Natrag
Amerika
Avet masovnog siromaštva polako satire i nekada najbogatiju imperiju sveta
Siti vladaju, gladni se nadaju
Približno polovina svetskog stanovništva, preko tri milijarde ljudi, živi sa manje od 2,5 dolara dnevno. A najmanje 90 odsto sveta, da bi podmirili svoje potrebe, nema više od 10 dolara dnevno. Najsiromašniji, oko 40 odsto svih ljudi, dele pet odsto globalnih primanja. Oni bogatiji, među njima i veoma bogati, njih 20 odsto, raspolažu sa tri-četvrtine svetske količine novca. Osim nedostatka u hrani, vodi i medicinskoj zaštiti, skoro milijardu ljudi širom sveta je nepismeno, ne umeju da napišu ni svoje ime. Ipak, u ovom trenutku ima dovoljno hrane da svi pristojno jedu i da im se obezbedi pristup vodi, a svako bi dete bilo u mogućnosti da redovno pohađa školu i to ako bi se na tako nešto upotrebilo manje od jednog procenta sredstava koje se u svetu troše na naoružanje. Provokativno je i to što veliki broj siromašnih žive u bogatim zemljama, zaključuje u svojoj analizi Milan Balinda, Tabloidov urednik i dugogodišnji novinar američkog dnevnika "Majami Heralda".
Milan Balinda
Naša planeta je, ako se pogledaju satelitski snimci, tokom noći osvetljena milijardama sijalica, negde manje a negde više, svuda osim tamo gde nije. A u nekim od tih zona gde planeta ne blješti žive ljudi koji nemaju struju. Sve skupa, jedna četvrtina svetske populacije, njih 1,6 milijardi, pipaju po mraku.
Pitanje raspodele dobara možda bi najlakše moglo da se prikaže na primeru pijaće vode. Naime, 1,8 milijardu osoba imaju pristup vodi udaljenoj na manje od jednog kilometara od mesta gde žive, ali je nemaju u svom dvorištu, čak ni na seoskom trgu. Oni u proseku troše do 20 litara vode po osobi dnevno. U Velikoj Britaniji, za poređenje, prosečna osoba samo na ispiranje klozetske šolje troši više od 50 litara dnevno. Najviše se za ličnu upotrebu vodu troše u Sjedinjenim Državama. Ta potrošnja drži svetski rekord: 600 litara dnevno.
Oni koji oskudevaju sa osnovnim potrebama, više obolevaju i veći broj prerano umire. Naročito deca. Prema podacima UNICEF-a svakoga dana na Zemlji umre 22.000 dece, a uzrok je siromaštvo. Mi to ne vidimo jer ta deca umiru u nekom mirnom kutku sveta, daleko od naše savesti. Nekih 28 odsto sve dece u zemljama u razvoju su neuhranjena. Najviše izgladnelih ima u Južnoj Aziji i pod-saharskoj Africi. Jedino je u Kini tokom nekoliko poslednjih dekada siromaštvo spalo sa 85 na 15,9 odsto stanovništva. Ostatak sveta je za isto vreme uspeo da glad smanji za samo 10 odsto.
U nekim zemljama, pa i bogatim, čini se da je siromaštvo „zarazna bolest". Nedavni, krajem prošlog juna meseca, izveštaj američkog Biroa za popis, otkrio je da je broj ljudi koji žive u siromašnim susedstvima porastao za 7,7 odsto od 2.000 do 2.010. godine. Izveštaj se osvrće samo na Sjedinjene Države. Neki drugi skorašnji podaci pokazuju da svaki četvrti Amerikanac živi u susedstvu u kome je siromaštvo postiglo cifru od 20 odsto. Svi ti najnoviji podaci ukazuju da se siromaštvo širi i to bez obzira na rasnu pripadnost stanovništva. Broj belaca koji žive u siromašnim četvrtima porastao je sa 11,3 odsto, koliko ih je bilo u takvim susedstvima 2000. godine, na 20,3 odsto 2012. Istina, u nekim državama Amerike broj onih koji žive u siromašnim delovima gradova se smanjio za nešto manje od pola procenta.
Američki Biro za popis definiše „zonu siromaštva" one delova, ili celine, ljudskih naselja u kome žive najmanje 20 odsto siromašnih. Po jednom njihovom izveštaju najizgledniji da žive u tim zonama su crnci, Indijanci i domorodci sa Aljaske, kao i pojedinci iz „neke druge rase". Porast siromaštva, a i pad „opšteg blagostanja", započelo je u Sjedinjenim Državama, tvrde mnogi analitičari, od onog trenutka kada je Amerika proglašena pobednikom Hladnog rata. Više nisu imali potrebu da bilo kome pokažu i dokažu superiornost njihovog kapitalističkog sistema. Nešto slično se događa i sa američkom demokratijom i slobodama.
