Francuska

"Starve the beast" ili strategija „izgladneti zver"

Ko je šinter

"Starve the beast " (u prevodu izgladneti zver) je ta genijalna politička farsa koja ima za cilj da zaustavi mešanje države u privatne poslove i prepusti oligarhiji, (čiji su često i sami deo ili bar lutke na koncu), privatizaciju javnih sektora kao i totalnu kontrolu nad ekonomijom. Ukida se na hiljade radnih mesta u državnom sektoru, da bi se na kraju novim besposličarima nudila neka milostinja ili vrlo mali i veoma nesigurni poslovi i to na određeni rok, da grbače za male pare i za uzvrat ližu čizme svojim novim gospodarima. I tako, ćiri bu ćiri ba, od nacionalne solidarnosti ostaje samo lična uspomena i po koji članak u štampi. A onda dođe korona i sve posledice manipulacija izbiše na svetlo dana. O svemu ovome izveštava dopisnikMagazina Tabloid iz Pariza, Mile Urošević

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

U bolje sutra, dok ne krepa nacionalna solidarnost

Pandemija mi zvuči kao da je ime najmlađe kćeri mondijalističkog liberalizma. Što se više brane da nije, sve je veća sumnja da jeste baš tako. Pa i ako nije sigurno, onda je bar vrlo moguće da je ta vražja Corona nečije kopile. Tako se bar šuška po paranoičnim četvrtima nevažnih ljudskih grupacija kao i po krugovima politički nepodobnih elemenata.

Čak ako i nije njihova rođena beba, njen dolazak na svet se vešto koristi da se u okviru pandemije organizuje i utanči jedna opšta paranemija, glad i beda a potom se u obor izgladnele zveri baci koja spasonosna koska i država oslobodi naroda. I onda kada zver, kako nazivaju državni budžet, dobro izgladni biće dovoljno da se oporavi jednom dobrom privatizacijom društvene imovine na mesto uništene društvene solidarnosti.

Što bi rekao Dositej; i vuci siti i ovce na broju. Primer je trivijalan ali podobno odslikava strogu dijetu na koju je bačen javni sektor i usputno pogoršanje zdravstvenog stanja cele ekonomije.

Cela ova belosvetska basna poznata u orginalu pod nazivom " starve the beast " upravo ima za cilj smanjenje državnog budžeta sa ciljem masovnog i sistematskog ukidanja javnih usluga i svega što je taj budžet finansirao. Nije slučajno da je ova podmukla strategija nazvana „sistem izgladnele zveri". Jeste da zvuči nelogično da jedna država samu sebe osiromašuje, ali ako se bolje pogleda, svaka basna pa i ova, ima svoju drugu stranu i jedno naravoučenije. Ova podvala čak nije ni nova, već samo više vidljiva od kada je oportunistički uklopljena u aktuelni sistem borbe protiv pandemije.

Sve je počelo s one strane Atlantika pre četiri decenije kada je Ujka Sem dogurao ekonomskog cara do duvara i kada su mu zbog nagominalnih dugova svaki novi troškovi za socijalu i solidarnost postali misaona imenica.

Školstvo, zdravstvo, kultura, vojska, policija, pošta, održavanje puteva i reka, finansiranje važnih ustanova i naravno plate političara, sve to košta đavo i po, a za toliko rashoda je postalo nemoguće naći nove prihode. Dažbine, i dugovi su postali enormnii svaki novi porezi i globe bi doveli do velikih protesta i nezadovoljstva radnog naroda.

I dok su svi očekivali da će administracija Regana da poveća poreze, kazne i ostale globe I dažbine, da smanji plate funkcionerima i veće penzije ne bi li se popunila rupa u budžetu, desilo se obrnuto i neočekivano. Pametnjakovići iz bele kuće straha su se dosetili stare ratne tehnike, gađaj svoje da pogodiš druge.

Umesto stezanja kaiša lansiraju se „hrabre reforme", dreše si kesa i deli šakom i kapom. U isto vreme se smanjuje porez na prihod, oslobađaju se firme i pojedinci raznih dažbina i taksi. U okviru te državne širokogrudosti kroz distibuciju i finansijske povlastice dolazi do smanjenja prihoda za državne kase i ostale društvene organizacije. Deficit raste, kako je predviđeno na opšte zadovoljstvo oligarha, mnogih područja privrede ali čak i naivne raje.

A i ko bi posumljao de je dobrotvor ustvari više dželat i prevarant nego kavaljer i otac nacije? I da je svaka olakšica zapravo dobro smišljen poklon kako bi se budžet ispraznio i ceo socijalni sistem solidarnosti doveo u kolaps. I kada se ovaj posao podrivanja završi, zver se guši i baldiše u bolovima sve dok od tog javnog sektora ne ostane samo kost i koža.

Drugim rečima, što više zver ogladni to bolje. Neka vrsta holivudskog plagijata naše narodne da komšiji crkne krava. Ili motor komšijinog auta, u gradskoj verziji novogodišnjih želja. I kada situacija postane kriza, tada na scenu stupa doktor finasijskih investicija, dežurni spasilac. Jedini melem za izgladnelu zver je u prenošenju svih socijalnih aktivnosti na igrače iz privatnog sektora koji za bud-zašto kupuje za svoje sve ono što je svačije.

U pojedinim nezavisnim medijima se upravo ovako objašnjavaju sve te važne reforme, novi zakoni i menjanje pravila. Ova strategija je prosta ko pasulj i kako je đavolska - retko ko je primeti jer izgleda logična i jedina moguća. Ovako smišljene reforme su tako jedan lagani način postepenog pripremanja umova na neizbežni pad postojećeg modela javnih usluga i socijalne zaštite.

