FELJTON
Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako
prihvatamo zdravo za gotovo (5)
Voda na udaru bombi
Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi -
kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada
voda još
uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi
eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka.
Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje,
uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao
geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga
dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika,
hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje
objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva
dr Zoran Petrović Piroćanac
Odnosi između populacija
Uzbeka i Tadžika u tadžičkoj dolini Fergana su upravo pod neprestanom tenzijom.
Uzbečka vlada, preko podrške svojim manjinama, mogla bi da kontroliše u jednom većem delu ovakvu teritorijalnu raspravu, i na taj način da
postigne izvestan upliv na vodne rezervoare Karakuma u Tadžikistanu, kao i veštačkog jezera Šardara.
Voda je, zaključili smo već,
izvor sukoba zemalja uzvodno i nizvodno od vodotoka. Zbog nezavisnosti pet
republika, nacionalizacija hidrauličkih sistema stvorila je sukobe raznih
država priobalja ovog azijskog regiona. Konflikti interesa oko rezervoara bili
su brojni, posebno onih u Kajrakumu (Tadžikistan), između Uzbekistana i Tadžikistana. Isto tako oko
rezervoara Tujamujin (Uzbekistan), koji leži između Turkmenistana i
Uzbekistana, kao i oko jezera Šardar (Kazahstan), između Kazahstana i
Uzbekistana.
Tenzije i sukobi
U novembru 1998,
tadžikistanski pukovnik Mahmud Kudoberdejev, gerilski komandant, pripretio je
da će dići u vazduh branu na reci Kairakum, ako se ne zadovolje njegove
političke revandikacije. Zato je razvijanje hidroelektričnih projekata uzvodno (Kirgistan,
Tadžikistan) povećalo hidričku presiju na zemlje nizvodno. Situacija može da
postane i eksplozivna jer su za snabdevanje energijom, zemlje nizvodno više od 90 odsto zavisne od
zemalja uzvodno, koje mogu da koriste svoje resurse kao način pritiska.
Dokaz za ovakve konstatacije
jeste i samo proširivanje
tenzija između Kirgiza i Uzbeka, iz godine u godinu. Budući da Republika
Kirgistan nema para za plaćanje svog gasa koji stiže iz Uzbekistana, njima je
više puta prekinuto snabdevanje (1993, 1998, 2001). Naspram
toga, mogućnost pritiska Kirgiza je da potapaju uzbečka polja, u ekstremnom
slučaju izazivanja konflikta, što je moguće otvaranjem rezervoara Toktogul, na primer.
U tekstu usvojenom maja 1997.
godine u Generalnoj skupštini OUN nešto se
značajno menja. Ova konvencija privileguje prava korisnika vode nizvodno, a to
su, u slučaju Eufrata, Sirija i Irak, u odnosu na zemlju uzvodno, Tursku.
Konvencija potvrđuje obavezu uzvodnih zemalja da ne izazivaju nikakvu štetu državama nizvodno.
Singapur i Malezija su
zategle odnose u 1997. godini zbog vode. Malezija, koja je snabdevala gotovo
polovinom vode koja se troši u Singapuru, pretila je da će prekinuti snabdevanje vodom kao
represaliju zbog kritika malezijske politike koje su stizale iz Singapura.
Tokom bombardovanja Srbije
1999, NATO je gađao hidroelektranu na Kosovu. NATO je takođe nastojao da ošteti javne službe i
snabdevanje vodom u Beogradu. Njena avijacija sprečila je plovidbu Dunavom bombardovanjem mostova.
Zauzvrat, bombardovana Srbija
posle agresije na nju odbija da očisti Dunav od ratnog krša, pre svega razorene mostove, koji su velika
investicija i za veće i ekonomski snažnije zemlje od nje. Srbija je pristala da
to obavi ako primi finansijsku pomoć za obnovu mostova. Evropske države koje
pripadaju toku Dunava bojale su se 1999. godine da zima ne donese i poplave kod
njih zbog problema koje je izazvalo NATO bombardovanje.
Na Jugu Afrike, Namibija,
Bocvana i Zambija ulaze 1999-2000. u sukob povodom granica i dostupa vodi na
ostrvu Sedudu - Kasikii, na reci Zambezi - Čobe, i predmet se predaje
Međunarodnom sudu pravde.
U Južnoj Americi, u Boliviji,
vlada pristupa 2000. godine privatizaciji službi vodosnabdevanja. Kada je to i
obnarodovano, izbijaju velike demonstracije u svim oblastima zemlje. Vlada je
ustuknula i taj problem ostaje danas otvoren. U vojnoj intervenciji Izraela u
Libanu, počev od 1978, "Operaciji Litani", okupiran je jug Libana.
