Postdemokratija
Invazija novih partija
U nedostatku novih ideja, najnovija moda
je da se privid promena u društvu stvara formiranjem novih partija. Svima je
jasno da je politički sistem u krizi, da nema pravih vizija i rešenja, da se
politika vrti u začaranom krugu sopstvenih limitiranosti i da su za to najkrivlje
političke partije koje su svoju aktivnosti svele na ogoljenu borbu za vlast.
Jedino što političarima tako sužene svesti pada na pamet je formiranje novih
stranaka, koje će kao biti bolje, poštenije i pravednije. A nije u tome stvar,
problem je u samom sistemu u kojem i nove stranke traže svoje mesto pod suncem
vlasti, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov dugogodišnji novinar, bivši
potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Mile Isakov
Nove partije niču na sve strane, kao
pečurke posle kiše. Ne samo kod nas, to je masovna pojava u svetu. I sve su
prilično uspešne, dok su nove. Evo samo u poslednje vreme, na nekoliko izbornih
utakmica nove političke stranke su bile prava senzacija. U Sloveniji, naprimer,
partija Zorana Jankovića, posle samo nekoliko meseci postojanja, osvojila je
najviše glasova. U Izraelu, nova partija "Ješ Atid"-„Postoji
budućnost", takođe samo nekoliko meseci od osnivanja i takođe pod vođstvom
"našeg čoveka", inače poznatog TV voditelja Jair Lapida, čiji je otac
u Izrael stigao iz Novog Sada, zauzela značajnu poziciju sa 19 poslanika od 120
članova Kneseta. Baš kao i novoformirana stranka „Pet zvezdica" u Italiji,
koja je osvojila 24 procenta glasova. Trebalo bi proveriti da li i njen lider,
komičar Bele Grilo, ima neke veze sa Srbijom. Da li je to znak promena ili samo
velike potrebe i želje građana za promenama?
Kod nas, kao što znamo, nova partija, SNS
je pobedila na izborima, pa je po ugledu na nju u toku formiranje nekoliko još
novijih, sa Zoranom Živkovićem i Dušanom Petrovićem na čelu, a priča se i o
novoj vojvođanskoj stranci. I Vuk Jeremić se, kao nova mlada, snebiva
kojem će se političkom jatu privoleti, sve namigujući biračima da ga sačekaju
dok se ne vrati iz Njujorka, kada će ako ne sruši Đilasa i on verovatno
osnovati novu stranku.
Biće, dakle, veselo na izborima kojih će
sigurno biti ove godine. Narodu je prekipelo i traži nešto novo, makar bilo i
staro u novom pakovanju, makar bila i našminkana baba, što reče Snežana
Grubješić, koja to najbolje zna iz ličnog iskustva kada se uveliko ofucani G17,
prerušio u Ujedinjene regione Srbije. Setimo se samo da je i LDP bio prosperitetan
dok je bio nov.
Ljudi su razočarani u politiku potpuno
izgubili poverenje u političke stranke, koje su sve počele da liče jedna na
drugu, toliko da gotovo ni nema razlike.
Zato su nove partije apriori u prednosti,
jer drugačije su samim tim što su nove. Problem je, međutim, što ni nove ne
donose ništa novo, jer sve se prave po istoj matrici i na osnovu istih
ideoloških postulate, po istom receptu istih političkih kuhinja: liberalni
kapitalizam se dinsta u sosu socijalne pravde da malo omekša, a ukus mu se
popravlja obaveznim začinima, pravne države, ljudskih prava i evropskih
standarda.
Kosovo im dođe kao kost, koja daje
specifičnu aromu i gustinu, stim što neki planiraju da je izvade ranije, a neki
kasnije, od čega zavisi da li će ta mućkalica biti manje ili više čorbast.
Glavni kuvari su sve stari majstori, ali novina je u gomili malih od kužine,
nekih novih klinaca za koje potpuno bespotrebno svi naglašavaju da se nikad
nisu bavili politikom, jer to se vidi iz aviona. Baš kao njihove
političke uniforme, tako su i njihove izjave uniformisane u poštovanje zakona i
institucija sistema, uz nezaobilazno naglašavanje vodeće uloge njihovog premudrog
i prepoštenog šefa.
Šta nam govori tako masovna pojava novih
partija, i njihov prilično veliki uspeh? Da su postojeće izneverile, naravno,
da ih je građanima pun kufer i da im se kao žednima u pustinji svaka kap sveže
vode javlja kao fatamorgana oaze, sa jezerom u ladovini palmi.
Kao u Jagodini. Ali to znači i mnogo više
od toga, to znači da su se sve partije zaglibile u živom blatu kvazidemokratije
sa dominantnom ideologijom liberalnog kapitalizma, koje nemaju rešenja za
izazove vremena u kojem većina sve teže živi. U pitanju je mnogo ozbiljnija
kriza političkog sistema, kriza demokratije u celini, pa u tim okvirima partije
ni ne mogu bog zna šta novo i drugačije da ponude, osim novog imena i novih
ljudi, koji ponavljaju stare fraze i parole. Reindustrijalizacija, evropeizacija,
demokratizacija, decentralizacija, regionalizacija, kao komunisti što su se
nekad kleli u tri cije, nacionalizaciju, industrijalizaciju i elektrifikaciju.
