Pogled iz Moskve

Banka Rusije ponovo je naglo podigla prognozu o odlivu kapitala

Da li će se vratiti novac koji je “pobegao”?

Ako je u decembru prošle godine Banka Rusije očekivala da će zemlju „napustiti" 65 milijardi dolara, sada dopušta da će ta cifra porasti do rekordnih 243 milijarde dolara, što čini dobru polovinu saveznog budžeta. Za pola godine iz zemlje je već izneto 138 milijardi dolara.

Piše: Jurij Aleksejev

Bez obzira na brojne zabrane i ograničenja, na blokiranje korespondentnih računa ruskih banaka i isključivanje iz SWIFT sistema plaćanja, to jest bez obzira na sve te stroge mere koje suštinski otežavaju prenos sredstava u inostranstvo, bogataši iznose iz Rusije svoje kapitale. Prema prognozama analitičara, više od 200 milijardi dolara otići će u „neprijateljske" zapadne zemlje. Put svom novcu na Zapad kapitalisti su prokrčili kroz republike bivšeg SSSR-a.

Centralne banke susednih zemalja od leta ove godine počele su da beleže značajan porast iznosa novčanih transakcija iz Rusije. Na račun deviznih operacija Rusa, jermenske banke su, na primer, utrostručile svoj profit i ojačale nacionalnu valutu.

Poveciano interesovanje bogatih ljudi iz Rusije za bankarske depozite u Jermeniji, Kirgiziji, Kazahstanu, može se objasniti time da je sada u ovim zemljama najlakše otvoriti kartice za međunarodni platni promet (MPP), i odatle prebaciti novac na Zapad. Nije potrebno da izmišljate složene šeme: limiti na transakcije iz Rusije su ionako povećani na milion dolara mesečno. Delimično, ovo opuštanje naše Centralne banke povezano je sa trgovinskim operacijama u okviru paralelnog uvoza, koji se u uslovima sankcija bezbedno sprovodi preko fizičkih lica, a njima su za kupovinu uvozne robe potrebni dolari i evri.

Povecian odliv kapitala iz Rusije vezan je i za to što je postalo neprofitabilno držati devize u ruskim bankama zbog ograničenja u vezi sa konverzijom i njihovom kupovinom. Od tada je bilo više pokušaja ilegalnog izvoza dolara i evra u Tursku, Ujedinjene Arapske Emirate, Uzbekistan, Azerbejdžan, Izrael i Nemačku. Ove godine, po evidentiranim prekršajima pokrenuta su 4.874 upravna spora i 43 krivična.

Rat sankcijama protiv Rusije praktično nije uticao na povlačenje investicija van zemlje. Pritom su iz zemlje „pobegli" i strani i domaći kapital. Predstavnici Centralne banke ne vide tragediju u tome. Kapital koji je „pobegao" iz zemlje - to je novac fizičkih lica i kompanija, smatraju oni.

Količina dolara ili rublji koja će fizička lica preneti u inostranstvo, ne utiče na budžet. Oko polovine sadašnjeg odliva kapitala ide za otplatu dugova naših velikih kompanija koje su se zaduživale u dolarima u inostranstvu.

Povećani odliv kapitala analitičari objašnjavaju još i martovskim rastom dolara. Izabravši odgovarajući trenutak, mnoge ruske organizacije su požurile da isplate strane poverioce pre nego što kurs postane previsok. Krajem proleća vrednost dolara je pala i mnoge kompanije, koje su uspele solidno da zarade na prodaji resursa u inostranstvu, tada nisu propustile da iskoriste prednost jake rublje, kako bi kupile dolare jeftinije i isplatile zapadne poverioce. To jest, sve se odvijalo po zakonima tržišne ekonomije.

Sa odlivom kapitala povezuje se i deo profita od izvoza energenata, koji su naše kompanije ostavile u inostranstvu, i prihodi stranih investitora od prodaje državnih obveznica i akcija ruskih preduzeća. Značajan deo prihoda od izvoza na računima stranih banaka formalno pripadaju ruskim kompanijama. Ali rizici od blokiranja računa u sadašnjoj igri bez pravila, koju vodi Zapad koji strada od sopstvenih sankcija, ogromni su. Čak i ako naše kompanije, pokušavajući da izbegnu rizike, počnu da menjaju evre i dolare za sigurne valute, opet u tome nema ništa dobrog, jer novac i u tom slučaju ne radi za naš razvoj. Uz to, SAD preti sankcijama za podršku upotrebe ruskog nacionalnog sistema platnih kartica (NSPK) i sistema „Svet" za upotrebu van Rusije.

Kada su SAD i EU blokirale polovinu ruskih rezervi u dolarima i evrima, Centralna banka Rusije preduzela je protivmere: zabranila je kompanijama iz neprijateljskih zemalja, koje su imale sedište kod nas, odliv sredstava iz ruskog finansijskog sistema.

Da se to nije desilo, odliv kapitala, kako tvrde bankarski analitičari, bio bi danas višestruko veći.

Odlivom kapitala, po definiciji Banke Rusije, takođe se smatraju i sredstva na deviznim i brokerskim računima u ruskim bankama. Da bi se razumela korist ili šteta koju odbegli novac donosi za ekonomiju, treba razmatrati svaki konretan slučaj. Ovde, kao i u svakom procesu, nije važan sam proces, već ono što se nalazi iza njega, smatra vodeći ekspert Centra za razvoj Visoke ekonomske škole Sergej Puhov. Ako, na primer, naši naftaši svojim ekstraprofitom kupuju akcije stranih kompanija u inostranstvu, to je dobro, jer na taj način promovišu naše poslovanje. A kada se, pod maskom fiktivnih ugovora za uvoz, naš kapital odliva u inostranstvo - to je loše. Takva šema prenosa novca se, uzgred, široko primenjivala u poslovanju tokom 1990-ih godina i početkom 2000-ih. Danas to može da se vrati.

