Propadanje
Anatomija
lažnog knjigovodstva, suludih ambicija, budžetskih rupa i neplanskih minusa
Srbija na istorijskom minimumu!
Sve što su
zapadni bankari obećali ovom narodu, narod im je omogućio da imaju! Od građana
Srbije se sada traži da još "samo malo gladuju", dok i poslednji
stanovnik ne umre, a onda će stranim bankarima i domaćim mešetarima biti bolje.
Pošto ova vlast zna da posle predstojećih izbora više neće biti zadužena za
vraćanje dugova ("posle mene je potop"), to se državni budžet ovih dana
ubrzano prazni da bi se u poslednjem trenutku napunili privatni džepovi
Milan Malenović
Pošao seljak sa bolesnom kravom kod veterinara i usput
sretne delegaciju Međunarodnog
monetarnog fonda, koja mu objasni da može da uštedi pare
ako kravu sam leči, i
posavetuje ga da joj ceo dan daje samo hladnu vodu da pije. Sledećeg dana
opet seljak dođe
kod predstavnika MMF-a i požali im se da je kravi još lošije. "Odlično", uzviknu
oni, "to je znak da lek deluje. Sada ceo dan daj kravi vruću vodu da
pije." Sutradan dođe isti seljak kod MMF-ovaca i kaže im da je
krava uginula. "Baš šteta", uzvrate mu
oni, "a imali smo još toliko dobrih ideja."
U svakom vicu ima zrno istine, kaže se, ali u ovom
gornjem sve je istina. Otkako Međunarodni monetarni fond savetuje
srpsku vladu šta
i kako da radi da bi zemlja izašla iz krize, narodu je sve gore.
U novembru 2009. stalni predstavnik MMF-a u Srbiji Bogdan
Lisovolik je tvrdio: "Vidimo ohrabrujuće znake ekonomskog oporavka Srbije". Potom
Lisovolik nastavlja, sve u istom tonu: "Što se tiče održivosti
duga, smatramo da odnos javnog duga prema BDP-u još uvek nije
visok, ali je tempo rasta zaduživanja u dosadašnjem delu godine bio prilično brz". U vezi
sa penzijama, Lisovolik je objasnio kako je njihovo usklađivanje sa
rastom inflacije, uz povećanje ako dođe do većeg
privrednog rasta, poboljšanje za penzionere.
Posle toga je MMF krajem decembra 2009. odobrio novi
kredit Srbiji u visini od 346,9 miliona evra.
"Plate u javnom sektoru i penzije u Srbiji treba da
ostanu zamrznute tokom čitave 2010. godine," podsetio je Bogdan Lisovolik 25.
januara 2010, potpuno zaboravljajući šta je u vezi sa penzijama govorio
dva meseca ranije. Već 28. januara 2010. MMF na svojoj zvaničnoj
internet-prezentaciji objavljuje kako će rast izvoza iz Srbiji biti poboljšan u 2011.
godini, dok će
se "snažan rast
bruto domaćeg
proizvoda Srbije, na nivou od pre krize, nastaviti u 2012. godini".
Sada, na početku te unapred slavljene 2012.
godine, planirani privredni rast je prvo sa 5 do 5,5 odsto korigovan na 2,5
odsto, a konačno
je MMF procenio da će u
najboljem slučaju
srpski bruto državni
proizvod (BDP) u ovoj godini da poraste za 0,5 odsto, ako uopšte i bude
nekog rasta. Prosto je neverovatno za koliko su analitičari MMF-a
promašili
u svojim prognozama i to za tako blisku budućnost.
I pored toga, isti ti predstavnici Međunarodnog
monetarnog fonda nastavljaju da kroje finansijsku politiku ne samo Srbije već i dobrog
dela sveta. Zaslužni
za ovo su političari
u tim zemljama, koji se u ekonomiju razumeju još manje od preplaćenih
birokrata MMF-a.