U jednom nedavno objavljenom serijalu američkog dnevnika Njujork tajmsa, te prestižne novine tvrde da velike razlike u primanjima američkih stanovnika nisu posledica nekih „prirodnih" ekonomskih zakona, već da se radi o: „...našim smernicama i našoj politici. Ljudi su već zamoreni slušajući o skandinavskoj priči o uspehu, ali činjenica je da su Švedska, Finska i Norveška uspeli da imaju isti, ili veći, rast prihoda po glavi stanovnika nego što to imaju Sjedinjene Države, ali sa daleko većom jednakošću".
Dalje u tom serijalu tvrdi se da je Amerika pregažena novcem. Da se ekonomska nejednakost pretvara u političku nejednakost, a da politička nejednakost stvara povećanu ekonomsku nejednakost. U Sjedinjenim Državama vremenom su promenjena „pravila igre" i to na štetu zaposlenih.
Deca na granici
Prosečna primanja su manja nego što su bila pre četvrt veka, a porast bogatstva otišao je onima na vrhu američke ekonomske piramide. Od 1980. godine, to bogaćenje bogatih je poraslo skoro četiri puta. Ideja je bila da će bogati tim novo-pridošlim bogatstvom otvarati nova radna mesta, ali je novac otišao u tople krajeve Kajman ostrva i sličnih „bankarskih oaza". Amerikanci sa srednjim obrazovanjem izgubili su tokom poslednjih 35 godina čitavih 13 odsto svojih prihoda. Danas je Amerika po svetu poznata i zbog jedne svoje sasvim drugačije osobenosti - sa samo pet odsto svetskog stanovništva, zemlja ima četvrtinu svih robijaša na planeti.
Pojedini šefovi velikih kompanija zarađuju 331 put više nego njihovi zaposleni. Prosečan američki radnik zaradio je godišnju platu od 35.239 dolara, dok je za isto vreme prosečni direktor u džep stavio 11,7 miliona. Konzervativna mitologija tvrdi da su siromašni siromašni po sopstvenom izboru, jer neće da se potrude. Još jedan mit nam govori da rukovodioci zarađuju mnogo puta više novca zato što oni kreiraju radna mesta. Problem je u tome što su mnogi imućni Amerikanci nasledili svoje bogatstvo i nisu ništa kreirali. Istina je da postoje najmanje desetak prepoznatljivih načina kojima „sistem" stavlja običnog radnika u izrazito nepovoljan položaj. Jedan od njih je i „izvoz radnih mesta". Naime, američke kompanije sele svoje fabrike u zemlje gde su radnici mnogo manje plaćeni.
A u tim zemljama u razvoju na vlasti su, na jedan ili drugi način, velike multinacionalne kompanije. Kada je 2002. godine Luiz Inacio Lula da Silva pobedio na predsedničkim izborima, prvo što je rekao bilo je sledeće: „Do sada je bilo lako. Težak deo počinje sada". Odmah nakon njegove inauguracije brazilska valuta je pala u vrednosti za 30 odsto, šest milijardi dolara izvučeni su iz zemlje koja je odmah proglašena „rizičnom za investicije i kredite". Lula je tada prokomentarisao jednom svom prijatelju: „...Mi smo u vladi ali nemamo moć. Moć danas je globalna moć velikih kompanija i moć finansijskog kapitala".
A rešenja ekonomske nejednakosti u Sjedinjenim Državama lebde svima pred očima, ali zahuktala mašina američke politike na njih ne obraća pažnju. Naime, oni koji imaju više morali bi da plaćaju veće poreze. Ne radi se ovde o pravdi, već o pragmatizmu - bilo bi svima bolje i bezbednije, čak i bogatim. Čak i ekstremno bogatim. U Sjedinjenim državama neophodan je ne samo „rat protiv siromaštva", već i rat za očuvanje srednje klase. Ne radi se o tehnikama ekonomije, već o praktičnoj politici. Ne radi se o ekonomskim zakonima, već o zakonima koje su Amerikanci sami napisali. Već su neki bogati, ili ekstremno bogati, Amerikanci shvatili da propadanje srednje klase nije dobro ni za njih.
