Postdemokratija

IZBORIJADA

Silne srpske JADE (gitarijada, kupusijada, roštiljijada, kobasicijada, pasuljijada...), zahvatile su sve oblasti života, pa i politiku. Tako smo dobili i izborijadu, igru koju još niko nije tako nazvao, mada bi to bilo najbliže izvornom značenju Olimpijade, koja nije označavala takmičenje, nego period između dveju Olimpijslih igara. Stoga bi Izborijada bila najadekvatniji naziv za ono što se kod nas događa sve vreme u neprekidnoj kampanji od izbora do izbora, smišljenoj ne za fer takmičenje, već za zamajavanje naroda, kako se ne bi zabavio o svom jadu, smatra kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Izbori u Srbiji su odavno prošli ali još uvek traju, a Narodna Skupština i vlada, ni na vidiku.

Već dva meseca nemamo ni zakonodavnu ni izvršnu vlast, i neće ih biti najmanje još toliko, a to se uopšte ne primećuje. I nikom ne nedostaju i nikome to nije čudno, jer nismo ih ni dosad imali. Sve državne poslove obavlja jedan čovek, kao i pre dok su samo formalno postojale te dve najvažnije institucije sistema. Na osnovu toga nije teško zaključiti da nama Parlament i vlada nisu ni potrebni, te da su izbori čista farsa. Samo bespotrebno trošimo ogromne pare na izbore, poslanike i prateće službe, ministre i njihove kabinete, jer tu je predsednik koji rešava sve probleme. Sve ostalo, što se nama predstavlja kao demokratija i život, samo je izborijada.

Treba, dakle,znati da u izvornom značenju Olimpijada nije nikakvo takmičenje, već naprotiv, ono što čini život pre i posle velikih parada sportskog nadmetanja i navijanja. Naime, tako su stari Grci nazivali vreme između dvaju Olmpijslih igara. U antičkoj Grčkoj, Olimpijada je bio termin koji je označavao period od četiri godine, od jednog do drugog olimpijskog takmičenja, što znači da su sve naše cirkusijade pogrešno krštene u pokušaju da se prikažu kao višednevno takmičenje uz učešće velikog broja ljudi što u nadmetanju, što u zabavi, pijanstvu i krkanluku tim povodom, pri čemu nije važno pobediti, nego učestvovati.

Na osnovu toga jasno je da bi izborijada, zapravo bila jedina prava analogija sa Olimpijadom, jer traje neprestano od izbora do izbora. A izbori su, kao Olimpijske igre u staroj Grčkoj, spektakl u kojem se zaista može samo učestvovati a ne pobediti, jer pobednik se unapred zna. Kao što se zna ko nikako ne sme pobediti, čak ni u najmanjoj mesnoj zajednici.

Evo i najsvežijeg primera. Ovi poslednji izbori su se toliko otegli zbog glasanja u jednoj mesnoj zajednici u Bujanovcu, koji su tri puta ponavljani na osnovu prigovora SPS-a, na razne stvarne i izmišljene nepravilnosti. Kvaka je u tome što se tu prelama odluka o tome hoće li Albanci iz Preševske doline, zbog desetak glasova više ili manje, imati jednog predstavnika u Parlamentu Srbije. Ali, ako oni uđu u Narodnu Skupštinu i tako dobiju svog jedinog poslanika, Socijalisti će izgubiti jedno mesto i imati jednog poslanika manje, čime bi njihov pregovarački kapacitet u trgovini sa Naprednjacima oko učešća u vlasti, mogao biti smanjen. Sve u svemu, stranka koja se predstavlja kao naslednik partije koja je posebno insistirala na ravnopravnosti svih „naroda i narodnosti", zbog svojih sitnosopstveničkih interesa, odnosno karijerističkih ambicija pojedinaca iz rukovodstva, čini sve da spreči lojalne građane Srbije albanske nacionalnosti da se integrišu i uključe u njene institucije. Za to nesumnjivo imaju odobrenje vladajućih Naprednjaka, kojima to odugovlačenje izbora odgovara iz sasvim drugačijih razloga, čime ipak postaju saučesnici u slanju izuzetne loše poruke Albancima na Kosovu, ali i Evropi i svetu.