Da bi se zaustavio izvoz kapitala iz Rusije, već krajem februara i početkom marta ove godine, donete su mere bez presedana. Predsednički ukazi, vladine uredbe, naredbe ministarstava, Banke Rusije i Ministarstva finansija, čiji je cilj bio da blokiraju prekogranične tokove kapitala, koristili su našoj ekonomiji. Ipak, statistički podaci Banke Rusije o platnom bilansu za drugi kvartal i prvo polugodište 2022. godine govore o tome da novac nastavlja da odlazi iz zemlje.

Neki ekonomisti krive Centralnu banku i Ministarstvo finansija za to što se oni, umesto da blokiraju prekogranične tokove kapitala u uslovima sankcionog rata, bave organizacijom „ispravnog" prekograničnog investiranja: zabranili su prenos u inostranstvo dividendi i kamata u valutama neprijateljskih zemalja i istovremeno dozvolili da ih prenose u rubljama na posebne račune. Na taj način su pomogli kupovinu hartija od vrednosti u inostranstvu. Umesto zahvalnosti, Zapad je počeo da blokira poslovanje ruskih investitora sa stranim hartijama od vrednosti.

Prema zvaničnim podacima Banke Rusije objavljenim početkom leta, bile su blokirane investicije pet miliona ruskih državljana u ukupnom iznosu od 300 milijardi rubalja (prevsashodno uloženih u američke akcije). Ali nedavno je prvi zamenik predsednika Banke Rusije Vladimir Čistjuhin saopštio da je vrednost ruskih hartija od vrednosti koje je blokirao EU u Nacionalnom depozitaru za poravnanje već dostigla gotovo šest triliona rubalja. Kako god, ali gubici ruskih investitora, koji igraju na Peterburškoj i Moskovskoj berzi sa stranim hartijama od vrednosti, značajni su. Ništa ne sprečava Ministarstvo finansija i Centralnu banku da prekinu trgovinu, ali se umesto toga primenjuje liberalni princip. Ne žele svima da zabrane trgovinu stranih hartijama od vrednosti na našim berzama, već samo tzv. nekvalifikovanim investitorima.

A da bi dobili status kvalifikovanog investitora, treba da imaju likvidna sredstva od najmanje 30 miliona. Veliki deo novca koji je „otišao" u inostranstvo pripada bogatima i veoma bogatima, od kojih se ne traže nikakve potvrde o kvalifikacijama.

Ministarstvo finansija insistira na tome da hartije od vrednosti kompanija iz prijateljskih zemalja mogu da se prodaju na berzi, slobodno. Pritom, u ministarstvu ne izaziva zabrinutost to što je sama definicija „prijateljske države", u suštini prilično uslovna. Neki naši partneri koji se kolebaju pod pritiskom svetskih moćnika, u bilo kom trenutku mogu da pređu u neprijateljski tabor i da zadrže kapital uložen u svoju privredu.

Valutni ustupci Ministarstva finansija za stvaranje tražnje za stranim hartijama od vrednosti, obično se objašnjavaju željom da se zadrži uzlazni kurs ruske rublje. Kada je rublja previše jaka, to, prema rečima ministra finansija Antona Siluanova otežava izvršavanje budžeta. Da li to znači da nam jaka rublja nije potrebna i da se upravljanje finansijama, kao i pre, ostvaruje po pravilima „vašingtonskog konsenzusa"?

Da li su prikladni liberalni pristupi u uslovima rata sankcijama? Naša pobeda nad Zapadom moguća je samo uz maksimalnu mobilizaciju svih resursa. A berza hartija od vrednosti, odakle otiču milijarde koje bi mogle da rade za ekonomiju naše zemlje, tome ne doprinosi.

Ekonomisti primećuju da, generalno, novac ne odlazi strancima (iako je njihov udeo na pomenutoj berzi veliki), već de fakto ruskim kompanijama koje su strukturisane preko ofšor jurisdikcija. Na primer, metalurzi su sami povukli do 10% ukupnog odliva kapitala. Novac iznet u ofšor zone leži u zapadnim bankama, uvećavajući njihov kapital.

Stručnjaci konsalting firme za pitanja migracija H&P očekuju da će do kraja godine našu zemlju napustiti 15.000 milionera. Glavna tačka koja privlači njihov posao, kako tvrdi Gardijan, nisu Evropa i SAD, već Ujedinjeni Arapski Emirati, Australija, Singapur, Izrael, Švajcarska, Kanada i Novi Zeland. Moguće je da britansko istraživanje daje pristrasne brojke, ali broj onih koji žele da odu u inostranstvo okolnim putevima i da tamo vode svoj biznis ne zaustavljaju sankcije i odnos prema Rusima na Zapadu koji je daleko od prijateljskog. Moguće je da će oni koji su sad odlučili da odu kasnije zažaliti, zato što je Rusija zemlja sa ogromnim mogućnostima. Na to je upozoravao predsednik Putin na susretu sa mladim preduzetnicima.

