KiM

Kako strani “pregovarači” aplaudiraju srpskom diktatoru zbog poslušnosti

Ponosan na izdaju

Očekivalo se da će Aleksandar Vučić, na sastanku koji je u Ohridu održan 19. marta ove godine, staviti svoj potpis na sporazum koji bi time značio i de-jure, odnosno pravno prihvatanje nezavisnosti albanskih separatista. Posle svega što je na Kosovu i Metohiji učinio u korist njihove "državnosti", to ni malo ne bi bilo začuđujuće međutim, potpis je izostao. Tome je verovatno doprinela činjenica što je postalo očigledno da njegov potpis na takav dokument ne bi bio olako prihvaćen od strane naroda čiji je, na nesreću, predsednik

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Tako je pitanje da li je Aleksandar Vučić sklopio sporazum sa Aljbinom Kurtijem, a time u ime države priznao kao suvereno otimano Kosovo i Metohiju ili nije, preraslo u najveću nedoumicu domaće javnosti druge polovine marta meseca.

Univerzitetski profesor pravnih nauka, doktor Zoran Čvorović, za Magazin Tabloid objašnjava pravnu situaciju nastalu nakon susreta u Ohridu 18. marta.

"Stvari su u pravnom, pa i političkom smislu, odavno jasne. U Ohridu, na šta sam već i upozoravao ranije, dogodilo se ono što Bečka konvencija u ugovornom pravu, koja se primenjuje i na ovaj sporazum, predviđa a to je prva i druga faza u zaključenju međunarodnog ugovora, faza adopcije i autentifikacije. Dakle usvajanja teksta ugovora, to je adopcija, i autentifikacija što zapravo znači verifikacija, utvrđivanje ugovornog teksta dakle da su ugovorne strane postigle saglasnost oko osnovnog tekst ugovora i da su ga verifikovale kao verodostojan.

Ni za jednu od ovih faza nije neophodan potpis, kao što su to mediji i Vučić stalno govorili jer prema Bečkoj konvenciji podjednako su punovažni i pismeni i usmeni sporazumi a pristanak an sporazum se može dati putem potpisa, verifikacije, potpisa sa rezervom ili na bilo koji drugi način oko koga se strane saglase usmenim ili pismenim sporazumom. Bečka konvencija čak ne važi samo za suverene države već se primenjuje i na "druge subjekte". Ovde je očigledno da su se u Ohridu strane saglasile usmenim sporazumom da ne daju svoj potpis ni u fazi autentifikacije, koja je završena 27. februara u Briselu, ni kada su 18. marta davale pristanak na sporazum i aneks o primeni sporazuma. Ostala je treća faza, faza pristanka" kaže Čvorović za naš list.

Valja podsetiti na zapadnjačku usiljenost da se simbolično a sasvim jasno pokazuju namere kroz određivanje važnih datuma kao što se to desilo sa veštačkom revolucijom 5. oktobra, čime je obeležen datum kada je Austro-ugarska 1908. anektirala Bosnu i Hercegovinu a 1915. otpočela ofanziva Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju, tako je ne slučajno izabran 18. mart na koji datum su 1998. godine propali razgovori u Rambujeu kada je pred Srbiju stavljen predlog, kako se mnogi istoričari slažu "čak sramniji od onog koji je Austro-ugarska iznela pred Srbiju. Ni u prvom, ni u drugom slučaju Srbija nije prihvatila gubitak svog suvereniteta ni kapitulaciju zbog čega su joj nametani ratovi od kojih n ijedan nije vojno izgubila.

U prvom germanski, a u drugom slučaju francuski faktor, imali su presudnu ulogu. Iz tog razloga izabran je baš 18. mart ove godine za "nastavak" i "potvrđivanje" sloma Srbije kroz konačno prihvatanje francusko-nemačkog predloga koj ije Vučić u neuporedivo povoljnijim međunarodnim okolnostima prihvatio bez ikakvih problema, čak hvaleći se time.

Potvrdu ovome dr Čvorović vidi u činjenici da se u Ohridu razgovaralo o primeni aneksa osnovnog sporazuma koji je utvrđen u Briselu.

