Pogled iz Moskve

Kako su SAD pretvorile Petu republiku u svoju koloniju

Ko upravlja Francuskom?

Od samog početka specijalne vojne operacije Rusije u Ukrajini, francuski predsednik Emanuel Makron neumorno pomaže Ukrajini, čak i na štetu borbene sposobnosti svoje armije. Tako je, nedavno, govorio o mogućim isporukama tenkova Leclerc Ukrajini, što je lider francuskog pokreta Patrioti, Florijan Filipo nazvao bezumljem. „Francuska armija dovedena je do krajnjih granica, i to je veoma opasna eskalacija prema Trećem svetskom ratu", primetio je Filipo.

Piše: Vladimir Prohvatilov, viši istraživač Akademije vojnih nauka

To da francuska armija nije u najboljem stanju, ni za koga nije tajna. Još jedan dokaz za to je činjenica da je Francuska izgubila svoje zone uticaja u Africi, odakle francuske vojnike teraju, pre svega zbog njihove nesposobnosti da se izbore sa hordama raznih vojski i paravojski koje terorišu brojne bivše francuske kolonije.

Idol francuske armije, bivši načelnik francuskog generalštaba general Pjer de Vilije, krajem prošle godine je rekao da Evropa, pa tako i Francuska, nije zainteresovana za konflikt u Ukrajini.

„Taj rat nije u interesu evropskih zemalja, sasvim sigurno nije u interesu Francuske, moguće da je u interesu SAD, ali u našem uopšte nije", rekao je harizmatični general, podnoseći ostavku zbog oštrih razlika sa Makronom povodom vojnog razvoja.

Gledište Pjera de Vilijea deli većina francuskih vojnika i analitičara specijalnih službi, rekla mi je u razgovoru Alesja Miloradovič, istraživač pariske Akademije za geopolitiku. On je primetila da je krajem marta prošle godine, Makron otpustio prvog čoveka francuske vojne obaveštajne službe generala Erika Vida, jer je ovaj kategorički bio protiv podrške Ukrajini, pozivajući se na već izuzetno nisku borbenu sposobnost francuske armije.

Kako je uopšte moglo da dođe do situacije da na čelu jedne od vodećih vojnih sila bude političar koji ide protiv kolektivne volje svoje vojske?

Radi se o tome da je bivši Rotšildov finansijer Emanuel Makron, 100% proizvod meke sile američkih specijalnih službi.

Kako prenosi portal Reseau International, blizak čuvenom publicisti Tijeriju Mejsanu, 2012. godine CIA i NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost SAD) poverile su vodećim svetskim konsalting kompanijama McKinsey (Makinsi) i Boston Consalting Group (BSG) da „pažljivo prate predsedničku kampanju u Francuskoj". „Arhitekta Makronove kampanje postala je grupa McKinsey, koja je napravila pravi podvig izborom neiskusnog političara za predsednika, da bi uništila francusko društvo."

Ozbiljno pristupivši odgovornom zadatku koji su im dale američke specijalne službe, McKinsey i BSG su tokom Makronovog predsedničkog mandata postale gotovo monopolistički konsultanti francuske vlade za logistiku državnih programa za odbranu, klimatsku i migracionu politiku, kao i za razvoj pandemijske strategije.

U decembru prošle godine radnici Nacionalnog finansijskog tužilaštva Francuske (Parquet national financier, PNF) pretresli su sedište Makronove partije Preporod i pariske kancelarije međunarodne konsultantske kompanije McKinsey, u okviru istrage o nezakonitom finansiranju predizbornih kampanja Makrona iz 2017. i 2018. godine. Slučaj je otvoren u novembru, na osnovu istrage komisije francuskog Senata u vezi sa stranim konsultantskim kompanijama.

U senatskom izveštaju se govori da su se državni troškovi za privlačenje takvih konsultanata više nego udvostručili u periodu od 2018. do 2021. godine i premašili su milijardu evra. U izveštaju se takođe tvrdi da McKinsey, koji je dobio mnoge državne ugovore, tokom deset godina nije platio nikakve poreze Francuskoj, zahvaljujući povoljnom poreskom sporazumu.

Svojevremeno je za Makronovu predsedničku kampanju McKinsey stvorio partijski projekat Macron En Marche. Prvi čovek francuske filijale američkog Instituta Aspen Žan-Pjer Žuje osnovao je analitički centar Les Gracques („Braća Grah"), koji je razvio strategiju Makronove predizborne kampanje i podržava ga do dan-danas.

