Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (8)

Život u pogrešnom veku

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Da se vratim na početak ovog eseja, na maksimu Ilije Moljkovića o greški u zamisli. Postavljam sebi pitanje da li sam načinio takvu grešku, da li sam, profesorskim jezikom, promašio temu?

Kao dobar đak, u „Disidentskom pismu" sam tačno definisao poziciju u kojoj se nalazim. Pisac početnik sa pedeset knjiga! Neprijatelj sopstvene države! Anti-protivan (izraz Branka Ćopića) svakoj vlasti, makar ona bila moja! Izopštenik iz društva! Seljak iz Južne Srbije koji nije dobio azil u Beogradu! Usamljenik u beogradskom prigradskom naselju Sremčica!

Da bih odgovorio na pitanje Ilije Moljkovića, postavljeno ne meni nego svakom piscu, da otkrijem šta sam zamislio u mladosti i pokušam da odgovorim šta sam uradio u zrelosti. O starosti sam govorio u „Portretu umetnika u starosti", verovatno jedinstvenom romanu u srpskoj književnosti, ma koliko se ne sviđao Jovici Trkulji.

U „Epitafu za jeretika", u odeljku Poetika, ispričao sam profesoru Nikoli Cvetkoviću kako sam smislio i zamislio svoj opus. Rekao sam mu da sam pisac Srpskog juga!

Kad sam se opredelio da opišem, ja bih rekao da inkarniram, Srpski jug, svakako da sam imao u vidu činjenicu da su mnogi pisci vezali svoje stvaralaštvo za zavičaj. Razlog može da bude u tome što pisac mora da bude originalan, odnosno da napiše ono što drugi nije uradio. U literaturi bivstvuju samo stvaraoci, ne epigoni. Kad sam postavio sebi pitanje šta ja to najbolje znam, odgovor je bio samo jedan: najbolje poznajem južnu srpsku regiju. Okolnosti su htele da najbolje godine svog života provedem na jugu Srbije: tu sam odrastao, učio školu, kasnije službovao. (Bekstvo u Beograd bilo je prinudno.) Umesto da prepisujem svetske pisce (a za to sam stekao majstorsko pismo), odlučio sam da sagradim svoj svet, razume se imajući pri tom u vidu šta su uradili drugi veći od mene stvaraoci. Južnu Srbiju sam i doživeo i izučio: znao sam kako južnjak živi, misli, diše, kako doživljava svet. Zavičajni Srpski jug sam osvojio i filozofski, i psihološki, i sociološki, i istorijski, i etnički, i etički, i lingvistički. Ostalo mi je da sagradim svoju građevinu. Argument za ovakav stav sam našao u fizičkoj teoriji britanskog (novozelandskog) naučnika Ernesta Raderferda, koji je ustanovio da je atom sastavljen iz istih elemenata kao kosmos. Dakle, ako Srpski jug opišem u svim njegovim elementima, stvoriću svoj Univerzum. A to je značilo da stvorim svoj Srpski jug!

Šta sam uradio da bih konstruisao moju Južnu Srbiju? Na prevoju Mečki kod Ražnja, gde geografski i istorijski počinje (ili se završava) Južna Srbija, postavio sam radare i ogledala da bih snimio zavičaj u svoj njegovoj kompleksnosti. (Mečka je stara granica između Srbije i Turske, na njoj su Turci vešali srpske četnike koji su upadali u carstvo sa namerom da dignu ustanak u Južnoj Srbiji i priključe je matici. Najpoznatiji ustanik, dobrovoljac, četnik iz Južne Srbije, o kome sam ja napisao roman "Vojvoda od Leskovca", bio je Ilija Petrović Strelja, koga su Turci obesili na prevoju Mečke. Streljin ideal će se ostvariti tek 1878. godine, dakle sa sedamdeset četiri godine zakašnjenja, što će se u mom viđenju istorije itekako odraziti na sudbinu južne srpske regije.) Otvorio sam i starostavne knjige da bih izučio istoriju ovog kraja. Stvar je bila u tome što su moja ogledala na Mečki bila konveksna i konkavna, pa se u njima moja Južna Srbija odrazila u svom karikaturalnom vidu. Stoga, ako treba sebe da definišem kao pisca, onda mogu da kažem da sam ja u stvari karikaturista Srpskog juga. (Karikatura po definiciji je iskrivljena slika stvarnosti u kojoj se izdvajanjem i uveličavanjem karakterističnih crta pojedinaca ili društva proizvodi komičan i satiričan efekat.) Kad stvari pogledam iz ovog ugla, mogu da kažem da su svi napadi na mene, koji su u vreme komunizma krenuli iz zavičaja, proistekli iz činjenice da sam ja karikirao zajednički nam kraj. Odbranio sam se tako što nije bilo teško dokazati da je karikatura legitimni vid umetnosti i da to ne može da negira čak ni jedno ideološki rigidno društvo kakvo je bilo komunističko.

