Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (2)

Srbija kao Stradija

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

3.

Osnovna odrednica Radoja Domanovića kao pisca je da je on bio začetnik srpske satire u žanrovskom smislu tog pojma.

U teoriji književnosti se obično pod satirom podrazumeva kritika postojećeg stanja u društvu, odnosno državi. Satiričar je čovek koji se usudi da izvrgne ruglu ljude koji su doprineli rđavom životu u državi, što znači vlastodršce. Pri tom satiričar sam bira sredstva svog kritičkog diskursa, u književnosti su to najčešće aforizam, epigram, pesma, ali i priča, odnosno roman i drama; u slikarstvu to je karikatura.

Gotovo da se podrazumeva da vlast nerado gleda na satiru i nastoji da je suzbije na sve načine. Pri tom gotovo da nije bitno da li se radi o apsolutističkoj, oligarhijskoj, fašističkoj, komunističkoj ili demokratskoj vlasti, odnos prema satiri je uvek isti: satira non grata. Istina, na feudalnim dvorovima vladari su držali specijalne satiričare, dvorske budale, kojima je bilo dozvoljeno da kažu ono što je drugima zabranjeno. Ali to je bilo na uveseljavanje vladara!

Na komunističkim dvorovima, komitetima, takođe je negovana neka vrsta satire, koliko da tvorci novog poretka pokažu da nisu prekinuli svaku vezu s demokratijom. To su bili tzv. državni satiričari, koji su tačno znali šta smeju a šta ne smeju, dokle mogu da idu. Svi nezavisni, samostalni satiričari bili su sankcionisani i gonjeni od države. Stvar ne stoji mnogo bolje ni na demokratskim dvorovima, mada se demokrate busaju u prsa da su satiru oslobodili državne kontrole i proklamuju da je kritika poželjna. Demokratski vlastodršci su pronašli bolje metode od sudske zabrane, satiru guše ekonomskim sredstvima.

Država ne dotira satiru, a satiričare eliminiše iz javnog života i ostavlja ih bez prihoda. (Poslednja srpska vlast je ukinula list Jež, koji je čitav jedan vek bio sinonim satiričkog diskursa u nas!)

Dakle, satira je već po svojoj vokaciji antidržavna tvorevina, a satiričari su ljudi za koje se može reći da su u sukobu sa državom. Država te neprijatelje progoni. U istoriji gotovo da nije bilo vlastodršca koji je bio spreman da prizna satiričara. Nema sumnje da su satiričari, od Juvenala do Jerži Leca, uvek bili krivi, sa stanivišta vlastodržaca. Državni aparat, kontrolisan od kraljeva, careva, papa, patrijarha, predsednika, generalnih sekretara, diktatora... imao je zadatak da uništi satiričare. U Srednjem veku su jeretici spaljivani, u Novom veku slati u konclogore, na arhipelage, u kazamate. Čovečanstvo tu nije mnogo napredovalo.

Nema sumnje da je Radoje Domanović bio politički neprijatelj države u kojoj je živeo pod kraljevskom diktaturom Obrenovića, dakle Kraljevine Srbije. On to nije krio, kao član Narodne radikalne stranke, a potom Samostalne radikalne stranke, jasno se politički opredelio protiv obrenovićevske Srbije, a kao pisac satiričar izvrgao je tu državu ruglu. Njegova Srbija kao Stradija gotovo da je smeštena u Danteovom paklu! Malo je pisaca u istoriji koji su kritikovali državu u meri u kojoj je to činio Domanović. Gotovo se podrazumeva da je Kraljevina uzvratila udarac i uništila takvog svog neprijatelja, oličenog u ličnosti satiričara Radoja Domanovića.

Mada u svakoj Domanovićevoj priči ima satire, četiri njegova rada se mogu izdvojiti kao čisto satirička: „Vođa", „Danga", „Kraljević Marko po drugi put među Srbima" i „Stradija". (Nastavak „Mrtvo more", dok je „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" više pamflet nego literatura.)

U ovom poglavlju da se osvrnem na prve dve priče.