"Niko ne razgovara o aneksu dok nije dogovorio klauzule osnovnog ugovora, i kada se prodaje kuća ili stan ugovorne strane ne razgovaraju o aneksu, na primer, koji predviđa način ulaska u posed dok se ne dogovore oko osnovnog teksta ugovora. Tako je i u ovom slučaju bilo. Prvo su se dogovorile oko osnovnog teksta sporazuma ugovora, a onda su u Ohridu vođeni pregovori oko aneksa, i na kraju su ugovorne strane dale pristanak i na aneks i na sporazum. Oni to nisu morali potpisom već mogu i na drugi način da daju svoj pristanak. Nakon sastanka su svi učesnici u Ohridu potvrdili da su postigli sporazum, a Vučić je na konferenciji za štampu 21. marta, sa italijanskim ministrom inostranih poslova rekao da su za Srbiju obavezujući i sporazumi na koje je Srbija dala usmenu saglasnost. Pristankom na sporazum i Aneks koji su očigledno protivustavni jer priznaju ključne atribute takozvanoj "republici Kosovo", Vučić je tu tvorevinu učinio državom" izričit je Čvorović.

Naravno, ovo je za sobom povuklo i druge zakonske posledice te je "jasno da je predsednik, koji prema Ustavu Republike Srbije nije nadležan za vođenje spoljne politike, i samim učestvovanjem u ovim pregovorima izvršio krivično delo iz člana 307. Krivičnog zakonika republike Srbije - ugrožavanje teritorijalne celine. Ovim je povređen i Ustav a time stečeni uslovi da se pokrene postupak za razrešenje Predsednika Republike" objašnjava Čvorović.

Ovaj postupak pokreće najmanje jedna trećina poslanika u Narodnoj skupštini na mišljenje o inicijativi koju daje Ustavni Sud a potom se ponovo u Skupštini donosi odluka dvotrećinskom većinom. Kako opozicija koja se izjašnjava kao patriotska nema ni jednu trećinu članova neophodnih za podnošenje te inicijative, ostaje na građanima Republike Srbije, kao nosiocima suverenosti po Ustavu, da iskoriste svoje ustavno pravo i da svakodnevnim, mirnim masovnim protestima nateraju Aleksandra Vučića na ostavku. Ipak, neko mora da povede narod i da koordiniše akcijama u tim protestima a u ovom trenutku nema naznaka o tome ko bi to mogao da bude jer, kako vidimo, ni predstavnici SPC nisu verni crkvenom predanju već Vučićevim ličnim interesima.

Čak, kako je to i očigledno, sveštenicima je zabranjeno da učestvuju na protestima protiv veleizdaje Kosova i Metohije o čemu ne smeju ni da govore javno ali u poverenju ipak ispričaju ljudima koje poznaju.

Narod je toliko ojađen Vučićevim potezima da bi se okupio čak i na poziv ovakve opozicije ali sve što opozicija čini jeste razvodnjeno, nedefinisano, bez određenog cilja te se stiče utisak da se narodom manipuliše kako bi se vremenom izmorio i odustao od bilo kakvog otpora.

Ima i takvih ispada gde se u izjavama opozicije prepoznaje pro-zapadnjačko delovanje koje upravo Vučiću ide u prilog a to su pozivi na referendum o prihvatanju ili odbijanju francusko-nemačkog plana. Kako se to odnosi na pitanja koja su već precizno definisana Ustavom, ne postoji nikakva potreba da se građani izjašnjavaju o onome što je zakon već konkretizovao.

Vučićeva veleizdaja se neće odraziti samo na stav centralnih vlasti prema Kosovu i Metohiji. Sagovornik Magazina Tabloid, dr Čvorović, opravdano strahuje da na osnovu ovog sporazuma svoju odluku može da promeni i pet zemalja članica EU i priznaju ovu tvorevinu kao "nezavisnu".

"Ovim sporazum na koji je Vučić pristao, priznati su takozvanoj "republici Kosovo" suverenitet, nezavisnost, teritorijalni integritet, priznata je suverena ravnopravnost strana, Srbija je prihvatila da na jednakoj nozi, a istim osnovama, opšti sa Kosovom kao sa svakom drugom nezavisnom državom na principima Ujedinjenih nacija koja važi samo u odnosima nezavisnih država i saglasila se da "Kosovo" može ući u sve međunarodne organizacije" objašnjava Čvorović koji napominje da i te kako brzo može da se desi "a da naročito pogodi srpske nacionalne i državne interese, da i četiri članice NATO pakta, koje do sada nisu priznale "Kosovo", na osnovu ovog sporazuma bi to mogle lako da učine" naročito jer su kosovski separatisti nešto ranije podneli zahtev za članstvo u NATO pakt. To bi drastično promenilo geopolitičku poziciju Srbije ali i Republike Srpske, odnosno Bosne i Hercegovine" objašnjava Čvorović i ukazuje na potrebu da se Vučić "politički sankcioniše kao neko ko je izvršio najteže krivično delo koje se nekada kvalifikovalo kao - veleizdaja a potom bi mogli da se steknu uslovi za utvrđivanje njegove krivično-pravne odgovornosti".

