Na nišanu
Aleksandar Vučić:
bolesni vođa protiv otadžbine ili podli čuvar demokratske pljačke?
Reče mu jedan čoek
Srbija nema sreće sa
svojim političkim vođama novijeg vremena. Njihova ludila odvela su i narod i
državu u ekonomsku bedu i međunarodnu izolaciju, istorijska zaduživanja,
duhovnu propast i beznađe koje je nove naraštaje već odvelo na moralnu stranputicu.
Posle dva mandata lične vladavine Borisa Tadića i dugogodišnjeg iživljavanja
njegovih frustracija, pojavio se Aleksandar Vučić i sebe nametnuo kao
neprikosnovenog u svemu, počevši od diplomatije i ekonomije do policije,
tužilaštva i sudova. On je i ključni međunarodni pregovarač i faktor sudbinskih
odluka o teritorijalnoj amputaciji Srbije. Vučić je sve, baš kao što je bio i
Boris Tadić, pa i više od toga. Ambicije su mu bolesne, kao što je, očigledno,
i on bolestan od još neutvrđenih bolesti. On je čovek koji se dve decenije
odriče od svojih ideja, izjava, delovanja, prijatelja, države... Koliko će
Srbija da plati za svoje pogrešne izbore?
Nikola Vlahović
Pisac i nekadašnji
predsednik nekadašnje Savezne republike Jugoslavije, Dobrica Ćosić, neposredno
uoči neuspelog pokušaja potpisivanja takozvanog Vens-Ovenovog plana na Palama
kod Sarajeva, davne 1993. godine, izgovorio je čuvenu rečenicu "...Strepnja
mi je dublja od nade". Tačno dvadeset godina kasnije, u februaru
mesecu 2013. godine, odlazeći u Berlin i znajući da od Bundestaga neće dobiti
nikakvu podršku u vezi dobijanja datuma za početak pregovora o pridruživanju sa
Evropskom unijom, Aleksandar Vučić je ovu Ćosićevu rečenicu skoro ponovio
rekavši pesnički:
"Imam veliku
tremu i veliku nadu. S jedne strane očekivanja, s druge strane strepnju", Ali, za razliku od
nekadašnje Ćosićeve, dubina današnje Vučićeve strepnje je zaista nesaglediva.
Jer, kao novi neposredni gospodar Srbije, koji deluje samostalno, uglavnom mimo
Ustava i parlamenta, opravdano strahuje da će sve njegove magle i dimovi biti
kratkog veka. Da će narod da prepozna sva njegova ludila, znatno brže nego što
je prepoznao ludila Borisa Tadića.
Istorija njegove bolesti
nikada nije zvanično saopštena javnosti, ali, kako to obično biva, on se
sam potrudio da je makar delimično razotkrije...Naime, njegovo mentalno
zdravlje moglo je biti znatno više oštećeno nego što inače jeste, da nije imao
sreće prilikom jedne traume iz ranog detinjstva, kad ga je majka, još kao bebu,
slučajno ispustila iz ruku! O tom neobičnom događaju je i sam pričao u nekadašnjem
dnevnom listu "Glas javnosti", i to u broju od 6. oktobra 2010.
godine:
"...Postoji jedan događaj kog se ja ne
sećam jer sam bio beba, ali koji su mi moji mnogo puta prepričavali... Dok me
je majka dojila, iskliznuo sam joj iz naručja. Pao sam i slepoočnicom udario u
špic fotelje. Kažu da je krv šikljala toliko da su pomislili da nema ništa od
mene...Ipak, nije mi bilo ništa. Naravno, toga se ne sećam, mada, možda se
posledice tek danas osećaju...".