Recimo, direktor jedne od najvećih elektronskih firmi na svetu zabrinut je srozavanjem kupovne moći američke srednje klase jer je taj sloj ljudi najznačajniji kupac proizvoda te kompanije. Neki od tih veoma bogatih Amerikanaca javno se zalažu za povećanje minimalnih prihoda, kao i za povećanje poreza bogatijim. Sada se u Sjedinjenim Država po manjoj stopi oporezuje kapital od stope poreza na plate. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Varen Bafet, predlaže da se imućni plaćaju najmanje 30 odsto poreza na svoje prihode. Kako tako nije slučaj danas, Amerika polako, i ne tako polako, stvara sve veći broj osiromašenih građana. Kao da to nije samo po sebi dovoljno, u zemlju stiže i sirotinja iz inostranstva.
Najnoviji ilegalni emigranti u Sjedinjene Države postali su ogromna glavobolja za pogranične autoritete. Radi se o deci koja prelaze granicu bez pratnje ikoga starijeg. Ni roditelja, ni rođaka, a ni punoletnog suseda ili poznanika. Ta deca preskaču preko žice, preko zidova, gaze preko potoka i preplivavaju reke. Ne plaše se da će ih pogranične patrole videti i privesti. Ne plaše se jer deca i hoće da budu viđena i uhvaćena. Uvek i kada se to dogodi na teritoriji Sjedinjenih Država. Makar nekoliko metara unutra. Ta deca stižu iz Gvatemale, Hondurasa, El Salvadora i Meksika, bežeći od nasilja svojih zemalja i od nemaštine.
Poslali su ih njihovi roditelji, same i nezaštićene, jer su procenili da u Americi imaju veće mogućnosti da prežive. Takođe, počele su da kolaju glasine da će Sjedinjene Države „ozakoniti" svakog maloletnika koji stupi na njihovu teritoriju. To nije tačno, ali je u praksi toj deci „zagarantovano" najmanje od 5 do 10 godina procedure pravnog rešavanja. Osim Meksika, Sjedinjene Države nemaju granica sa bilo kojom zemljom Centralne Amerike, te ne mogu da decu utrpaju u autobus i izruče ih s druge strane međunarodne crte. Kako se radi o desetinama hiljada ilegalnih maloletnih imigranata, avionski prevoz bi bio veoma skup. Za sada jedno je sigurno - nije proglašena amnestija u Sjedinjenim Državama i neće „svi dobiti zelenu kartu".
Tokom 2012. godine, u Ameriku je samostalno ušlo 13.000 maloletnih. Od početka ove godine do sada skoro 50.000 i sa procenom da će do kraja septembra taj broj porasti na od 90 do 100.000. Sledeće godine, predviđa se, taj bi broj mogao da se duplira. Sa desetine hiljada maloletnika koje ne mogu da vrate u Meksiko jer ta zemlja nema nikakvu obavezu za decu iz Gvatemale, na primer, američke migracione vlasti našle su se u čudu. Državni sekretar Džon Keri, dok je početkom jula bio u Panami na ustoličenje novog predsednika te zemlje, razgovarao je se predsednicima centroameričkih zemalja da im rekao da objasne svom stanovništvu da ne šalju decu u Države. Izazov za Kerija i autoritete Srednje Amerika je i taj da je teško objasniti narodu da će sva deca biti vraćena u svoje domove i da nema mogućnosti da im se dozvoli boravak u Americi.
Teško će biti opovrgnuti glasine o amnestiji sve dok u Sjedinjenim Državama ne pronađu neki sistem da spakuju i isprate decu van svojih granica, a da pri tome proces deportacije ne traje godinama. Po važećim zakonima sva deca imaju pravu da ih zastupa neki advokat. Naravno da i te advokate plaća federalna američka vlast. „Ne šaljite decu na granicu", poslao je poruku tokom jednog TV intervjua od 26. juna američki predsednik Barak Obama.
„Mi čak i ne znamo koliko njih uspeju da pređu na američku teritoriju, a koliko postanu žrtve kriminala i seksualne trgovine, ni koliko njih pogine kad padnu sa voza".
U svom tekstu za madridski El mundo njihov dopisnik iz Amerike, Rui Fereira (sarađivao nekoliko puta sa Tabloidom), između ostalog piše i sledeće: „...Ana, koja sad živi sa svojim rođacima u Majamiju, priča kako je tokom njene odiseje bila seksualno iskorištavana i kako su joj šverceri, kojima su njeni roditelji platili 5.000 dolara da je prebace iz Gvatemale u Ameriku, pretili...". Govorili su joj da će je ubiti ukoliko ne uradi ono što su od nje zahtevali. Ona je ispričala kako su je silovali 14 muškaraca, i kako su prelazili preko pustinje da bi stigli do granice. Anina priča nije jedinstvena i američki autoriteti već otprilike znaju kako se odvijaju operacije švercovanja maloletnika.