Srbiji hitno treba stend baj aranžman u visini od 1,1
milijardu evra, jer u avgustu na naplatu dolaze državne
obveznice iste vrednosti.
Državne obveznice su vrednosni papiri koje prodaje jedna država kako bi
na slobodnom monetarnom tržištu došla do gotovine. Za razliku od običnih akcija,
obveznice imaju naznačen rok u kome će država ponovo da ih otkupi, kao i
kamatu koja će
biti isplaćena
investitoru. Jedini rizik za kupca obveznica jeste pitanje da li će država-emiter
biti u stanju da plati ono što je obećala. Kako se vidi iz grčkog
primera, i države
umeju da upadnu u insolventnost.
Da se to ne bi dogodilo i Srbiji bio je planiran aranžman sa
MMF-om, kao garancija da će obveznice biti otkupljene i ako u trezoru Narodne
banke u tom trenutku ne bude dovoljno para. Posle kraćih
pregovora delegacija MMF-a je shvatila sa kim ima posla i otišla iz
Srbije prethodno objavljujući da se pregovori "zamrzavaju do novog rebalansa budžeta".
Kako je budžet moguće korigovati
samo ako vlast ima skupštinsku većinu, što u ovom trenutku nije slučaj, a
naredna će
po svim procenama biti formirana najranije u septembru, to znači da će država odnekud
morati da stvori 1,1 milijardu evra ili da proglasi bankrot.
Jedan od načina pribavljanja potrebnih para
jeste štampanje
i prodaja novih državnih
obveznica, a od tih prihoda bi se finansirao otkup starih obveznica, što je ono što naš narod zove
"seci
uši i
krpi tur",
jer je svaka nova serija obveznica za državu sve skuplja. Tako će ovih dana
na tržište biti
izneta serija obveznica u ukupnoj vrednosti od 120 miliona evra i sa rokom
dospeća
već za
godinu dana, odnosno krajem februara 2013, iz čega se vidi da je predstojeća prodaja
potrebna samo da bi se popunile budžetske rupe, ne da bi se nešto značajno i
investiralo u privredu.
Ležernost sa kojom aktuelna vlast u
Srbiji pristupa pitanju odakle da se plate dospele obveznice krajem leta,
pokazuje da se ona već sada pomirila sa tim da će to tada
biti problem nekog drugog. Kako stvari stoje, i stratezima iz Demokratske
stranke došlo
je do pameti da su šanse da na vlasti ostanu i posle predstojećih izbora
minimalne.
Problem sa obveznicama je i taj što, za razliku od
kreditora poput MMF-a, njihovi kupci nisu spremni da državi otpišu dug.
Kupovina obveznica je berzanska špekulacija, a špekulanti imaju samo jedan
motiv svog poslovanja - finansijsku zaradu! Za razliku od njih, Svetska banka,
MMF i slične
organizacije zadovoljavaju se i političkim dobitima koje se u novac
pretvaraju protokom vremena.
Sukob dva idiotizma
Odlazak MMF-a sa pregovora šalje jasan signal ostalim
investitorima da je Srbija nesigurna zemlja za investicije, pa je pitanje da li
će
predstojeća
rasprodaja obveznica uopšte biti finansijski isplativa za ovu državu. No, ako
sadašnji
vlastodršci
ne planiraju da na vlasti budu kada krajem leta na isplatu dospeju obveznice u
vrednosti od 1,1 milijarde evra, još manje računaju sa
tim da će
na vlasti biti krajem februara 2013. kada na naplatu dospeju obveznice koje
upravo treba da se ponude, tako da im je potpuno svejedno pod kakvim uslovima će iste biti
prodate.
Da je bilo obrnuto, da je Srbija
pokazala vrata pregovaračima MMF-a, još bi i moglo da se razmišlja o nekom
srpskom putu izlaska iz krize, sličnom onom kojim su krenuli Ekvador i
druge latinoameričke države. Srpska vlast, međutim, nema
nikakvu strategiju održivog privrednog razloga, pa je tako ovo sukob dva
idiotizma, oba na štetu naroda.