Već danas postoji više nego dovoljan broj bogatih koji žele da se vrate kući. Tako je zamenik ministra finansija RF Aleksej Mojsejev govorio novinarima o velikom prilivu bivših ofšor kompanija u specijalne administrativne rejone (slobodne ekonomske zone) u Kalinjingradu i Vladivostoku.

Prema njegovim rečima, infrastruktura ovih zona, tzv. ruskih ofšor zona, već ne može brzo da prihvati one koji tu žele da registruju svoju delatnost u Rusiji. Ali tehnički problemi će vremenom biti rešeni. A u tome što se kod nas sprovodi masovna deofšorizacija, Mojsejev vidi ogroman plus.

Što se tiče stranih investitora, na njihovo interesovanje za našu zemlju nisu mogle da utiču nikakve sankcije. Kao što je pokazao Istočni ekonomski forum, stotine investitora sa Istoka, bez obzira na rizik da padnu u nemilost Zapada, spremni su da ulože svoj novac ne samo u energetske projekte i razvoj velikih nalazišta, već i u socijalno-ekonomski razvoj regiona, obrazovanje i nauku, transport i logistiku, industriju i građevinarstvo, visoke tehnologije i telekomunikacije.

Sporazumi vredni trilione rubalja potpisani na Forumu, govore o tome da će priliv kapitala u Rusiju uskoro dominirati nad njegovim odlivom.

Zbog toga je važno stvoriti uslove za razvoj, tako da ne samo bogataši, već i obični građani vide da upravo u svojoj zemlji oni najbolje mogu da realizuju svoje mogućnosti, da obezbede budućnost svojoj deci i unucima. Poverenje u budućnost kardinalno će promeniti situaciju i konačno potkopati kredibilitet prognoza britanskih analitičara o mračnoj budućnosti naše zemelje.

Sve je više neistomišljenika koji neće da služe SAD

Šta hoće Amerika?

Amerika želi da ostane onaj koji izvlači glavnu korist iz svetske ekonomije zasnovane na dolaru, i da bude „siledžija" prema svima koji odluče da se tome suprotstave. Ova druga funkcija postaje sve aktuelnija u vezi s tim što u svim regionima sveta ima sve više onih koji ne žele da se saginju pred SAD.

Piše: Elena Pustovojtova

Čak i glavni saveznik Vašingtona, Evropa, spojena briselskom omčom, tumara u protestima, primoravajucii zvaničnike iz Evropske četvrti u Briselu da se bliže stisnu Vaštingtonu uz leđa.

Kako smatra bivši analitičar Vol strita, profesor ekonomije na Univerzitetu Misuri u Kanzas sitiju Majkl Hadson, „kao u grčkoj tragediji, u kojoj glavni junak doživljava upravo onu sudbinu koju je želeo da izbegne, konfrontacija SAD/NATO sa Rusijom u Ukrajini postiže upravo suprotno od onoga što je bio cilj - ometanje Kine, Rusije i njihovih saveznika da deluju nezavisno od kontrole SAD nad njihovom trgovinom i investicionom politikom", piše Counter Punch.

A uzmite Kinu - učinivši je svojim glavnim dugoročnim protivnikom, Bajdenova administracija se nadala da će odvojiti Moskvu od Pekinga, kako bi joj bilo lakše da podrije vojni i ekonomski potencijal Kine. Avaj - rezultat američke diplomatije bio je približavanje Rusije i Kine, i njihovo povezivanje sa Iranom, Indijom i drugim saveznicima, među kojima se, o užasa, pojavila čak i članica NATO - Turska.

Prvi put od vremena Bandunške konferencije nesvrstanih zemalja 1955. godine, kritična masa protivnika SAD sposbna je da postane samoodrživa, kako bi počeo pokret ka nezavisnosti od diplomatije američkog dolara.

Kako smatra prof. Hadson, „suočivši se sa industrijskim procvatom Kine, koji se bazira na državnim investicijama u javna tržišta, SAD su priznale da je za rešenje tog problema potrebno nekoliko decenija. Naoružavanje marionetskog ukrajinskog režima predstavlja samo prvi korak u pretvaranju „hladnog rata 2" (koji je potencijalno sposoban da preraste u Treći svetski rat) u brobu za podelu sveta na saveznike i neprijatelje". Očigledna stvar, s obzirom na to što je Predstavnički dom Kongresa usvojio predlog zakona po kome će se Ukrajini obezbediti 40 milijardi dolara, kao dopuna već datoj sumi od skoro pet milijardi.

Pobegavši iz Avganistana, koji u doglednoj budućnosti neće predstavljati nikakvu konkurenciju SAD, i ubrzano započevši „operaciju Zelenski" u Ukrajini, priredivši tajvanski talas provokativnih poseta „Pelosijeve i kompanije", uvlačeći EU u rat protiv Rusije i primoravajucii je da sruši svoju ekonomiju, SAD masovno i veoma uspešno „gasi" sve svoje potencijalne suparnike, s jedne strane.

S druge strane, svi ovi događaji predstavljaju očiglednu histeriju vlade u Vašingtonu, čije sopstveno blagostanje visi o koncu. To je osećao još Obama: „Amerika uvek treba da bude svetski lider. Osim nas, niko to ne može da bude.