Obe priče Domanović je objavio u Jankovom listu listu Zvezda (ovaj list je pokrenuio i izdržavao Janko Veselinović, pisci „boemskog kruga" našli su u njemu utočište), „Dangu" 1899. a „Vođu" 1901. godine.

Domanović je u „Vođi" pokazao svoj odbojni stav prema diktaturi, o čemu sam već govorio, a u „Dangi" kritikuje narod koji takvog „vođu" uzima za svog voditelja u „bolju budućnost". Da ukratko ukažem na „Dangu".

Pre toga, Domanović se u leto 1898. godine našao u Beogradu bez posla, pošto je bio otpušten iz leskovačke Gimnazije u kojoj je bio predavač, zbog kritike stanja u prosveti na jednom skupu prosvetnih radnika. Pošto je ubrzo posle toga ostala bez posla i njegova supruga Natalija, mladi bračni par izgnanika iz Južne Srbije našao je kakav takav azil u Beogradu. Tu se Radoje priključio boemskom krugu književnika i novinara u Jankovoj Zvezdi. Razume se da su Domanovići živeli na donjoj ivici egzistencije, pa je Radoje bio prinuđen da piše u raznim listovima kakvih je tada bilo puno u Beogradu, najčešće bez potpisa.

U to vreme štampa je bila podvrgnuta snažnom teroru policije, listovi su plenjeni i zabranjivani, a pisci i izdavači kažnjavani. Vučenov smatra da je to pored sveg zla imalo i dobru stranu. „Zato su novinski članci dobijali vid pripovedaka, kozerija, humoreski, ali su i književni radovi dobijali boju političku i elemente žurnalističke. S pravom je konstatovano da nikad u opozicionoj štampi nije radilo više književnika.

U dnevnim listovima javljali su se : Jovan Skerlić, Jaša Prodanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavlović Krpa, Radoje Domanović... Ti književnici pisali su o političkim stvarima sa suviše mašte i stila; Aleksandrovu Srbiju pola su slikali onakvu kakva je, pola su izmišljali, dokle, najzad, nisu od nje načinili Stradiju. (...) Ovo kolo književnika okupljeno oko opozicionih listova upropastilo je kralja Aleksandra isto onako kao što je Zmaj upropastio kneza Mihaila. - Ti književnici napravili su od Aleksandra jednu karikaturu, na koju su toliko navikli publiku da ona više nije bila kadra da gleda Aleksandra svojim očima... Oni su iskreno verovali da smo mi postali poslednja zemlja na svetu, i to samo stoga što smo imali ludog vladaoca - napisao je Slobodan Jovanović.

No da izbliže pogledamo dve navedene priče.

U „Dangi" Domanović se poslužio Sviftovom metodom naracije o drugima da bi se gorilo o nama. Njegov narator je usnio jedan strašan san o životu u nekoj drugoj državi, koja nije Srbija. Taj narator je ispravan građanin, Domanović ga „hvata" kako salutira otkinutom žandarmskom dugmetu. On ispunjava sve građanske dužnosti i s ponosom ističe da mu je „Bog dao fino srce i plemenitu vitešku krv naših starih."

San ga vodi u neku daleku nepoznatu zemlju u kojoj se dešavaju čudne stvari. A šta se dešava, objasnio mu je meandžija (Domanović namerno ne piše h - mehandžija, po ugledu na narodni jezik!), u čijoj krčmi je odseo. Pošto se na trgu stvara nekakva gungula, putnik upita meandžiju šta se to dešava. Ovaj kaže da se sprema narodni zbor na kojem će da se donese odluka da svi građani dobiju žig (dangu). Oni su dobri i pošteni građani, slušaju svoga kmeta i njegove pandure, ali „iz okoline dolaze svakojaki probisveti te ih kvare i uče zlu". Stoga su oni odlučili da dobrovoljno dobiju žig na čelu kako bi se razlikovali od zlih stranaca.