Taj potez je više
inspirisan voljom za kontrolom bezbednosne zone radi smanjivanja brojnih napada
Hezbolaha, nego uzimanjem Litanija.
Mada voda nije bila glavni
razlog nesporazuma u regionu, ona je i dalje oružje i ulog, posebno u svrhe
ideološke mobilizacije, kao što to pokazuje uloga koju ona
igra u političkom diskursu Libana.
Bejrut neprestano optužuje Izrael kako ovaj želi da mu ukrade vodu. Kontrola reke
Litani je u jednom trenutku čak izrasla u
nacionalno pitanje. Libanci su uložili puno napora od 1982. godine da na
međunarodnom planu njihova kampanja, usmerena na međunarodne organizacije tim
povodom, bude što uspešnija.
Pregovori koji su se završili sporazumima u Oslu,
između Palestinaca i Izraelaca, ostavili su tek malo mesta i gotovo nikakvog
traga o problemu vode. Međutim, postoje brojni kontakti između izraelskih i
palestinskih hidrauličara koji se u tom sukobu ponašaju vrlo pragmatično.
Rat i mir
Pitanje vode ne ograničava se
samo na suprotstavljanje rata i mira. Treba uključiti i odnose moći na tim
teritorijama koji su često obeleženi rivalitetima. U slučaju Srednjeg istoka,
zaista postoje rizici od oružanih sukoba, ali treba praviti nijanse - stoga što je Turska članica NATO. I
pored toga, međutim, postoje velike nesuglasice između Turske, Sirije i Iraka.
Te nesuglasice su potpirene istovremeno geografijom i regionalnom geopolitikom.
Planinski lanac turskog Taurusa je veoma zaliven padavinama i dominira širokim stepskim basenom koji
je obeležen sušnom klimom.
No, demografski i urbani rast, poslednjih godina, kao i povećana suša, čine da snabdevanje vodom
stanovništava ovog regiona postaje
problematično i brane čini korisnim.
No, nije Bliski istok
ekskluzivni pojas rivaliteta moći povodom vode. Tu je i primer politike vode u
Španiji. Pravi rat za vodu izbio je u kontekstu autonomije između Aragona i
centralne vlasti u Madridu. Aragonska regija jednostavno ne želi da daje svoju
vodu Kataloniji, čiji turistički, urbani i poljoprivredni razvoj je značajno
povećao potražnju za hidrološkim resursima. I na mikroplanu, među pripadnicima istog naroda, često
izbijaju sukobi zbog vode. Posle ovog sukoba, i Francuska je dobila svoj primer
danas, gde region Langdok takođe osporava da im drugi regioni troše vodu.
Uzmimo još i primer brane Tabka u
Siriji, gde je svojevremeno došlo do sukobljavanja grupa lokalne zajednice. Autohtone populacije, koje
su imale pristup svojim bunarima za snabdevanje vodom iz Eufrata, bile su
primorane da koriste vode brane.
Međuregionalnim nazivamo
sukobe vodom deficitarnih regiona sa vodom suficitarnih regiona. Tako je Španija došla do projekta prenosa vode iz Ebr (a Aragon je
region sa viškom vode) ka Andaluziji, kojoj uvek preti suša. Aragonci sebe smatraju pokradenima u korist bazena i golf terena na Jugu i predviđaju nestanak delte Ebra, koja je veliki ekološki rezervat.
Nizvodni deo reke Loare u
Francuskoj je u opasnosti zbog rečnih nanosa, i neophodan mu je projekat gradnje brana uzvodno, što građani u tom delu
osporavaju, jer će im tako biti pokvareni njihovi pejzaži, ali bi brane,
smatraju, naškodile
takođe njihovom poljoprivrednom zemljištu i halieutičkim resursima.
I u ovoj vrsti sukoba oko
vode pominjemo Tursku i njenu vodopolitiku. Taurus je turska kapitalna planina
u tom smislu, zlata vredna.
Kao što to svedoči veliki broj hidrauličkih planova
koji se tiču velikim delom Bliskog istoka, zahvaljujući planini Taurus - ima
puno vode. To daje kapitalnu geografsku važnost ovom velikom planinskom lancu
na severu od stepskih i pustinjskih prostora onoga što može da se nazove pojmovima iz geoistorije
"sirijska istma" između Mediterana i Persijskog zaliva.