Čvorović veruje da je, u stvari, ključni cilj promena stava četiri članice NATO pakta o priznavanju "Kosova" i prijemu u NATO a da će to otvoriti pitanje ulaska i Srbije u taj vojni savez. Tada bi sadašnja vlast koristila kao argument "potrebu da se zaštiti srpski narod na Kosovu" te Srbija mora da uđe u NATO jer, u ovoj situaciji ionako nemamo ništa od ruskog veta u Savetu bezbednosti. To bi bio način razmišljanja i argumentacija Vučića u toj situaciji" navodi on.

Nakon svega što je do sada po ovom pitanju Vučić učinio, ostaju male mogućnosti za poništenje sporazuma jer je pristao na tekst po kome Srbija tzv. "republici Kosovo" priznaje granice, teritorijalni integritet, državne simbole, opštenje na osnovu povelje UN koja važi za regulisanje sporova između nezavisnih država i tako dalje...

U slučaju spora, navodi Čvorović "Međunarodni sud pravde bi svakako cenio tekst sporazuma a na osnovu tog teksta se jasno vidi da su ugovorne strane onu drugu priznale sve atribute državnosti. Drugo, sama EU je 2015. godine zaključila sa takozvanom "republikom Kosovo" Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju na osnovu člana 217. osnivačkog Lisabonskog ugovora, koji je zapravo Ustav EU, a koji daje ovlašćenje EU da zaključuje ugovore sa drugim državama a ona to jedino tako čini, ne i sa drugim tvorevinama" kaže sagovornik Magazina Tabloid i objašnjava da čak i izjave Predsednika države, Premijera i Ministra spoljnih poslova obavezuju u međunarodnom pravu iako su protivustavni.

"Ono što je nepravo, ono što je protivpravno sa aspekta unutrašnjeg prava, jeste punovažno sa aspekta međunarodnog prava" ističe Čvorović i navodi da, po njemu, jedini način da se ovaj sporazum prekine jeste da "neka buduća vlast dokaže ne da je na Aleksandra Vučića kao pregovarača, već na državu Srbiju vršena prinuda pretnjom ekonomskim i političkim merama. A pošto će se ovaj sporazum implementirati kroz poglavlje 35. koje uređuje statusna pitanja vezana za Kosovo i Metohiju u procesu pridruživanja Srbije EU, Srbija bi pre toga morala da jednostrano, po cenu ozbiljnih političkih i pravnih posledica, da raskine Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pošto kada je on ratifikovan 2008., EU nije zaključila SSP sa "Kosovom" i još uvek je bila statusno neutralna.

Okolnosti su se promenile 2015. i Srbija mora da raskine SSP sa EU, a raskidanjem Srbija više ne bi bila obavezna da primenjuje ovaj sporazum pošto će njegova primena ići kroz proces pridruživanja Evropskoj uniji, odnosno kroz poglavlje 35. čiji je ovaj sporazum pregovarački okvir za ovo poglavlje" zaključuje sagovornik Magazina Tabloid.

Istina je poražavajuća. Kako je neko primetio, naša generacija je "izgubila i Krajinu i Kosovo a sve to mirno posmatra". Ipak, narod je pod ogromnim pritiscima. Poslednjih mesec dana, od priprema za sastanak u Briselu kada je na ovaj sporazum data saglasnost, lansiran je čitav niz afera. Od krečenja murala "Kad se vojska na Kosovo vrati" na Slaviji, preko tužiteljki koje su navodno ugrožene jer su "radile svoj posao", zatim avantura sa detetom Danilom u Amsterdamu, odbrana Savskog nasipa i tako dalje... pažnja je uporno i svakodnevno skretana sa glavog problema a to je izdaja Kosova i Metohije.

Za to vreme Vučić je ostvario ne samo velikoalbanske pretenzije već i zapadnjačke planove o konačnom uništenju Srbije kroz separatističke pretenzije koje će osnažiti ovaj procep u odbrani državnih interesa. A to se već sada vidi. Sekretaru Blinkenu su 16. marta članovi američkog Kongresa Džim Himes i Riči Tores podneli vrstu zahteva da se u pregovore o KiM unese i zahtev o "reciprocitetu", odnosno da se zahteva osnivanje "Zajednice albanskih opština" na jugu Srbije kakvu će dobiti i Srbi na Kosovu i Metohiji. Srbi takvu zajednicu i ne žele, već žele da ostanu u sastavu države Srbije kao što su to i do sada bili, Srbi je možda nikada neće ni dobiti ali hoće Albanci... i Bošnjaci, Vojvođaneri, Bugari... a kada to Vučiću prvi put nije bilo teško, tek neće ni svaki naredni put.