Oružane snage, čiji deo ste postali, predstavljaju i uvek će biti okosnica ovog liderstva. Ali vojna dejstva ne mogu biti svaki put jedina ili čak glavna komponenta našeg liderstva. To što mi u rukama imamo najbolji čekić na svetu, ne znači da je svaki problem ekser", rekao je u govoru diplomcima vojne akademije Vest Point, 28. maja 2014. godine. Proteklih osam godina donelo je ispravku: sada su svi problemi ekser za Vašington, čija reakcija na otpor, pa i Rusije, postaje sve histeričnija i opasnija. Dokaz za to su poslednje „nuklearne izjave" SAD.

Da li Amerikanci to shvataju?

„Naša zemlja ide u pakao, naša nacija nalazi se u opadanju... Ova zemlja je u rasulu. Tako kako danas živi, neće preživeti", smatra bivši predsednik SAD Donald Tramp. Ali on je - bivši. Šta govori sadašnji? „SAD tesno sarađuju sa svojim saveznicima i partnerima da bi stvorili troškove Rusiji, da bi sprečili napade na teritoriju NATO, da bi pozvali Rusiju na odgovornost u slučajevima okrutnosti i ratnih zločina", izjavio je Bajden na otvaranju zasedanja Generalne skupštine UN.

Tako govori predsednik SAD, zemlje koja je samo od 1991. do 2022. godine izvršila 251 vojnu intervenciju u svetu (podatke je 8. marta 2022. objavila Istražna služba Kongresa - CRS). I šta posle toga mi želimo od Amerikanaca?

kakvom shvatanju demokratije je reč, ako za njih taj eufemizam označava svemoć finansijske oligarhije, koja je „u svom domu" privatizovala bazičnu infrastrukturu, zdravstveno osiguranje i obrazovanje, a sada to hoće i u svetu?

Mi smo za njih autokratija sa kojom nema mnogo razgovora. Takođe i Kina, koja obezbeđuje osnovne potrebe stanovništva po „nedemokratskim" subvencionisanim cenama, umesto da dere narod onoliko koliko tržište može da podnese. „Pojeftinjenje svoje meštovite ekonomije naziva se „manipulacijom tržišta", kao da je to loša stvar, koju nisu radile i SAD, Nemačka i bilo koja druga industrijska civilizacija u vreme njihovog ekonomskog uzleta u 19. i početkom 20. veka", podseća prof. Hadson iz Kanzas Sitija. Ali Kanzas Siti nije Vašington, kojem je bliži Klauzevic sa njegovim aksiomom o tome da rat predstavlja nastavak nacionalnih interesa, pre svega ekonomskih.

I pošto SAD smatraju da je njihov ekonomski interes u težnji da raširi svoju neoliberalnu ideologiju po celom svetu, to jest da privatizuje privredu prebacivanjem planiranja sa nacionalnih vlada na kosmopolitski finansijski sektor, u takvoj budućnosti uopšte nema potrebe za međudržavnom politikom. Nju će zameniti finansijski centri na Vol stritu sa satelitima u londonskom Sitiju, na Pariskoj berzi, u Frankfurtu i možda u Tokiju.

Zapravo, ove prestonice su se danas uklopile u rat.

Na spisku nema Brisela, i to iz određenog razloga. Njemu je predodređena sudbina slična Ukrajini. Interesi SAD se oštro razilaze sa interesima njihovih satelita iz NATO. I to je već očigledno: vojno-industrijski kompleks, naftni i sektor poljoprivrede u SAD ostvaruju koristi sa početkom opadanja evropske industrije.

To je posebno aktuelno za Nemačku i Italiju, koje su blokirale „Severni tok 2" i druge sirovine iz Rusije. Pod diktatom Vašingtona, prekinuti lanci snabdevanja energijom, hranom i mineralima i time izazvana inflacija, natovarili su ogromno ekonomsko breme na saveznike SAD u Evropi i na globalnom Jugu. Statistika pokazuje da 40% štete usled sankcija protiv Rusije, odlazi na EU. SAD su pritom izgubile manje od 1%. SAD su postale glavni izvoznik tečnog prirodnog gasa, ponovo kontrolišu svetsku trgovinu naftom, postale su najveći proizvođač i izvoznik žita. Šta vam treba više?

Reklo bi se ako je „Amerika na prvom mestu" (America first), onda su svi ostali - iza. Ostali bi trebalo da budu uvređeni. Zato je i potrebno rasplamsati oružani konflikt s Rusijom, Kinom, Jermenijom, da bi krvlju „zapečatili savez u ime demokratije". Naravno, ne krvlju svojih Amerikanaca. Ipak, druga strana takve politike postaje sve očiglednija. Smatralo se da će na talasu američke diplomatije od trgovinskih i monetarnih sankcija ruski potrošači pasti na kolena pred uvozom iz SAD i Evrope. Da će konfiskacija ruskih deviznih rezervi „pretvoriti rublju u ruševine", kao što je obećao Bajden.

Da će uvođenje sankcija protiv uvoza ruske nafte i gasa u Evropu lišiti Rusiju zarade od izvoza i podicii troškove života do tačke ključanja i smene vlasti. Ali rezultat mržnje prema nosiocima ruskog jezika i kulture kojom je Zapad hranio Ukrajince, rezultat rusofobije samog Zapada, rezultat zabrane ruske muzike, književnosti, pa čak i ruskog sporta, bio je to da se Rusi okupe oko svog predsednika.

Rezultat je poznat: Zapad sve to plaća rastom svetskih cena nafte i gasa, rublja je uzletela umesto da se sruši, svet se pred našim očima raspada na dva monetarna bloka, ograničavajući dolarsku diplomatiju na saveznike SAD iz NATO i njihove satelite.