Les Gracques finansiraju Rotšildi. Jedan od osnivača tog analitičkog centra koji su francuski mediji prozvali ultraliberalnom „kriptopolitičkom" strukturom, je Gijom Hanezo, bivši upravljački partner holdinga Rothschild & Co.

Makronova kandidatura za mesto predsednika Francuske bila je razmotrena i odobrena još 2008. godine, kada ga je Žak Atali upoznao sa Franosa Enroom, prijateljem Džordža Sorosa i desnom rukom Davida de Rotšilda u Rothschild & Co.

Analitičari Les Gracques-a razradili su program modernizacije francuske industrije, pre svega odbrambene, koju, u suštini, realizuje Makron, i to veoma marljivo. Ta modernizacija usmerena je na potčinjavanje francuske ekonomije američkim transnacionalnim kompanijama.

U Francuskoj su 2020. godine isplivale činjenice o učestvovanju najvećeg svetskog američkog investicionog fonda BlackRock u radikalnoj penzionoj reformi Makronove vlade, koja je izazvala bes Francuza. Pobesneli sindikalni aktivisti i „žuti prsluci" upali su u parisku kancelariju BackRock-a, rasturili je, pocepali dokumenta i crnom bojom iscrtali grafite po zidovima u kojima je firma nazvana „kriminalnom". I još su izjavili da BalckRock zarađuje od reforme penzionog sistema koju je započeo Makron i da „ogromna firma sa Volstrita pokušava da iza kulisa poruši sistem socijalne zaštite u zemlji".

„Ljudi su mislili da glasaju za Makrona, a dobili su BlackRock", piše Imanite.

„Na Makronov poziv u Francusku je došao američki investicioni fond BlackRock, pritom tako uspešno da u Francuskoj ništa nije ostalo", kaže Alesja Miloradovič. „U francuskim medijima Makrona nazivaju predsednikom kompanije BlackRock France."

Larija Finka, direktor BlackRock-a kojeg javnog mnenje prezire, Mond naziva „sotonom finansija" (Satan de la finance). Ipak, Makron ne misli tako. Kako piše engleski Fajnenšel tajms, za BlackRock-om u Francusku su snažno ušli Citigroup, Goldman Sachs, Bank of America, JPMorgan Chase, Morgan Stanley, HSBC i druga čudovišta sa Volstrita.

Pravom izdajom strateških interesa zemlje nazvali su u Francuskoj prodaju, koju je inicirao Makron, eneregtske imovine inženjerskog giganta Alstom američkom General Electric-u.

„Amerikanci su tada obećali da će, između ostalog, otvoriti hiljade novih radnih mesta i sačuvati glavne kancelarije u Francuskoj tokom deset godina... Sedam godina kasnije, ni General Electric, ni izvršna vlast (Francuske) nisu ispunili uslove dogovora: zatvoreno je 5000 radnih mesta, dve trećine glavnih kancelarija sada se nalaze u inostranstvu, strateški patenti dospeli su u ruke Amerikanaca, za ključne poslove angažovane su spoljne kompanije... Ukratko, Francuska je izgubila značajan deo svog suvereniteta u glavnom strateškom sektoru: energetici", piše portal nezavisnog istraživačkog novinarstva Off-Investigation.

„Makron je pruzeo Francusku kao vodećeg evropskog izvoznika električne energije i pretvorio je u neto uvoznika električne energije", tako mi je u razgovoru o energetskoj politici Makrona rekao Dmitrij de Koško, praunuk Arkadija Koška, čuvenog šefa detektvske policije Ruskog carstva.

Šta očekuje Makrona u budućnosti? Sada stiče, kako mu se čini, spoljnopolitičke poene, prateći kurs koji dolazi iz Vašingtona, a pre svega kada se radi o vojnoj pomoći kijevskom režimu.

Ali bes zbog Makronove spoljne i unutrašnje politike, kako običnih Francuza, tako i elite - raste.

Zaključci istraživanja „Makinsigejta" mogu biti veoma tužni za aktuelnog predsednika Pete republike. Talas masovnih protesta protiv penzione reforme koji prekriva Francusku, ne sluti na dobro u najbližoj budućnosti za Makrona.

Na jesen 2021. godine bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi (na tom mestu bio je od 2007. do 2012. godine), osuđen je za prekršaje u finansiranju svoje kampanje 2012. Proglašen je krivim za prekoračenje zakonskog ograničenja troškova kampanje. Sarkozi je osuđen na godinu dana zatvora, ali kaznu izdržava kod kuće.