Pitanje koje se tim povodom nameće je, kako oni koji tvrde da je Kosovo neotuđivi deo Srbije misle da se nose sa mnogo brojnijim tamošnjim Albancima, koji ni ne žele da ostanu u Srbiji, kad nisu u stanju da podnesu ni šačicu njih koji žele da se uključe u njen sistem, pa da im omoguće da steknu pravo na jednog jedinog predstavnika u njenom i njihovom Parlamentu. Koliko vidim sad im je usfalilo samo 12 glasova, pa su i oni uložili prigovor, što potpuno odgovara Vučiću da još jednom prolongira konstituisanje nove Skupštine i vlade. Nadam se da je to bio i jedini cilj cele ove cirkusijade u Velikom Trnovcu, na izbornom mestu sa đavolskim brojem 6, i da će predsednik svega i svačega, kad reši svoje dileme i probleme, dopustiti da i Albanci sa juga rešavaju svoje na jedini legalan i legitiman način, kroz institucije i njihove države Srbije.

Prosto nije ni logično, a o principima da i ne govorimo, da sa jedne strane traži sva moguća prava i privilegije za Srbe na Kosovu, a da to ne praktikuje kada su Albanci u Srbiji u pitanju. Ako nikako drugačije, onda po principu pozitivne diskriminacije, čime bi bar formalno pokazao da se ni prema Albancima na Kosovu, ako mu padnu šaka, neće drugačije ponašati, da Srbija nema nameru da ih pokori i obespravi.

Ovako, sve priče o reintegraciji Kosova i Metohije u srpsko društvo, samo su floskule u koje je teško poverovati. Naprotiv, sve izgleda kao da mi želimo da zadržimo samo teritoriju Kosova, ali bez Albanaca, koji tamo čine ogromnu većinu stanovništva. Baš bih voleo da čujem njegovo objašnjenje, kao i svih iz patriotskog hora koji uporno ponavlja samo jedinu pesmu - ne damo Kosovo, kako zamišljaju da upravljaju državom u čijem bi Parlamentu sedelo pedesetak separatistički opredeljenih Albanca sa Kosova. Da ne pričamo o tome kako bi i koliko Kosovo zaista bilo deo Srbije, kada bi njegovom autonomijom upravljale albanske stranke koje sve odreda, bez obzira bile u vlasti ili opoziciji, ne doživljavaju Srbiju kao svoju domovinu i ne priznaju njen Ustav i njenu vlast.

Zanimljivo, ni dična proevropska opzicija se ne oglašava povodom besomučnog ponavljanja izbora na jednom glasačkom mestu u Bujanovcu, evo već treći put, zbog jednog poslanika više za Socijaliste. Morala bi to osuditi već i zbog principijelnih razloga, a posebno zbog utiska da se to čini zato da ga ne bi dobili Albanci. Ako već ne smeju da se tome javno suprotstave, mogli su i još mogu, makar u tišini, da doprinesu da se Srbija tako ne bruka pred svetom, jer ispada kao da se plaši tog jednog Albanca u najvišem predstavničkom telu države. Uostalom, i krajnje pragmatično, ulazak jedinog Albanca u Narodnu Skupštinu umesto jednog socijaliste iz vladajuće koalicije je i u njihovom interesu. Kao što je njihov interes da se što pre konstituiše novi Parlament u kojem će i njihovi, opozicioni poslanici uzeti učešće posle dve godine od bojkota.