Ponekad ih šverceri, poznati kao „kojoti", napuste na sred pustinje pokazavši im u kom pravcu trebaju da nastave. Deci ne ostaje ništa drugo nego da hodaju kroz pustinju i da došavši, ko preživi, do reke Rio Grande, preplivaju i stignu do Sjedinjenih Država. Mnoga od te dece jedini dokument koji imaju je njihova krštenica. Poneko od njih ima i broj telefona nekog svog rođaka koji živi u Americi. To švercovanje maloletnika je jedna prljava operacija i metode „rada" još se razvijaju. Čak je i vlada Hondurasa tražila od Vašingtona da honduraška deca ostanu u Sjedinjenim Državama. Takođe je sve jasnije da šverceri opojnih droga koriste situaciju sa decom da bi „razvukle" američke granične patrole.
Tokom prošle godine duž meksičko-američke granice živote je izgubilo 445 ilegalnih imigranata svih uzrasta. Nedavno je američka policija pronašla telo jednog dečaka na prostoru južnog dela Teksasa. Identifikovan je kao Gvatemalac i zvao se Gilberto Francisko Ramos Huarez. Nosio je farmerke, par crnih čizama i bele brojanice. Nije nosio ni majicu ni košulju. Policija veruje da je umro od toplotnog udara. Inače, duž granice patrole i s jedne i s druge strane često pronalaze raspadnute leševe. A prošlog juna američki sud proglasio je krivim agenta granične patrole koji je pucao u lice petnaestogodišnjeg Meksikanca i ubio ga na licu mesta. Problem je još i u tome što je agent bio na američkoj, a dečak na meksičkoj strani granice.
Prvo je policija isprela priču da je mladi Meksikanac bacao kamenice na pograničnu patrolu, ali je sud ustanovio da ta verzija nije držala vodu. Dečak se s drugovima igrao na meksičkoj teritoriji i nije ni slutio da se nalazi na nišanu. Agent koji je pucao preziva se Mesa, jedno od tipičnih latinoameričkih prezimena. Iako američke patrole, isto kao i meksičke, nemaju formalno pravo da operišu na suprotnim stranama, u praksi patrole prelaze granicu kad god im tako nešto zatreba. Međutim, Adriana Pinon, jedna od advokata ACLU-a (Američka unija za građanska prava), tvrdi da je preko granice severnoamerička policija ubila najmanje šest Meksikanaca od 2010. godine do sada.
Ko se seća "suštine hrišćanstva"?
Kada je američka pogranična vlast prve nedelje jula u nekoliko autobusa vozila nedokumentovane emigrante zadržane u Teksasu ka jednom centru za procesiranje u državi Kalifornija, njima je put blokiralo nekoliko stotina građana koji su mahali zastavama i uzvikivali - „Idite kući!". Autobusi nisu mogli da proslede i sada vlasti spremaju da sastave veću kolonu autobusa ali da ne objave ni kada kreću ni kuda će proći. Širom zemlje postavlja se pitanje šta bi federalna vlast trebalo da uradi sa talasima novih ilegalnih emigranata. Gde da ih smeste i kako da organizuje ogromni posao procesiranja. Neke crkve ponudile su svoje usluge.
Katolička nadbiskupija iz kalifornijskog grada San Bernandino bila je jedna od prvih crkvenih ustanova koja je ponudila smeštaj za emigrante, rekavši da o tome nemaju šta da razmišljaju jer je takva pomoć u „suštini hrišćanstva". Sakupljaju novac, hranu, odeću... Prikaz situacije oslikava stanje emigracione politike Sjedinjenih Država gde američki Kongres odbija da izglasa reforme po tom pitanju.
Naime, Senat, gde Demokrate imaju većinu, je izglasao izmene zakona, ali Predstavnički dom, gde su Republikanci na vlasti, ne žele da podrže Belu Kuću iz koje Barak Obama poručuje da će mimoići Kongres i koristiti svoja predsednička ovlašćenja. Problem je u tome što su njegova ovlašćenja ograničena.