Sa druge strane, u ovoj, sada već zaboravljenoj
ispovesti, Vučić se teškom mukom seća kako ga je otac maltretirao:
"...Imao sam sedam godina. Otac je postavio
mene i Andreja da jedemo paštetu i to onu francusku, u crevu, odvratnu! To
stvarno nismo voleli, ali nije bilo cile-mile. Namaže on nama, probamo, a ono
grozno. Ne može da se proguta. Mi ne možemo, on
ne popušta. Traje diskusija i ulazi majka, pita šta je problem. Ja kažem: Tera
nas da jedemo paštetu koja je grozna... Majka uzme paštetu i
pogleda, a njoj rok prošao pre dve godine!"
Mora da su ove i slične dečje traume Aleksandra
Vučića ostavile dubok trag na njegovoj psihologiji. Strah od pada, ravan je
strahu od letenja. Kažu psiholozi da je i strah od trovanja u doba odrastanja
takođe jedan od uzroka kasnijeg opsesivno-kompulsivnog ponašanja.
"Povlačim se iz politike"
Sve što se kasnije događalo u njegovom
životu, a posebno kad se popeo na političku pozornicu, ukazuje na Vučićevu
ozbiljnu mentalnu oštećenost. I kao takav, on je danas opasan po Srbiju i njenu
dalju državnu i političku sudbinu, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem
planu. Uostalom, kako on sam reče u pomenutoj ispovesti : "...Nisam najzdraviji
čovek".
Iako sa teškim psihopatskim poremećajima, Vučić
obavlja posao koji mu je zadat. On strepi za svoje tajkune koji finansiraju
njegov sumanuti projekat. Da im se nešto ne desi. Živi u paničnom strahu da mu
neko javno ne kaže da je sve u vezi sa njim lažno. Da je bio lažni radikal, da
je sada lažni reformista, da laže svakodnevno, javno, šta god mu padne na pamet
ili šta su mu evroatlanski prijatelji rekli da slaže.
U avgustu mesecu 2012. godine, neposredno nakon
zauzimanja svih poluga vlasti, Aleksandar Vučić odlučuje da spektakularno padne
u zagrljaj Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), usled naglih bolova u grudima, a jedan
od njegovih dnevnih biltena objavio je kako "...ubitačni ritam
koji je Vučić sebi nametnuo, posebno u želji da se obračuna sa kriminalom i
korupcijom, čiji je prvi rezultat hapšenje osumnjičenih u aferi Agrobanka,
prekjuče u ranim jutarnjim doveo do naglog pogoršanja njegovog zdravstvenog
stanja, zbog čega je primljen na VMA, gde ga je pregledao poznati kardiolog dr
Dragan Dinčić. Posle izvršenih detaljnih zdravstvenih pretraga, kojima je
utvrđeno da je premor osnovni uzrok kolabiranja...".
Ispostavilo se da je Vučić odmah pušten kući i
da mu nije ništa. Ali, efekat je postignut. On je taj koji je spreman da umre
pred oltarom istine, pravde i poštenja! On je taj koji će sam da sruši
korupciju i kriminal! A pre nekoliko godina, tačnije, 15 septembra 2008.
pojavio se veliki naslov u dnevnom listu "Politika" gde Vučić, u
očajanju što nije ni u jednom taboru gde se deli novac i moć, izjavljuje:
"Povlačim se iz politike!".
Patološke Vučićeve laži dostižu snagu literarnih
prevara početkom predizborne kampanje 2012. godine, koju je obeležio javnim pokazivanjem
mržnje prema socijalistima. Počeo je izjavom kako voli Tomislava Nikolića,
"...ali, ni sam Bog ne može da me natera da budem deo izvršne vlasti
koju će podržavati SPS!". Nije prošlo ni par dana, Vučić menja
izjavu pa kaže: "... pristaću na koaliciju sa SPS jer sam vojnik
partije!". Tokom tog perioda, obrušio se svom snagom na
predsednika socijalista Ivice Dačića, koga je svakodnevno vređeo
govoreći za njega da je "osvedočeni lažov i lopov".
