Amerika
Smrtna kazna: Za ili
protiv
Mrtvog samo Bog može da oživi
Amerika ne odustaje od smrtne
kazne u svom zakonodavstvu, iako se njene organizacije za ljudska prava u
drugim zemljama uspešno bore za njeno ukidanje. Konzervativci u Sjedinjenim Državama
bore se za pravo na život nerođenog deteta i protiv abortusa, smatraju da je
eutanazija zločin, ali su isto tako glasni u stremljenjima da počinioce
najtežih krivičnih dela bez milosti treba ubijati
Piše: Marko Vasić
dopisnik iz Amerike
Da bi sačuvali privid humanosti, Amerikanci stalno uvode nove načine izvršenja
smrtne kazne kako bi žrtva manje patila. Kao da
smrt sama po sebi nije dovoljna patnja? Poslednja inovacija je smrtonosna
injekcija kojom se osuđenik prvo uspava, zatim mu se zaustavlja rad srca i
pluća. Smrt nastupa brzo i, veruje se, bez bolova i agonije. Da li je sve baš
tako?
Metodi egzekucije
Početkom sedamdesetih je u
Sjedinjenim Državama došlo do privremene obustave izvršenja smrtnih kazni jer
je Vrhovni sud želeo da proveri njenu ustavnost. Da li država ima pravo da ubija svoje podanike? Tesna većina sudija je smatrala da ona to sme da čini i 1976. je ponovo dozvoljeno pravosudno
ubijanje.
Ako bude izvršena smrtna kazna
streljanjem nad Ronijem Li Gardnerom, on će biti treći osuđenik koji je od
ponovnog uvođenja smrtne kazne, na ovaj način egzekutiran.
Streljanje je doskoro bilo
omiljena metoda u saveznoj državi Juti, odakle je Gardner. Za poslednjih 160
godina od 49 osuđenika na smrt, njih 40 je umrlo pod kišom kuršuma. Poslednji
put je na ovakav način smrtna kazna izvršena
1996. godine.
Edvard Natanijel Bel je 103.
egzekutirani osuđenik u Virdžiniji od ponovnog uvođenja smrtne kazne 1976.
godine. Po broju izvršenih smrtnih kazni ispred ove savezne države na istočnoj
obali jedino je Teksas, jedna od najkonzervativnijih saveznih država američkog
zapada. Strogost krivičnih veća tako ne može da bude pripisana samo određenom
geografskom položaju - u celoj Americi velika većina građana je za smrtnu
kaznu.
U svim saveznim državama, osim u
Juti, zabranjeno je izvršenje smrtne kazne streljanjem. Doskora je egzekucija
vršena na električnoj stolici koja je potisnula gasnu komoru, omiljeni metod
početkom dvadesetog veka.
Savezna država Juta na zapadu
SAD, jedna je od poslednjih koja je kao način izvršenja smrtne kazne uvela
injekciju. Od 2004. ovo je jedini način
egzekucije i u ovoj državi. Roni Li Gardner je,
međutim, na smrt osuđen još pre dve decenije, po zakonu koji je onda predviđao
streljanje. Zbog toga je početkom juna ponovo izveden
pred sudiju kako bi se formalno promenila izreka presude i odredilo da osuđeni ima da umre ubrizgavanjem injekcije. Gardner
je ovo odbio i zahtevao da se presuda izvrši onako kako je pre dvadeset godina
odlučeno.
Prilikom streljanja osuđenik se
vezuje za metalnu stolicu pričvršćenu za zemlju iza koje su poslagani džakovi
peska kako bi se sprečilo rikošetiranje. Ispod stolice je metalna posuda u
kojoj se skuplja krv žrtve. Osuđenom se stavlja crni džak preko glave, a na grudi, tamo gde je srce, prikačinje se bela meta. Kaznu izvodi streljački stroj od pet osoba.
Slučaj Brum
U prošlosti se dešavalo da i
posle prvog plotuna osuđenik daje znake života,
pa je cela procedura ponavljana. Zbog toga se ovaj metod smatra nehumanim.
Zašto je, onda, Gardner ipak odlučio da bude streljan, a ne
uspavan do smrti?
Krajem prošle godine trebalo je
ubrizgavanjem smrtonosne mešavine da bude usmrćen osuđenik Robert Brum iz
savezne države Ohajo. Tačno u 14 časova 15. septembra 2009. ovaj
pedesettrogodišnji crnac je vezan za krevet u ćeliji smrti, čime je počela
završna faza egzekucije. Medicinska sestra i tehničar jedino je još trebalo da
u njegove vene zabodu igle kojima će smrtonosna mikstura da bude upumpana u
krvotok.
Umesto klinički čistog umiranja
nastala je tročasovna tortura, jer medicinari nisu uspevali da nađu vene
dovoljno čvrste da izdrže ubistvenu infuziju. Brum je ozbiljno krvario iz
mnogobrojnih sitnih rana i jaukao je od bolova svaki put kada su sestra i
tehničar sve dublje zabijali igle pokušavajući da nađu podoban krvni sud.
