Dežurna

Šta mi, u stvari, hoćemo?!

Branimo bratsvo i jedinstvo. Ne damo Jugoslaviju. Nećemo u EU. Nećemo u ODKB jer smo neutralni. Ne damo svetinje. Ne damo Kosovo i Metohiju. Nećemo litijum. Nećemo veštačku inteligenciju i nano tehnologije. Ovo je samo skraćeni spisak stvari koje kao društvo nećemo. Praktično smo od negiranja svega i svačega napravili svojevrsni fetiš, tako da smo gotovo izgubili osećaj za ono što hoćemo i ka čemu težimo. Počeli smo da pravimo neku vrstu (kvazi)patriotizma koji počiva na krajnjoj rigidnosti koja sve više prerasta u zatucanost. Naravno, ceo taj proces nije nastao slučajno i deo je opšteg globalnog trenda idiotizacije uz pomoć koje se pokušava ponovo uspostaviti poredak sličan feudalnom. Vučić i njegova politička mafija su deo tog globalnog trenda i kao najvernije sluge neofeudalaca gaze srpsku nacionalnu ideju koja je bazirana na ideji lične slobode i privatne svojine, a sve sa ciljem da i oni postanu makar mali vlastelini, a mi svi da budemo kmetovi na njihovim veleposedima. Zato je borba protiv Vučića i njegov politički slom ključni preduslov ličnog opstanka i odbrane prava na naš način života, a za pobedu je neophodno da konačno definišemo šta mi to kao nacija uopšte hoćemo, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Na Sretenje obeležavamo rođendan moderne srpske države nastale dogovorom tadašnje elite naroda okupljene u Marićevića jaruzi 1804. godine. Namerno potenciram dogovor kao najvažniji preduslov podizanja Srbije iako mnogima prvo na pamet padaju bojevi, junaštva i žrtve.

Međutim, bez početnog dogovora i dobrog razumevanja duha tadašnjeg vremena sve žrtve bi bile uzaludne i sve bitke bi bile unapred izgubljene. A duh tadašnjeg vremena je bio određen revolucijom u Francuskoj kojom je započet proces rušenja feudalnog poretka. Ugnjetene narodne mase su krenule u brobu pod trobojkom i maksimom „sloboda, jednakost, bratsvo“.

Čitava ideja stavljena u samo tri reči bila je vrlo svojstvena pa samim tim i primamljiva i tada vladajućem duhu srpskog naroda čiji je dobar deo elite bio organizovan u hajdučkim družinama koje su bili bastioni slobode, a počivale su na unutrašnjoj organizaciji gde su svi jedni drugima bili kao braća. Sve u svemu, u Marićevića jaruzi su jako dobro sagledali međunarodnu situaciju i krenuli u realizaciju ideje o slobodnoj nacionalnoj državi. Stavivši definisani interes na piedestal svih vrednosti, u realizaciji tog cilja tadašnji Srbi su sarađivali bukvalno sa svima.

Prvo sa Turcima da bi pobedili dahije, potom sa Rusima da bi pobedili Turke, onda sa Austrijancima za dodatnu pomoć u borbi sa Turcima (ujedno se time suzbijala i brža ruska ekspanzija u Evropu), te konačno i sa Napoleonovom Francuskom i Englezima koji su kao tada velike sile težili da imaju uticaj u svim procesima koji su se dešavali u Evropi. Čak i nakon sloma Prvog srpskog ustanka dogovor postignut u Marićevića jaruzi je i dalje ostao na snazi, te je na praktično istim osnovama doduše u nešto izmenjenim međunarodnim okolnostima (slom Napoleona) podignut i Drugi srpski ustanak nakon kojeg je izboren potpuni politički subjektivitet Srbije (iako ne i nezavinsost).

Nakon toga je usledilo donošenje Sretenjskog ustava iz 1835. u kojem su garantovane lične slobode ljudi, kao i institucionalno organizovanje države. Te konačno, u istom duhu nakon 1864. godine, a posebno intezivno nakon Berlinskog kongresa srpski seljaci su u posed dobili značajna imanja čime je zaokružena priča i od tada je velika većina naroda svoju ličnu slobodu zasnivala na privatnoj imovini i mogućnostima stvaranja samoodrživih sistema.

Ako pogledamo sve do danas, više od 200 godina kasnije, traju pozitivni efekti dogovora iz Marićevića jaruge jer Srbi u svom privatnom vlasništvu i danas imaju imanja daleko više od proseka u EU, a ideal borbe za slobodu i odbrane kuće i okućnice i dalje je u značajnoj meri prisutan. Sve ovo dokazuje da je veoma važno prepoznati duh vremena i u odnosu na to definisati realno ostvariv cilj. To praktično znači da se sa (kvazi)patriotskog kukanja i vajkanja na tešku sudbinu i olakog ispaljivanja fraza kako mi ništa nećemo, mora preći na definisanje realno ostvarivih strateških ciljeva kroz koje ćemo i narodu i međunarodnom faktoru jasno reći šta je ono što mi kao nacija hoćemo.

U tom pogledu vreme je više nego idealno. Trenutno se dešava globalno prestrojavanje koje je samerljivo sa onim iz perioda Francuske revolucije. Doduše, situacija je značajno složenija nego što je bilo onda i teško se može svesti na tri ubojite reči „sloboda, jednakost, bratsvo“, ali u osnovi i sada postoji sve veći napon i neizbežan sukob između onih struktura koje poseduju preko 90% ukupnog svetskog bogatsva, a čine par procenata ukupne populacije i nas svih drugih koji iz dana u dan sve više prestajemo da budemo slobodni ljudi i pretvaramo se u korporacijske kmetove.