Ipak, nije ni njegovo
gađenje prema socijalistima od juče. U jednom od pokušaja da "romansira"
svoju biografiju preko novina, rekao je i ovo: "...U politiku sam
ušao iz besa prema socijalistima! Bilo je to doba Vens-Ovenovog plana. Bio sam
na nekom skupu radikala gde se govorilo o tome, a posle sam se učlanio u
stranku...".
Otišao je još dalje, pa
je rekao: "...ukoliko formiramo koaliciju sa SPS, ja sigurno neću biti
gradonačelnik, biće to Nebojša Stefanović!". Naravno, i to je
slagao, ne trepnuvši, jer je već bilo dogovoreno da će Dragan Đilas
ostati na funkciji gradonačelnika, kao "garant" poslovne saradnje
između Demokratske stranke i dolazeće naprednjačke vlasti. Koliko je Đilas
stabilan u ovom režimu, govori i nedavna Vučićeva izjava: "ne
bi bilo dobro da smenim Đilasa, jer šta će biti posle?" Stvarno, šta bi
bilo sa Vučićem bez Đilasa, Miodraga Rakića i vodećih demokrata koje je
on amnestirao od svake odgovornosti u zamenu za lojalnost i podelu poslova?
Naravno, sve su ovo bile
samo najave njegovih ludila, koja će tek da nastupe punom snagom, i to na
međunarodnom planu, zbog čega je Srbija ušla u period nezvanične, ali očigledne
izolacije. Kako ekonomske, tako i političke. Jedan od poslednjih velikih šamara
koje je dobio, desio se na sastanku u Berlinu kada mu je ministar odbrane
Nemačke, Tomas de Mezijer, jasno kazao da samo ulazak Srbije u NATO pakt
otvara vrata Evropskoj uniji. Vučić je to odmah "prepevao" u svojim
medijima na drugi način, opisujući Mezijerovu izjavu kao "podršku evrointegracijama
Srbije".
Takođe, pre sastanka u
Beču 28. juna ove godine, Vučiću je pala na pamet ideja da se sastane sa liderom
Narodne partije Austrije Mihaelom Špindelegerom. Reč je o osvedočenom
protivniku evrointegracija i žestokom kritičaru Evropske unije. Da u Srbiji
postoji takva partija, bila bi zabranjivana i proganjana. Ipak, Vučić je u svom
ludilu umislio da će ga Špindeleger "preporučiti Berlinu": "Hoću
da se vidim sa gospodinom Špindelegerom, jer njegova partija ima bratske ili
sestrinske odnose sa CDU/CSU. Videću da li će biti potrebno da idem za
Berlin".
Dan ranije, dogodio se sutradan!
Brojni su i primeri gde on putem medija koje
kontroliše, pokreće hajke na samog sebe, kako bi se obračunao sa svojim
protivnicima. Ne tako davno, ponovo je krenuo u obračun sa bivšim partijskim
kolegama iz Srpske radikalne stranke, pokušavajući da od sebe napravi žrtvu. U
tekstu koji je objavljen na sajtu dnevnog lista "Kurir", 20. aprila
2013. godine pod naslovom: „Vučiću prete smrću" redakcija je
citirala navodne preteće poruke koje su mu bile upućene. Bila je čak objavljena
i fotografija telefona sa "inkriminisanim" SMS porukama.
Istina, tog 20. aprila se i dešavala akcija Srpske radikalne stranke u kojoj su
njeni članovi delili prolaznicima broj mobilnog telefona Vučića i drugih
ministara u vladi, ali, neko se izgleda prevario, pa se na slikama (Vučićevog?)
mobilnog telefona jasno vidi da su poruke stigle dan ranije, 19. aprila!
Ispostavilo se da je Vučić iz sveg glasa lagao preko "Kurira"!
Ali, pošteno je reći i to, da su njegovi
strahovi, koji utiču na njegove panično ponašanje, prouzrokovani ranim dečijim traumama.