Obama je tražio od Kongresa dodatna novčana sredstva i dodatna ovlašćenja da bi bilo lakše deportovati nove ilegalce, uključujući i maloletnike, da se zaposli veći broj sudija i otvore novi centri za prihvatanje, ali je Predstavnički dom odbio da reaguje. To se događa skoro godinu dana nakon što je Senat usvojio nove migracione zakone s namerom da se reši problem koji predstavlja 11,5 miliona ilegalnih emigranata koliko sada nalazi u Sjedinjenim Državama.
Odluku da ne odobri reforme u Republikanskoj partiji drže najkonzervativniji kongresmeni koji se ne obaziru na svoje kolege iz partije da će zbog takve politike izgubiti glasove američkih državljana latinoameričkog porekla.
A upravo je veći broj tih glasača prošlog 4. jula postali državljani Amerike. Tokom prve nedelje ovog meseca 9.000 legalnih rezidenata postali su američki građani. Inače, svake godine stotine hiljade ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama postaju punopravni državljani te zemlje. Oko osam miliona emigranata, u ovom trenutku, stekli su uslove da podnesu zahtev za državljanstvo ali se godišnje manje od 10 odsto odlučuje za to. Nakon pet godina kao legalni rezident svako može da podnese zahtev za državljanstvo, a sam proces traje u proseku dve godine. Trećina novih državljana su Latinoamerikanci, trećina iz Azije i ostatak su „ne-hispanik" belci i crnci.
Najviše novih državljana poreklom su iz Meksika, potom Filipina, Indije, Dominikanske republike i Kine. U poslednjih 13 godina najmanji broj novih državljana postalo je to 2013. godine, njih 453.063. Najveći broj položilo je zakletvu 2008. godine, 1,1 milion. U proseku 680.000 hiljada ljudi svake godine postaju Amerikanci. A prošlog 4. jula njih 25 postali su novi državljani tokom ceremonije u Beloj Kući gde sa nakon polaganja zakletvi slavili uz roštilj i u društvu američkog predsednika. Ali tokom tog istog 4. jula, američkog državnog praznika, nekih 65 miliona građana, po zvaničnim izveštajima, slavili su siromaški.
A 1.
Hilarin honorar podigao graju
Bračni par Klinton, Bil i Hilari, nemaju problem siromaštva, ali ponekad imaju problem bogatstva. Od kako su 2000. godine napustili Belu Kuću Klintonovi su sebi inkasirali nešto preko 100 miliona dolara. To je glavni razlog što ih mnogi Amerikanci gledaju s nepoverenjem, kao neke koji su se izdvojili od realnog života u zemlji s problemima. Hilari i Bil takođe su vlasnici nekoliko stambenih objekata. Problem, izgleda, ne leži u činjenici da imaju pozamašnu sumu dolara, već način kako su do njih došli. Držanjem govora uz honorare od po nekoliko stotine hiljada dolara za svaki nastup.
Govore koje je držao Bil Klinton uglavnom su plaćali dva bankarska džina -Sitigrup i Goldman Sahs. Držao je govore od Njujorka, preko Pariza, Južne Karoline, Kuvajta, Čikaga...
Dobio je 250.000 dolara da bi održao govor u Američkoj privrednoj komori u Kairu. To je bilo za vreme predsednika Hosnija Mubaraka koga je Bil nazvao prijateljem. Njega i njegovu familiju. U Kuvajtu je od Kuvajtsko američke fondacije naplatio 175.000. Niko ne sumnja da je Bil bio plaćen za neke druge, političke, usluge i ne samo za lepu priču. A šta je Hilari radila u međuvremenu?
Ona je takođe nastupala pred publikom i studentima, i za to debelo naplaćivala. Poslednji nastup, oko koga se podigla povelika prašina, bio je krajem juna na Univerzitetu u Nevadi - Las Vegas i tamo je dobila honorar od 225.000 dolara. Bilo je to na večerinki tokom koje je taj univerzitet sakupljao priloge za svoje aktivnosti. Ulaznice su koštale i do 20.000 dolara po glavi. VIP glavi, a redovna ulaznica koštala je 200 dolara. Potom su se pobunili studenti koji su zahtevali da taj novac odmah vrati da bi se on upotrebio za pomoć studentima jer je školarina tokom poslednjih godina porasla čitavih 17 odsto.
Hilari je prve nedelje jula izjavila da će taj novac otići jednoj humanitarnoj organizaciji. Istina, to je Klintonova fondacija. Upućeni tvrde da Hilari grčevito skuplja novac jer misli da će je biti potreban tokom njene predsedničke kampanje 2016. godine.