Postdemokratija

KOLU(MB)VIJA

Mnogo se govori o aferi Jovanjica od kako je Koluvija, vlasnik fabrike marihuane i skanka, pušten na slobodu. Opozicija ističe da je u pitanju kriminalni državni projekat, dok vlast tvrdi da je afera isfabrikovana. Zaštita koju Kolu(mb)vija ima, kao i brojni dokazi, govore da je sam vrh države duboko upleten u slučaj najveće plantaže marihuane u Evropi, a režim ni ne pokušavajući da ponudi nekakvo opravdanje. Recimo, da je država, pošto je rešila da legalizuje marihuanu, krenula u eksperimentalnu proizvodnju, kako bi što spremnije ušla u njenu legalnu upotrebu, pre svega u zdravstvene svrhe. To bi moglo biti kakvo takvo pokriće, ali problem je što je u Srbiji država jedan čovek i što to onda nije državni, nego privatni projekat, sa angažovanjem državnih resursa. Dakle, nije ovo afera, ovo je slika i prilika mafijaškog sistema, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Dok je bio u opoziciji, Zoran Đinđić je dao odličnu definiciju stanja u Srbiji izjavom: „Svaka država na svetu ima svoju mafiju, samo u Srbiji mafija ima svoju državu". To se stanje do danas nije promenilo, naprotiv, sve je očiglednije da je baš tako. Tome je, nažalost, doprineo i sam Đinđić, koji kao premijer jeste pokušao da se obračuna sa kriminalnim bandama, koje su sticale moć trgovinom narkoticima, ali je u isto vreme dozvolio, pa i podsticao, procvat korupcije, koja je još veća i opasnija rak rana društva i države. Konstatujući to, nekadašnja premijerka Izraela Golda Mejir, je išla toliko daleko da je ustvrdila da je potkradanje građana zapravo izdaja države. A, građani Srbije su već decenijama, ne samo potkradani, nego bukvalno pljačkani od svojih vlastodržaca. Tako su se pojmovi vlasti i mafije potpuno izjednačili, potvrđujući Đinđićevu teoriju.

Nije stoga ni malo slučajno što su aktuelni građanski protesti odmah posle nečuvenih tragedija u Beogradu i Mladenovcu, gotovo instinktivno, ispostavili zahteve za smenu tandema Vulin-Gašić, koji se smenjivao na ključnim mestima državne bezbednosti, ministra policije i direktora BIA. Taj zahtev se bazirao prevashodno na njihovoj objektivnoj odgovornosti za masovna stradanja dece i omladine, ali i sa svešću o njihovoj nepodobnosti za tako važne i osetljive poslove na osnovu njihovih od ranije poznatih afera, koje kao po pravilu nisu procesuirane, ali ostala je osnovana sumnja u njihov lik i delo. Zbog prisluškivanja ruskih opozicionara i dojave Moskvi iz stana tetke iz Kanade, ili obrušavanja vojnog helikoptera, koji je poleteo i pao iz nikad razjašnjenih razloga. Te sumnje su upravo ovih dana dodatno potvrđene: 1. Izjavom nadležnog inspektora za Jovanjicu, koji je na sudu saopštio da je policijsko odelenje za borbu protiv droga već tada smatralo da ima dovoljno dokaza za hapšenje Gašića, tadašnjeg direktora Bije. 2. Uvođenjem sankcija SAD protiv Vulina, sa tvrdnjom da je povezan sa korupcijom i međunarodnom trgovinom oružjem i narkoticima.

Imajući sve to u vidu, nije odviše preterano igrom reči, Koluvija-Kolumbija, uporediti Srbiju sa najvećim proizvođačem i izvoznikom droge na svetu. Doduše, tamo se proizvodi mnogo opasniji kokain, ali princip je isti, jer narkotici su narkotici, proizvode se i distribuiraju ilegalno i donose veliku lovu i moć. Razlika, koja ipak postoji, ide na našu štetu, jer tamo se država kako - tako bori protiv moćnih narko kartela, koristeći čak i vojsku, dok ovde sama organizuje takvu proizvodnju koristeći i vojsku da je štiti. Zato se postojanje fabrike marihuane svim sredstvima opravdava i brani pred javnošću i sudom, i zato joj je dodeljen državni advokat, Đukanović, koji je u isto vreme i predsednik parlamentarnog odbora za pravosuđe u kojem se biraju sve sudije.