Sve je to vrlo često uzrok njegovih agresivnih ispada. U većini slučajeva, kod
javnih nastupa, Vučić se teškom mukom obuzdava da iz njega ne izađe njegovo
pravo lice, njegovi kompleksi manje vrednosti...Govori i obraćanja su mu
apstraktni, lažni, često ispunjeni nepoznatim ličnostima i nepoznatim mestima: "...Bićete
uskoro obavešteni", "...Bićete iznenađeni", "...Bićete
impresionirani brzinom i efikasnošću", "...Naši prijatelji u Briselu
su nam rekli...", "...Očekujemo velike investicije određenih moćnih
kompanija", "...Uskoro ćemo da saopštimo"...Kao u
legendarnoj pesmi Matije Bećkovića: "Reče mi jedan čoek jednu
stvar, na jednome mjestu, kod jednoga čoeka, ne mogu ti reć' đe, odma bi se
sjetio koji je!"
Treba li Srbiji vođa?
Istina govori neumoljivo: Vučić nikada nije
ostvario ništa od onoga što je obećao. Ili je promenio mišljenje ili je
odustao. Od linije Karlobarg-Ogulin-Karlovac-Virovitica, pa sve do najavljivane
borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Čak ga i njegovi mediji više
ne zovu "koordinatorom" te borbe.
Kada je 6. decembra 2012. godine održao govor u
američkom Kongresu, gde je bio primljen kao "revidirac" i pokajnik,
kao čudo neviđeno "s onog svijeta" i bivši Miloševićev ministar za
informacije, odmah je svima stavio do znanja da on nije onaj koji je bio. U
ovom javnom preobraćanju, koje je imalo skoro religijski sadržaj, Vučić se
obavezao pred prisutnim kongresmenima da će voditi Srbiju putem evroatlanskih
integracija, "u teškim uslovima", jer mu je poznato da je popularnost
Zapada na najnižoj tački u Srbiji, istakavši da će nova vlast, za razliku od
prethodne, ono što dogovori oko Kosova na delu i učiniti! Den Barton,
kongresmen iz Indijane i grupa lobista (plaćenika, zapravo), očekivala je
konkretne ponude-da Vučić obeća novac kojim će se "popravljati imidž"
Srbije. Umesto toga, on im je obećao "povoljno okruženje za
investicije"!
Posledice tog njegovog govora iz decembra prošle
godine, vidljive su na svakom koraku. Nema Kosova, ali nema ni američkih
investitora! Sve je pogrešno shvatio! Kongresmeni koji su se tog 6. decembra
zatekli na mestu na kome je Vučić govorio, uglavnom su došli kao na afrički
safari, da vide egzotičnu životinju iz egzotične zemlje koju su besomučno
jurili i bombardovali, a ona im je sama na vrata došla da se pokaje! Jedna od
tih bombi pala je po sred Vučićevog kabineta u Nemanjinoj, ali je on to
potisnuo ili se, usled drugih trauma uopšte ne seća. Treba li Srbiji ovakav
vođa? Zar nije dosta bilo svih vođa i njihovih neizlečivih bolesti?
Ko rukovodi Vučićem?
Postavlja se i logučno pitanje. Ko danas
rukovodi Vučićem? Poznato je da je Vučić godinama održavao dobre odnose sa Vladimirom
Bebom Popovićem, koji je tri puta nedeljno dolazio u Vučićev stan. Potom se
Vučić intenzivno družio sa Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta Vojislava
Koštunice, koji je rođen u Baru. Od kada je došao na vlast, i od kada je
već prvih dana popao njegov pokušaj da se ''veže'' sa američkom obaveštajnom
zajednicom, Vučić je obnovio veze sa Vladimrom Bebom Popovićem, koji je
dislociran u Podgorici.