Možda je najbolju definiciju o meni dao Vitomir Teofilović kad je u svom eseju rekao: „Hroničar i satiričar Ivan Ivanović". Ako pod hronikom podrazumevamo istoriju, a pod satirom kritiku, onda to u potpunosti prihvatam.

Da pokušam da formulišem svoju poetiku u tehničkom smislu. U čitavom mom pripovedanju dominira realistična priča sa težnjom da ima više značenja. Vidna je moja namera da tu priču učinim simboličkom, da od pojedinačnog dođem do opšteg, odnosno da joj dam filozofsko značenje.

U početnoj fazi mog stvaranja u fokusu priče je psihologija ličnosti, odnosno kako čovek pojedinac doživljava svet u koji je upao i u kojem je osuđen da živi. Moji rani junaci izraziti su individualisti i pružaju otpor sredini u kojoj se formiraju. Međutim, kako sam stvaralački rastao, tako sam pomerao osu svog pripovedanja ka društvu, što znači da sam uveo socijalnu psihologiju. Moji kasniji junaci sagorevaju u težnji da shvate svet koji ih okružuje, postepeno gubeći iluziju da mogu da ga promene. Čovek nije usamljeno ostrvo nego je deo kontinenta, da parafraziram Džona Dona, engleskog pesnika iz Sedamnaestog veka, čiji je stih Hemingvej uzeo za moto svog romana "Za kim zvono zvoni", o građanskom ratu u Španiji. (Taj stih glasi: Nijedan čovek nije ostrvo - sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvono zvoni - ono zvoni za tobom.)

Tako sam sam od psihologije krenuo ka sociologiji, fenomen pojedinca zamenio fenomenom društva. Vrhunac takvog pripovedanja predstavlja roman-drama "Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", odnosno njegov epilog "Ukleti Srbijanac". (U ovom romanu sam upotrebio sve što sam naučio na svetskoj književnosti, odnosno što sam izučio u diplomskom radu o tehnikama modernog romana. Braća Jugovići su moji Karamazovi a Rastislav Jugović u "Ukletom Srbijancu" je moj Stiven Dedalus.)

No pripovedanje me je odvelo u istoriju, čime sam degradirao sebe kao pisca a isturio sebe kao istorika. Ne znam ko je tu na gubitku? Ipak, prepuštajući radnju istorijskim ličnostima, pokušao sam da sagledam filozofiju istorije kroz sudbinu srpskog čoveka i srpskog naroda nastanjenog u regiji koju nazivamo Južna Srbija, a to je rezultat, ako ne književni, istorijski svakako. Ako ništa drugo, animirao sam istorijske ličnosti koje su pravile istoriju Južne Srbije: Iliju Petrovića Strelju, Kostu Pećanca, Kostu Vojinovića, Milivoja Perovića, Ratka Pavlovića Ćićka... Moguće je da će srpska književnost moći bez moje "Narodne bune"; srpska istoriografija neće.

Dodajmo ovde portrete umetnika koje sam načinio: Stevana Sremca, Radoja Domanovića, Borisava Stankovića, Radeta Drainca, Bože Ilića, Dragiše Vasića, Branka Miljkovića... Oslikao sam južnosrbijanski Panteon koji je sagradila istorija, priznao to neko ili ne.

