Kontranapad

Autokratija na delu: slučaj samozvanog vođe odbojkaške organizacije, Aleksandra Boričića

Kult lažnog autoriteta

Vođe u sportu su nezamenjljive. Kao što Srbija ne može bez njih, tako se ni srpski sport danas ne može zamisliti bez autokratskih lidera. Oni bar tako misle, a sportska infrastrukura se tome povinuje. Loši rezultati ili promašaji koje uzrokuju vođine odluke nisu dovoljni za konsekvence prema najodgovornijem. On svoju odgovornost prevaljuje na nesposobnost onoga ko je njegov izbor. On je uvek u pravu i zaštićen je svojim "autoritetom" koji osiguravaju i čuvaju njegovi podanici.

Miroslav Vislavski

Najautoritarniji među vođama u sportu je nesumnjivo Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, koji je četvrt veka predsednik nacionalnog saveza. Okružen svojim pratiocima još iz prvih godina vladanja, formirao je okoštali sistem koji predstavlja on. Drugi u tom sistemu ne postoji. Ni Skupština, ni Upravni, Nadzorni odbor.

Niko ne može niti sme bilo šta da uradi bez vođinog znanja ili mišljenja. Odbojkaški klub Vojvodina je u zadnjoj deceniji prošlog veka, stavio sve svoje izuzetne potencijale u službu jugoslovenske (srpske) odbojke. Dao je sve najvrednije - igrače, stručnjake, marketing, sopstveni neprikosnoveni autoritet u odbojkaškoj infrastrukturi, značajan deo materijalnih resursa, uključujući novac na raspolaganje Boričiću i njegovim najbližim saradnicima. Kadrovi koje je davao OK Vojvodina, rotirali su bez predugog zadržavanja. Demokratski!

Nisu se "otimali" o funkcije. I dok je Boričić kao apsolutni gazda u Crvenoj zvezdi čvrsto držao poziciju u Savezu, ne "opterećujući" druge, Vojvodina je davala Rajka Kijca, Miroslava Vislavskog, Uroša Timotić, Dobrivoja Antonića, Gorana Ćatu. Svi su imali određeni period u mandatu. Onda je došao trenutak kada su Vojvodinaši (igrači i treneri) pod grbom jugoslovenske reprezentacije izborili našoj odbojci poziciju u svetu, zbog koje su najmoćniji čelnici u ovom sportu bili primorani da povere mesto našem predstavniku u vrhu evropske konfederacije i svetske federacije. Pošto je Predsedništvo OSJ činilo petoro članova, a zapravo su bili predstavnici najuticajnijih klubova - Vojvodine, Crvene Zvezde, Partizana, Budućnosti (Podgorica) i Budvanske rivijere, Boričić je lako došao do borda Evropske i Svetske odbojkaške organizacije. Ne pričajući mnogo, mudro (lukavo) je gradio svoju poziciju zahvaljujući sjajnim rezultatima naših selekcija i jačao svoj autoritet u srpskoj, ali i međunarodnoj odbojci.

Vlasti u Srbiji, nikad zainteresovane za suštinu, rukovođene površnim odnosom prema zbivanjima u sportu (i u drugim oblastima takođe) doprinosile su nekritičkim pohvalama na račun Boričića jačanju kulta ličnosti u odbojkaškoj organizaciji, ali i šire u sportu. Tome zahvaljujući, postao je lider u Sportskom društvu Crvena Zvezda, društvu bez posebnih ingerencija u vođenju politike razvoja klubova koji su u njemu učlanjeni. Kada je bio u situaciji da popravi stanje u Fudbalskom klubu, vešto se izmigoljio ne dovodeći u pitanje već stvorenu mit o sebi kao harizmatičnom sportskom autoritetu.

Svedoci iz vremena ostvarivanja najvećih uspeha odbojkaške reprezentacije znaju, a istorija pamti da su najveće zasluge imali igrači: pokojni Žarko Petrović, Slobodan Kovač, Nikola i Vladimir Grbić, Đula Mešter, Đorđe Đurić, Vladimir Batez, Slobodan Boškan, Andrija Gerić, Igor Vušurović, Veljko Petković, Goran Marić, Edin Škorić (svi sa reprezentativnom karijerom u Vojvodini), Dejan Brđović i Rajko Jokanović (karijera u Crvenoj Zvezdi) te Goran Vujević, Željko Tanasković i Ivan Miljković (sa karijerom u Partizanu), predvođeni Zoranom Gajićem i saradnicima Jovicom Cvetkovićem, Bogdanom Sretenovićem, Draganom Mihailovićem, Nedžadom Osmankačem...