Makron ima dobre šanse da ponovi sudbinu svog prethodnika. Ali neprijateljstvo Francuza prema kandidatu Rotšilda je toliko veliko da se Makron, kako mi se čini, neće izvući sa kućnim zatvorom.

2.

U avio-bazi Ramštajn u Nemačkoj održan je sastanak ministara odbrane zapadnih zemalja

Zapad će nastaviti da naoružava Ukrajinu

Na sastanku u avio-bazi Ramštajn nije bila doneta odluka o isporuci Kijevu nemačkih tenkova Leopard-2, što je tražio Zelenski. Kako je priznao nemački ministar odbrane Boris Pistorijus na nemačkoj TV Feniks, mišljenja saveznika po tom pitanju su se razilazila.

Piše: Vladimir Mališev

Prvobitno odbijanje zvaničnog Berlina i kancelara Olafa Šolca da isporuče Ukrajini svoje tenkove, izazvani su istorijskim pamćenjem i nemačkom vojnom prošlošću, izjavio je potpredsednik nemačke vlade Robert Habek u razgovoru za Blumberg TV. Pritom je Habek istakao da ako vlasti SAD donesu odluku o isporuci svojih tenkova Kijevu, to će olakšati zadatak koji stoji pred Nemačkom.

Ranije je niz država EU govorio o odluci da formiraju koaliciju čiji će zadaci obuhvatati i mere za vršenje pritiska na Nemačku, kako bi naterali njenu vladu da Ukrajini isporuči tenkove Leopard, kao i da dozvoli drugim zemljama koje imaju ove nemačke tenkove i sličnu vojnu opremu da ih reeksportuju Ukrajini.

U vreme sastanka u bazi Ramštaj do toga nije došlo, a saveznici u NATO, pa čak i štićenici Nemačke, besno su je kritikovali.

Ako Berlin odbije da isporuči tenkove Leopard Ukrajini, to će dovesti do raskola u NATO. Tako je izjavio savetnik poljskog predsednika Pavel Soloh za TV Polsat. Prema njegovim rečima, sličan razvoj događaja „bio bi krajnje nepovoljan za opštu situaciju unutar Alijanse".

Ranije su poljske vlasti objavile da su spremne da Ukrajini pošalju nemačke tenkove Leopard koje imaju u svom naoružanju, i u vezi s tim Poljska očekuje da ubrzo od Berlina dobije odobrenje za isporuke. Radi se o isporuci ne više od 14 poljskih tenkova. Pritom, rukovodstvo Poljske je stavilo do znanja da je spremno da donese odluku o isporuci ovih tenkova samostalno, ako Berlin blokira isporuku tenkova Leoprad Kijevu. To je objavio poljski premijer Mateuš Moravjecki.

„Američki zvaničnici bili su očigledno razočarani pregovorima sa nemačkom vladom", piše Nujork tajms. „Nemačka je počela tako što je izjavila da će poslati tenkove Leoprad i dozvoliti i drugim zemljama da to učine, ako SAD takođe pošalju svoje tenkove M-1 Abrams. SAD su odobile, izjavivši da je taj tenk takav gutač benzina - koristi kerozin za svoje mlazne motore, te da je za njegovo funkcionisanje u sadašnjim ukrajinskim uslovima teško obezbediti potrebne linije snabdevanja, zbog čega ne bi bio koristan. Zvaničnici su izbegavali pitanja o tome zašto se tenk koji je tako teško koristiti na evropskom bojnom polju nalazi u američkom naoružanju... Iako Nemačka, na sastanku u Ramštajnu, nije rekla „da" za slanje svojih tenkova, ona nije rekla ni „ne" - bar za sada. Ali Ukrajina nema mnogo vremena", zaključuju američke novine.

Posebno je revnostan u napadima na Nemačku sam Kijev. Tokom svog video-obraćanja učesnicima sastanka u Ramštajnu, predsednik Zelenski je tako uporno molio za tenkove Leopard, gotovo da je prešao na pijačni žargon Panikovskog (lik iz satiričnog romana Zlatno tele Iljfa i Petrova). „A može li bez tih ako i ali? Jednostavno, možete da date Leoparde. Onda dajte!", rekao je Zelenski.