Kako se to odražava na interse Starog sveta? Šta je Evropa dokazala povećavajući, po ukazu Vašingtona, troškove za obnavljanje ofanzivne vojske koja nikada neće biti iskorišćena, a da ne aktivira nuklearni odgovor koji će je uništiti? To, smatra The Nation, da će „angloamerički savez biti sačuvan. Boris Džonson je u svom govoru, pristajucii da se povuče sa mesta premijera, savetovao svom nasledniku da ostane blizak sa Amerikancma. Britanija je definitivno to uradila u Avganistanu, Libiji, Iraku, a sada i u Ukrajini - šlepajući ostalu Evropu.

U međuvremenu, čovek čije instrukcije sve ove zemlje moraju da poštuju je predsednik Džo Bajden." Onaj isti koji je smislio „molitvu" protiv Vladimira Putina: „Za ime Boga, taj čovek ne može da ostane na vlasti."

Sutra, u Južnom kineskom moru on će hteti da se isto tako pomoli za Peking...

Svetski mediji o samitu Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu

„Polovina čovečanstva je na strani Rusije"

Susret šefova država-članica Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Samarkandu, prirodno je izazvao veliko interesovanje u svetu. Toliko veliko da ga je pratilo 700 stranih novinara iz 22 zemlje.

Piše: Valerij Panov

Interesovanje je potpuno opravdano. Ali, kako se kaže, koliko ljudi, toliko mišljenja Potrebno je primetiti da su se u pokrivanju rada i rezultata ŠOS-a mišljenja medija podelila na dve dijametralno suprotne polovine. Može se reći da su se podelili po liniji Zapad - Istok. Kao i ceo svet, danas. Počećemo od Zapada, gde sunce izlazi nad evroatlantskim prostorom.

„Izuzetno velika opasnost: Si i Putin obeciali su da cie na svetskoj sceni nastupati kao jedinstven front" - takvim naslovom je američki Vašington tajms reagovao na rezultate sastanka lidera zemalja ŠOS-a.

Dalje, ove novine nisu štedele izraze, a procene su vrlo često pogrešne i ne odgovaraju stvarnosti. ŠOS nazivaju „regionalnom asocijacijom srednjeazijskih država pod rukovodstvom Kine". A „susret dva lidera naglasio je sve vecii strateški savez Kine i Rusije, koji ne obećava ništa dobro za Zapad". Upravo ta okolnost izaziva tihi užas autora članka Bila Herca. I on jasno, na osnovu svojih hipotetičkih strahova, iznosi potpuno smešnu pretpostavku: „Važan strateški uticaj predstavlja to što novi savez sluti na konfrontaciju ili rat „na dva fronta" protiv SAD i njegovih saveznika". Pritom, Kina igra za Rusiju ulogu „pojasa za spasavanje" u ekonomiji. Generalno, od samita ŠOS ne treba očekivati ništa dobro, isto kao što je bilo „početkom februara kada su se Putin i Si sreli u Pekingu i potpisali bilateralni sporazum sa pozivom za bliskije strateške odnose", a samo „nekoliko nedelja posle tog susreta ruska vojska je prešla ukrajinsku granicu". Zaključak je prost kao kaubojski vinčester: „Vašington treba odlučno da se suprotstavi tim „podmuklim silama"."

Može se reći da Vašington tajms, po svom običaju izokrenuvši naopako sve što se tiče Rusije i Kine, odražava ne samo opšte raspoloženje, već i izopačenu logiku američke štampe. A svaki stav ovih novina je, u suštini, skup teza čitave propagandne mašinerije SAD, pa i korporativnog Zapada, generalno. Mediji zadojeni rusofobijom ŠOS-u dodaju atribut „anti-NATO", što naravno ne odgovara stvarnosti. Ali, čak i priznajući da je Šangajska organizacija za saradnju politička, a ne vojna struktura, američki analitičari ne mogu da sakriju svoju zabrinutost zbog onoga što se dešava na dalekom Evroazijskom kontinentu. Uglavnom zato što od susreta u Samarkandu oni očekuju jačanje saveza između Moskve i Pekinga i shodno tome - jačanje pozicije Rusije i Kine na svetskoj sceni.

A to mediji svim sredstvima i na svaki način pokušavaju da spreče. Mnogi američki mediji citiraju reči ruskog predsednika Vladimira Putina, koje je izrekao na susretu sa kineskim kolegom Si Đinpingom: „Pokušaji stvaranja unipolarnog sveta u poslednje vreme su dobili apsolutno ružne obrise i apsolutno su neprihvatljivi za veliku većinu država na planeti", i u njima vide izjavu o formiranju „bezbednosnog saveza" koji se suprotstavlja uticaju SAD.

I to u trenutku kada je na kraju skupa usvojena zajednička deklaracija u kojoj se direktno kaže da zemlje članice organizacije potvrđuju da ŠOS nije usmeren protiv drugih država i međunarodnih organizacija. Ističe se i da je ŠOS otvoren „za široku saradnju sa njima (državama i međunarodnim organizacijama) u skladu sa ciljevima i principima Povelje UN, Povelje ŠOS-a i međunarodnog prava, na osnovu uzimanja u obzir međusobnih interesa i zajedništva u pristupu rešavanju regionalnih i globalnih problema."

Upravo zbog njihove konsolidujuće uloge u svetu, Amerika ne odustaje od pokušaja da posvađa Rusiju i Kinu, ali je rusko-kineska saradnja „nepokolebljiva, kao planina", piše kineski Hunaćiu šibao. Moskva i Peking nastavljaju da je jačaju. Na susretu u Samarkandu, u okviru samita ŠOS-a, oni su govorili o suprotstavljanju „političkom virusu Zapada".