Antička Mesopotamija i Bagdad
abisidskih kalifata u srednjem veku, koristili su samo delić ove vode, a
ogromna količina gubila se u moru ili u močvarama donjeg Iraka. Zato je jasno
na primerima poput potencijala Taurusa, da je u svetu sutrašnjice ipak verovatnija
saradnja povodom vode. I to najpre u zoni koju pominjemo, koja vodom obiluje.
Turskoj treba pristanak njenih suseda da bi prodavala vodu kojom raspolaže, i
da bi se izbeglo da voda otiče kao čist gubitak. Potrebno je rentabilizovati i gradnje brana u toku.
Sve u svemu, ideja o velikim
hidrauličnim radovima kao osnova međunarodne saradnje nije možda potpuno
utopijska. Moguće je da se zamisli kako će Izrael jednog dana biti kadar da čak
doprinosi u plaćanju vode neophodne Palestincima. Politike upravljanja resursom
koje preporučuju međunarodne organizacije, imaju isti cilj: da primene princip
trajnog razvoja na upravljanje resursima vode. Bilo bi zato oportuno da se
govori o integrisanom upravljanju resursima vode kao o svetskom javnom dobru, a
ne samo kao "vodi".
"Plavo zlato" i cionisti
Cionistički pokret od početka se bavi "pitanjem vode".
U oktobru-novembru 1898, kaže legenda, Teodor Hercl
otkriva Palestinu, prateći nemačkog vladara Viljema II, čiji je tada podanik.
Kajzer tada predstavlja nadu za uspostavljanje "Jevrejske države",
naravno pod nemačkim protektoratom. Kortež Viljema II se zaustavlja pred
poznatom jevrejskom školom Mikvvh
Israel. Kajzer započinje dijalog sa ocem, osnivačem cionizma: "Ova zemlja ima budućnost. Zasad je ona bolesna. Potrebna joj je voda, mnogo vode".
"Da, Veličanstvo,
kanalizacije širokih
razmera."
Potom dolazi do audijencije Hercla u Jerusalimu kod Viljema II. Kancelar Bulov
interveniše u toj konverzaciji, rekavši: "Kao što se Njegovo veličanstvo
udostojilo da kaže, voda je suština. Doktor Hercl zna, baš kao i ja, šta je rekao Pindar: 'Najbolja je, ipak, voda' ".
"Vodu", uverava Hercl, "mi možemo da donesemo u ovu zemilju. Hercl
će, 1902. godine, sve svoje nade uložiti u engleskog ministra kolonija
Čembrlena koji mu je predložio da buduću jevrejsku državu smesti u Egipat, u oblast El Ariš i na Sinaju. Hercl putuje u Kairo gde sreće
engleskog prokonzula, lorda Kromera, potom egipatskog premijera Butrosa Galija.
I ovoga puta sve se vrti oko problema vode.
Lord Kromer: "Voda
Nila vitalna je za vrednovanje vaše buduće kolonije. Ja ću moći da vam dam definitivan
odgovor samo pošto
stupim u kontakt sa nekim ekspertom." Butros Gali: "Gde
ćete uzeti vodu, gospodine Hercl?" U proleće 1903. odgovor je negativan. Prema britanskom ekspertu
Vilijamu Gastinju, volumen neophodne vode za kolonizovanje Sinaja bio bi pet
puta veći od predviđanja cionističke komisije, što smatra jedan drugi ekspert, engleski
inženjer Stivens, konstruktor brane Asiut.
Tokom pola veka, uz svu
moguću lomljavu koju izaziva rađanje jevrejske države, većina spoljnih
posmatrača na tom prostoru vidi uglavnom samo nadmetanje za zemlju, koja je dva
puta obećana. Pamti se tek eho plana Erika Džonstona iz 1954, koji je zamislio
zajednički razvoj Jordanske doline, koji njegov autor predstavlja kao ekonomsko-tehnički plan. U stvari, plan
je već 1954. godine zadro u središte regionalnih političkih dilema, na primer, ulogu projekata za
skretanje voda Jordana u započinjanju Šestodnevnog rata. U to vreme, tokom svog
drugog putovanja, Erik Džonston, izaslanik američke vlade, uspeva da ubedi
predsednika arapskog tehničkog odbora, Mahmuda Rijada, da prihvati njegov plan.
Preduslov je bio stvaranje međunarodnog kontrolnog organa za raspodelu voda. Na
kraju se zaglibilo u neuspeh plana, zbog nemogućnosti jasnog razdvajanja
pitanja voda Jordana, od pitanja teritorije, pa čak i palestinskih izbeglica.