Zvanična ukrajinska agencija UNIAN, kada je Nemačka odbila slanje tenkova, objavila je podrugljiv kolaž pod naslovom „Heroji operacije Z, specijalni projekat o podvizima ruskih vojnika u Ukrajini". Na njemu je, zajedno sa fotografijama ruskih ratnika-heroja objavljena i slika nemačkog kancelara Olafa Šolca uz potpis: „Obaveštajac-diverzant. Zaustavio je kolonu NATO tenkova."

Kao i obično, sa još jednom oštrom izjavom upućenom Nemačkoj istupio je zamenik ministra spoljnih poslova Ukrajine i bivši ambasador u Nemačkoj, Andrej Meljnik, nazvavši postupke Berlina „lutkarskom predstavom".

Na društvenim mrežama je napisao: „Pozivamo novog ministra odbrane Borisa Pistorijusa da prekine ovu tenkovsku „lutkarsku predstavu" danas u Ramštajnu, u vezi sa Leopardima, i da raščisti put za globalnu tenkovsku koaliciju koja će Ukrajini dati mogućnost da nokautira rusku vojsku". „Molimo Nemačku da prestane da se krije iza leđa SAD", dodao je Meljnik.

I začudo, u ovom prigovoru na račun Berlina da se krije iza „leđa", on je bio savršeno u pravu. To su, u krajnjem slučaju, priznale i američke novine Politko. „Bajdenova odluka da pazi Nemce umesto da ih kritikuje za neispunjavanje svojih obaveza, pokazala je Berlin da je, jednostavno, samo potrebno da sačeka da prođe kriza u tranatlantskim odnosima", piše na stranicama Politika Metju Kaničing u članku pod naslovom „Strateška plašljivost Berlina".

„Kancelar Olaf Šolc", piše on, „pokušao je da se sakrije iza SAD, konstatujući da ni Vašington nije poslao nikakve tenkove", optužujući da je nemački lider „zgodno ignorisao činjenicu da je SAD do sada isporučila Ukrajini vojnu pomoć u vrednosti od 25 milijardi dolara, što je više nego 10 puta više u odnosu na ono što je dala Nemačka."

Karničing je podsetio da je posle 24. februara nemački ministar finansija rekao ambasadoru Ukrajine da „nema smisla slati pomoć, jer će njegova zemlja ionako izdržati samo nekoliko sati. Što se tiče pitanja isporuke glavnih borbenih tenkova Ukrajini, Nemačka, uz SAD jedan od najvećih proizvođača takvih tenkova, uporno je nekoliko meseci odbijala da isporuči tenkove tvrdeći da slanje zapadnih tenkova Ukrajini može da isprovocira rat većih razmera."

Objašnjavajući takvo „plašljivo", po njegovim rečima, ponašanje Berlina, autor člnka u Politiku licemerno optužuje Nemačku za to što ona stavlja razmatranje ekonomske koristi iznad „savesti".

„Spoljnu politiku Nemačke ne vodi savest", piše Karničing, „već njene korporacije. Dok se uzdržava od podrške Ukrajini u borbi za zaštitu njene demokratije od napada tirana, ona se ne ustručava da, na primer na Bliskom istoku gde živahno posluje, prodaje oružje autoritarnim režimima, odnosno zemljama kao što su Egipat i Katar. Bez obzira na sve što se desilo poslednjih godina, Berlin i dalje gaji nade da će Ukrajina na neki način uspeti da poboljša odnose sa Rusijom, da bi Nemačka mogla da nastavi normalno da radi i ponovo uključi gas. Čak i ako Nemačka na kraju ipak pošalje tenkove u Ukrajinu, kako mnogi očekuju, ona će isporučiti samo onoliko koliko može i samo nakon što iscrpi sve moguće varijante za odlaganje", smatra autor Politika.

Nararvno, iznoseći takve optužbe na račun svog glavnog NATO saveznika u Evropi, SAD postupaju na svoj uobičajeni način: licemerno ga optužuju za nešto što stalno same rade.

Prvo, i sam Vašington ne žuri da isporuči Ukrajini svoje tenkove. Drugo, ne treba Amerikanci da govore o „savesti" jer su, primoravajući svoje partnere da odustanu od, za njih korisnih, energenata iz Rusije i da ih zamene njihovim skupim tečnim gasom, doveli nemačku industriju na granicu kolapsa, a sami profitiraju od toga. A treće, zar sam Vašington ne snabdeva oružjem, profitirajući na tome, takve autoritarne režime kao što je npr. Saudijska Arabija?