Bilateralni susreti lidera već su postali uobičajena praksa tokom samita Šangajske organizacije za saradnju. Redovna lična komunikacija ima veći značaj, ne samo za održivi razvoj kinesko-ruskih odnosa, već i za svet i stabilnost u regionu. To, prirodno, ne odgovara SAD, koja se, tokom svoje kratke istorije, samo i bavila uništavanjem. Reči mir, harmonija, suverenitet, izazivaju političku alergiju Vašingtona.

Slabost Džoa Bajdena na spoljnopolitičkom planu, fijasko u Avganistanu i zavisnost od svetskog tržišta energenata, odvezali su ruke Rusiji, izjavio je senator Tom Koton u intervjuu za Fox News.

Približavanje Rusije i Kine, kojem je doprinela predsednikova politika, predstavlja pretnju za slobodu i bezbednost SAD, istakao je političar. Konfrontaciono razmišljanje Zapada smeta mu da razume i oceni koncepciju ujedinjavanja zemalja u okvirima ŠOS-a, piše kinesko izdanje Hunaćiu šibao (engl. Global times).

Pažnju privlači činjenica da je ŠOS asocijacija u koju zapadni svet, a posebno SAD, nisu pozvani i ne učestvuju u njegovom radu. SAD pokušavaju da iseku ŠOS poput korena iz kojeg bi moglo da izraste drvo, štetno za američki establišment. Upravo time se objašnjavaju tako čudne slučajnosti, kakva je još jedno izbijanje jermensko-azerbejdžanskog sukoba i oružani konflikt na tadžičko-kirgiskoj granici. Ovi sukobi izbili su upravo uoči samarkandskog samita ŠOS-a. Njihov maksimalni zadatak bio je da poremete samit. Minimalni - da ga zasene i pokvare opšti utisak.

U najboljem slučaju, vidimo pokušaje „crnog PR-a" u međunarodnim razmerama, u najgorem - uvod u obnavljanje krvavih konflikata u regionu.

Kao po komandi, u nemačkim Veltu i Špiglu (Welt i Spiegel), „autoritetima" u nemačkom informativnom prostoru - niije bilo mesta za materijale o samitu ŠOS-a, ali se zato tamo pojavila gomila tekstova o „komorama za mučenje" u kojima Rusi muče nesrećne Ukrajince, i o problemima u vezi sa isporukama nemačkog oružja Kijevu.

Velt citira govor Aleksandra Lambsforda, poslanika Stranke slobodnih demokrata Nemačke, u kojem on tvrdi da Kina ni u kom slučaju neće pomoći Rusiji, a zauzima sadašnju poziciju zbog ruske podrške povodom Tajvana: „Susret Putina sa šefom kineske države Si Đinpingom praćen je prijateljskim rečima, ali ništa više od toga. U svakom slučaju, nema nikakvih znakova vojne podrške kada je reč o ratu u Ukrajini."

Takođe, interesantno je da je upravo tokom održavanja ŠOS-a, švedsko izdanje Nya Dagbladet objavilo dokument koji svedoči o tajnim planovima SAD za uništavanje evorpske ekonomiije pomoću konflikta u Ukrajini i njime isprovocirane energetske krize. Prema mišljenju autora članka, rezultat bi bio da se evropska ekonomija „neizbežno sruši", a da SAD mogu da iskoriste odliv kapitala do 9 triliona dolara u svoju korist. Pojavljivanje ove publikacije upravo u ovom trenutku ne treba smatrati slučajnošću. Analitički centar RAND, koji je pripremio izveštaj, povezan je sa Pentagonom i ozloglašen zbog uticaja na razradu vojnih i drugih strategija u vreme Hladnog rata, piše Nya Dagbladet.

„Koliko dugo će Zapad dokono posmatrati Sijeve akcije", pita se nemački Handelsblat. I nagoveštava da je vreme da se Zapad „pozabavi" kineskim liderom Si Đinpingom koji se sprijateljio s Rusijom. Izdanje ne navodi nikakve realne „grehove" Sija, ali njegova pozicija je jasna.

Pošto Kinez ne veruje u poruke zapadnih medija o „ruskim zločinima", njegova sudbina se mora rešiti. Kako? Jasno: onako kako Zapad obično postupa u takavim slučajevima - „obojenom revolucijom" i smenom režima. Sa svoje strane, Špigl, poznat po svojoj rusofobiji, o susretu Putina i Si Đinpinga piše: „Kineska vlada donela je jasnu odluku da ne osuđuje rat u Ukrajini. Ipak, Peking nije prekršio režim sankcija koje su bile uvedene protiv Rusije, i Kina za sada još uvek nije pružila Putinu „direktnu materijalnu podršku". Još nije poznato da li će Si Đinping zaista učiniti nešto značajno za Rusiju."

Moram da podsetim da je kineski lider Si Đinping tokom susreta sa predsednikom RF Vladimirom Putinom, tokom samita Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu, izjavio da je Peking spreman da pruži međusobnu podršku Moskvi kada je reč o pitanjima koja se tiču fundamentalnih interesa Kine i Rusije.

