Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' (4)

Drug Krcun i drug Pera

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Objavljeno je nekoliko obimnijih knjiga o Brionskom plenumu, političkom smaknuću Aleksandra Rankovića. Većinu tih knjiga sam pročitao. U svojim tekstovima, koje Magazin Tabloid objavljuje pod nadnaslovom: "Posledice Brionskoga plenuma", nastojim da pišem samo o onome što je meni lično, neposredno i / ili iz zvaničnih, poverljivih i vrlo poverljivih (neke i sa naznakom: Strogo poverljivo . Otvara isključivo naslovljena ličnost. Posle čitanja vratiti pošiljaocu!) poznato, o čemu sam razgovarao sa brojnim najvišim funkcionerima u YU, posebno sa Slobodanom Penezićem i Petrom Stambolićem.

Vest o pogibiji Slobodana Penezića zatekla me je u autobusu na putu od Ljubljane ka Kranju. Pored mene sedeo je Milojko Drulović - Čiča. Bili smo toga dana na Kongresu urbanista Jugoslavije (mikro planiranje, kao deo opšte-društvenoga planiranja razvoja Jugoslavije). Toga dana u 15 sati slušali smo u autobusu vesti („Novosti dana„) Radio Beograda 1., i prva vest je bila o Krcunovoj pogibiji.

Tada i kasnije, bio sam siguran - Krcun je izvršio samoubistvo! Znam da je i Mihajlo Švabić isto pomislio, pisao je i on o tome. Mene je razuverio drug Desimir Jovović-Čiča, stari komunista, učesnik Pete ilegalne konferencije KPJ održane 1940. u Zagrebu. Bio je predsednik Kontrolne komisije CK SK Srbije kad je Krcun poginuo. Pričao mi je da je bio istoga dana na uviđaju i opisao stanje: bila je kiša, drum mokar, auto je putovao velikom brzinom, šofer Lomić skliznuo je sa druma, nije mogao da vozilo vrati i punom brzinom udarili su u drvo. Na licu mesta poginuli su šofer, Krcun, koji je sedeo pored šofera, i Lazarević, koji je sedeo na zadnjem sedištu iza Krcuna, ugruvali su se ali ostali nepovređeni Olga Živković i Ljuba Mijatović. Olga je sedela u sredini , između Lazarevića i Mijatovića .

Otkuda i zašto sam pomislio da je Krcun izvršio samoubistvo?

Odgovor je malo duži i ja ću opisati najvažnije momente koji su tada okruživali i optuživali Krcuna. Te momente sam znao iz neposrednoga razgovora sa Krcunom, delimično i iz nekih poverljivih informacija koja su tih dana bile vrlo aktuelne, a tangirale su Krcuna.

Ovde bih još dodao: čim smo čuli vest o Krcunovoj pogibiji, Drulović i ja odlučili smo da se odmah vratimo za Beograd (Kongres urbanista trajao je još dva dana). Da se vratimo da bismo bili od pomoći drugu Jovanu Veselinovu, jer je bilo jasno da će on oko sahrane imati najviše posla, mora održati na grobu i posmrtno slovo u počast Predsedniku Izvršnoga veća Srbije, članu Izvršnoga komiteta SK Srbije, komesaru legendarne Druge proleterske brigade...

„...Sve zbog nekog pišljivog prisluškivanja„

Vratili smo se spavaćim kolima. Ujutru obojica smo se obrijali u spavaćim kolima, stigli u Beograd dosta rano. Drulović je otišao u svoj stan, a ja sam pešice uz Balkansku, pored "Moskve" prešao na drugu stranu ulice i vrlo rano stigao u svoju kancelariju, CK SK Srbije, na Trgu Marksa i Engelsa. Usput sam kupio "Politiku" i "Borbu" i počeo da ih prelistavam. Ubrzo je stigao i Jovan Veselinov, koji je inače redovno dolazio tek oko 10 sati. Desetak minuta kasnije kod Veselinova ušao je Aleksandar Ranković. Budući da sekretarica Jelene Zečević nije bila prisutna, Veselinov je zamolio mene da dođem do njega. Kad sam ušao on je sedeo, Ranković je stajao. I Veselinov pokazuje rukom na mene i veli Rankoviću: „...Drug Pešaković, Topličanin. Naš gore list!„

