Postdemokratija

CAJTNOT

Čak i da priznamo Vučiću da dosta dobro igra šah, ostaje da vidimo kakav je u cugeru (brzopotezni šah), jer za njega je počela baš takva partija sa krajnje ograničenim vremenom. U cajtnotu je, a u tim uslovima i najbolji šahisti umeju da naprave katastrofalne greške. Prvi utisak je vrlo loš, jer sve ono što je radio punu deceniju, naizmenično pokušavajući da zadovolji malo ove, malo one, sad pokušava da strpa u preostalih par meseci i zadovolji sve odjednom. Najbolji primer je govor u Novom Sadu povodom Oluje, u kojem je svoju keč ol politiku doveo do potpunog apsurda, u isto vreme tvrdeći da Srbija neće u rat i preteći pobedom koja ga najavljuje. Reče i da Srbija više nikom neće da se izvinjava, ali i da će da moli i kleči za mir. i da će, iz tog puzećeg položaja, da pobedi. Samo ne kaže kad, koga i kako!? - zaključuje kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Miodrag Isakov

Najpre se postavlja pitanje šta je pobeda za Srbiju u ovoj situaciji? To može biti i samo preživljavanje, jer situacija u svetu, kod nas i u okruženju liči na kataklizmu. Tu je rat u Ukrajini, koji svakog časa može da se proširi, pa i na Balkan, a može da preraste i u nuklearni. Prvi efekat toga je ekonomska kriza kojoj nije moguće sagledati sve dimenzije, uz već očiglednu inflaciju i sveopšta poskupljenja. A tu je i dalje epidemija korona virusa, sa dodatkom toplotnog udara zbog klimatskih promena, kojima niko ne može da predvidi sve posledice. Ko to preživi već je pobedio.

Međutim, očigledno je da Vučić nije na to mislio, jer povodm progona Srba iz Hrvatske u Oluji, on direktno preti svima za koje tvrdi da planiraju da tako nešto ponove. Branićemo i odbraniti Srbiju, i pobediti!

Po običaju, ne zna se na koju adresu je upućena ta pretnja, jer neka konkretna ni ne postoji. To je više onako uopštena retorička pretnja nekima tamo, kojom se on zapravo obraća svom narodu plašeći ga sa porukom da su svi protiv nas, ali da on „kano klisurina" stoji na braniku otadžbine. Navodno, priprema se progon Srba i svega što je srpsko, svuda, od Kosova do Brisela, tako da nam je neophodno jedinstvo, a to znači da svi stanemo uz njega. „Neprestano pokušavaju da nas dele na hrvatske Srbe, na bosanske i crnogorske Srbe, sada i na kosovske Srbe, a mi samo hoćemo da budemo Srbi, bez obzira ko gde živi".

To je zgodan uvod u vruće parole tipa, branićemo se i pobediti, ali zapravo nikakav argument. Zaista ne vidim u čemu je problem što nas tako nazivaju, jer time nam se ne brani da budemo Srbi, naprotiv, to se naglašava.

Međutim, činjenica je da su Srbi koji žive u nekoj drugoj zemlji pre svega građanin te države i da ih to definiše bar jednako kao i nacionalna pripadnost, ako ne i više. Mogu oni da vole Srbiju najviše na svetu, ali svoja prava treba da ostvaruju u skladu sa Ustovom i zakonima države u kojoj žive. To tamo jesu Srbi odande, dakle Srbi iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, iz Crne gore, tako da se kolokvijalno sasvim legitimno može reći da su hrvatski, bosanski i crnogorski Srbi, bez ikakvih negativnih konotacija. Dokaz za to je, recimo, da nikome osim Vučića ne smeta naročito kad se kaže „kosovski Srbi", naprotiv, jer se Kosovo i dalje smatra delom Srbije a oni čuvarima vatre.

Dakle, Srbi koji ne žive u Srbiji, treba da neguju svoj nacionalni identitet i da ga brane uz podršku Srbije, ali ne tako što će ih Srbija svojatati i svrstavati u nekakav srpski svet, kad već ne može u Veliku Srbiju.

Sasvim je drugo pitanje kako se države u kojima tamošnji Srbi žive odnose prema njima i kako se treba izboriti za njihov ravnopravniji položaj u njima. Srbija im u tome može i mora pomoći, ali ne vidim kako tamo može pobediti, osim ratom. To su Vučić i kompanija već probali devedesetih i znamo kako su to platili i Srbija i tamošnji Srbi. Sad sve te zamišljene neprijatelje Vučić može pobediti samo u Srbiji i samo vrućim parolama, tako što će jednostavno proglasiti pobedu, što upravo i čini tom najavom. To, naravno, nije nikakva pobeda.

Koga će, dakle, Vučićeva Srbija pobediti, gde i kako?

Zar tako što će on na kraju obići Jasenovac kada mu hrvatska vlast, ako bude pameti, omogući tu posetu, čak ga pozvati i sve mu organizovati, ali i kontrolisati. Hoće li to biti nekakva pobeda Srbije?

tome imam i neka lična iskustva kao ambasador u Tel Avivu, kada je u posetu Izraelu došao Hašim Tačii i zatražio da obiđe i Jadvašema, najveći svetski memorijalni centar holokausta u kojem izuzetno istaknuto mesto ima i Jasenovac, posebno izdvojen među šest najozloglašenijih nacističkih logora u svetu.

Budući da Izrael u to vreme nije priznavao Kosovo i nije imao ni nameru da ga prizna, pre svega zbog svojih problema sa samoproglašenim palestinskim teritorijama na zapadnoj obali i u Gazi, već sama poluzvanična poseta predsednika Kosova bila je sumnjiva rabota moćnih i moćno plaćenih lobista, ali zvanični obilazak Jadvašema mogao bi biti ozbiljan skandal mnogo širih razmera.

