotel "Medaljon" kod novosadskog Sajma. S mafijaškim instinktom, među prvima je osetio ko je i kakav je Vučić. Osnivanje Srpske napredne stranke podržao je s dva miliona evra. Finansirao je predizborne aktivnosti, čak se i lično uključivao u njih. Pilotirao je svojim avionom, na koji je prikačio ogromnu traku s natpisom: "Verujem u Vučića, za bolju budućnost".

Verovao je u Aleksandra, a naročito u Andreja. U "Sokačetu", kod Momira Nikolića Miće, i u drugim novosadskim elitnim restoranima često je bio u društvu Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića.

Urbana legenda kaže da se druženje naprasno završilo posle svađe u "Pleju", kad je Kosovar potegao pištolj i išamarao Andreja. Oprezni Amidža je pokušao da se izmakne, ali nije imao sreće. Prvi napad je preživeo, ali ne i drugi. U grob je odneo tajne o mnogim naprednjačkim zločinima.

Pre Amidžića, na onaj svet je otišao i izrešetani Aleksandar Stanković, zvani Sale Mutavi. S ministrom policije Nebojšom dr Stefanovićem družio se u teretani "Spartakus", a još intimniji je bio s Dijanom Hrkalović, državnom sekretarkom u MUP-u i nesuđenom kumom.

S ministrom zdravlja i kolegom iz zemunskog ganga Zlatiborom Lončarom vežbao je pucanje u streljani pančevačke kasarne. Osuđivani beogradski narko diler imao je zaštitu naprednjačke policije i pravosuđa. Zauzvrat, kontrolisao je navijače Partizana. Dok je bio živ nije moglo da se desi da, kao pre dva vikenda, "grobari" skandiraju "Vučiću, pederu". A, još bi bio živ da se nije spanđao s naprednjacima, da je otišao na robiju i pošteno odslužio kaznu.

Ne zna se ko će biti sledeći naprednjak čiji lik će biti nacrtan kredom na asfaltu. Ima mnogo kandidata za čitulje.

- Vučić je preuzeo ozbiljne političke obaveze, koje može da ispuni samo u ovakvom okruženju kakvo je izabrao - tvrdi prof. dr Zoran Ćirjaković, samozvani vođin apologeta.

Po njegovoj teoriji, Vučić je prinuđen da radi s kriminalcima i polusvetom spremnim na sve. Normalni ljudi bi mu samo smetali u procesu predaje Kosova i Metohije albanskim teroristima i njihovim zapadnim zaštitnicima. Naravno, taj alibi je besmislen. Vučić nije sad, iz nužde, selektovao lopove, razbojnike i ludake. Takvi tipovi su njegovo prirodno okruženje, među njima se oseća kao svoj među svojima. Uz retke izuzetke, za saradnike je uvek uzimao kriminogene i korumpirane svaštočinje, nalike sebi. Svakome od njih dao je delić vlasti i plena, koliko ko je mogao da zahvati.

Iz Srpske radikalne stranke, posle puča, Vučić je u novo zločinačko udruženje preveo gomilu kriminogenih konvertita. To mu nije bilo dovoljno, pa je na deponiju dovukao i njihove moralne dvojnike iz drugih stranaka. Kako vrši selekciju i privlači takve nesrećnike, nedavno je detaljno opisao Velimir Ilić na primeru Miluna Todorovića.

Todorović je uspon u politici gradio u Novoj Srbiji. Nekad sasvim solidan autolimar, brzo je postao perspektivni stranački aktivista.

Dok je NS bila u koaliciji sa SNS-om, izabran je za gradonačelnika Čačka. Kad je koalicija pukla, Vučić ga je ucenio. Imao je sa čim.

Todorović je, tvrdi Ilić, svojoj ženi poklonio novi BMV. Uredno je uplatio najskuplje osiguranje. Naravno, auto je ukraden, Todorović je naplatio štetu. Ipak, nije uspeo da sakrije tragove. Istraga je otkrila da je upravo on ukrao BMV svoje suprugu, isekao ga i prodao u delovima. Kad ga je Vučićev izaslanik Bata Gašić upoznao s rezultatima istrage, mučeni Milun je morao da pređe u SNS. Sačuvao je funkciju gradonačelnika, pare od osiguranja i delova, a i sebe od suđenja.

U paketu s beskorisnim botovima, poput savetnika Nebojše Krstića, Vučić je od Borisa Tadića nasledio Nenada Kovača, zvanog Neša Roming. Uspon u biznisu, Kovač je počeo spornim načinom na koji je prisvojio preduzeće Certus. Zaštićen od zakona, brzo i lako je napravio imperiju koja danas kontroliše tržište IT tehnologije, koje godišnje vredi milijardu evra. Taj trend je nastavio pod Vučićem.

Kovač je nedavno podneo zahtev Agenciji za zaštitu konkurencije i suzbijanje monopola da mu omogući kupovinu preduzeća Win Win, najvećeg srpskog lanca prodavnica bele tehnike.