Pritom, Politiko ipak priznaje da je zbog svojih sopstvenih interesa Berlin delovao savršeno pravilno. „Novac koji je Nemačka uštedela za odbranu", pišu ove novine, „omogućio joj je da finansira jednu od najizdašnijih država blagostanja na svetu. Kada su pre nekoliko godina saveznici izvršili pritisak na Nemačku da konačno ispuni cilj NATO u vezi sa troškovima za odbranu u visini od 2% od BDP-a, tadašnji potpredsednik vlade Zigmar Gabrijel je nazvao taj cilj „apsurdnim". S nemačke tačke gledišta on je bio u pravu: zašto kupovati kravu, ako mleko može da se dobije besplatno? Ne može mu se zameriti što je pokušao. Ako priznamo da se nemačka politika rukovodi ekonomskom logikom, a ne moralnim imperativom, onda prevrtljivost njenih političkih lidera ima smisla", konstatuju ove novine.

Iz toga zaključuju: „Zbog svoje veličine i geografskog položaja u centru Evrope, Nemačka će uvek biti važna za SAD, ako ne kao pravi saveznik, onda kao bivši partner i poligon za američke oružane snage... Po mišljenju Vašingtona, Nemačka može biti loš saveznik, ali u krajnjem slučaju, to je loš saveznik Amerike." Drugim rečima, kako se jednom govorilo za još jednog tvrdoglavog američkog štićenika: „On je, naravno, kurvin sin, ali to je naš kurvin sin."

Ipak, bez obzira na odbijanje da isporuče tenkove koje je tako nametljivo zahtevao režim Zelenskog, učesnici sastanka u Ramštajnu su po običaju uveravali Ukrajinu u nameru da podrže njen konflikt protiv Rusije „onoliko koliko bude potrebno".

Kao rezultat sastanka, SAD će obezbediti novi najveći paket pomoći za kijevsku vlast, od 2,5 milijarde dolara. Najveći njen deo čine oklopna vozila: 59 bredlija, 90 strajkera, 53 MRAP i 350 hamvija. Obećano je i osam Avenger samohodnih protivvazdušnih raketnih sistema i municija za sisteme NASAMS. Velika Britanija planira da pošalje 14 tenkova Čelindžer-1, što će biti presedan u slanju Ukrajini savremenih zapadnih tenkova. Takođe, London će poslati i više od 200 jedinica oklopnih vozila i dodatnu PVO.

Poljska će dati Ukrajini borbena pešadijska vozila, tenkove T-72 i obučiće jednu ukrajinsku jedinicu veličine brigade. Estonija će isporučiti desetine 155-milimetarskih i 122-milimetarskih haubica, hiljade lansera i kamiona za njihovo korišćenje i više od sto protivtenkovskih topova Karl-Gustav sa municijom za njih. Holandija će poslati Ukrajini 2 protivvazdušna raketna sistema srednjeg dometa Patriot, Letonija - helikoptere, Stingere (prenosni raketni PVO sistem) i drugu opremu, Danska - 19 haubica samohodnih topova Cezar, Švedska - borbeno vozilo CV90 i artiljerijski sistem Archer, Kanada NASAMS i lansere za njega.

Ali već sada je Zapad bukvalno zatrpao Ukrajinu oružjem. Prema podacima agencije Blumberg od 15. januara 2023, od početka specijalne vojne operacije, SAD i njeni saveznici su isporučili Ukrajini više od 4000 (!) jedinica oružja i vojne tehnike.

Među njima je 410 tenkova sovjetske proizvodnje, koje su isporučile Poljska, Češka i Slovačka. Kijevu je dato i oko 300 borbenih pešadijskih vozila, ne manje od 1100 oklopnih transportera, 300 haubica i više od 400 nosača samohodnih topova, 95 raketnih sistema, među njima i 38 HIMARS-a, više od 100 sistema PVO, više od hiljadu jedinica avio-tehnike, među njima i 14 lovaca Su-25, četiri Su-25, oko 30 helikoptera MI-17, šest helikoptera Kamov, ruske proizvodnje, turske bespilotne letelice Bajraktar i stotine američke lutajuće municije „Svičblejd". Tu je i druga vojna proizvodnja - rakete za gađanje brodova i kopnenih ciljeva, radarska i elektronska oprema itd.

Od početka specijalne operacije u Ukrajini, Zapad je već poslao Kijevu pomoć u vrednosti koja premašuje 150,8 milijardi dolara. Odnosno, ukupan iznos novčanih sredstava koja su ubačena u rat protiv Rusije 2,7 puta premašuje ukrajinski budžet za 2022. godinu, koji je iznosio 55,5 milijardi dolara.