Taman narator i meandžija krenu na zbor, a pred krčmu se stvori čovek u uniformi koji jaše čoveka u građanskom odelu. Na pripovedačevo čuđenje, meandžija objasni da je jahač „viši pandur", a jahani „ugledan građanin". Zašto ugledni građanin dozvoljava da ga jaše pandur? „Pa to se kod nas smatra za počast, koje se retko ko udostoji!" Najveći ugled stiče građanin koga vlast najviše jaše! Na zboru, za predsednika zbora narod bira mladog Klearda, koji je doživeo tu čast da ga je već u mladosti „sam kmet tri puta jahao".

Karakterističan je govor Klearda kad je zauzeo mesto predsedavajućeg zbora.

„Nije lako pretrpeti muke žigosanja koje nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. No mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i za dobro nas, njihovih potomaka."

Kad jedan starac istupi s tezom da je žigosanje sramota, on je živeo stotinu godina bez toga, ne zna da su se naši stari žigosali - masa „mladih, junačkih građana" jurnu na njega da ga rastrgne. Spasla ga je samo njegova starost.

Zbor se završio sa devizom da je došlo vreme „da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom".

Sutradan se sav svet ove države koja nije Srbija skupio ispred sudnice da se žigoše. Neki su došli u zoru da zauzmu što bolje mesto i da se prvi žigošu. Čak su došle i majke sa decom u naručju, da i njih žigošu „ropskim, odnosno počasnim žigom, kako bi docnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi".

No nije bilo lako istrpeti bol žigosanja; mnogi su se otimali, mnogi jaukali, obrukao se čak i Kleard jer je zastenjao. A njegov protivkandidat Talb „derao se kao magarac".

Žigosanje je izbacilo u prvi plan novog „narodnog junaka", to je bio neki Lear, koji je tražio da mu se udare dva žiga i nije glasa pustio. Ceo grad, cela država, svi su o Learu govorili s najvećim poštovanjem. Kud god je prolazio svi su mu se klanjali i „skidali kape pred junakom naših dana". Novine su pisale o njemu kao o novom narodnom vođi.

Sve je to slušao i gledao Domanovićev narator, pa se u njemu probudila junačka srpska krv. „I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo!" I „svega ga je obuzeo narodni ponos i sujeta da osvetla obraz svoga roda", pa je jurnuo pred sudnicu. „Šta hvalite vašeg Leara? Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!"

No u tom se Domanovićev narator probudio, pa se tako završio ovaj srpski san!

„Vođa" je još jednostavniji od „Dange". Tu je pisac narator, nema posrednika. Priča deluje nestvarno, ali je ekstrakt istorije. Domanović je uspeo da napravi od slepog namernika simbol svih vladara sveta.

Ljudi u nekom neplodnom kraju odluče da se presele u rodni kraj. Ne znaju tačno gde je, ali su odlučni da ga nađu. Narator kaže da ne zna gde je i kad ovo bilo „negde i nekad u nekom kraju". „Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde u nekom kraju, i to je dosta."

Već u ovom delu priče Domanović anticipira buduće migracije, koje obeležavaju naše vreme. Razlika je u tome što je danas za emigrante obećana zemlja Zapad. Svi bi da napuste svoj zavičaj i nasele se u Zapadnu Evropu, odnosno Ameriku. Problem je u tome što to uništava Zapad, ali to je priča za nekog drugog pisca.

No migranti možda znaju šta hoće, ali ne znaju kako da to izvedu. Istorija ih je naučila da svaki narodni pokret mora da ima svog vođu, ali nisu videli između sebe takvog koji bi mogao da ih povede u obećanu zemlju; nisu ranije putovali, ne poznaju druge krajeve. „Ko je između nas putovao da zna puteve?" - kaže jedan govornik na zboru.

No „Bog ih je pogledao", ukazao im na kosatog i bradatog stranca koji je sedeo ispod jednog drveta i nije se mešao u njihov rad. Jedan govornik predloži da njega uzmu za vođu: „Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek, jer neprestano ćuti i misli." Mora da je mudrac! Sam Bog ga je poslao!