Bez vode nema budućnosti
Voda je, rekli smo, bila u
srcu zanimanja i promišljanja i
cionističkog pokreta, od njegovog samog početka. Haim Vajcman, predsednik
Svetske cionističke organizacije, 1919. godine nastavio je jasnu Herclovu
liniju rešenja državotvornog pitanja
Jevreja. Uputio je pismo engleskom premijeru Lojdu Džordžu: "Čitava
ekonomska budućnost Palestine zavisi od njenog snabdevanja vodom... Mi smatramo
da je suštinsko
da granica Severa Palestine obuhvata dolinu Litanija na razdaljini od skoro 25
milja, kao i zapadna i južne padine planinve Hermon".
Tom zahtevu se na kraju
pregovora Sajks Piko suprotstavila Francuska, koja je za zonu svog uticaja
imala Siriju i Liban. Zato se od tada pitanje vode u regionu neprestano
postavljalo. Tokom konferencije u San Remu, 1920, kada je trebalo da se
pregovorima uspostavi granica između Libana i Palestine pod mandatom, Francuska
je izdejstvovala da reka Litani postane libanska. Kontraplan Izraelaca na
Džonstonov plan, poznat kao "Cotton", iz 1954. godine, predviđao je
korišćenje trećine voda Litanija.
Demarkaciona linija sa
Sirijcima je uspostavljena po obodu brda, kako bi omogućila Izraelcima da
koriste vode gornjeg Jordana, za navodnjavanje svojih površina. Tako je i jezero Tiberias dospelo pod
izraelsku kontrolu.
Posle Drugog svetskog rata,
pitanje vode je jednako intenzivno bilo na dnevnom redu regiona. Rasli su
rizici od kriza zbog pretenzija zemalja na resurse vode te zone. Američki
predsednik Ajzenhauer je tako odaslao svog savetnika Džonstona kako bi se
uspostavio plan podele. No, Arapska liga odbacuje svaku podelu. Jordan tada
započinje izgradnju kanala Gor, koji ide duž Jordana i skreće 175 miliona
kubnih metara Jarmuka. Kanal je tako snabdevan obližnjim vadiima i jezerom za
zadržavanje vode brane kralja Tahala na reci Zarka.
Početkom 1967. godine, egipatski predsednik Gamal
Abdel Naser blokira tesnac Tiran. Jerusalim smatra da je reč o cassus belli i
započinje svoja preventivna neprijateljstva ka
susedu. Te akcije će na kraju baciti na kolena arapske armije za samo šest dana juna iste godine.
Karte pokazuje važnost reke
Jordan, vodotoka dugog 360 kilometara, sačinjenog od više reka, čije je izvorište u Libanu i Siriji. Tu reku hrani vodom reka
Hasbani u Libanu, Banias na sirijskom Golanu.
U ovim operacijama Izraelaca
figurisao je i te kako i element snabdevanja vodom. Arapi su, u stvari,
odlučili da skrenu vode gornjeg toka reke Jordan ka Jarmuku, ali su ih
Izraelci, okupiravši Golan, u
tome potpuno onemogućili. Osim toga, Izraelci vojnim angažmanom postižu i da
kontrolišu dva izvora Jordana, kao i
trougao Jarmuka.
Šestodnevni rat je neosporno
delimično uzrokovan i vodom. Izraelci su instalirali pumpnu stanicu na izlazu
iz jezera kako bi vadili vodu izvan basena Jordana, ka mediteranskom slivu.
Bliski istok je od 1948. do
danas obeležen izraelsko-arapskim sukobom koji prevazilazi puki politički
konflikt i predstavlja suštinski problem vodnih resursa. Kakva je politička uloga vode u
regionalnom odnosu Izraela, Palestinaca, Jordana, Sirije? Šestodnevni rat u
svom hidropolitičkom karakteru doneo je dva rezultata: sprečio je Arape da izvrše nameravane hidrauličke
radove preuređenja i da tako nesnošljivo pritiskaju Izrael. I još je omogućio Izraelu slobodno pumpanje voda Jordana i kontrolu njenih
pritoka, Dana i Baniasa.
U izraelsko-palestinskom
sporu Iv Lakost podseća na težinu fizičke geografije kao elementa sukoba: Mrtvo
more koje se urušava, slano
zemljište, izuzev Golana, kao i zone
izvora ka jezeru Tiberijas. Fizičke prepreke zahtevaju podizanja pumpane vode
iz jezera Tiberijas, sve do Jerusalima, na 800 metara nadmorske visine,
zahvaljujući pumpnim stanicama čija kontrola postaje strategijski ulog.