Afera je nastala tako što je policijsko odelenje za borbu protiv droga, na čelu sa načelnikom Milenkovićem, otkrivajući grandioznu plantažu marihuane i skanka nadomak Beograda, otvorilo pandorinu kutiju iz koje su počeli da iskaču inkriminišući dokazi protiv režima Aleksandra Vučića. A, onda je i on sam doprineo njenom rasplamsavanju stajući u odbranu Koluvije, izjavom da tona pronađene marihuane nije ništa strašno, jer ona je legalizovana u velikom broju evropskih zemalja, a pošto nije nikog ubio sasvim je u redu da bude pušten na slobodu. Tim povodom se ne postavlja pitanje da li to predsednik države i svih građana ne zna da u njegovoj državi ljudi robijaju i zbog mnogo manje količine marihuane, u bašti ili u džepu. Naravno da zna. Pitanje za njega je zašto u Srbiji nije legalizovana marihuana kao u Evropi, koju u ovom slučaju uzima za primer, kad to samo od njega zavisi. I zašto je dozvolio i stavio pod državnu zaštitu ilegalnu proizvodnju, jer i vrapci znaju da to bez njegovog odobrenja ne bi bilo moguće.

Da je na to pitanje odmah odgovorio sa iole razložnim objašnjenjem, da je priznao svoje učešće i obrazložio dobrim namerama da država krene u susret skoroj i neminovnoj legaliaciji, afere ne bi ni bilo. Malo bi se morao posuti pepelom, kako se možda stvar malo otela kontroli, ili tako nešto, ali sa pričom o velikom doprinosu koji marihuana može da donese našem zdravstvu i kao lek i kao izvor finansiranja, sve bi mu bilo oprošteno, kao u brojnim drugim aferama. Pošto nije tako nastupio i preuzeo odgovornost, makar i sa najjeftinijim izgovorima, sve je postalo višestruko sumnjivije nego što bi na prvi pogled moglo biti. Zašto nije iskoristio tu priliku, makar i lagao, što njemu inače nije strano? Pa, verovatno zato što on, bolje od svih koji su ga za to osumnjičili, zna kakva se mafijaška hobotnica tu krije ispod površine. Zatečen otkrićem koje nije očekivao, u panici je, na poprilično nemušt način, pokušao da minimizira problem i zaustavi dalje kopanje po tome, jer podzemni kanali vode direktno do njega.

Preuzimao je on na sebe brojne ozbiljne grehe izvršilaca njegove volje, od rušenja Savamale od strane „kompletnih idiota" sa fantomkama, koje je umesto zaslužene i obećane kazne čak unapredio, do jadnog Grčića, koji je EPS doveo do bankrotstva, a Srbiju, od izvoznika struje, u situaciju da mora da je uvozi u vreme kad je bila najskuplja. Činjenica da ovom prilikom to nije smeo da uradi, govori da je ovo mnogo teži slučaj i mnogo veća zloupotreba vlasti.

Da ne bude nesporazuma, lično sam pristalica legalizacije marihuane, kao i prostitucije, jer uveren da bi i jedno i drugo bilo vidljivije, lakše za kontrolu, a time i manje opasno za društvo, pa i za učesnike i korisnike. Uz to, legalizacijom bi bilo onemogućeno bogaćenje posrednicima, koji tako postaju moćne i opasne kriminalne organizacije. Sasvim sam siguran da će do toga uskoro doći i u Srbiji, pošto je prostitucija već ozvaničena u politici. Sa tog stanovišta ne vidim ništa sporno u ideji da se ide tome u susret sa plantažom koja bi počela ispitivanja raznih sorti marihuane u eksperimentalnoj proizvodnji, ali javno. Budući da marihuana može biti dragocena u lekovite svrhe, a i legalno omogućiti veoma dobru zaradu, to zaista treba da bude pod nadzorom države, radi bezbednosti i kontrole kvaliteta i upotrebe. U tom smislu ne čudi da su plantažu sa tako osetljivim i skupim proizvodima obezbeđivale razne službe bezbednosti. Dakle, sve bi bilo u redu sa Jovanjicom da je ovo ozbiljna država. Taj nesumnjivo državni projekat, od posebnog državnog interesa, bio bi svima poznato javno dobro i pre formalne legalizacije, koju ovaj režim može bez problema da ozvaniči u svakom trenutku. Zašto onda to nije učinjeno? Zašto je rađeno u tajnosti i čuvano kao najveća državna tajna?