Zbor se složio da se odredi delegacija (od govornika) koja će da pregovara sa strancem. Delegati su ovako obrazložili ponudu strancu da im bude vođa. „To nas (sirotinja i nemaština) nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće, pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kad padosmo na tako srećnu misao, kao da se Bog smilova na nas, te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud ti, mi za tobom. Ti znaš puteve, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?" Stranac je rekao „Hoću!" i to je bilo sve što je progovorio, čime je pokazao koliko je pametan.

I sutradan, više od pola sela, dve stotina porodica napusti svoje ognjište i krete sa vođom u beli svet.

Narator zatim opisuje tu gomilu naroda - decu, žene, trudnice, starce, konje i magariće, pse na lancu... kako idu za vođom, koji ih sa svojim štapom vodi po bespuću pravo kroz prepreke. Dođu do jednog plota, ima kapija, ali stranac udara štapom u tarabe - razvaljuj!; dođu do jednog trnjaka, ima zaobilazni put, ali vođa ide pravo kroz trnjak - probijaj! Mnogi vide da je to glupo, neki se čak vraćaju doma, ali većina slepo sledi vođu. Ona dva govornika su posrednci između njega i naroda, sve koji sumnjaju u taj put proglašavaju izdajicama. (Danas bismo rekli stranim plaćenicima!)

Domanović pokazuje vrhunac ironije prateći ovu gomilu migranata. Gomila doživljava propast, svi su obogaljeni, izgrebani, nagruvani, neki su povredili vid, neki oćopavili. „Neko slomio nogu, neko ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zaliva po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe!" Gomila se osipa, ali fanatični sledbenici vođe idu i dalje slepo za njim. Činjenica da se njemu ništa ne dešava, da prolazi bez povrede sve prepreke, samo ih učvršćuje u uverenju da je njihov vođa nepogrešiv!

Tako dođu do jedne provalije, pred njima je ambis, a već pada mrak. Ostalo ih je još dvadesetak, nikome se ne gine u toj jaruzi. Rado bi da skrenu s puta preko jaruge, ili bar da sačekaju dan da vide šta će. Ali vođa ide napred, strmekne se u provaliju. Sledbenici za njim.

Tek kad se svanulo videlo se da su ostali samo njih trojica govornika sa zbora. No vođi se ništa nije desilo; sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Tek tad njihov predvodnik smogne snagu da se obrati vođi. „Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom, ostavivši kuće i grobove naših predaka, ne bi li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo."

Tek tad se vođa po drugi put oglasio: „Pa zar niste svi na broju?" Kad mu oni kažu da pogleda i prebroji njih trojicu, on digne glavu i pročešlja bradu: „Ne mogu da pogledam!" „Zašto?!" „Slep sam!" Tek tad su oni shvatili da su za vođu uzeli slepca od rođenja i da je njihov projekat selidbe propao. Nisu znali kuda dalje da idu.

Izuzetna Domanovićeva poenta, velika metafora. Već sam rekao da bi ova priča na nekom velikom jeziku bila svetska. Problem je u tome što nismo shvatili da je naša!

4.

Ako su ove dve priče sa našeg analitičkog stola sintetičke, jer kroz jedan aspekt prikazuju celinu, druge dve priče su analitičke, jer se bave analizom postavljenog problema da bi došle do unapred date teze. Pri tom je priča „Kraljević Marko po drugi put među Srbima" više fantastika, jer se bavi pretpostavkom, a priča „Stradija" realistika, jer se bavi stvarnim događajima.

Priču, u stvari novelu, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima" Radoje Domanović je objavio 1901. godine u novopokrenutom Srpskom književnom glasniku. Novela je imala odjeka, dramatizovana je i prikazivana kao pozorišna predstava, što znači da je stekla popularnost u narodu.

Ovde je Domanović najdalje otišao sa eksperimentom: Marko je u svom vremenu u Četrnaestom veku, a Srpska država na početku Dvadesetog veka. Marko je istorijski determinisan, pojma nema šta se u Srbiji dešavalo od njegove smrti do Domanovića. A Država je u sadašnjosti, u vremenu kralja Aleksandra Obrenovića. Na tom kontrastu Domanović gradi svoju priču, koja je više bufonerija nego satira.