Pošto je u proteklom vremenu potpuno promašio sa
predviđanjima
ekonomskih kretanja u Srbiji i okolini, Međunarodni monetarni fond sada
insistira na povećanju
poreza, od kojih bi PDV otišao na čak 25 odsto, i smanjenju plata onima koji ih primaju iz
budžeta.
Ovo bi, ako bi se primenilo, značilo potpuno odumiranje svake
monetarne aktivnosti u zemlji, jer su i ovakva fiskalna opterećenja
prevelika za osiromašeno
tržište kao što je
srpsko. Dalje povećanje
PDV-a bi vodilo opštoj
gladi jer bi malo ko bio u stanju da plati nove cene osnovnih životnih
namirnica, ponovo bi proradilo crno tržište čime bi dodatno opali prihodi budžeta i time
se povećala
zavisnost od stranih kredita i tako ukrug...
Sa druge strane, potpuno je nerealno i ono što u
predizbornoj kampanji predlaže Dragan Đilas,
odnosno smanjenje poreza i povećanje prihoda budžetskih korisnika, jer za tako nešto u ovom
trenutku objektivno nema sredstava, a kada bi ih i bilo ona bi se brzo istopila
bez ikakvog realnog efekta.
Ono što ni MMF a ni srpska vlada ne žele da
razumeju i jasno objasne narodu, jeste to da su umanjeni prihodi od poreza i
uvećani
rashodi za plate i penzije - posledica, a ne uzrok. Srpska privreda više ne
funkcioniše,
zato od nje ni nema ozbiljnih priliva budžetu.
Posle više od decenije glavinjanja
prema Evropskoj uniji, upravo nam stiže račun za to besmisleno putovanje. EU
je prezasićena
sopstvenim proizvodima, koji ostaju neprodati jer je kupovna moć građana, pa
samim tim i privrede, bitno smanjena. Sa druge strane, sama EU traži nova tržišta na koja
bi plasirala svoje preskupe i u većini slučajeva
potpuno nepotrebne proizvode, a tu joj zemlje Zapadnog Balkana dobro dođu, jer su u
svojoj evropskoj zaslepljenosti davno ukinule sve carinske barijere koje su ih
štitile od uvoza gluposti.
Ideja o slobodnom prometu robe jeste lepa, ali je
korisna samo onome sa jačom privredom. Šta jedna Srbija ima da ponudi Nemačkoj,
Luksemburgu, Holandiji, Italiji...? Samo do obesmišljenosti
jeftinu radnu snagu i sirovine, eventualno neke poluproizvode. U zamenu ona iz
EU uvozi gotove proizvode u koje je uzidana cena sirovina prethodno izvezenih
iz Srbije, cena strane radne snage, kao i zarada vlasnika fabrike na Zapadu. Dakle,
ono što Srbija jeftino izveze, kasnije skupo otkupi nazad. I to je neki
napredak?
MMF-ova uloga u celom ovom cirkusu veoma je perfidna,
ali i vidljiva. Srbija novim reformama treba da definitivno postane zemlja Trećeg sveta na
samom pragu Evrope, koja će da izvozi jeftine sirovine, a zauzvrat da se sve više
zadužuje kako bi kupovala skupe gotove proizvode od razvijenih zemalja EU. To
je začarani
krug iz koga za nekoliko godina neće biti drugog izlaza osim oružanog
ustanka, kao nekad protiv dahija...
Odreci se svega, pa uđi u Evropsku uniju
Umesto dužničkog ropstva koje joj nameće MMF u
saradnji sa već
bankrotiranom Evropskom unijom, Srbija bi imala alternativu, samo kada bi na
vlasti imala ljude koji ne samo da žele dobro svom narodu već se i
razumeju u ekonomiju. Nisu za džaba nemački ambasador Volfram Mas i predsednik Odbora za
evrointegracije srpske skupštine Laslo Varga skoro uglas zavapili kako
Srbija mora svega da se odrekne da bi
nastavila putem u Evropsku uniju!