Odavno se ova rubrika objavljuje pod
naslovom Postdemokratija, sa namerom da ukaže kako je politički sistem
demokratije došao do svoga kraja, kako je iscrpeo sve svoje prednosti i potencijale
i ušao u fazu ponavljanja istog u sasvim drugačijim okolnostima u kojima to
više ne funkcioniše. Da to više nije to. Da je demokratija potrošena i
prevaziđena, a da ništa novo nije na vidiku. Zato ovaj period posle demokratije
nema ime, jer nije sistem, nije više demokratija a nije ni nešto drugo, to je
prosto samo postdemokratija.
Demokratija, "kao najbolji poznati
sistem društvenih odnosa", odavno već funkcioniše po istom principu kao i
partije tog tipa, po principu manjeg zla. U nedostatku boljih rešenja,
demokratija se preporučuje i opstaje kao najmanje loše rešenje, a ne više kao
najbolji sistem koji donosi prosperitet. Osim toga što je potrošena kao ideja,
ona je u velikoj meri i dezavuisana brojnim zloupotrebama i devijacijama u
njenoj primeni. Mangupi u njenim redovima pronašli su sve rupe u njenom sistemu
i koristeći ih potpuno deformisali njenu suštinu, toliko da to više nema
nikakve veze sa izvornim principima demokratije o vladavini pravne države, čije
institucije biraju građani neposrednim izborima.
Između države i građana uglavile su se
partije, koje onda tumače volju birača, formirajući najneverovatnije
postizborne koalicije, o kojima građani nisu ni sanjali, a u vlast postavljaju
ljude na koje birači nisu mislili kada su glasali. To je očigledna prevara,
koju svi vide i zato traže nešto drugo, ali postoje i druge vrste devijacija
koje su vremenom postale uobičajena praksa, koju građani više ni ne percipiraju
kao zloupotrebu demokratije.
Na primer, postala je normalna stvar, neka
vrsta nepisanog zakona, da predsednik vlade obavezno postaje šef partije koja
pobedi na izborima, odnosno dobije najviše glasova. Toliko je to uobičajeno da
se to već unapred zna i niko se ne pita da li je to dobro, da li je najbolje
rešenje da premijer bude šef dotične stranke, bez obzira da li je stručan i za
čega. On može biti odlučan pedagog, naprimer, ali nekompetentan za ekonomiju,
ili dobar trgovac, ali nestručan za funkcionisanje pravne države, ili vrhunski doktor
nauka ali sasvim nesposoban za rešavanje praktičnih problema svakodnevice. A da
ne govorimo da može biti i nedovoljno obrazovan, bez opšte kulture, običan
politički demagog i prevarant. A može imati i diplomu koja ništa ne znači. Sve
u svemu, bez obzira na obrazovanje i stručnu spremu, on ili ona, može biti
odličan vođa partije, ali loš za vođenje države, jer to nisu iste stvari. Ni
nalik.
NGO stranka
Da, upravo tako, maštam o nevladinoj
partiji, o stranci koja neće u vladu. Stranci koja se neće boriti za vlast, bar
ne onu izvršnu, koja je skopčana sa lovom i sa korupcijom svake vrste, nego
samo za kontrolu vlasti. O novoj partiji koja će tražiti podršku građana za
većinu u Parlamentu u kojem će onda nametnuti svoj program za razvoj
države, a njegovu realizaciju prepustiti vladi koju će izabrati na
konkursu i kontrolisati. Smatram da je moguće i korisno, čak nužno, formirati
takvu partiju koja ne želi vlast, čiji vodeći ljudi se neće otimati za
ministarska mesta i razne druge kabinete i fotelje.
Dakle, takva stranka i kad pobedi na
izborima i osvoji većinu, ne postavlja automatski svog predsednika za
predsednika vlade, a one do njega za ministre, bez obzira kakve škole i radna
iskustva imali, nego ih sve šalje u Skupštinu da odande daju vladi zadatke i
kontrolišu njen rad, na osnovu programa za četvorogodišnji razvoj zemlje.
U takvim okolnostima raspisuje se konkurs
za premijera, koji biva izabran na osnovu plana koji ponudi za sprovođenje
usvojenog programa. On sam, kao mandatar, formira vladu, birajući za saradnike
stručnjake koji najviše odgovaraju njegovoj viziji, koji će na najbolji način
sprovoditi program Parlamenta i njegov plan, bez obzira na njihovu partijsku
opredeljenost ili pripadnost.
Tako imenovani ministri za svoj rad
odgovaraju samo predsedniku vlade, koji može da ih menja po potrebi, a on
odgovara samo Narodnoj Skupštini. Tromesečno oni podnose izveštaj njemu, a on
Parlamentu, o urađenom i započetom, i na osnovu toga dobija podršku da nastavi
ili biva smenjen, a šansu da upravlja državnim poslovima dobija neko drugi sa
svojim timom, bez političkih potresa I nestabilnosti. Sistem funkcioniše bez
obzira ko je u vladi jer premijer i ministri su samo činovnici, samo servis
narodne vlasti oličene u Narodnoj Skupštini, gde se utvrđuje strategija i
dugoročni i kratkoročni planovi razvoja države i društva.