Ranković mi je pružio ruku, pozdravili smo se i on je na Veselinovljevo mene predstavljene kazao: "Milo mi je!" To me malo zbunilo, ali ni tada ni sada mi se nije svidelo to „milo mi je!". Tumačio sam to kao provincijalno izražavanje, oskudicu u rečniku, mada vrlo iskreno, osećajno. Veselinov me je zamolio da za njega i „Druga Marka" poručim u bifeu po kafu u po jedan francuski konjak - Martel. Došlo je posluženje, njih dvojica su se počastili, za sve vreme Veselinov je sedeo, Ranković je stajao. Kad je Ranković otišao Veselinov mi kaže: „...Ako niste znali ko je vlast u Srbiji, sada da znate. Marko i ja eto za 10 minuta odredili smo ko će biti novi predsednik Izvršnog veća Srbije. Odlučili smo: drug Dragi Stamenković, koji je tada bio sekretar Gradskog komiteta SK Srbije u Beogradu...".

Pišem o ovome detaljnije iz dva razloga: taj susret sa Rankovićem bio je jedini moj susret s njim, nikada reč progovorili nismo. Sa svim drugim „vrhovnim„ počev od Tita, Kardelja, Bakarića, Stambolića, Đilasa...više puta sam se sretao i što bi se reklo u četiri oka razgovarao, pitao, komentarisao...

Drugo, istoga dana uveče u "Maderi" se pričalo: „...Novi predsednik RIV biće Dragi Stamenković". Mnogi članovi Izvršnoga komiteta bili su ljubomorni-kako "Madera" sve to zna a još Izvršni komitet o tome nije razgovarao!?

Kad sam nekima ja objasnio šta je ujutru 7. novembra bilo u kancelariji druga Veselinova-bili su pomalo nezadovoljni, da oni sve to slušaju iz druge, treće ruke. Ponavljam: nikada se sreo sa Rankovićem nisam, razgovarao nisam. Napisao sam mu jedno pismo kad je već bio "u autu". Javio mi se telefonom da je u Dubrovniku, čim se vrati u Beograd pozvaće me. Iza toga je umro. Dakle: nikada se nismo sreli, niti o čemu razgovarali, čak ne ni preko pisama. Njegovu suprugu, Slovenku (a veću srpkinju od brojnih drugih srpkinja u CK Srbije i CK Jugoslavije!) drugaricu Slavku (Ladislavu ) poznavao sam još od 1948. Bili smo obadvoje studenti, radili u Univerzitetskom komitetu KPJ beogradskog univerziteta. Sekretar nam je bio Danilo Purić, a kancelarije iznad "Mažestika"- danas je to zubna ordinacija Doma zdravlja „Stari grad" .

Kad smo završili studije, nekoliko puta smo se sreli na savetovanjima ekonomista Srbije. Na jednom savetovanju u Novom Sadu Slavka je imala referat. Dok je čitala svoj tekst za katedrom pozlilo joj je, pala je u nesvest. Odveli su je u ambulantu. Dr. Kosta Mihajlović, organizator toga savetovanja, nastavio je i okončao čitanje Slavkinog referata. To Slavkino onesvešćivanje - komentarisano je i kasnije: „...Eto, ona i zdravlje svoje žrtvuje za nauku, politiku, nastojanja republike Srbije!"

Posle Rankovićeve smrti češće smo se sretali , diskutovali po najviše o SKOJ-evskim danima, aktuelnoj situaciji, porodicama. Često je u tim našim razgovorima učestvovao i njen sin Slobodan, snaha Merima, supruga Milivojeva, Rankovićevoga sina iz braka sa Anđom, koja je poginula partizanima 1942. godine - proglašena je za Narodnoga heroja Jugoslavije. Namerno pominjem njihovoga sina Slobodana; obrazloženje je sledeće: posle oslobođenja Tito je svom sinu iz veze sa Hertom (Has), malome Miši, dao ime: Aleksandar. Po imenu svoga najboljega druga Aleksandra Rankovića. Ranković je svome sinu dao ime: Slobodan, po imenu Slobodana Penezića, tada načelnika OZNE za Srbiju. Petar Stambolić je svome sinu dao ime: Mihajlo, po ilegalnom imenu dr. Blagoja Neškovića...i tako dalje. Tada su neke tek rođene devojčice, posebno u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji dobile ime "Kaćuša"-po čuvenom, razornom oružju Crvene Armije.