Epilog (prim. redakcije):

Nekoliko dana nakon sastanka u Ramštajnu na kojem su se „lomila koplja" oko isporuke nemačkih tenkova Leopard, Nemačka je ipak „popustila" i rešila da pošalje svoje tenkove. Takođe, Nemačka vlada namerava da drugim zemljama da dozvolu za isporuku nemačkih tenkova koji su u njihovom posedu.

3

Ne samo devizne rezerve Rusije, već i njene zlatne rezerve, mogle bi da „otplove" na Zapad

Možda je istina da je „za sve kriv Čubajs"

Poznati ekonomista Mihail Hazin, bivši šef korporacije „Rosnano", izjavio je da je Anatolij Čubajs svojevremeno predložio šemu koja omogućava zapadnim strukturama da prisvoje rusko zlato. Govoreći na talasima radija Sputnjik, ekonomista je podsetio da je u vreme njegovog rada u ministarstvu ekonomije, Čubajs predložio da zlato postane bankarski instrument.

Piše: Vladimir Mališev

Na Hazinovo pitanje o smislu takve inovacije, on je izneo opšte fraze i pretpostavke. U stvari, ovo je bilo potrebno da bi se kontrola nad ruskim zlatom prenela na strukture registrovane na Zapadu.

„Znate, Čubajs je imao omiljenu igru. „Hajde da damo kontrolu nad zlatom bankama." „Zašto?" „Zato što je zlato bankarski metal." „Zašto bankarski, zašto ne državni? Objasnite zašto želite da ga date." Čubajs odgovara: „Tako će, verovatno, biti bolje.""

Razumem zašto. Zato što će se odmah formirati banke koje su podružnice zapadnih struktura i sve rusko zlato će se naći kod njih. Ali ako ja to izgovorim naglas, onda će Čubajs opet početi: „Kako se usuđujete." Zato se, nažalost, u tom trenutku to nije moglo zaustaviti. Ali logika je apsolutno jasna", zaključio je Hazin.

Za umešanost u mahinacije sa zlatom Čubajsa su prvi put optužili još 2021. godine. U intervjuu za RTVI, bivši potpredsednik RF Aleksandar Ruckoj je govorio o svom radu na mestu rukovodioca Međuresorne komisije Saveta bezbednosti za borbu protiv kriminala i korupcije, o famoznih jedanaest kofera kompromitujućih dokaza o najvećim Jeljcinovim funkcionerima, o pljački zemlje od strane privremenih demokrata.

„Pljačkali su s takvim divljenjem, s takvim entuzijazmom i tako nekažnjeno da je to bilo neophodno zaustaviti", konstatovao je Aleksandar Vladimirovič. Njegovi pokušaju u tom pravcu bili su oštro presečeni. Iako su, po rečima Ruckoja, mnoge poznate ličnosti zaslužile da budu streljane. Podsećamo, u izveštaju Međuresorne komisije SB za borbu protiv kriminala i korupcije, figurirale su i takve ličnosti kao što su sada pokojni Jegor Gajdar, Anatolij Čubajs, bivši državni sekretar Genadij Burbulis, tadašnji zamenici premijera Aleksandar Šohin i Vladimir Šumejko, tadašnji ministar spoljnih poslova Andrej Kozirev.

Karakterističan je ovaj trenutak iz sećanja Ruckoja: „U toku je slanje zlata u švajcarsku banku, kao zalog za dobijanje kredita. Šalje se 10 tona - tu su faktura, priznanica, sve je kako treba - a stiže 7 tona.

Kako je bilo moguće „izgubiti" tri tone zlata? I prvi skandal s predsednikom. Dolazim kod njega, prijavim. A on mi kaže: „Aleksandre Vladimiroviču, ja ću se pobrinuti za to. Ali, nemojte to toliko emotivno da prihvatate.""

Kažem: „Borise Nikolajeviču, nismo danas dovoljno bogati da bismo mogli da dozvolimo da nam nestanu tri tone." Izašao sam od njega, ali sam zaboravio naočare, vratim se, a vrata kabineta su odškrinuta. Tamo vidim Gajdara, Burbulisa, Čubjasa. A predsednik im „drži lekciju" o nepravilnostima povodom pošiljke zlata", seća se Ruckoj.