Konkretno, Mas smatra da EU Srbiji pruža daleko više od
alternativnog ruskog tržišta, navodeći kao obrazloženje i
nekih 200 miliona evra koje Srbija godišnje dobija kroz donacije od Unije.
Na stranu što
se te donacije slivaju udruženjima građana koja nikome ne služe niti
trebaju, kao i nekim preduzećima čiji vlasnici žive u istoj toj EU od koje pare i
dolaze, ovo bi bio samo neki mali, simbolični procenat kirije koju bi ta Unija
trebalo da plaća
Srbiji što već više od
decenije bespravno koristi 15 odsto njene teritorije. Da podsetimo na jedan
ekonomski detalj okupacije Kosmeta: samo na ime odštete za privatizaciju
nesporno srpske imovine na Kosovu, Srbija u ovom trenutku potražuje skoro pola
milijarde evra od takozvane Republike Kosovo. Privatizovana, odnosno
poklonjena imovina srpskih vlasnika daleko je
vrednija, a pomenuta suma je ono što su kosovske institucije inkasirale
prodajući
tuđe
zapadnim kupcima. Kompletna privatizacija je odrađena pod nadzorom Unmika i Euleksa,
odnosno EU u krajnjoj liniji.
Evropskoj uniji se, očigledno,
debelo isplatila saradnja sa Srbijom.
I Laslo Varga se upravo ovih dna oglasio nebulozom da
Srbija pod hitno mora da se odrekne međudržavnog sporazuma sa Ruskom
Federacijom (kojim je dospela u položaj povlašćenog
trgovinskog partnera), budući da zemlje EU takav sporazum nemaju, a odskakanje nije
dozvoljeno.
Pomenutim sporazumom Srbija u Rusiji može da
prodaje svoje proizvode pod istim uslovima pod kojima to čine domaći, ruski,
proizvođači. Da su
srpske vlasti na vreme shvatile značaj ovog sporazuma, srpska privreda
danas ne bi bila u krizi u kojoj se nalazi.
Dakle, od Srbije se traži da se potpuno odrekne tržišta koje ni
izdaleka nije istražila,
a kamoli zadovoljila, da bi zauzvrat imala pristup tržištu koje i
po oceni samog Međunarodnog
monetarnog fonda u doglednoj budućnosti neće biti u
stanju da otkupljuje srpske proizvode?! Ovakva politika već je
pokazala svoje razorne rezultate. Sve ovo će "velikodušno" da
finansira MMF, a otplaćivaće budući naraštaji u Srbiji.
Što se tiče investicija koje nam se "najavljuju" sa Zapada,
dovoljno je reći
da dnevni promet Beogradske berze samo ponekad prebaci milion evra, ali ima i
dana kada je on jedva preko 100.000 evra. U kapitalizmu je berza pokazatelj
snage jednog društva, pa ako je tako onda naša celokupna privreda vredi koliko
i jedna bolja menjačnica
u centru Beograda, koja takođe dnevno obrne stotinak hiljada evra! Od ozbiljnih
stranih investitora, bar kada su berzanski izveštaji u pitanju, nema ni traga ni
glasa.
Putovanjem ka EU uz svesrdnu
podršku MMF-a Srbija je dogurala do samo 1,75 miliona zaposlenih, što je
istorijski minimum. Podaci pokazuju da je u devet od 159 opština pad
zaposlenosti bio veći od 30 odsto, da se smanjenje između 20 i 30
odsto beleži u
36 opština,
a između
10 i 20 procenata u 62 opštine i grada Srbije. U narednom
periodu se očekuje
da bez posla ostane još 100.000 ljudi, tako da će već 2016.
godini Srbija biti peta u svetu po procentu nezaposlenih. To su rezultati "uspešne"
terapije koju Srbiji već više od decenije daju EU i MMF.