Jedna "Kaćuša" umrla je drugog septembra 2016. Brojne devojčice rođene prvih godina po oslobođenju dobile su ime: „Svetlana„ - po imenu Staljinove ćerke; to ime bilo je ranije u Srba i Crnogoraca vrlo, vrlo retko! Tako je to bilo, pa kasnije jedan drugom o glavi radili: Tito Rankoviću, pa i Peneziću (o tome kasnije) Stambolić Neškoviću...Politika je kurva, veli narod!

Slavka Ranković i nije mnogo znala o tzv. Vrhovnoj politici , odnosima među republikama itd. Jer je bilo pravilo : Funkcioneri ne smeju ni sa svojim suprugama govoriti o „ tajnama„ i sl. Znam da joj je Ranković 16. juna 1966. godine, kada ga je Tito optužio za prisluškivanje, za vreme obeda svojoj supruzi kazao šta se desilo i to još obrazložio rečima: „...Sve zbog nekog pišljivog prisluškivanja, ako ga je uopšte i bilo!„

Kasnije, ponavljam, niko pa ni Tito, nije dokazao da je Tito prisluškivan i to još od Rankovića i njegove supruge! Sada ću ukratko opisati jednu situaciju koja se direktno mene tiče, pa i moga odnosa prema Slobodanu Peneziću.

"...Navija za Hajduk i piše latinicom..."

Postavljen sam za savetnika i RIV, sekretar Odbora za plan i finansije. Plan je tada bio vrhovni zakon skoro za sve i svašta u državi. Na jednom sastanku tzv. Predsedništva RIV - a (predsednik, potpredsednici i predsednici Odbora: za plan i finansije, za privatni sistem, za spoljnu i unutrašnju politiku i sekretar RIV-a) dok smo stojeći, pred razlaz, ispijali čašice, Penezić glasno, kao „iz neba , pa u rebra„ : „...Jebem ti ja moju obaveštajnu i moju personalnu službu, kad su one dozvolile da ovaj Pešaković...", pa mahnu rukom na mene, "...dođe za savetnika u moju vladu, a on piše isključivo latinicom, ne zna ćirilicu i još gore: on navija protiv "Crvene zvezde" a strasno za splitski "Hajduk"...

Neki od prisutnih promeniše se u licu, kao da me ožaliti, gotovo je sa mnom...U tome trenutku, Penezić prilazi meni, zagrli me i veli : „...E, mnogo volim da znam s kim posla imam. Pešak je otvoren, logičan, nabijene strasti, neće da te izda na prvoj krivini, kao što mnogi hoće...". I pozove konobara Milenka-Dalmatinca: „...Milenko, daj ti još po jedno piće za mene i Pešakovića!"

Moje su informacije, analize svi tamo cenili, osobito Penezi , jer sam ja pisao kraće, služio se ciframa, ali i narodnim poslovicama, citatima iz Gorskoga vijenca, Jesenjinovih i Dučićevih pesama, kratkim zapovestima čuvenih, pre svega srpskih vojskovođa...Krcun je govorio: "...Više i jasnije saznam iz njegove dve stranice teksta o Đerdapu, pruzi Beograd - Bar i drugo, nego iz 22. i 122. stranice nekih ljudi, koji mi dostavljaju svoje priloge..."

Godine 1963. bila je prva rotacija: Užičanin Milovan Đokanović, morao je da napusti mesto sekretara za opšte privredne poslove i analize i bio je predlog da mene postave na to mesto. Ja sam kategorički to odbio-ako sam funkcioner nisam sloboda, a ja hoću da upadnem i među navijače i pijance, i u mnoge druge sredine, u kojima nije mesto za državnog funkcionera. Uvažili su moje argumente i na to mesto postavili Andru Stokića, Veselinovljevog šefa kabineta, a mene na njegovo mesto. Nije mi se menjalo mesto u RIV-u, ali partijska odluka se mora poštovati. Kad sam došao kod Veselinova-preporodio sam se: nije bilo one nervoze, međurepubličke zajedljivosti, nervoza do usijanja. Posebno, jer kada sam kazao Veselinovu „...Ja sam po profesiji novinar, uvek sam se slobodno izjašnjavao i pisao, pisao po savesti i znanju, tako ću i kod Vas raditi, a da li je to uvek na liniji Partije-Vi cenite!"