Konačno, razvoj događanja me je naterao da za života napišem svoju odbranu, što znači da sam usvojio antropologiju kao ishod mog gostovanja na zemlji. Tako sam došao do Radeta Drainca kao polazišta i ishodišta mene svmog. Na čisto teorijskom planu moglo bi se reći da sam pokušao da pomirim romantičarsku i realističku poetsku školu. Naime, romantičari su proklamovali da nastoje da opišu izuzetne ličnosti u izuzetnim okolnostima. Njihovi oponenti realisti su pomerili klatno ka običnom životu, pa su opisali tipične ličnosti u tipičnim okolnostima. Ja sam pokušao nešto treće (kao Ikar na početku moje književnosti): da opišem izuzetne ličnosti u tipičnim okolnostima. Naime, svi moji junaci, bilo imaginarni ili stvarni, izuzetne su ličnosti, a okolnosti u kojima deluju su tipične. Pošto je ovakav preambiciozni projekt bio prevelik za moj talenat i moju ličnost, ništa mi drugo nije preostalo nego da prihvatim modernizam kao ishod sukoba tradicionalnog i savremenog. Završavam svoj opus od 50 naslova a da nisam siguran da nisam napravio grešku u zamisli, što se desilo tolikim piscima?

Tek kad se uporede moja poetika (zamisao) i moja literatura (ostvarenje) moguće je donositi relevantne sudove o meni kao piscu. Nažalost, činjenica je da u svom vremenu kao pisac stojim ne može biti gore. Pogotovo me je ignorisala sadašnja država, koja me je izbacila iz javnog života, rekla da ničim nisam doprineo srpskoj književnosti pa nije mi dala tzv. nacionalnu penziju, odbila da mi isplati rehabilitaciono obeštećenje pa moram da se sudim sa njom, uz ogromnu taksu koju od male penzije ne mogu da namirim... Državne izdavačke kuće odbijaju moje rukopise, mediji me ne primećuju, institucije mi zatvaraju vrata... Overa ovog stanja otuđenosti je došla 2017. godine, kad me država nije pozvala na proslavu stogodišnjice Topličkog ustanka, iako sam ja o tom ustanku napisao tri knjige i promovisao ga u velike bune Srpskog naroda.

Dobrica Ćosić je rekao da Dvadeset prvi vek nije njegov, da je tuđ („U tuđem veku"). Šta ja da kažem? Dobričin Dvadeseti vek nije bio moj vek, jer mi to njegovi nisu dali. Moj Dvadeset prvi vek takođe nije moj, jer mi to moji ne daju. Pa ko sam onda ja, šta sam, gde sam?

Da bih odgovorio na to pitanje navešću aforizam leskovačkog pesnika Radeta Jovića, koji citiram gde stignem. Radeta Jovića sam upoznao još u Leskovcu, kad sam se tamo prvi put zaposlio u državnoj službi. Veliki nedorađeni talenat, bez književne škole. Nije imao snage za celovito delo, ali je umeo da pronađe iskru u kamenu kao retko ko. Da bi objasnio položaj nas južnjaka, „provincijalaca", Rade Jović je rekao: Na malecku stolicu sedimo, al u golemo nebo gledamo! On je sedeo na svom tronošcu ceo svoj život u Leskovcu, ali je neprestano gledao u veliko nebo. (Rade Drainac: Ovde je nebo moje, ljubljena Toplica!) Ovim je aforističar potvrdio teoriju filozofa Maršala Makluana da je svet danas postao globalno selo. Svemir se može sagledati iz Leskovca! Ja sam svoj tronožac premeštao u nekoliko gradova Južne Srbije, ali sam stalno gledao u to Radetovo golemo nebo.

Jedan pesnik je rekao (ne znam koji) da mu je cilj bio da mislima premreži svoje nebo. Rade Drainac je rekao da je hteo da rečima izujeda svoje vreme. Njihov sam sledbenik.

Koje sam greške napravio a da za njih znam?