Francuski Mond (Le Monde) pritom ne odbija kategorički da su Rusija i Kina faktički počele reorganizaciju sveta. To jednostavno nije u duhu zajedničkih interesa svih zemalja i multipolarnosti, kako se to dešava u stvarnosti. Ne. Francuzi su uvereni da Peking i Moskva faktički „porobljavaju svet". Kako je objavio francuski Figaro, „Iako Peking nije otvoreno podržao ruska dejstva u Ukrajini, on ih isto tako nijednom nije podvrgao kritici. A zapadne sankcije i obezbeđivanje oružja Kijevu, Peking je aktivno osudio. Za Peking, Moskva je ključni partner u stvaranju protivteže Vašingtonu na međunarodnoj sceni".

Takvu protivtežu u podršci strateškoj ravnoteži u svetu, predstavlja ŠOS. U sastav ove organizacije formirane 2001. godine, ulaze Indija, Kazahstan, Kina, Krigistan, Pakistan, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan. Zemlje-posmatrači su Avganistan, Belorusija, Iran, Mongolija. Zemlje-partneri su Azerbejdžan, Jermenija, Kambodža, Nepal, Turska, Šri Lanka. Na samitu ŠOS-a u Dušanbeu u septembru 2021. godine, počela je procedura prijema Irana u ovu organizaciju i davanje statusa partnera za dijalog Egiptu, Kataru i Saudijskoj Arabiji.

Ove godine Belorusija je zvanično podnela zahtev za pridruživanje ŠOS-u kao punopravni član. Danas je broj stanovništva u zemljama ŠOS-a gotovo 3,4 milijarde ljudi, što je oko polovina svetskog stanovništva. EU i NATO već moraju to da uzmu u obzir. Ali - „hegemon" ne naređuje...

Zapad mora da „pomogne ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da brže doživi poraz u Ukrajini", piše britanski Ekonomist, izlažući „plan akcije za uništavanje RF". Preciznije, tamo se tvrdi da zapadni lideri moraju da ističu da imaju nesuglasice samo sa g. Putinom, i da pozdravljaju prebege, posebno one najobrazovanije, a oni ruski državljani koji služe režimu, naprotiv, ne bi trebalo da dobijaju vize. I dalje: ako Zapad bude imao sreće, onda će se ruska elita umoriti od izolacije, a strukture moći od beznadežnih bojnih dejstava. Kao odgovor na slilčne rečenice, želim da kažem: „Nećete dočekati!"

„Pet je razloga zbog kojih rastuće strateško partnerstvo Rusije i Kine predstavlja egzistencijalnu pretnju za SAD", pod tim naslovom je američki Fox News objavio članak. Po njihovom mišljenju, ŠOS je održan posle sedmodnevne zajedničke strateške vojne vežbe „Istok 2022", tokom koje su Rusija i Kina uvežbavale delovanje vazdušnih i pomorskih vojnih snaga u Japanskom i Ohotskom moru. Pojedinačno, ove zemlje koje Pentagon naziva gotovo ravnopravnim konkurentima Americi, predstavljaju ogromnu pretnju za SAD. A kada deluju zajedno, ta pretnja se višestruko povećava, naravno, opet za SAD.

I Fox News je nekoliko dana kasnije objavio članak u kome piše: „To je veoma opasno. Od samog početka to je bio fundamentalni princip američke spoljne politike: mi ne želimo da se nacija ili koalicija nacija, takvih kao što su diktature u Kini i Rusiji, ujedine u Starom svetu i iskoriste svoje resurse, teritorije i narode, kako bi udarili na nas, koji živimo u Novom svetu."

Pažnju privlači činjenica da su ton i smisao izdanja zapadne štampe u oštrom kontrastu s onim što možemo da čujemo od istočnih i arapskih medija. Karakterističan je materijal objavljen na stranicama indijskog izdanja The Statesman, gde se primećuje da su SAD želele da maksimalno naškode Rusiji, ali da od toga ništa nije bilo.

Štaviše, pojavili su se problemi u samom Vašingtonu i zapadnim zemljama, i sada se postavlja pitanje može li Džo Bajden ponovo da bude izbran za predsednika SAD na izborima 2024. godine. „Zbog konflikta u Ukrajini Zapad je svom snagom navalio na Vladimira Putina. Oni žele da smene režim u Moskvi, ali umesto toga samo je pao glavni batler Zapada, britanski premijer Boris Džonson", piše ovo izdanje.

A prema mišljenju iranskog izdanja Hamshahri, Amerikanci smatraju da ako uvedu sankcije protiv jedne države, oni mogu da zaustave njen razvoj. „Oni godinama uvode sankcije protiv nas, ali smo mi uspeli da sprečimo posledice tih sankcija. Što se tiče sankcija protiv Rusije, nikada ih nećemo priznati i jačaćemo i razvijati naše bilateralne odnose. Mi nismo izlazili i nećemo izaći iz pregovora, ali ceo svet zna da su SAD nesposobne da pregovaraju.

I svi su bili uvereni da je EU takođe u pasivnoj poziciji, da takođe ne ispunjava svoja obećanja." Drugo iransko izdanje Akharin Khabar, piše da putokaz u određivanju pravca svetske politike postepeno prelazi u ruke Rusije, Indije i Kine. Na primer, u okvire druge međunarodne organizacije - BRIKS. I Indija je, primećuju Iranci, takođe spremna da krene putem napuštanja dolara. Kako je izjavio predsednik Međunarodnog foruma zemalja BRIKS-a, u budućim trgovinsko-ekonomskim operacijama i dogovorima Rusije i Indije, dve najveće zemlje ove organizacije, neće biti potrebe da se koristi dolar, jer obe zemlje stvaraju svoj platni sistem za trgovinu, u kojem će se priznavati obe nacionalne valute.