Najveću dobit, u hidrauličkom
pogledu, Izraelci ostvaruju osvajanjem Cisjordanije, u čijem donjem sloju
zemljišta se nalaze tri velika
vodonosna pojasa.
Dosije vode na Bliskom istoku
je uzrok važne razmirice, ali one, po mišljenju stručnjaka, nisu suštinske u pogledu problema granica ili regionalnog uticaja. Ako Sirija,
Izrael i Palestinci uporno demonstriraju svoje nepopustljivosti kada je reč o
zaključivanju sporazuma o trajnom miru, voda ne bi trebalo da čini veliku
prepreku. S druge strane, voda može da bude izvrstan predtekst ako se traže
teme sukobljavanja.
Na visoravni Golan, koju
okupiraju izraelski tenkovi još od Šestodnevnog
rata 1967. godine, problem se predstavlja kao simbolični, ali i realni,
vodotoranj neophodan za preživljavanje nacija u sukobu, naročito Sirije i
Izraela. Sa sirijske strane, voda ne čini najveći ulog, ako je verovati
različitim zahtevima Damaska.
Izrael mora na prvom mestu da
se povuče sa Golana, pre bilo kakvog sporazuma o vodi, traži Damask. Reč je o
problemu nacionalnog suvereniteta pre nego o posedovanju rezervoara za vodu
koji, topografski, teče ka Izraelu. Suprotne tvrdnje omogućuju Izraelcima da
veruju u volju da se ožedni jevrejski neprijatelj, da se tako planira njegova
definitivna smrt. Zato je u ovom slučaju rat vode koncept kojim se pažljivo
mora operisati.
Nastaviće se
O minimumu potrošnje vode
"Tipologija raznih
modusa upravljanja i snabdevanja vodom velikih metropola ima svoja objašnjenja u trima velikim
periodima koji su davali ritam generalizovanju usluga vodom: javna vodna služba
u velikim gradovima u 19. veku, koja je omogućila povećanje ponude u
kvantitetu; pribegavanje tehnikama proizvodnje vode počev od početka 20. veka,
koja je omogućila povećanje ponude u kvalitetu i, od skora, upravljanje potražnje uz brigu za
trajni razvoj.
Za pitku vodu postoje takođe
'tri modusa', ali ovi slede različiti scenario od onog za razvoj. S jedne
strane su velike industrijske zemlje, gde su mogli da se ostvare veliki
hidraulički projekti sa obilnim sprovođenjem vode u gradove. Kućna potrošnja tamo prelazi 500 litara
po osobi dnevno. Na sasvim drugom kraju su gradovi sa brzim rastom stanovništva u zemljama u razvoju, u
kojima lokalni bogataši troše više vode nego u SAD.
Istovremeno, najveći deo stanovništva je ili nepovezan, ili je vrlo loše povezan na javne mreže u koje ne može da se ima
previše
poverenja. Sva ta ogromna većina troši
oko 80 litara po osobi dnevno, a nisu retki
ni potrošači
sa manje od 40 litara. Konferencija u Riju je svojevremeno usvojila taj minimum
potrošnje
vode koja treba da se isporuči ljudskoj jedinki u svetu, bez obzira na to je li
ona sposobna da to plati ili ne. U ovakvim sredinama, služba kanalizacije (da
se ne govori o pročišćavanju vode) vidno je nerazvijena.
Evropa se nalazi u trećoj
kategoriji ove klasifikacije, i u njoj su nivoi povezanosti na vodomrežu vrlo
visoki. Međutim, u njoj je istorijska retkost ovog resursa u odnosu na gustinu
stanovništva
dovela do umerene potražnje za pitkom vodom, ali koja se smatra udobnom, dakle
od 150 plus 40 litara dnevno po osobi. Jedinstvene cene su u Evropi tri puta više nego u SAD, ne računajući
daje kanalizacija često dodatno na fakturi za pitku vodu."
Bernar
Barak, SNRS
Tokom bombardovanja Srbije
1999, NATO je gađao hidroelektranu na Kosovu. NATO je takođe nastojao da ošteti javne službe i
snabdevanje vodom u Beogradu. Njena avijacija sprečila je plovidbu Dunavom
bombardovanjem mostova.
Bliski istok je od 1948. do
danas obeležen izraelsko-arapskim sukobom koji prevazilazi puki politički
konflikt i predstavlja suštinski problem vodnih resursa.
U Južnoj Americi, u Boliviji,
vlada pristupa 2000. godine privatizaciji službi vodosnabdevanja. Kada je to i
obnarodovano, izbijaju velike demonstracije u svim oblastima zemlje. Vlada je
ustuknula i taj problem ostaje danas otvoren.