Gospodin Popović je stalno na vezi sa Službom u
Londonu, i Vučić od njega traži da ga podrži! Tako se London prvo javi
Popoviću, a on onda izdaje zadatke bolesnom Vučiću. Tako, zvanično, London ne
radi protiv interesa Vašingtona, Berlina i Moskve, već je to ludorija dvojica
ludaka - Popovića i Vučića, uz aminovaje crnogorske vlasti, koja Vučiću obećava
telesnu zaštitu, i isporuku Darka Šarića, sa ciljem da Vučić uhapsi Dačića, što
opsesivno priželjkuje. Đetići se, očigledno je, poigravaju sa poluidotom
Vučićem, i ništa manje luđim Bebom Popovićem. Tako je 28. juna, pre osam sati
ujutru, Vučić primio goste - Željka Mitrovića, vlasnika Pinka i
Vladimira Bebu Popovića, a pola sata kasnije, pridružio im se i Dragan Đilas.
Vučić je prvo nahuškao Mitrovića na Đilasa, a kada je ovaj uzvratio
aktiviranjem hipoteka na njegove firme, Mitrović je pozvao u pomoć Popovića i
Vučića. Vučić se pojavio kao pomiritelj- Braćo moja, pa mi svi lepo živimo,
koji vam je k..., vidite da su Srbi stoka, pa šta im samo ja sve radim, a oni
ćute. Pomirite se odmah, pa da idemo dalje, rekao je Vučić. Krug oko Vučića se
zatvara. Ko će nanišaniti?
A 1.
Paranoja
Kad je Vučićeva paranoja dostigla vrhunac, javno
je izrazio sumnju ("šokiran sam!") da ga prisluškuje Služba za borbu
protiv organizovanog kriminala (SBPOK) te da su mu pripadnici ove službe, bez
znanja pretpostavljenih, uzimali takozvane telefonske listinge. Ubrzo se
pokazalo da u "Telekomu" ne postoji registrovan nijedan zahtev
Uprave kriminalističke policije (UKP) za listinzima njegovih telefona.
A 2.
Sve što je obećao,
slagao je
Ne tako davno, među
Srbima na Kosovu je počeo da kruži papir na kome je pisalo šta je sve Vučić
obećao pa slagao. Tamo doslovno piše: "...Obećao je da će vratiti
Kosovo i Metohiju pod kontrolu države Srbije, da će poništiti sve sporazume
koje je potpisao Borko Stefanović, zakleo se pred Srbima na Kosmetu da
srpska žandarmerija nikada više neće udariti na Srbe na Kosmetu, da neće
dozvoliti da albanski carinici budu na prelazu na Jarinju...U praksi, potpisao
je i prihvatio de fakto nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije sastankom sa
Hašimom Tačijem i priznavanjem njegove vlasti na teritoriji celog Kosmeta,
slagao je i rekao posle izbora da mora da sprovede sve sto je Borko Stefanović,
potpisao je da srpska žandarmerija hapsi Srbe na Kosmetu i sprovodi ih u zatvor
u Kraljevu i da albanski carinici carine svu robu koju Srbi sa severa Kosmeta
kupe u ostatku Srbije...".
A 3.
Naprednjaci za poneti
(komentar čitaoca internet portala "Glas
Kosova i Metohije")
GLOSA
"...Vučić ima
ambiciju da bude moćan i da bude mudrac. A to je strašno opasno."
(dr Žarko Puhovski, u
izjavi za Radio Slobodnu Evropu)
GLOSA
Narod će vrlo brzo
prepoznati tu aroganciju i neće mnogo verovati Vučiću. Tom tezom o korupciji i
socijalnoj pravdi Vučić će sam sebe pokopati. Vučić će možda vrlo brzo sam sebe
onesposobiti da ostvari svoju ambiciju, to jeste da se nametne kao glavni vođa
u Srbiji.
(prof. Zagorka
Golubović, komentar za Radio Slobodna Evropa)