U zamršenoj akciji preuzimanja vlasništva nad tom firmom, pre pet godina angažvao se Slobodan Kvrgić, finansijer SNS-a i lično Aleksandra Vučića. Kvrgić je za samo milion evra od Tihomira Jevtovića kupio čačansku Alti Group u čijem vlasništvu je bio Win Win. Imperiji je priključen i Eurosalon, koji je Kvrgić prodao Slaviši Kokezi za samo 190.000 evra, što je bilo oko deset odsto vrednosti preduzeća. Na kraju serije sumnjivih transakcija, Kokeza je postao gospodar IT tržišta, a njegov kum Vučić je od Kvrgića dobio dva stana u Belvilu, garsonjeru na svoje i trosoban stan na ime svoje zvanične supruge Tamare Đukanović.

Kad je izbegao iz rodne Zenice, Kokeza je biznisom počeo da se bavi na plaži u Miločeru. Vodio je magarca na kome su se turisti fotografisali po povoljnoj ceni. Jedna fotka, jedan evro. Tamo je 2005. godine upoznao Vučića. Za 12 fotografija Danila i Milice na magarcu, Vučić mu je platio samo 10 evra, ali Kokeza nije cicija, znao je da će kad-tad nadoknaditi poslovni gubitak. To je i uradio. Kad je preuzeo vlasništvo nad Win Winom, 2014. godine, to preduzeće je ostvarivalo prihod od pet miliona evra. Dokazujući da je ozbiljan biznismen, za samo četiri godine Kokeza je prihod podigao na 130 miliona evra.

Nije poznata cena po kojoj će Kovač sada kupiti Win Win, kao ni da li je Kokeza dobrovoljno odlučio da proda koku koja nosi zlatna jaja. S obzirom na sistem koji je uspostavio Vučić, pre će biti da je Kovač dao veću proviziju vanknjižnom vlasniku cele Srbije, pa je Kokeza morao da pristane na mrvice sa stola.

Na tom nivou biznisa, odnosno kriminala, pravi simbol Vučićeve vlasti zove se Ivica Tončev.

Pre desetak godina, kad je Tončev ušao u politiku, kao savetnik za ekonomske odnose s inostranstvom Ivice Dačića, Vučić je predvodio žestoku kampanju protiv njega. Zahvaljujući Vučiću, javnost je saznala da je Tončev regrutovan u gang surduličkog mafijaša Borisa Petkova.

Početkom devedesetih, put ga je odveo u Austriju. Sa čarapom na glavi, od vrata do vrata, obišao je ceo Beč. Tamo je napravio nekoliko fantomskih firmi u saradnji sa Branislavom Šaranovićem. Saradnja je nastavljena i posle ubistava Branislava i Slobodana Šaranovića, njihovim firmama je upravljao Tončev. Na kraju, kad ga je opisao kao primitivnog palanačkog krimosa, Vučić ga je uzeo u svoje okrilje.

Tončev je naprasno promovisan u nezvaničnog šefa protokola za Vučićeve lukrativne i hedonističke prohteve. Nerazdvojni su na ekskurzijama u Beč, Frankfurt i slične destinacije s luksuznim restoranima i bordelima. Kockarske strasti zadovoljavaju klađenjem na utakmice čije rezultate namešta surdulički bos.

U znak zahvalnosti, Vučić je nedavno pristao da učini plezir Mariji i Aleksandri, ćerkama Ivice Tončeva. Na otvaranju njihovog hotela "Nais", koji su platile oko 10 miliona evra, a u čiju rekonstrukciju su uložile skoro isto toliko, Vučić je bio svečani gost. Kao što je Al Kapone na svoje i na žurke svojih saradnika dovodio Frenka Sinatru, tako je Vučić na poklon Tončevu angažovao Zdravka Čolića. Za kontrolu posluženja bio je zadužen iskusni konobar Vladimir Beba Popović, koji je brinuo da pijani Željko Mitrović, dok pleše na stolu, ne razbije baš sve čaše.

U grupnom portretu Vučićevog kartela udenuli su se i mnogi kriminogeni tipovi koji se provlače ispod radara javnosti. Tek povremeno, kad su prinuđeni da se pojave na stranačkim hepeninzima, poneki od njih se slika pored vođe. Da nije toga, ne bi se ni znalo da se u naprednjačkom kartelu visoko pozicionirao Dragan Ilić Limar, nekada član ekipe Željka Maksimovića Make. Limar je bio optužen da je učestvovao u ubistvu policijskog generala Boška Buhe 2002. godine. Istražne radnje su tada nad njim sprovodili Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević, Dejan Milenković Bagzi i još neki pripadnici zemunskog klana, a sve pod kontrolom ekstremista iz vrha tadašnje vlasti, među kojima su bili Čedomir Jovanović i Nenad Milić.