I dok se nesnađena opozicija snebiva, Aleksandar Vučić je položio zakletvu za novi predsednički mandat i nastavlja sam da upravlja državom. Učinio je to pred starim, već raspuštenim sazivom Skupštine, pošto je učinio sve da se nova ne konstituiše. Ne toliko zato što bi onda morao to da obavi u prisustvu brojnih opozicionih poslanika, koji bi mogli i glasno reagovati na njegov jednosatni govor, koliko zbog toga što tako odlaže i formiranje vlade, koja bi formalno trebalo da donese neke važne a vrlo osetljive odluke. On će im, naravno, reći šta treba da urade, ali pošto još nije rasčistio sam sa sobom, kupuje vreme odlaganjem koje formalno ne ide njemu na dušu. Pri tom ne bira sredstva, pa su u tom smislu i Socijalisti kao i Albanci iz preševske doline samo koleteralna šteta. Sve dok se izbori ne završe, nema ni Skupštine, a dok nema Skupštine nema ni vlade. A, dok nema vlade, nema ni zvaničnog izjašnjavanja o eventualnim sankcijama Rusiji.

U te svrhe iskoristio je uspaničene Socijaliste, koji u očajničkom pokušaju da mu se preporuče za nastavak partnerstva u vlasti, ne prezaju ni od gaženja svojih osnovnih načela o položaju nacionalnih manjina. Nisu odoleli, mada znaju da jedan poslanik manje ili više, neće odlučivati o njihovom statusu. Na njihovu dalju sudbinu presudno će uticati Vučićeva procena koliko štete mu njihovo učešće u vlasti može naneti kod evropskih i američkih tutora, jer su kod njih obeleženi kao proruski, što su i sami preterano naglašavali u izbornoj kampanji. Računali su da će im to, kao i do sad, biti garancija za opstanak u vlasti, a ispalo je obrnuto da im sad to može biti smetnja ako Vučić podlegne pritisku sa zapada.

Ništa, dakle, ne zavisi od njih i njihovog izbornog rezultata, a u tome ima i neke kosmičke pravde, jer i u politici, kao i u životu, sve se vraća, sve se plaća. Isuviše dugo je već otpisani SPS preživljavao zahvaljujući svojim besprizornim kameleonskim sposobnostima prerušavanja, tako da ta prevrtljivost mora jednom da im se obije o glavu. Sva je prilika da bi upravo na ovoj krivini mogli ispasti iz Vučićevog voza kad pri brzini od dvesta na sat, naglo skrene u pravcu Evrope, što je uvijeno ali ipak dovoljno jasno najavio u svojoj inaugurativnoj besedi.

Mir, stabilnost, Evropa i rad, rad, rad, glavna je poruka starog - novog predsednika države. Time je poprilično očigledno predstavio svoj novi kurs, dodajući svom predizbornom sloganu Evropu, koju je u kampanji mnogo češće kudio nego hvalio. To je očigledno bila još jedna prevara birača, posebno onih koji su više naklonjeni Putinu i Rusiji, koje je tokom čitave izborijade i sam predstavljao kao nezamenljivog zaštitnika i partnera. Doduše i dalje naglašava da je Srbija jedina država u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, ali i dodaje- zasad. A, na pitanja novinara da li će ih ipak uvesti odgovara: Videćemo šta vreme donosi. Pri tom, jasno je da je on već video svoga boga i da samo idioti ne vide šta je on već odlučio.

Naravoučenije: Nije kameno doba prestalo zato što je nestalo kamenja, nego zato što se pojavilo nešto novo. Tako je nastalo bronzano doba, pa gvozdeno, da bismo mi sa Vučićem na čelu umesto u, recimo, srebrno, odmah uskočili u zlatno doba. Pokazalo se da je sve to laž i prevara i da nema preskakanja mesta koje nam objektivno pripada, tako da ćemo morati da se vratimo tamo gde nam je i mesto. Dakle, neće ni Vučić i Naprednjaci pasti kad nestanu idioti željni i spremni da poveruju u nemoguće, nego kad se pojave novi prodavci magle koji će ih bolje obmanjivati, zastrašivati, ucenjivati i korumpirati. Takva su vremena. I takvi smo mi.