Anatolij Čubajs bio je umešan u pokušaj još jedne velike operacije na štetu Rusije, o čemu ranije nismo govorili. Kako je nedavno objavio „Komersant", prvi gubernator Sverdlovske oblasti Eduard Rosel pričao je kako su 1990-ih godina uspeli da spasu Uralvagonzavod, jednu od najvećih fabrika na svetu za proizvodnju tenkova.

„Sami procenite: zabranjena oblast, Državni komitet za snabdevanje likvidiran, nema hrane, 1,5 milion nezaposlenih, i u to vreme se sprovodi vaučerska privatizacija", opisao je on situaciju 1990-ih, govoreći pred studentima Uralskog instituta za menadžment Ruske akademije narodne privrede i javne uprave povodom Dana obrazovanja Sverdlovske oblasti. Tada se on obratio Anatoliju Čubajsu koji je u to vreme bio na čelu Komiteta za upravljanje državnom imovinom i bio odgovoran za privatizaciju, pitanjem - šta raditi sa Uralvagonzavodom u kome je radilo 60.000 ljudi, a vojnih narudžbina nije bilo.

„Rekao mi je: Uralvagonzavod nam nije potreban. Tenkove ćemo kupiti u Izraelu, a vagone u Kini", seća je Rosel. Prema njegovim rečima, posle toga je otišao bez pozdrava, i više nikada u životu se sa Čubajsom nije sreo. A fabriku su uspeli da sačuvaju zahvaljujući velikom ugovoru sa ruskim Ministarstvom odbrane. O delovanju Čubajsa tih godina, Rosel kaže: „Tako nešto ne možete smisliti namerno, ovo je suptilan špijunski rad."

Već odavno se govori o lošim delima Čubajsa. Upravo sa njim i s njegovim ozloglašenim vaučerima povezuju grabežljivu privatizaciju koja je razorila zemlju. Podsećamo da je početkom 1990-ih Čubajs bio na mestu predsednika Komiteta za upravljanje državnom imovinom.

Za vreme Jeljcinovog mandata on je bio zamenik predsednika vlade, oko godinu dana rukovodio je administracijom predsednika, a zatim je nekoliko meseci bio ministar finansija. Krilatica „Za sve je kriv Čubajs" pojavila se na talasu skandaloznih tržišnih reformi, čiji je jedan od glavnih dirigenta bio upravo on.

Čubajsov rad na državnim funkcijama tokom 1990-ih podvrgao je oštrim kritikama čak i njegov nekadašnji saradnik, liberalni ekonomista Andrej Ilarionov. „Od novembra 1991. do septembra 1998. godine, realna kupovna moć ruske plate pala je za 40%", rekao je on „Ehu Moskve", sumiravši rad Čubajsa u vladi, u vreme kada je ta radio stanica još bila glavni informativni kanal liberala. „Prosečna penzija je u tom periodu opala za 48%, a raspoloživi novčani prihodi za 47%. Integralni pokazatelj životnog standarda - obim privatne potrošnje po glavi stanovnika, prema podacima Fonda za socijalno osiguranje Ruske Federacije bio je za 42% niži nego 1991. godine."

„Sve ovo svedoči o neviđenom osiromašenju ruskih građana", zaključio je Ilarionov neuspeli rad Čubajsa u vladi, dodavši da je on dugo vremena rukovodio najvećim državnim korporacijama. Ali i tamo je zabrljao - prvo u energetskoj kompaniji RAO UES, a zatim na mestu prvog čoveka Rosnano, na kojem je bio 12 godina.

Još pre nekoliko godina, profesor „Poslovne škole" u Madridu Maksim Mironov se u članku pod nazivom „Čubajsovi mitovi" na Ehu Moskve obrušio na „prihvatizatora" (onaj koji istovremeno privatizuje i grabi), oštro ga kritikujući: „Rosnano", rekao je čak i taj liberalni profesor, „duboko je neprofitabilno preduzeće koje svake godine ima na desetine milijardi rubalja gubitka budžetskih sredstava. To je crna rupa za budžet", zaključio je Mironov.

Kako se ispostavilo, na inovativne razvojne institucije za 14 godina iz budžeta je potrošeno više od 965 milijardi rubalja. Ipak, odmah posle odlaska Čubajsa sa mesta direktora Rosnano, direktor Instituta za inovacioni menadžment Visoke poslovne škole Dan Medovnikov je rekao da su ti rashodi bili neefikasni.