Očigledna je bila Tačijeva namera da se baš tamo slika i svetu predstavi kao predstavnik naroda koji je takođe žrtva genocida, što bi bila bruka i za sam Jadvašem kao simbol i sinonim stvarnih žrtava genocida i holokausta. Državnu posetu više nismo mogli da sprečimo, ali i to je našom intervencijom svedeno samo na prijem kod tadašnje ministarke spoljnih poslova Cipi Livni, bez većeg odjeka u javnosti.

Ni zakazana zvanična poseta Jadvašemu nije se mogla otkazati, ali smo, uz pomoć novosadjanina Tomi Lapida, uzgred pokojnog oca današnjeg premijera Izraela Jair Lapida, koji je u to vreme bio predsednik Upravnog odbora Jadvašema, uspeli da je izolujemo od javnosti i na taj način učinimo potpuno nevidljivom. Tači je tokom te posete dobio pojačano obezbeđenje, što naizgled liči na posebnu počast, a zapravo to je bio način da se onemogući bilo kakvo fotografisanje i kontakti sa medijima tokom obilaska memorijalnog centra. Tako da u Izraelu i svetu niko nije ni čuo, ni video da je on uopšte bio u Jadvašemu. Tači je posle o tome mogao samo da priča i samo na Kosovu, što i Vučić sad čini u Srbiji i bez posete Jasenovcu.

Ima, dakle, i hrvatska vlast načina da se ne bruka zabranama posete Jasenovcu, naročito ako je Vučić tražio da njegova poseta bude privatna. Ako je privatna, onda tek nema ni medija, a bez njih za Vučića nema ni smisla, tako da bi on sam odustao. Ne želi on da ide tamo da bi odao poštu žrtvama, nego da svi vide kako on to radi, čime bi svim Srbima svemira poslao poruku da se ne boji i ne odustaje, ma kako ko to shvatio. Sve u svemu, eventualna poseta Jasenovcu nije nikakva pobeda, jer to može da učini svaki Srbin, ma odakle dolazio.

Najveća pobeda u najavi je izražena u Vučićevoj pretnji Kosovu povodom pogroma koji se tamo navodno priprema srpskom narodu i u upozorenju zemljama Kvinte da to ne dozvole, jer Srbija to neće tolerisati. Kako? Branićemo Srbiju i odbraniti, naglašava Vučić, i pobedićemo. To se, naravno, odnosi i na Kosovo kao deo Srbije i po našem Ustavu i po Rezoluciji Ujedinjenih nacija 1244. Pitanje je, međutim, kako on to zamišlja. Kako misli da odbrani Kosovo i pobedi tamo?

To što neće da ga prizna, više je izbegavanje da prizna poraz, nego pobeda. Jedino što Vučićev režim sada traži je sprovođenje poprilično spornog briselskog sporazuma i formiranje Zajednice srpskih opština. Čak i ako se to, pod prinudom zapada, dogodi to se ne može smatrati pobedom Srbije, jer time se indirektno priznaje država Kosovo, pošto ona tim činom tamošnjim Srbima suvereno daje izvesnu autonomiju. Jedini način da se to prećutno priznanje nekako zabašuri je da Skupština Srbije donese odluku o formiranju Zajednice srpskih opština na Kosovu, pre nego što to uradi Skupština Kosova. Tako bi se, makar formalno, stvorio privid nadležnosti Srbije i na Kosovu.

Inače, pobedom bi se moglo nazvati samo zvanično priznanje čitave međunarodne zajednice da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, što se sasvim sigurno zadugo neće dogoditi.

U Crnoj gori, srpska pravoslavna crkva se, uz pomoć vernika i građana različitih nacionalnih pripadnosti, sama izborila za pobedu i smenu režima koji je pokušavao da je rasčini i razvlasti imovine. Za pobedu Vučićeve Srbije moglo bi se proglasiti samo kada bi sad on tamo instalirao svoju marionetsku vlasti , što je opet nemoguća misija bez rata.

U Bosni i Hercegovini, najvećom pobedom sa stanovišta Srbije, moglo bi se smatrati samo očuvanje Dejtonskog sporazuma, odnosno autonomnog položaja Republike Srpske utvrđenog tim dokumentom. Sve preko toga, što bi se moglo predstaviti kao nekakva pobeda Srbije zahtevalo bi novi građanski rat u toj državi i u regionu.

Dakle, nema pobede Srbije o kojoj Vučić govori bez novih ratova, mada se on kune da neće ratovati. Kaže da će i klečati moleći za mir, ali da će pobediti. Ne kaže kako ali to se podrazumeva, ako njegove molbe ne budu uslišene. To se jasno vidi i iz njegove konstatacije da smo saterani uza zid i da nemamo kud nego...Ne kaže kuda, ali pošto on prosto ne ume da razmišlja drugačije, jasno je da preti ratom. To se može tumačiti i kao pokušaj preventivnog zastrašivanja eventualnih neprijatelja, može i kao pretnja praznom puškom, ali objektivno to je igranje sa vatrom pored bureta baruta.

Zato Srbija mora pobediti njega?

Jedina prava pobeda Srbije biće njeno oslobođanje iznutra, od autokratske vladavine jednog čoveka. Da se oslobode zarobljene institucije sistema i uspostavi vladavina prava u njoj. A jedina pobeda koju bi Vučić mogao da ostvari, bilo bi njegovo napuštanje Srpske napredne stranke, oslobođanje medija i raspisivanje istinski slobodnih i demokratskih izbora. Dok se tako nešto ne dogodi, Srbija ne može pobediti. Ni u cajtnotu.

Da bi pobedila, Srbija mora da pobedi sebe i sve svoje zablude.