I sam Brum im je pomagao u želji
da prekine ovu agoniju, pa je u jednom trenutku sam sebi vezao ruku kako bi
procedura što pre bila završena. "Iznervirao sam se i zapomagao da
prestanu sa mučenjem", ispričao je kasnije Brum agenciji AFP. Osoblje, međutim,
nije odustajalo, zabadajući igle u nekim momentima do kostiju nesrećnog
osuđenika. Ukupno 18 uboda je Brum morao da istrpi.
Na kraju, pošto je osuđenik već
izgubio svest, uprava zatvora u Luksvilu je naložila prekid izvršenja.
Izmrcvarenom Brumu straža je donela kafu i
cigarete, a zatim ga vratila u njegovu ćeliju. Guverner države Ohajo je posle ovoga privremeno
suspendovao dalja izvršenja smrtnih kazni dok se ceo slučaj ne ispita i ne
otkriju uzroci ovog neviđenog maltretiranja čoveka osuđenog na smrt, ali ne i
na mučenje.
Dugotrajna agonija
Ovaj prekid izvršenja smrtne kaze
u Ohaju produžio je život Lorensu Rejnoldsu, čija je egzekucija bila zakazana
nedelju dana posle Brumove. Njegovi advokati su čak podneli i tužbu protiv
države tražeći da njihov klijent bude pošteđen ovakvog mučenja. Tužba je odbačena, a guverner je ponovo odobrio izvršenje smrtne kazne
injekcijom.
Rejnoldsova egzekucija je bila
planirana za kraj maja ove godine, ali je on uoči nje progutao veći broj
tableta za spavanje koje je uspeo da prošvercuje pored straže. Zaposleni su ga
ujutro zatekli u besvesnom stanju i prebacili u bolnicu gde su lekari uspeli da
ga povrate. Nedelju dana je trajalo Rejnoldsovo lečenje, a zatim, pošto su ga
lekari proglasili zdravim i svesnim, odveden je u komoru smrti i egzekutiran.
I kada sve prolazi bez problema,
smrtna kazna je mučenje za osuđenika. U Americi osuđenici dosta unapred znaju za termin kada je predviđeno njihovo ubijanje. Ovo se čini kako bi oni
mogli da pokušaju vanrednim pravnim sredstvima da odlože ili čak ukinu
izvršenje, ali se pretvara u dugotrajnu agoniju.
Poslednji sati su prožeti još
nekom tankom nadom da će guverner ili sudija pokazati milost, ali sve prestaje
onog trenutka kada službenici otključaju vrata ćelije da bi osuđenika poveli u
njegovu poslednju šetnju - onu do gubilišta.
Edvarda Natanijela Bela u zatvoru
Džaret, savezna država Virdžinija, prošle godine je šest stražara jedva
savladalo i odvuklo u komoru smrti. Bel je pravosnažno osuđen na smrt zbog ubistva.
Sud je smatrao kao dokazano da je Bel ubio policajca Rikija Timbruka iz osvete
zbog jednog ranijeg hapšenja. Bel je sve vreme tvrdio da je nevin.
I njegove poslednje reči bile su
upućene porodici ubijenog: "Ubijate pogrešnog, jednog dana ćete uvideti
istinu. U mojoj smrti nema nikakve pravde."
Belov advokat, Džejms Konel, koji
je prisustvovao egzekuciji, posle toga je izjavio: "Ovaj sistem ne
dozvoljava ispravku greške."
Nepopravljivost počinjene greške
jedna je od najvećih zamerki koju iznose protivnici ovakve vrste kažnjavanja.
Mrtvog samo Bog može da oživi, a ljudi ionako nikada ne mogu da budu sigurni da
znaju punu istinu. Ni višestepena provera izrečene presude nije dovoljna
garancija da je osuđeni zaista kriv i to u stepenu koji dozvoljava smrtnu
kaznu.
Na smrt
Od 50 saveznih država u 38 je
predviđena smrtna kazna, a u čak 19 njih do marta 2005. bila je moguća
egzekucija i osuđenika koji su u trenutku izvršenja krivičnog dela bili
maloletni. Vrhovni sud je tek 1988. zabranio izricanje smrtne kazne počiniocima
mlađim od 16 godina.
Tesnom većinom Vrhovni sud je
marta 2005. izricanje smrtne kazne maloletnicima i duševno poremećenim osobama
proglasio suprotnim Osmom amandmanu američkog ustava, kojim je zabranjeno
neproporcionalno teško kažnjavanje počinilaca krivičnih dela. Vrhovni sud je
tom prilikom ubijanje maloletnika i duševno zaaostalih doslovno nazvao "stravičnom i neprimerenom kaznom".
Po jednoj studiji, učešće crnaca
u broju osuđenih na najtežu kaznu iznosi 42 odsto, dok je njihovo učešće u
broju stanovnika 13 odsto. U pojedinim slučajevima, kako tvrde istraživači,
izvesnu ulogu je igralo i rasno predubeđenje porotnika i sudija.