Veselinov mi je odgovorio: „...Pa takav čovek meni i treba, da mi se argumentima i raznim predlozima suprotstaviš, pa samo putem protivrečnosti dolazi do istine. Ako ti misliš o svemu kao ja-onda ti meni i ne trebaš!"

Dobio sam krila! I danas kažem: Hvala drugu Veselinovu za sve ovo i ono i lepo i tužno što sam proveo pored njega, službeno 7. godina, privatno još šest, sve do njegove smrti. Ali...o nečemu kasnije!

Kad je mene UDB-a saslušavala 1978. pitala me je kako sam ja došao na funkcije i RIV-u, posebno za šefa kabineta Veselinova. Kazao sam da su mi rekli: "...Druže Pešakoviću, dobro poznajete privrednu problematiku, slobodno i argumentovano iznosite svoja razmišljanja, upravo danas takav treba čovek drugu Žarku, sekretaru CK SK Srbije, članu Izvršnoga komiteta SK SKJ...".

Udbaš Velimir - Velja Dojčinović, Crnotravac-tako se legitimisao mi je odgovorio: "...Načitani ste, nije lako s Vama polemisati, razgovarati". I po nalazima lekara Zavoda za mentalno zdravlja dr. Jovana Bukelića, penzionisan sam u 49-toj godini života. Tačno je: bio sam u teškoj depresiji! Sada konkretnije o razgovorima sa Slobodanom Penezićem, koji su se dešavali najčešće svakoga utorka od 10. do 11. časova u mojoj kancelariji u CK SK Srbije. Utorkom su održavane sednice Izvršnoga komiteta CK Srbije u zgradi CK, na Trgu Marksa i Engelsa. Počinjalo se u 8 časova, a u 10. do 11. sati bila je pauza. Veselinov, Švabić, Antunović i Drulović imali su kancelarije u zgradi CK, dolazili su "sa strane" Dušan Petrović-Šane i Slobodan Penezić-Krcun. Za vreme pauze Šane je obično prošetao parkom u blizini, Krcun je dolazio u moju kancelariju. Za taj sat boravka u mojoj kancelariji, Penezić bi popio crnu kafu i pojeo tvrdi đevrek-to mu je bio kao lek za čir u stomaku, i sa mnom divanio o svemu i svačemu. Najčešće: o čemu i kako obaveštavam šefa, tj. Veselinova. Na moje kazivanje često je imao komentar: "...Loptaju druga Žarka gore u CK SKJ i SIV-u, posebno oko daljeg razvoja privrednoga sistema, donošenja sedmogodišnjeg plana društvenoga i privrednoga razvoja Jugoslavije, itd„ .

Prvi put u životu sam čuo za kvalifikativ: "Loptaju ga"! Loptati nekoga, značilo je upozoravati, kritikovati od jednoga, pa onda drugoga, trećega...Pitao bi šta ima novoga među novinarima, pa i među "Hajdukovim" navijačima u Beogradu, kojih, uzgred, nije malo bilo...

Penezić, otvoreno i pred svima...

Konkretnije o pojedinim važnijim temama i pitanjima: nekako iznenadno penzionisana su tri Srbina, generala, legende iz rata, komandanti divizija u ratu: Miloje Milojević, Pavle Jakšić i Sredoje Urošević. Istovremeno i legendarni Crnogorac, general Radovan Vukanović. Dva-tri puta sam slušao Penezićevu kritiku tih penzionisanja, jednom detaljnije u mojoj kancelariji. Penezić je ta iznenadna penzionisanja kvalifikovao kao "čišćenje armije od srpskih generala", da to ne sluti na dobro, itd.