Kad je kriza daj šta daš, spašavaj najbitnije.

Ko je šinter „izgladnele zveri"

Strategija " Starve the beast " rodila se osamdesetih godina u političkim krugovima američkih konzervativaca pre nego što su je prihvatili najliberalniji ekonomisti i jači baksteri sa namerom da se pod izgovorom deficita smanji finansiranje solidarnosti kao državni rashod.

Liberalni ekonomisti su bili ubeđeni da su niži porezi i manja javna potrošnja preduslov za ekonomski rast i prosperitet cele ekonomije. Pod vođstvom nobelovca za ekonomiju Jamesa Buchanana, štafetu su preuzeli i ostali intelektualci jer je bilo neophodno da se naučno podvuku sve blagodati „izgladnele zveri".

Za njih je samo bilo važno de uravnoteženi budžet padne pred u vreče ored izbore kampanje, kako bi kandidat mogao da nafiluje nova obećanja za povećanje standarda života. Ovakvu vrstu političke propagande usvojili su i drugi vladari u borbi za fotelju. Engleska je u doba Tačerke usavršila recept za mršavljenje i bacila svoj budžet na leb i vodu. Njen bezobrazluk su onda pomno kopirali i drug.

U zemlji Francuskoj, naprimer, eksperimet dresiranja javnog budžeta je uvežen pre 30 godina u doba Miterana, da bi ga Širak malo zaljutio a Sarkozi zabiberio i Oland još dosolio. Svake godine budžet je bio sve tanji zbog kresanja socijalnih doprinosa i smanjenja prihoda namenjenih penzijama, borbi protiv nezaposlenosti ili zdravstvu.

Pod Jupiterom Makronom ova taktika je izbila na svetlo dana i postala svima vidljiva i opipljiva ukidanjem lokalnog poreza na stanovanje kao i odlukom da se svima koji samostalno daju ostavku u preduzeću omogući pristup osiguranju za nezaposlenost. Ovakve i druge slične odluke su savršena ilustracija taktike „izgladnele zveri", odnosno mera koje je nemoguće finansirati a da deficit budžeta ne eksplodira.

Dolaskom pandemije sa poslovnog puta iz Kine, stiže i sanitarna kriza koja se ostrvila na izgladnelu zver. Po bolnicama i urgentim centrima se svakodnevno umire u trocifrenim brojkama, i to ne samo zbog smrtnosti virusa već i zbog loše preventivne politike koja se vidi kroz nedostatak kreveta, aparata, maski i vakcine i sve ostale opreme za lečenje i to ne samo od korone. Sve ostale klasične bolesti i boleštine sada niko ne leči jer su mesta popunjena sa kovid bolesnicima. Popunjena su jer se na hiljade kreveta ukinulo i na stotine bolnica prešlo u privatni sektor, nezainteresovan za socijalna lečenja.

Pored toga smanjen je broja lekara i pomoćnog osoblja. U Francuskoj postoji poseban zakon koji zabranjuje studentima da upišu medecinu van klozusa, koji predviđa samo jedan izvestan broj budućih lekara, što je poseban skandal u zemlji ljudskih prava i svih sloboda.

U datom trenutku situacija je neizbežno dovela do obavezne izolacije u kućnom pritvoru i uvođenja policiskog časa. Pored toga po preostalim bolnicama i staračkim domovima, umire se i dalje u trocifrenom broju svakog božjeg dana.

Pored ove tragedije i u drugim sektorima situacija je takođe katastrofalna. Doduše ne umire se ali se pati od pogoršanja uslova života. Usluge su sve žalosnije kako u javnom prevozu tako i na železnici, u aviaciji, pravosuđu i ostaloj administraciji. A i da ne pominjemo kulturu i obrazovanje i to od pačije škole do univerziteta.

Smanjuju se budžeti svuda sem policiji koja je tu da čuva privilegije i brani vladu od naroda svim sredstvima kao što je to bio slučaj u konfliktu sa manifestanita u žutim prslucima. Vojska takođe ima finansijsku injekciju jer vodi rat za resurse po Africi, kako tvrde ekologisti i ostala levičarska opozicija.

Zbog svega toga teško je razumeti smanjenja poreza i silne milijarde koje se troše nemilice. Francuska je za samo godinu dana prešišala javni dug i dovela ga na 120% svog budžeta.

Ova vrsta poreske politike i lažiranja budžeta navela je nobelovca Džozefa Stiglica da se javno upita: „Šta smo zapravo ovim poručili mladima kada smo smanjili porez na kapitalnu dobit i povećali namete onima koji zarađuju za život radeći? Šta ako ne da je bolje živeti od špekulacije nego od rada i truda„. Sve u svemu, ovo u podpunosti odgovara Macronovom cilju da „podstakne mlade ljude da postanu milijarderi" kako je to više puta iskazao.

I ne da ukidanje solidarnosti godi samo Makronu već i svima onima koji otimaju iz usta zveri sve dok je ne izgladne toliko da počne da cvili za milost i prihvata sve lance i konopce, sve katance i ucene, samo da živi, ma i kako bilo. Šema je već ugrađena u većinu sistema vladanja demokratskim državama Evrope i sveta.

Za ostale diktature to nije potrebno, jer kad diktator kaže šta misli, svi odjednom misle isto. Najspretniji mu čak pogađaju misli. A nije ni teško pogoditi na koga se misli.