Zbog toga je glavni cilj borbe omogućavanje da ljudi imaju pristup makar onim resursima koji su geografski omeđeni granicama državne teritorije, ali i udeo u ukupnim resursima planete. Ukoliko takva borba izostane može nam se desiti da ostanemo žedni pokraj bunara, odnosno da ne možemo da priđemo sopstvenoj reci, šumi, njivi ili pašnjaku već da oni budu u vlasništvu neke multinacionalne kompanije. Konkretno za Srbiju ovo znači da se sada mora definisati ustavna kategorija po kojoj se državno zemljište, vode, šume, vitalni rudni potencijal kao i strateški energetski i telekomunikacioni objekti ne mogu privatizovati već moraju uvek ostati u vlasništvu zajednice.

Tu već dolazimo do prve tačke sukoba sa Vučićem i njegovom mafijom koje rade upravo suprotno od interesa naroda i države. Oni prodajom ključnih resursa kupuju za sebe opstanak na vlasti i mesto u globalističkim krugovima moći i utucaja. Drugi cilj je borba za obrazovanje ljudi jer samo oni pojedinci koji vladaju određenim veštinama mogu da računaju na to da su slobodni. Pogotovo je to slučaj ukoliko se vlada specifičnim znanjima koja su deficitarna. Otuda se veliki deo nacionalnog bogatsva mora investirati u obrazovanje kako generacija koje dolaze, tako i ljudi u aktivnom radnom periodu, a koji se mogu dokvalifikovati i prekvalifikovati.

U Srbiji je uz pomoć ovog nakaradnog režima uspostavljen sistem idiokratije čiji je cilj zaglupljivanje stanovništva kako bi se onda lakše manipulisalo i vladalo. Otuda je i uveden ovakav trend kupovine diploma i devalviranja vrednosti znanja. Naredna faza je dualno obrazovanje čiji je glavni cilj stvaranje jeftine radne snage spremne samo za fizički rad, a bez mogućnosti obrazovanja elite sposbne za poslove razvoja i generalno sagledavanja šire slike.

Važan segment idiokratije je i urušavanje svih kulturoloških vrednosti i nametanje novih standarda baziranih na kiču i šundu. Stoga je druga tačka sukoba sa Vučićem vezana za kadrove koje on postavlja kako bi se do kraja doveo proces svođenja Srba na idiote. Ti kadrovi su vrlo precizno birani na SNS akademiji koju su organizovali i vode strani konsultanti, što znači da nije slučajno što su oni promovisani kao nova birokratija na kojoj će biti temeljena država Srbija u narednom periodu. Francuska revolucija je iznedrila republiku kao model organizovanja državne vlasti, a tada uspostavljena birokratija je bila zamena za krunu tj. postala je nosilac kontinuiteta državnosti.

E sada zamislite kontinuitet državnosti koje će nositi nekakve langure, pajkići, staše i slični?! Kada to zamislite biće vam jasno da je cilj stranaca da preko SNS-a toliko zaraze institucije da će trebati decenije da se one oporave. I konačno, može se videti da će kao rezultat ovog novog globalnog prestrojavanja nastati niz novih regionalnih inicijativa koje će zameniti propali koncept ideološke globalizacije.

Te nove regionalne inicijative postaće svojevrsna zamena za države nastale nakon Drugog svetskog rata i na njih će biti prenešeni delovi nacionalnog suvereniteta. Iz konteksta srpskog interesa logično bi bilo insitirati na formiranju regionalne inicijative u kojoj bi bile Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora. To bi podrazumevalo potrebu dogovora između Srba i Bošnjaka imajući u vidu da su tu najviše poremećeni odnosi.

Lično, za mene je mnogo logičnije i uveren sam lakše naći zajednički jezik sa nekim sa kime delimo veliki deo zajedničke kulture, nego tragati za pomirenjem i savezništvom sa Albancima. Globalne sile će za nekoliko godina sesti za pregovarački sto i ukoliko želimo da na bilo koji način odlučujemo o sopstvenoj sudbini onda moramo već sada krenuti da sa tim silama pregovaramo. Tu vredi stalno pred očima imati nacionalni interes kao ključnu vrednost i konačni cilj, a sve drugo onda treba uklopiti u to.

Trenutno, Vučić u ime svih nas sprovodi dobijenu agendu stvaranja regionale inicijative Otvoreni Balkan u kojoj je centralna uloga dodeljena Albancima i u kojoj Srbija ima ulogu severne pokrajine Velike Albanije. Na nama je da sprečimo ovakav proces i nametnemo novi, a po svemu logičniji i realističniji. Ukoliko budemo čvrsti u naumu i istrajni u sprovođenju na kraju će i politički zapad i politički istok dati svoju saglasnost da jedna takva regionalna inicijativa zaživi. Ali da ponovim još jednom, ništa dobro ne može da se desi samo od sebe već mora da se definiše ono što se hoće, a da to pri tome bude realno ostvarljivo.

Na kraju, imajući u vidu da ovaj tekst pišem uz stalno razmišljanje o Sretenju u Marićevića jaruzi i tom dogovoru tamo postignutom, moram da zaključim sa time da je ipak početni korak u realizaciji srpskog nacionalnog programa bila buna protiv dahija. Naše uključivanje u savremene evropske tokove išlo je preko obračuna sa domaćim protivnicima i krvnicima koji su se iživljavali na nedužnim narodom. Isto važi i danas. Bez obračuna sa Vučićevom mafijom koja najviše liči na ondašnje dahije Srbija neće ni postojati, a kamoli biti uključena u neki bitan i po narod i državu pozitivan proces. Otuda nam je danas ponovo potrebno da se negde sretnemo i dogovorimo oko toga šta je to šta hoćemo, a uveren sam da negde svi znamo šta moramo činiti.