Ja sam pokušao da mu pariram tezom u dijalektičkom zakonu kada kvantitet u određenom momentu, na određenom stepenu, prerasta u nov kvalitet. Srbi su bili najbrojniji borci NOB, pa i Srbi oficiri i generali. Niko od njih nije dobio oficirski čin što je Srbin, nego zato što su mnogi od njih bili u partizanskim odredima još od jula-avgusta 1941. godine. Sada se u državi uvodi princip pariteta među republikama, u vojsci princip "srazmernosti" , a to je novi kvalitet, itd. Penezić je razumeo moj komentar, ali mi je kazao da rezonujem po poznatoj inerciji sledeće stavove KPJ/SKJ, i naglašavao da se o sasvim drugome radi, osvedočiću se, govorio mi je.

Mnogo godina kasnije, čitao sam u knjizi svoga kolege, urednika NIN-a Miloša Miloševića, da je Penezić jednom u salonu Plavoga voza, na putu od Beograda do Splita, slično govorio neposredno Titu, u prisutnosti Aleksandra Rankovića. I da je Tito zbog toga bio pomalo nervozan. A, videći to Ranković je prekinuo dalje Penezićeve argumente. Ovim povodom hoću da podvučem: jedina dva visoka funkcionera Srbije koji su se usudili da se ponekad suprotstave Titovom rezonovanju ili njegovim nameravanim ili već donetim odlukama bila su dr. Blagoje Nešković, sekretar CK KPJ za Srbiju i predsednik Vlade Srbije i Slobodan Penezić - Krcun, predsednik Izvršnog veća Srbije i član CK SKJ Srbije i Jugoslavije. Bilo bi opširno da ovu tvrdnju argumentišem konkretnim detaljima, samo da zaključim: i Nešković i Penezić osetili su Titov korbač, upravo zbog svoga slobodumlja i protivljenja generalnom sekretaru KPJ.

Dve godine pre penzionisanja Jakšića, Milojevića, Uroševića i Vukanovića, penzionisan je i legendarni general Radivoje Jovanović- Bradonja. S njim sam se dobro poznavao, češće divanio, zahvaljujući njegovoj supruzi Fahriji, koja je samnom radila u "Borbi". Iz njegovih kazivanja upečatljivo su mi se urezala sećanja o nekim "devijacijama" u Armiji, ali to nije za ovaj tekst.

Pre rata vladalo je mišljenje u KPJ o Kraljevini Jugoslaviji kao "tamnici naroda". O državi koja ugnjetava druge nacije i nacionalnosti, kako su "monarhistička kamarila", "beogradska buržoazija", "srbijanci-pukovnici i generali", itd. neprijateljski raspoloženi prema ostalima u Jugoslaviji i da je "sveta dužnost" komunista da likvidiraju te "eksploatatore". Ta teza je vrlo često, kako bi Penezić kazao: natucana Srbina, pa sada i vlastima u Narodnoj, kasnije u Socijalističkoj federativnoj Jugoslaviji. Više puta na raznim skupovima, savetovanjima, nekima sam bio prisutan, Penezić je znao povišenim tonom da odbrusi: "...Dosta sa tim! Kraljevina Jugoslavija je trajala 23. godine, od 1918. do 1941. Tu Jugoslaviju smo pre svih mi Srbi srušili u ratu, stvorili novu državu, zajedno sa drugima, ravnopravnima. Naša država evo upravo traje 23. godine, od 1941. do 1964. Ako smo bilo zašta kome dužni to smo višestruko odužili i nemoj niko više da mi zvoca o posebnoj odgovornosti nas srpskih komunista u borbi protiv tzv. srpskog nacionalizma. Jer je on navodno najopasniji, podseća druge narode u Jugoslaviji na velikosrpsku vladavinu beogradske buržoazije, monarhističke kamarile u bivšoj Jugoslaviji, tzv. tamnici naroda...".

Verujem da su ove Penezićeve ocene i stavovi dopirali i do Tita!

I znam: bilo je efekata! Prestalo je više podsećanja srpskih komunista na posebnu opasnost o srpskog nacionalizma jer on podseća ostale na predratnu situaciju, na YU kao "tamnicu za druge narode".