Još 2013. godine revizor Računske komore Sergej Agapcov je otkrio ozbiljne prekršaje u radu državnog preduzeća, koji su rezultirali krivičnim postupcima protiv top-menadžera organizacije. Od 2007. godine (godina stvaranja) Rosnano je ostvario profit samo jednom, 2014. godine - 8 milijardi rubalja, i to samo zbog devalvacije rublje. Godine 2012. zabeležen je gubitak od 24 milijrade rubalja, a troškovi Rosnano za period 2007-2012. premašili su 196 milijardi rubalja, sa ukupnim finansiranjem u istom periodu od 259 milijradi rubalja. Od toga, 47 milijardi su bile investicije u zapadne kompanije. Gubitak za 2013. iznosio je 39,9 milijradi rubalja.

Dobijajući ogromnu platu za rad u državnom sektoru, Čubajs je, ipak, dugi niz godina aktivno radio u političkoj areni, na strani liberalne opozicije. Za kopredsedavajućeg koordinacionog saveta Unije desnih snaga, izabran je 2000. godine. Ipak, posle neuspeha ove partije, otišao je s tog mesta. „Glavni prihvatizator" uvek je sa preteranim samopouzdanjem govorio da je kapitalizam jedini put za razvoj Rusije i sa otvorenim prezirom je govorio o zemlji, njenim dostignućima i narodu.

„Znate", jednom je rekao Čubajs, „poslednja tri meseca čitao sam Dostojevskog. Osećam gotovo fizičku mržnju prema tom čoveku. On je definitivno genije, ali njegova predstava o Rusima kao o izabranom, svetom narodu, njegov kult stradanja i lažni izbor koji nudi, izazivaju u meni želju da ga isečem na komade."

Evo još jednog direktno ljudožderskog govora koji svedoči o tome koliko je Čubajs prezirao Rusiju i Ruse. Vladimir Polevanov, kojeg je Čubajs smenio na mestu prvog čoveka Državnog komiteta za imovinu, pričao je: „Kada sam došao u Državni komitet za imovinu i pokušao da promenim strategiju privatizacije, Čubajs mi je otvoreno rekao: Zašto se brinete za te ljude? Pa, dobro, umreće 30 miliona. Oni se nisu uklopili u tržište. Ne razmišljajte o tome - porašće novi."

Kao što je poznato, još 2018. godine Ministarstvo finansija SAD objavilo je tzv. „kremaljski spisak" na kojem se našlo gotovo celo rusko rukovodstvo i „spisak oligarha" protiv kojih su bile uvedene sankcije. Na njemu su se našili i rukovodioci svih najvećih državnih korporacija. Svi, osim Čubajsa!

Nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, pod sankcijama su se našli faktički svi ruski preduzetnici u inostranstvu, njihovi računi se blokiraju, nekretnine oduzimaju. Ali Čubajsa iz nekog razloga ponovo ne diraju. Zašto?

Možda je on zaista, kao što je izjavio Rosel, pružao usluge nekim zapadnim strukturama, zbog čega je danas „nedodirljiv". Takvo pitanje ne može a da se ne pojavi kao rezultat poslednjih avantura u inostranstvu izumitelja vaučera koji su upropastili Ruse. Da li ćemo dobiti odgovor na to pitanje? Podsećamo da je još 2013. godine, u vreme programa „Direktna linija", Vladimir Putin, komentarišući pitanje o ulozi Čubajsa u upravljanju državom rekao sledeće: „U okruženju Anatolija Borisoviča, kao savetnici, kako se sad ispostavilo, radili su ljudi iz CIA..."

Komentarišući nedavno izveštaj o tome da je Čubajs bio upleten u pokušaj iznošenja zlata iz Rusije, poznati TV novinar Vladimir Solovjev je, objašnjavajući njegovu nekažnjivost, rekao da je odgovornost na pravosuđu. Solovjev je takođe posumnjao da je nedelovanje pomenutih pravosudnih struktura povezano sa Kremljom.

P.S. Anatolij Čubajs je hitro napustio Rusiju ubrzo nakon početka specijalne operacije u Ukrajini. O njemu je ponovo počelo da se priča kada je postalo poznato da je bio na reanimaciji: Čubajs se odmarao u raskošnom hotelu u Italiji, na Sardiniji, kada mu je neočekivano pozlilo i kada je završio u bolnici. Lekari su dijagnostikovali sindrom retke bolesti. Ne samo da su mu otkazale ruke i noge, nego je imao i delimičnu paralizu lica. Kasnije, kako su prenele italijanske novine Republika, pacijenta su prebacila u Nemačku, na rehabilitaciju.