Njihove medalje koje su donosili sa Olimpijskih igara, Svetskih i Evropskih prvenstava u periodu 1995 - 2001 su osvajane pod uslovima koje im nije obezbedio Odbojkaški savez (čitaj: Boričić)!

U godinama nakon međunarodnih sankcija, trenirali su u neuslovnim salama, nisu bili jednoobrazno obučeni na treninzima zbog oskudice u opremi, imali su samo jedan ili dva kompleta opreme za utakmice, neadekvatne patike, nisu imali odgovarajuće rekvizite za rad, odsedali su u skromnim hotelima, vozili se lošim autobusima, putovali po svetu pod teškim uslovima, neka putovanja su trajala preko trideset sati... Nekada je bilo prosjačenja, dugovanja i varanja... Sećam se velikih dugova koji su bili prema Inex turistu, zbog kojih je direktor Jovan Burmaz morao da ode iz agencije, našavši se u novoformiranoj agenciji "Plavi, plavi" u kojoj je i danas. Sve zbog prijatelja iz odbojke! Najveće uspehe su postigli reprezentativci na parketu, a često su za protivnike uz rivale imali sudije ili vrh međunarodne odbojkaške organizacije.

Unazad nekoliko godina se po Beogradu širi priča da Srbija ima najbolju "primačku dijagonalu": Boričić - Milošević (Ševa) ceneći da su moćni da nameste grupu u kojoj ćemo se takmičiti ili sudiju koji će nas zaštititi. Ali, to je džaba! Nema tako briljantnih rezultata koje smo postizali bez takve logistike! Najočitiji primer nepravdi koje su nam pričinjavane, bila je oteta titula svetskog prvaka 1998. u Japanu.

Tada su naši mladići poraženi u finalu od Italijana čiji su igrači bili dopingovani, što je potvrđeno na doping testu! Po nalogu predsednika Meksikanca Akoste, ćutali smo da ne bi nastao međunarodni skandal.

Umeo je Boričić da odćuti i tada, ali i kada nam je sa prvim bombama po Novom Sadu i Beogradu 1999 izrečena zabrana nastupa u međunarodnim takmičenjima. Na suspenziju sam tada reagovao ja, u svojstvu predsednika OSS i predsednika Udružanja klubova saveznih liga. Pisao sam oštar protest predsedniku CEV (Evropska odbojkaška konfederacija) Ralfu Andrezenu, a predsednik OSJ Aleksandar Boričić nije stavio svoj potpis na takav tekst. Šta više, kada smo se sreli 2000. godine, na finalu Svetske lige u Roterdamu izvinjavao se Nemcu zbog oštrog tona i "neprimerenih" reči u pisanom protestu.

Vođa je znao kada treba da ćuti, kao što je znao da kažnjava one koji su ga izneverili. Svojevremeno je zbog "iskakanja" (bolest je bila u pitanju) iz programa kvalifikacija za Olimpijadu 1996, našeg najtrofejnijeg trenera u muškoj klupskoj odbojci Milorada Kijaca, stavio krst na njegovo ime i nikada mu nije pružio šansu da vodi nacionalni tim. Draži su mu bili treneri iz "regiona" i inostranstva.

Danas, kada je nacionalni tim već pola godine bez selektora, saopštava da "stranac neće biti selektor". Malo ko razmišlja da je nakon najuspešnijeg selektora u istoriji naše odbojke Zorana Gajića, poverenje davano Crnogorcima, Veselinu Vukoviću i Igoru Kolakoviću, ili Srbinu sa Italijanskim državljanstvom Ljubi Travici. Dakle, četrnaest godina je prošlo, a da selektor naše reprezentacije nije bio iz Srbije! Danas Srbija ima veliki broj istaknutih odbojkaških stručnjaka rasutih po svetu ili trenutno bez pravog angažmana.

Najbolji i najtrofejniji trener Zoran Gajić je u Beogradu i Novom Sadu, a Aleksandar Boričić traga za selektorom. Iako je Gajić u punoj snazi, ima 55 godina, briljantnu trenersku internacionalnu i reprezentativnu karijeru, Boričić ga i ne pominje. Zašto? Zli jezici govore da mu se Gajić odupirao u vreme svoje izuzetne moći kao trofejni selektor, nezadovoljan šibicarskim vođenjem reprezentativnog programa. S razlogom, jer je Bora ipak jedna jajara, bez obzira na vrtoglavu međunarodnu karijeru. Nikada nije plaćao igrače, držao ih je na uzici, davao na kašikicu...