Ali s tim nije okončana "...posebna odgovornost Srba i srpskih komunista". Odmah je sa "vrha" lansirana druga teza: posebna je opasnost od srpskoga nacionalizma, jer je Srbija najveća republika, Srbi su u Jugoslaviji najbrojnija nacija. Pa argumenti (Lenjinovi ili koga drugoga, nisam siguran za prvi): „...Kad malo zagrebeš Ruse ispod kože-vidiš velikorusa", "...Na račun velike nacije bolje je presoliti, nego ne dosoliti...". I tako redom, sve sa istim ciljem: Srba i Srbiju stalno držati na nišanu!

Konačno , usvojeno je ustavno načelo o paritetu republike, sve su izjednačene bez obzira na veličinu teritorije , brojnost stanovništva, brojnost pripadnika jedne nacije.

Ali, idemo dalje: tada je na scenu sledilo treće pravilo o posebnoj ogovornosti Srba i srpskih komunista, pa i naroda u međunacionalnim odnosima. To pravilo je glasilo: u Srbiji živi najveći broj pripadnika drugih nacija i pripadnika brojnih nacionalnosti, zato Srbija i srpski komunisti imaju naglašenu odgovornost za skladan razvoj međunacionalnih i među republičkih odnosa.

I na desno ravnajs!

Nisu mnogi u Srbiji i u redovima SK Srbije bili i protiv ovoga pravila , samo neka je mir i poredak u Jugoslaviji, sa obrazloženjem I uvrenjem: to je dobro za srpski narod, jer svi Srbi žive u jednoj državi, Jugoslaviji. Penezić je već bio mrtav kada se počelo zakuvavati u državi Jugoslaviji, ali nije teško " dešifrovati " kakvo bi njegovo mišljenje i ponašanje bilo. Samo jedan detalj: Tito je jednom kazao "...Da je Penezić živ ne bi ovako lako išlo sa brionskim plenumom!"

To je citirani novinar NIN -a M. Mišović zabeležio i komentarisao u svojoj knjizi o brionskom plenumu. Znam da je dosta Srba komentarisalo povodom brionskog plenuma: "...Da je Krcun živ ovo ovako nikada ne bi moglo da bude! Krcun bi se odmetnuo u hajduke, ponovo u partizane otišao Mihajlo Švabić, Krcunov drugar iz Druge proleterske brigade, njegov potpredsednik u RIV-u, rekao mi je jednom, pored mnogo čega drugoga, i ovo: Tito je nastojao da prvo likvidira Penezića pa posle glavnoga majstora ( Aleksandra Rankovića). Koliko je ta Švabićeva teza tačna i šta ona sve implicira-široko je pitanje, ne bih se usudio da je odmah prihvatim , ali ni odbijem!

Nas Srbe još pomalo uvažava Tito. Ali znaš li zašto - pita mene. Ja ćutim, jer ne znam šta da odgovorim. Penezić nastavlja: "...Samo zato što dajemo mnogo vojnika. Ovi drugi, Hrvati i Slovenci, mladi masovno odlaze na rad u inostranstvo, nema regruta, a još manje oficira iz tih nacija. A, Srbi po tradiciji uvažavaju vojsku. Tito sebe ne može da zamisli ako nema masovnu i jaku Armiju. A mi Srbi smo mu jedini i najsigurniji oslonac za to..."

Znao sam: Franc Tavčar, komandant Šeste armijske oblasti (Ljubljane) nekoliko puta je odlazio u CK Slovenije još dok je Miha Marinko bio sekretar CK, kasnije kod Franca Popita, upozoravao, molio...Da Partija poradi da Slovenci odlaze u vojne škole, jer je samo 2 % oficira JNA - Slovenaca, a Slovenci čine više od 6 % ljudi Jugoslavije. Nije imao uspeha u tome. Kasnije je Vida Tomšič kritikovala propis da je u komandovanju u JNA: "Mirno" , "Na mestu voljno" , "Na desno ravnajs' " " Puška k' nozi" itd, isključivo srpski jezik u upotrebi. Počelo je i s drugih strana da se "buši" jedinstvo JNA, što je Peneziću bio dodatni argument i za temu koju ispisujem u produžetku.

(Nastavak u sledećem broju)