Čitalac mora najpre da poveruje da je Marko Kraljević iako mrtav u stvari živ, jer ima veze sa Bogom a i kontaktira sa Srbima. Srbima je dojadilo polumilenijsko ropstvo, neprekidno dozivaju svog najvećeg epskog junaka da dođe i oslobodi ih od Sultana. U isto vreme da osveti Kosovo. „Napije se neko u meani, pa se tek kad potroši pare, ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo." Kad Marku dojadi ta srpska kuknjava, ode pred Boga da mu Gospod dozvoli povratak u Srbiju. Bog je naklonjen Srbima, ali je skeptičan u pogledu njihove sudbine. Ipak, dozvoli Marku da ode po drugi put među Srbe: oživi ga, vrati mu njegovog čuvenog Šarca, naoruža ga kao u Srednjem veku, obezbedi mu tulumine vina. „Idi, kad želiš, ali nećeš dobro proći."

Meni je početak priče najrealističniji, najbolje mi deluje. Kad se Marko nađe ponovo na zemlji, uzalud gleda da vidi koga poznatog, nigde nema onih konjanika i junaka koje je ostavio. Onda sedne u jednom debelom hladu da pije i da „pola Šarcu daje", kad se odnegde stvori jedan biciklista na velosipedu. Gleda Marko to čudo, ne razume kakvog to konja jaše prolaznik. A gleda i biciklista Marka, ne zna je li to čovek ili vampir. Onda se biciklista dâ u bekstvo a Marko za njim! Gone se tako čitava dva sata, ne zna se ko je brži, konj ili bicikl. Kad Marku dojadi ta jurnjava, trgne buzdovan i pogodi begunca, zatim dopadne do njega i odseče mu glavu i polomi velosiped. Leš natovari na konja kao amajliju. U njegovo vreme to nije bio zločin nego junaštvo.

Potom Marko pevajući uđe u mesto na koje prvo naiđe i ode pravo pred meanu. Kad gosti vide krvavoga Marka sa čovekovim lešom na unkašu, razbeže se na sve strane, a neki odjure u srez, u policiju, da prijave zločin. A Marko naruči od meandžije vino, ovaj mu ga donese u čaši, na šta ga Marko udari po ustima i izbije mu tri zuba. Zar da on pije vino iz čaše umesto tulumine od koje se sve vreme svog prvog boravka na zemlji nije razdvajao!

Tu Domanović ostavlja Marka da se iščuđava što svi beže od njega i okreće se „glupim Srbima" koji ne mogu da shvate da im je osvetnik Kosova pristigao, nego vide u Marku vampira. „A Srbi jure pravo u sresku kancelariju i tuže Marka za „pokušaj ubistva". Pred sreskom kućom zakrčio narod da se ne može proći. Vrište deca, kukaju žene, uzbunili se ljudi, pišu advokati tužbe, kucaju se depeše, tumaraju policajci i žandarmi, po kasarnama trube dreče na uzbunu, zvone crkvena zvona, drže se po crkvama molepstvija da se ta beda otkloni od naroda. Prostruja glas kroz masu da se povampirio Kraljević Marko, te se od te strahote poplaše i policajci i žandarmi, pa i sami vojnici. Kud ćeš se, brate, boriti s Markom živim, a kamoli još kad je vampir!"

Ne znam kako ko ovo čita, ali ja tu više vidim parodiju nego satiru. Radoje Domanović je parodirao i srpsku prošlost i srpsku sadašnjost: prošlost predstavlja Marko a sadašnjost Država.

U daljem toku priče Marko pobije dve desetine žandarma, a njihove starešine veže za Šarca, pa nastavi svoje putovanje. Motiv iz „Don Kihota". No Država uzvrati udarac, pošalje vojsku na Marka. Naoružana vojska puškama i topovoma (po narodnoj epici, Marko Kraljević je izvršio samoubistvo kad se pojaio barut, jer „sad poslednja rđa može da pobedi najboljeg junaka". I pored svog junaštva, Marko nije mogao da se odupre vojnoj sili. Vojska ga je zarobila i sprovela u srez na saslušanje. Usput je to gledao silan narod koji se kačio po plotovima i vrljikama.