Kapitalizam je socijalizam za bogate
Od onoga što se zove
slobodno tržište, u koje
se država
ne meša,
nije ostalo ništa u vremenu ekonomske krize. Isti oni koji su do juče zahtevali
da se država
ne meša u
privredu, danas od države traže spas.
Ni u Srbiji situacija nije ništa
bolja, naprotiv - još je gora nego bilo gde drugde.
U ovogodišnjem budžetu, koji
je komisija MMF-a već ocenila kao preterano troškadžijski,
predviđeno
je i 300 miliona evra za pomoć bankama pred bankrotom. Među onima
koje su se već
obratile državi
tražeći pomoć je i
Razvojna banka Vojvodine sa dubiozom od preko 40 miliona evra. To je ista ona
banka koja je pre samo neku godinu podržavljena (tada se još zvala Metals banka),
kako bi navodno još tada bila spasena, to je banka koja je osnovala Tesla banku
u Hrvatskoj u koju je upumpala oko 20 miliona evra koje sada traži nazad od
srpskih poreskih obveznika...
Najveću rupu u
budžetu
Srbije, međutim,
napraviće
Agrobanka kojoj je potrebno 200 miliona evra da bi se održala iznad vode. Još
krajem juna 2011. revizorska kuća KPMG, koja i dalje slobodno
posluje, tvrdila je da banka raspolaže sopstvenim kapitalom od
121.294.856 evra, da bi kontrola Narodne banke Srbije utvrdila kako je njen
kapital u stvari jedva nekih šest miliona evra, posle čega su
uvedene privremene mere.
Sa nekih 15 do 20 miliona evra moraće da bude
donirana i Razvojna banka Beograda, opskurna institucija za koju malo ko i da
zna. Vlasnik ove banke, grad Beograd, prošlu godinu je završio sa minusom od
46,6 milijardi dinara, odnosno 78 odsto prihoda
ostvarenih u istoj budžetskoj godini, tako da će za
sanaciju Đilasovog
čeda
morati da se isprsi republika.
Kakvo je to slobodno tržište, koje
se Srbiji godinama nameće, na kome državni
funkcioneri - zabave i pljačke radi - osnivaju banke koje se
zatim finansiraju iz budžeta?
.........................
Volfram, ali nije Mas
Kada jedna od
najmoćnijih bankarskih porodica sveta u jeku ekonomske krize naglo izađe iz posla
sa zlatom, dok ostali upravo u tom metalu traže spas i sigurnost, onda tu nešto
nije u redu. Istina je da Rotšildi nisu odustali od trgovine zlatom - već
volframom, kojim američka i još neke zapadne centralne banke varaju komintente
na celom svetu.
Svu svetsku trgovinu
zlatom kontrolišu Rotšildovi. Precizno rečeno, to su decenijama radili,
a onda 2004. naglo izašli iz toga posla! Zašto?
Da bi se cela priča
razumela potreban je mali uvod.
U Americi najveća
skladišta zlata imaju federalna banka FED (koja je u privatnom vlasništvu i
raspoređena po celoj teritoriji USA) i državna agencija za plemenite metale u
Fort Knox - Bullion Depository (gde se istovremeno nalazi jedna od najjačih
američkih vojnih baza sa oko 10.000 profesionalnih vojnika, 3.000 tenkova
itd.).
U Fort Knox-u je pod
zemljom, prema zvaničnim podacima, deponovano oko 4.580 tona zlata (koje
isključivo pripada Sjedinjenim Američkim Državama) u ukupnoj vrednosti od oko
273 milijarde dolara (stanje na dan 19. avgusta 2011).
Najveća trgovačka
mesta plemenitih metala su London Bullion Market (LBMA), New York Mercantile
Exchange (NYMEX) i Tokyo Commodity Exchange (TOCOM).
Sada sledi prava
horor priča.