Činjenica je da sam radio brzo, kao da mi se nekud žurilo. Uvek sam se plašio da nemam više vremena (Desanka Maksimović). Bio sam zabranjen, jednom nogom u zatvoru, nezaposlen. Stalno sam bio pod izazovima, borio sam se za život goli (Dane Stojiljković). Pošto sam rano shvatio da neću imati normalan književni život kao drugi pisci, da neću dobiti nikakvo priznanje za svoj rad, da mi nema izlaza iz komunističkog lavirinta, pokušao sam da se odbranim svojim književnim delom. Tako je nastalo tih 50 naslova, najpre kao slike, potom kao diskursi, na kraju kao polemike. Ma koliko bio mučan, isposnički život mi je pružao zadovoljstvo. Kao što su neki pušili, pili, kockali se, putovali, ljubavisali... tako sam ja pisao. Moram da kažem da mi je pisanje išlo lako, da sam sve rukopise radio samo po jednom, da sam literaturu živeo. Moguće je da bi moja literatura bila bolja da sam je popravljao, prerađivao, dorađivao, ali to ne bi bila ta literatura.

Poznat je slučaj italijanskog slikara iz druge polovine Sedamnaestog veka Luke Đordana. Ovaj slikar, koji je radio i u Italiji i u Španiji, pročuo se po brzini kojom slika, pa su ga prozvali Luka Fa Presto (Radi Brzo). I ja sam bio Fa Presto!

Mnogi mi zameraju što sam odgovarao na napade, kakvim sam bio izložen kao nijedan drugi srpski pisac. Time sam se, navodno, isprljao, spustio na nivo napadača. Kad se čovek pomeša sa tricama, pojedu ga svinje! Pošto nemam odgovor na ovu primedbu, poslužiću se Draincem. Raka je u svojoj polemici sa velikim Tinom Ujevićem to ovako definisao:

"...Kad čoveka opkole seoski psi, pa ma kakav hrišćanin bio, makar se nalazio u poziciji predsednika društva za zaštitu životinja, on će dohvatiti prvu motku, grudvu zemlje, ili kamenicu, da se od paščadi odbrani. Tako i ja. Kad bih odgovarao na sve napade, na sve što mi se podmeće, najčešće na ono što nikad nisam rekao ni izustio, ja ne bih dospeo ni za sto godina da se operem. A od paščadi se branim kako stignem, kako mogu i umem. Kad se umesto sadašnjih književnika jave literatori pošteniji i objektivniji posmatrači života, tada ću ja, dragi prijatelju Ujeviću, prestati sa polemikama".

Apelovao bih na buduće izučavaoce mog dela (ako ih bude!) da najpre sagledaju glavne zgrade mog sveta, pa tek onda pomoćne. Činjenica je da se bez pomoćnih zgrada ne mogu sagraditi glavne. Moju primarnu literaturu sačinjavaju beletristička dela, novele i romani; moju sekundarnu literaturu čine esejistički ogledi, autobiografski spisi, intervjui, polemike. Valjda imam pravo da to tražim i od Jovice Trkulje!

No da najpre odgovorim Iliji Moljkoviću o mojoj zamisli. U mladosti, sedeći na maleckoj stolici Radeta Jovića, zamislio sam ono što sam mogao: da opišem zavičajnu Južnu Srbiju. Kasnije sam tu zamisao dopunio izučavanjem njene istorije. Držim da od toga više nisam mogao iz Žitnog Potoka, kao što ni on nije mogao iz svojih Kremana, iako se u njima desilo to čuveno proročanstvo. Ne verujem da mi se može odreći da sam oživeo dva veka istorije Južne Srbije.

Onda, da kažem Jovici Trkulji da nije stvar u mojoj kreaciji, nego u recepciji mog dela. To on i sam uviđa, kad kaže: „...Za razliku od državnih pisaca, koji mogu da okače na svoje revere, kao generali, komunističke nagrade i priznanja, odlikovanja, Ivanović može da ponudi svojim čitaocima samo nagrade, osude, šikaniranja...Izostala je kritička recepcija njegovog rada, jer u stručnim krugovima pravih kritičkih odjeka nije bilo..."

Slično je rekao Jovan Pejčić: „Ocene Ivanovićevog književnog rada, kad u periodici sedamdesetih i osamdesetih godina na takve tekstove, ipak, naiđemo, mahom su političke vrste." Ali, ni Jovan Pejčić, iako književni kritičar, profesor Univerziteta u Nišu, predsednik Fondacije Nikolaj Timčenko u Leskovcu...nije dao svoj puni doprinos izučavanju mog dela. Tako, iako je iz „Četnika" pozajmio jedan tekst za svoju knjigu o Milanu Rakiću, bio je iskren pa mi je rekao da nije pročitao moje tri „Narodne bune". Zašto? Pa, nije mu se isplatilo!