Karakteristično je kako sreski načelnik-kapetan saslušava Marka. „U svojoj kancelariji sedi sreski načelnik, mali žurav čovečić, izbečio oči kao u groznici, pa ne može da progovori". Konačno se načelnik sabere. „Kako se zovete?" „Marko Kraljević!" Jekne Markova glasina tako da se kapetan strese i ispusti pero. Od tog glasa čak i panduri u kancelariji ustuknu, a narod na ulici se uskomeša. Kapetan upozori Marka da se nalazi pred vlašću, no Marka to ne dotakne. Kad ga načelnik-kapetan upita čime se bavi, Marko se nađe u čudu kakvo je to glupo pitanje. Kapetan pojasni: Jeste li činovnik, trgovac, ili radite zemlju? Domanović tu izvodi humorističku bravuru: Nije meni ni babo orao / Pak je mene hlebom odhranio!

Konačno, kapetan postavi pravo pitanje, zašto je Marko došao u Srbiju. Sad je Marko iznenađen, pa došao je jer su ga Srbi zvali da osveti Kosovo i pogubi turskoga sultana. Na to kapetan opet poskoči, Srbija i Turska su sad u dobrim odnosima, Turska je priznala državnost Srbiji na Berlinskom kongresu 1878. godine. Svojim dolaskom Kraljević Marko može samo da šteti Srbiji! I sreski kapetan odredi Kraljeviću pritvor, predmet pošalje u Beograd da beogradski sud presudi.

Domanović parodira i suđenje. Sud je određivao pretrese, pozivao svedoke, činio suočenja. Državni tužilac je tražio za Marka smrtnu kaznu zbog počinjenih ubistava. Okružni sud to prihvati, ne uzimajući u obzir Markove zasluge za Srpstvo, osudi najvećeg srpskog epskog junaka na smrt. I još da plati odštetu i sve parnične troškove.

Apelacioni sud zameni smrtnu kaznu doživotnom robijom, jer uze Markove krivice kao delo političke prirode. Kasacija, međutim, vrati predmet na ponovno suđenje, jer nađe neke nepravilnosti u vođenju postupka.

Tako je sudska procedura trajala dve godine. Na posletku kasacioni sud uzme u obzir Markove zasluge i osudi ga na deset godina robije u teškom okovu, tretirajući ga kao običnog ubicu a ne političkog krivca, jer nije pripadao nijednoj političkoj partiji.

Težak slučaj i za državu, i za sud, i za pravnike. Kako ćeš osuditi nekog koji je i inače pre toliko vremena umro, pa se nanovo pojavio s onoga sveta?

Marka obrijaju, ošišaju, obuku u robijaško odelo, okovu u teške bukagije i sprovedu u grad beogradski. Problem je nastao kako naplatiti sudske troškove. Sud odluči da se Markov Šarac proda na licitaciji, kupi ga tramvajsko društvo za gotove pare, dok oružje i odelo otkupi država na veresiju za muzej.

Tako, Marko robija, a Šarac vuče tramvaj. Marko je teško podnsio robiju, no vremenom se pomirio sa sudbinom. Malo po malo privikavao se korisnim poslovima, nosio je vodu, zalivao bašte i plevio luk, a docnije je naučio da pravi britvice, četke i druge stvari. Šarac je načisto propao, gazde su ga neprestano gonile, vremenom je postao kost i koža. Najčuveniji konj u narodnoj poziji.

Prođe deset godina Markove robije, pustiše ga iz zatvora. Na robiji je shvatio da njega goni vlast a ne narod, pa odluči da se direktno obrati narodu. No tu je tek doživeo razočaranje. Ljudi kojima se obraćao čuli su za Kraljevića Marka, ali su imali preča posla, žurili su na njive, u radnje, u kancelarije. Imali su preča posla nego da svete Kosovo, Marko im nije bio potreban.