Limar je otet iz porodične kuće i odnet na neki salaš, gde je zverski pretučen. Legija ga je lopatom udarao po leđima, razapinjali su ga i zabijali mu eksere u ruke, kao Hristu, čekićem su mu lomili prste. Sa 14 preloma i četiri frakture lobanje, doneli su ga u prostorije BIA, ali ni tamo nisu uspeli da iznude priznanje da je učestvovao u atentatu na Buhu. Za tu torturu niko nikad nije odgovorao. Posle svega, Limar se učlanio u SNS, postavljen je na mesto predsednika mesne zajednice Beli Potok, redovno učestvuje u aktivnostima naprednjačkog odbora u Rakovici, kojim upravlja Milosav Miličković, državni sekretar u MUP-u i komandir najagresivnijeg batinaškog odreda u Vučićevom kartelu.

Limaru ne smeta što Vučić i danas sarađuje s Jovanovićem, Legijom i ostalim zlotvorima, za koje tvrdi da su se iživljavali nad njim.

U Vučićevoj senci su i jurodivi Simo Spasić, Jugoslav Petrušić Dominik, Miša Vacić i bulumenta takvih spodoba s dna društva. Diktator koristi njihove usluge za napade na sve kritičare njegovog maloumlja.

Postoji još mnogo primera koji dokazuju kriminalnu pozadinu Vučićevih političkih aktivnosti. Iza političke scene, na kojoj plešu sablasno smešne marionete raznih naprednjačkih koalicionih saveznika, pravu vlast imaju okoreli mafijaši. Vučiću nisu bitni Vuk Drašković, Rasim Ljajić, Aleksandar Vulin, Krkobabići i Pastori, svi zajedno ne vrede ni kao jedan Zoran Milojević Zelja ili Petar Panić Pana. Za opastanak na vlasti, važniji su mu Zvonko i Žarko Veselinović i Milan Radoičić nego svi članovi Izvršnog i Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Mafijaši vladaju, istrošeni politikanti samo parazitiraju.

Kao da će vladati večno, pa nikad neće morati da odgovara za sve što je uradio, Vučić je kriminalizovao i svoju porodicu. Najveći teret je podneo brat Andrej. Čim se pomene otimačina restorana, firme, zemljišta ili bilo kojeg posla, svi prvo pomisle na Andreja. Od Asomakuma, Nukleusa i drugih sumnjivih preduzeća, tragovi batinih kombinacija stigli su do Stejt Departmenta, gde je od američkih diplomata i obaveštajaca zahtevano da stanu na kraj poslovnim manipulacijama grupe srpskih moćnika, koje predvodi Andrej Vučić. Kad dođe vreme za svođenje računa, on će pretrpeti najžešći udar.

Nije lako ni sinu Danilu. Tata ga je na čuvanje poverio kriminalcima koji se predstavljaju kao navijači. Pod tim teretom, mladi prestolonaslednik se propio. Lečenje nije pomoglo, ostao je alkoholičar, ali bar se opustio. Ne izostaje sa žurki koje priređuju njegovi čuvari, osumnjičeni i osuđivani za dilovanje narkotika i druga krivična dela. Dobro se provodi i u stanu u "Beogradu na vodi", koji je dobio na raspolaganje.

Za razliku od Danila, maloletna Milica se školuje u inostranstvu, srećna što je daleko od odijuma koji privlači njen otac. Međutim, pre ili kasnije i ona će morati da objašnjava čijim novcem je plaćen njen boravak u Parizu, Berlinu ili Njujorku.

Dok Srbiju potresa afera krijumčarenja oružja iz državnih fabrika u Saudijsku Arabiju i dalje u Jemen, do islamskih terorista, Aleksandar Vučić tvrdi da ne poznaje nijednog prodavca naoružanja. Naravno, laže.

U toj aferi jednu od najvažnijih uloga ima Branko Stefanović, otac ministra policije Nebojše dr Stefanovića. Ne samo što dobro poznaje njih dvojicu, Vučić je lično postavio svog posilnog Branislava Prostrana na mesto direktora Jugoimport SDPR-a, državnog preduzeća za trgovinu naoružanjem. Tu nije kraj. Narodni poslanik Srđan Nogo tvrdi da Anđelko Vučić, zvanični otac srpskog diktatora, često gostuje u Koštunićima, kod generala Jovana Čekovića, bivšeg šefa Jugoimport SDPR-a. U tom društvu se, kaže Nogo, nalaze i generali Momčilo Perišić i Aca Dimitirijević. Gde su oni, tu su sumnjivi poslovi, a to znači da je tu i Aleksandar Vučić.

Vučić je od Srbije napravio sigurnu kuću za kriminalce svih fela.

Kad prođe ovo zlo, posle oslobođenja, prva obaveza demokratske Srbije biće da kriminalce smesti na sigurno, iza brave.

Za potpunu katarzu neće biti dovoljno da na robiji završe braća Vučić, tamo moraju da okončaju i svi saučesnici u zločinu nad državom i narodom, od vrha do dna naprednjačke piramide.