Očigledno da projekat nije smišljen iz najboljih namera i u državnom interesu, već da je, naprotiv, onaj koji o tome odlučuje želeo da omogući ekstra profit u periodu ilegalne proizvodnje i distribucije. Kome? Pa, svojim poverljivim ljudima, kojima onda može da naredi gde, kome i koliko procenata od te neoporezovane zarade treba da uplate. Račune su mu pomrsili neobavešteni policijski inspektori, koji su radeći svoj posao savesno i po propisima, otkrili ilegalnu fabriku narkotika i uhapsili njenog formalnog vlasnika, sa brojnim dokazima o umešanosti visokih državnih funkcionera u ceo slučaj. Sad je legalizacija mnogo komplikovanija, jer svima bi bilo potpuno jasno da je to samo pokušaj da se sakriju tragovi. Nije, međutim, isključeno da se ona ipak dogodi, čime bi sve optužbe protiv Koluvije bile obesmšljene, a time zaštićeni i svi oni koje bi on, suočen sa pretnjom ozbiljne robije, mogao otkriti kao nalogodavce i stvarne gazde najveće fabrike marihuane i skanka.

Tako se ponovo vraćamo na početak, nije naš najveći problem ni Jovanjca, ni Koluvija, kao izvršilac, najveći problem Srbije, iz kojeg proizilaze svi drugi, pa i ovaj, je u tome što je ovde država jedan čovek, što sve državne poslove i interese čini privatnim. Taj čovek, Aleksandar Vučić, je rešio da legalizuje marihuanu, ali da na tome prethodno profitira tako što će preduhitriti potencijalnu legalnu konkurenciju, a za pokretanje proizvodnje u tajnosti angažovao državna sredstva i brojne državne institucije. I sad to treba zamaskirati, tako što se na svaki način pokušavaju prikriti veze Koluvije sa ljudima iz vrha vlasti. Stoga je celokupna državna mašinerija angažovana u sabotiranju sudskog procesa Jovanjica 1, 2 i 3, sa ciljem da se u istražnom i sudskom postupku potru svi tragovi koji vode do šefa države i mafije u Srbiji. Da apsurd bude kompletan, u to je uključen i javni tužilac, koji se više od optuženog Koluvije, okomio na svedoke, poput inspektora koji su ga uhapsili.

Pošto je cilj tog državnog projekta očigledno bio lični i grupni interes, svi dokazi se moraju relativizovati ili poništiti, a svi svedoci i novinari koji dosledno prate sudski postupak, kompromitovati i ućutkati. Ako treba i likvidacijom.

Poznato je, naime, da proizvodnja i prerada marihuane u celom svetu daje značajan doprinos zdravstvu ali i finansijama država koje su je legalizovale. Tamo gde je dobro organizovana i kontrolisana, doprinosi i društvenim odnosima sa većim ljudskim pravima i slobodama, kao i suzbijanju narkomanije i crnog tržišta narkoticima. Poznato je, takođe, da Vučićeva vlast u Srbiji može da je legalizuje kad god to poželi i da organizuje ili omogući njenu legalnu proizvodnju i distribuciju. Dakle, problem je u tome što je to rađeno ilegalno. Zato se sad pokušava zaustaviti istraga o tome, jer bi tako mogao biti ogoljen sistem kojim se upravlja ovom zemljom u celini. Što se takav i slični mehanizmi koriste u svim oblastima života i svim institucijama, što je to sam sistem. Mafijaški.