Njegova Zvezda je aktuelni šampion, ali ne igra Ligu šampiona, poput kontraverznog Nebojše Čovića koji kao predsednik KK Crvena zvezda vodi klub čija ekipa puni Arenu i pravi spektakl od svake utakmice.

Boričićeva Zvezda i Golijaninov Partizan igraju "DERBI" pred stotinak - dvesta gledalaca. Istina, devedesetih su nastupali pred 10.000 gledalaca, ali u Novosadskom SPENSU kao gosti Vojvodine koju sam ja predvodio kao generalni direktor kluba. Na moju žalost danas i Vojvodina igra u maloj Sali SPENS-a pred 400 - 500 gledalaca sa Zvezdom ili Partizanom.

A odbojkaška organizacija ćuti...Dakle, vođa se lomi kome da poveri ulogu selektora nakon odlaska Igora Kolakovića. Hteo bi Nikolu Grbića, a glasine kažu i Slobodana Kovača. Grbić je harizmatičan, ali je tek počeo kao trener. Da li je rizik staviti preiskusnog igrača koji je igrao i sa nekolicinom aktuelnih reprezentativaca, ali ujedno neiskusnog trenera za selektora tima koji se nije odrekao svetske elite?

Slobodan Kovač je nastavio nisku sjajnog rada u Iranu koji su trasirali Jovica Cvetković i Zoran Gajić. Ima čvrst i unosan ugovor. Tu su i drugi iskusni kandidati poput Bogdana Sretenovića, Jovice Cvetkovića, Milorada Kijaca, pa trofejni Darko Zakoč ili možda Dejan Brđović (opet se neki pozivaju da je bio na osnivačkoj Skupštini SNS te da bi to mogao biti vetar u leđa), Željko Bulatović... Ne treba zaboraviti ni Aleksandra Seničića, Zoran Terzić...Od mlađih tu je Slobodan Boškan koji vodi Budvansku rivijeru I selektor je Crne Gore ili Dragan Đorđević...

O njima Boričić ne razmišlja, ali bi morala trenerska struka i odbojkaška organizacija. Ako bi Nikola Grbić prihvatio poziv, šta će biti sa bratom Vladimirom koji je zainteresovan da bude predsednik OSS i napusti mesto u senci animatora odbojkaških početnika ili zabavljača odbojkaških cirkusanata na pesku. Koliko god su veliki igrači, Nikola i Vladimir u isto vreme na ključnim mestima u odbojkaškoj organizaciji - nije pametan potez. Uzgred, Nenad Golijanin već četvrt veka čuva leđa Aleksandru Boričiću. Vreme je da mu Boričić vrati bar deo lojalnosti koju je Golijanin pokazivao prema VOĐI. Dilema koliko je drago, a Bora je jedan. On donosi odluke. U njegovim rukama je Srpska odbojka!

Odbojkaški savez Srbije danas opslužuje dvadesetak zaposlenih, brižno odabranih poslušnika velikog vođe.

Država je u vreme njegove prisne Ministarke Snežane Samardžić Marković, dobro odrešila kesu i obezbedila optimalne uslove za rad kancelarije. To je za pohvalu, kao i što danas izdvaja oko milion evra za nacionalne selekcije.

Uz to, Odbojkaški savez Srbije uzima svake godine globu od igrača koji nastupaju u inostranim klubovima, tako da svaki mora da plati između 3.000 i 6.000 evra za takozvani sertifikat koji daje nacionalna kuća odbojke. Po tom osnovu prihoduje godišnje oko milion evra. Od sponzora, među kojima su najmarkantniji VIP i Winer šted., prikupi se preko milion evra. Dakle, nesumnjiva je zasluga vođe u formiranju budžeta. E, sad je zanimljivo kako se raspolaže sa tim sredstvima...

Ovim pitanjima se niko ne bavi. Ni organi OSS, ni nadležne državne institucije, niti bilo ko u odbojci sme da pita kako se gazduje sa značajnim sredstvima za ovaj sport. Zna se samo da klubovi grcaju, da se odbojka vratila u amaterske okvire, a od ta četiri miliona evra, superligaši dobiju po deset lopti! I moraju da plate kotizaciju (porez) za svaku takmičarsku godinu!