Naime, poznato je da
sve države sveta svoja međusobna dugovanja, ali i poravnanja po pitanju državnih
obveznica, često uz međusobnu saglasnost izvršavaju ili osiguravaju u zlatu.
Takođe, poznato je
da je Kina najveći svetski kupac i vlasnik američkih državnih obveznica. U
oktobru 2009. je ova zemlja dobila zlatne poluge u zamenu za neka svoja
potraživanja. Kinezi nisu previše verovali američkim partnerima, pa su
napravili probna bušenja dobijenih zlatnih poluga. Hemijska analiza je pokazala
da zlatne poluge nisu bile zlatne, nego samo pozlaćene, a u unutrašnjosti je
bio volfram (specifična težina zlata je 19,32, a volframa 19,25). Tona volframa
na tržištu metala košta oko 230 dolara, za koliko se može kupiti samo 4,5 grama
zlata.
U međuvremenu se
saznalo da je u vreme administracije Bila Klintona izliveno između 1,3 i 1,5
miliona poluga od volframa težine 400 unci.
Sve one su zatim pozlaćene. Nekih 640.000 ovakvih poluga je još uvek u
američkom posedu, dok je ostatak iznet i prodat na svetskom tržištu.
Izveštavajući o
ovome, portal euro-med.dk izneo je podatak i da od procenjenih 120.000
tona zlata na svetu, jedna trećina leži u trezorima centralnih banaka od kojih
su neke, kao FED, u posedu porodice Rotšild. U toj činjenici leži odgovor zašto
se ova porodica povlači iz trgovine zlatom, i to u doba ekonomske krize - kada
svi normalni upravo tada investiraju u zlato. Obavešteni i pametni Rotšildi ne
žele da kupuju volfram po ceni zlata.
Vest o pokušaju ove
međudržavne prevare nisu do danas objavile nijedne zvanične novine u Evropi. Na
Balkanu takođe niko.
Ali, zato je
javljeno da zlato kao rezerva više nije interesantno i da ga se treba
osloboditi. Tako je Hrvatska nakon ostamostaljenja kupila nešto zlata na
svetskom tržištu kojim je pokrivala svoju valutnu sigurnost. Iznenada, vlasti
su sve rasprodale i danas nemaju više nijedan kilogram. To su zvanični podaci.
Čak su na televiziji
u raznim emisijama uživo ekonomski "eksperti" uveravali naciju kako
je imati zlatne rezerve čist ekonomski promašaj, te da se te rezerve pod hitno
moraju staviti u funkciju tekućeg kapitala kojim će se finansirati značajni nacionalni
projekti. Istovremeno se na jednom sajtu, uz slogan "Hrvati - narod
blagoslovljen blizinom Europe", hrvatskom narodu nudi da kupuje zlato.
Preuzimanje tog "novog zlata" se u Sloveniji obavlja u firmi Moro
& Kunst.
Razmere cele
malverzacije sa zlatom na internacionalnom nivou su gigantske i, prema
proračunima, dosežu iznos od oko 600 milijardi dolara. Činjenica da je sporno
zlato Kini isporučeno iz Fort Knox-a, dakle s mesta gde se deponuje zlato koje
je isključivo u vlasništvu i pod patronatom američke države, dovoljno sve
govori.
Nedavno je
predsednik Venecuele Hugo Čavez najavio povlačenje u zemlju svih nacionalnih
zlatnih rezervi iz sveta. Samo iz Londona je već trebalo da bude premešteno 211
tona. Do danas se ništa nije ostvarilo jer je Čavez tražio hemijsku analizu
svake poluge na licu mesta, pre utovara.
Posle ovoga se
otvara pitanje: da li je u inostranstvu deponovano zlato uopšte sigurno,
odnosno da li su poluge, koje služe kao sigurnost valuta ili međunarodne
trgovine, uopšte zlatne - ili su od volframa?! Rotšildovi sigurno znaju tačan
odgovor.