Tako Marko stigne u Beograd, ne našavši u Srbiji nikoga koji će da ga sledi. U Beogradu ista slika, Kosovo niko ne pominje, ljudima je preča kancelarija nego istorija. No, jednoga dana mu se ukaza „svetlo u tunelu", nalete na zbor o Kosovu, koji se drži u jednoj kafani. Tu Domanović parodira govornike, ismeva njihovu praznu frazeologiju, budalasto zaklinjanje na Kosovo.

Razume se da se Marko odmah umeša u raspravu, zatraži da se odmah ide na Kosovo a ne da se drže prazni govori, jedva ga stišaju da ne rasturi zbor. Ljudi se poplaše od Marka, pobegnu na ulicu.

Rukovodioci zbora konačno dadoše Marku reč, Kraljević objasni Srbima kako ga je Bog poslao po drugi put među njih da osvete Kosovo. Traži da se smesta krene na Kosovo! Glavni govornik je razumeo Markov problem, ali nije znao kako da ga reši. Ko je lud da ide danas na Kosovo. Odjednom mu sine: rukovodstvo zbora pomoći će Marku da dobije kredit, naći će mu dva žiranta, da ima za vino. A Marko treba da se obrati Državi i da zatraži kakvu službu. Oni će da pomognu.

Napisaše mu molbu, dadoše mu pola dinara za marku i pola dinara da se njemu nađe ako mu šta zatreba, i uputiše ga u ministarstvo policije. Posle nekoliko dana džonjanja pred vratima, jedan službenik ga udostoji razgovora i reče mu da treba da preda molbu na pisarnicu da se zavede, a ministar će da ga pozove kad tu molbu razmotre.

Razume se da se je ministar našao u čudu: s jedne strane, kako da odbije najvećeg srpskog junaka, a s druge, koji to posao može Marko da radi danas. Ipak je odlučio da se ne bruka pred istorijom, napisao je rešenje o Markvom postavljenju za praktikanta u najudaljenijem mestu Srbije i još mu je dao jednu platu da otkupi Šarca koga je dao kod jednog seljaka da se oporavi.

Iako to nije bio onaj Kraljević Marko, Domanovićev junak sa sve neoporavljenim Šarcem stigne u to mesto. Sreski kapetan pogleda rešenje ministarstva o Markovom postavljenju, iako je video da je to glupost, morao je da ga izvrši. Ali zatraži da se Marko reši konja i oružja, ne može tako u kancelariju. No Marko neće ni da čuje da ostavi Šarca sad kad ga je ponovo našao, a neće ni da se liši oružja. Kapetan nađe rešenje, postavi Marka za pandura, čak ga odredi da ga prati kad se kreće po selima.

No ovaj kapetan je bio isti kao onaj u Glišićevoj priči „Glava šećera", korupcionaš i prevarant. Kad ga Marko uhvati u jednoj prevari, ne odoli nego ga udari i izbije mu tri zuba. Panduri opkole Marka, zametne se boj u kojem Marko bude savladan. Kapetan ga smesta pošalje u ludnicu.

To Marko nije mogao da podnese, nego je ponovo umro, a Bog ga je prizvao na nebesa da mu podnese izveštaj kako se proveo u Srbiji, je li osvetio Kosovo. "Namučih se", kaže Marko Gospodu, „a jadno mi Kosovo, nisam ga ni video! Biše me, apsiše me, pandurisa, i najzad me sprovedoše među lude!" Bog se samo smejao da su se tresla nebesa, znao je on kako će Marko da se provede u Srbiji. Znao je on da Srbi neće da prihvate svog junaka, jer oni nisu Markovi potomci nego neki drugi narod.

Ne slažem se sa profesorom Vučenovom da je Domanović idealizovao epsku prošlost Srba, njegov Kraljević Marko je više karikatura nego epski junak. A Srbe je još jednom prizemio, Markovi potomci su pre malograđani, „filistri", nego kosovski junaci.