A kako to izgleda na terenu, pozvaću za svedoka upravo Jovicu Trkulju. Kad je odštampao „Uspon i pad Ivana Ivanovića", bilo je normalno da tu svoju knjigu predstavi u rodnom Nakovu i zavičajnoj Kikindi. U Nakovu su partizanski doseljenici iz Like odnegde saznali za moje četničko poreklo, pa nisu hteli da čuju (Vlasta Mladenović). U Kikindi su ceo kulturni budžet (250 evra) potrošili na gostovanje rokera Doktora Neleta Karajlića, koji je napisao knjigu o bekstvu iz Sarajeva. (Doktor Nele je imao čast da otvori sajam knjiga u Nišu - pošto Niš nema svog pisca! - i da se obrati niškim piscima: "...Kakvi ste vi to pisci kad vam sajam otvara roker!" (Ovo je zapisao Miroslav Todorović.)

U Leskovcu smo promovisali moje „Partizane". Finansijer romana i našeg gostovanja bio je advokat Branko Pavlović. Pošto je jedan od dva glavna junaka knjige Ratko Pavlović Ćićko (Brankov predak - drugi je Milivoje Perović), bilo je normalno da odemo u gimnaziju u kojoj su oni učili. Leskovačka gimnazija treba da se ponosi što je iznedrila dva nestandardna komunistička revolucionara, sa vizijom boljeg sveta. (Obojica su bili žrtve te vizije!) Branko Pavlović je ugovorio da školi pokloni izvestan broj knjiga i da se mi obratimo njenim đacima. Kad smo otišli u Gimnaziju, zakucali smo na vrata direktorove kancelarije, na koje bi drugo mesto. Kad je mlada direktorka ukopčala ko smo mi, smesta je ispalila, ima važan sastanak u Opštini! Umesto da nam priredi doček, pobegla je od nas kao da smo okuženi! U sali nas je dočekao samo jedan profesor, pred penzijom, koji je dobio zadatak da nam bude domaćin. Branko nije imao kome da pokloni knjige! Đaci su očigledno tu bili dovedeni silom, nepripremljeni, kako smo mi ušli tako su počeli da beže iz sale. Još dok je govorio Trkulja, sala se gotovo ispraznila. Nije bilo prijatno Branku Pavloviću da govori o čuvenom revolucionaru Ćićku (koji mu je deda-stric) generaciji koja za to nije htela da zna. Ja nisam ni govorio, jer nisam imao kome!

Šta da kažem na kraju?

Evo šta rekao je Vitomir Teofilović u eseju Hroničar i satiričar Ivan Ivanović.

„...To rano poimanje politike kao sudbine i razumevanje političkog bića našeg društva kao stroge hijerarhije od svemoćnog vođe do poslušne mase, tog sržnog odnosa totalitarnog društva i svakog monizma uopšte, pomoglo je Ivanoviću da već sa prvim romanom dosegne vrhunsko realističko umeće i da sagleda svoje junake u reljefnom realističkom ključu, da ih pojmi i u lokalnom, zavičajnom miljeu i u najširem društvenom i opšteljudskom kontekstu...."

Moguće je da sam ušao u suvišnu „polemiku" sa Jovicom Trkuljom. Čovek je napisao dobronamernu knjigu o meni, a što sam ja u nekim detaljima video ličku malicioznost i kumrovačku školu, moguće je da je u meni progovorio južnjak, pisac koji je bio osuđen na poluvekovnu samoću.

Završiću ovaj esej onako kako je završio svoj roman Ernest Hemigvej, koji je u svom „Starcu..." dao jednu od najvećih metafora u svetskoj književnosti.

„Gore, u kolibi na starčeve oči ponovo se navukao san. Spavao je još uvek s licem zagnjurenim u postelju, a dečak je sedeo kraj njega, posmatrajući ga. Starac je sanjao o lavovima".

(Kraj)

Napomena čitaocima: od sledećeg broja, u dva nastavka, Magazin Tabloid objavljuje esej Ivana Ivanovića "Gvozdeni puk i Crna ruka"