Šangajska organizacija za saradnju postala je jedno od najvećih međunarodnih udruženja. Na samitu je učestvovalo 15 šefova država i rukovodioci više od deset međunarodnih i regionalnih organizacija sa kojima je ŠOS uspostavio zvanične kontakte, posebno UN, ESKAP (Ekonomska i socijalna komisija UN za Aziju i Pacifik), Unesko, ZND (Zajednica nezavisnih država), ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti), EAES (Evroazijski ekonomski savez), CICA (Konferencija o merama interakcije i izgradnje poverenja u Aziji), OES (Organizacija za ekonomsku saradnju) i Liga arapskih država.

Stručnjaci RIA rejtinga i agencije „Prajm", na osnovu podataka Svetske banke, Britiš petroleuma i Međunarodnog monetarnog fonda, izračunali su da je udeo zemallja ŠOS-a u svetskom BDP-u za 2021. iznosio 24,5%. (Poređenja radi, 2016. godine ovaj pokazatelj bio je 20,7%.) A po paritetu kupovine moći, BDP zemalja koje ulaze u ŠOS dostigao je 31,2% svetskog BDP-a. Na taj način, od trenutka formiranja organizacije ona je porasla 1,8 puta. Zemlje ŠOS-a čine 38% svetske poljoprivredne proizvodnje. Takođe i - 31,4% svetske proizvodnje gasa i 25% nafte.

Iranci ovako ocenjuju situaciju: ne radi se o „dobročinstvu" BRIKS-a u odnosu prema Rusiji. Radi se o tome da je to „u zajedničkom interesu svih zemalja koje ulaze u BRIKS". Zanimljivo je i kako sadašnju situaciju u svetu, ulogu Rusije i politiku turskog predsednika Erdogana, ocenjuju turski mediji. Oni su ubeđeni da se turski lider sve jače udaljava od Zapada. Izdanje Hurijet, na primer, primećuje sledeće: „Kada se radi o poziciji Zapada, saveznika Ukrajine, Erdogan ne oseća privrženost takvoj liniji. Turski predsednik govori da smatra „nepravilnom" poziciju koju zauzima Zapad i da „Zapad sprovodi politiku zasnovanu na provokacijama".

Ovom izjavom Erdogan otvoreno optužuje Zapad za „provociranje" vojnog konflikta, primećujući da takva pozicija otežava rešenje situacije." Turski novinari smatraju učestvovanje Erdogana na samitu ŠOS-a u Samarkandu samo jednim od takvih signala. Slično ponašanje turskog predsednika, prema njihovom mišljenju, „pokrenucie mnoga pitanja o namerama Turske sa obe strane Atlantika".

Istovremeno, jedno od centralnih sirijskih izdanja Al-Watan, piše da je na samitu ŠOS-a, Vladimir Putin demonstrirao privrženost principima multipolarnosti, jer tokom sastanka sa prvim čovekom Turske nije zaboravio da postavi pitanje sirijsko-turske nagodbe. U članku se govori o tome da je Putin „lično zainteresovan" za normalizaciju odnosa Sirije i Turske. Ruski predsednik, smatraju sirijski novinari, pokazuje posvecienost prethodno preuzetim obavezama za stabilizaciju regiona i koristi platformu ŠOS-a i sa tim ciljem. Princip uvažvanja interesa svojih partnera i traganja za međusobno korisnim zajedničkim rešenjima problema, to je princip koji danas predlaže ruski predsednik, ističe ovo izdanje.

Čini se da bi na Zapadu morali da pozdrave takvu poruku, ali među brojnim zapadnim medijima izdvaja se poljski list Reč pospolita, koji je uprkos svojoj tendencioznosti prema Rusiji i Kini doneo zdrave sudove o nedavno završenom samitu ŠOS-a u Samarkandu. To, naravno, ne može da se nazove znacima oporavka, kako Poljske, tako i delova Zapada, ali ipak postoji nada da se u moru žestoke konfrontacije sa Zapadom može nacii zajednički jezik.

Članak je izašao pod naslovom „Polovina čovečanstva stoji na strani Rusije". „Izolovan od strane Zapada, Putin se sreće sa liderima Indije, Kine, Turske i Irana. U Samarkandu on je bio uspešan", piše poljski novinar Andžej Belecki.

Prema njegovim rečima, krug svetskih sila zainteresovanih za Moskvu samo raste, a to je potvrdio i nedavni samit u Samarkandu.

Štaviše, veci se može recii da će nedavni sastanak šefova država ŠOS-a u Samarkandu ući u istoriju. S obzirom na brojne rafale u globalnom informacionom polju povodom ovog skupa, prilično je teško izdvojiti ono što je bilo najvažnije. Potrebno je da prođe neko vreme da se utisci slegnu. Ali događaj koji je bio ispunjen posebnim značenjem bio je krajem prvog dana samita u glavnom gradu Uzbekistana, kada su lideri zemalja ŠOS-a pozvali Vladimira Putina u aleju hrastova. On je tu posadio drvo, pored koga su postavili tablu u bojama ruske zastave i tekstom o tome da je drvo posadio predsednik RF.

I drugi lideri zemalja ŠOS-a su posadili mladice. Drvo, to je simbol života, razvoja, stabilnosti i snage. A njegove grane, koje polaze od zajedničkog debla, simbolizuju jedinstvo. Od davnina se tako smatra i na Zapadu i na Istoku.