Zadnja

Zadah književnog taloga: bande, klanovi i interesne grupe

Plišana represija

Pošto je Srbija bila sita revolucija i nasilja, beogradski studenti i intelektualci su devedesetih godina dvadesetog veka prihvatili ideju mirnih protesta protiv Miloševićevog režima. Nazvali su ih plišana revolucija. Takav vid pobune smatrali su primerenijim evropskoj demokratiji i civilizacijskom nivou srpskog društva. (Stvarnost, nažalost, nije potvrdila delotvornost plišane revolucije, jer je Milošević ipak srušen klasičnom uličnom revolucijom, sa nasiljem, neredima, sukobima naroda i policije i neizbežnim paljevinama i pljačkama.) Demokratija je proglasila pobedu, autoritarni režim je, rečeno njegovim jezikom, otišao na đubrište istorije. Plišani revolucionari su zauzeli mesta klasičnih revolucionara i Srbija im je dala podršku, nadajući se boljim danima. Naš ugledni književnik i književni kritičar Marinko Arsić Ivkov opisuje kako je plišana revolucija dovela u naše živote plišanu represiju.

Marinko Arsić Ivkov

Boljitku su se nadali svi - od seljaka, bivših kulaka i buržuja, pripadnika pokreta otpora poraženih u građanskom ratu, do disidenata, proganjanih intelektualaca i umetnika. Svi su oni od demokratije očekivali ispravljanje nepravdi nanetih u komunističkom režimu. Svi, osim demokrata koji su posle Tita i Miloševića zaseli na vlast, za koju je ceh, kao što u svim revolucijama biva, platio narod.

Da su se nade svih žrtava komunističkog i Miloševićevog režima, a to će reći većeg dela naroda, izjalovile, ne treba ni pominjati ni obrazlagati.

Gde su, u svemu ovome, književnici, koji su, ako izuzmemo one koji su bili deo vlasti i njeni poslušnici, na svojim plećima osetli svu žestinu autokratskog komunističkog režima, koji ih je osuđivao, anatemisao, otpuštao s posla, a njihova dela zabranjivao, prećutkivao i marginalizovao? Gde je, na kraju, srpska književnost danas, u drugoj deceniji dvadeset prvog veka?

Postoji li nov, perfidan i manje vidljiv, način represije i gušenja umetničkih i drugih sloboda i prava na iskazivanje drugačijeg mišljenja? Nije li plišana represija eminentna jednom ustrojstvu kakvo je ustrojstvo današnje Srbije? Nije li ona samo preobraženi produžetak represije bivšeg režima, koji u suštini i nije srušen? Zar na to ne ukazuje i činjenica da je Srbija jedina zeml1a od svih bivših komunističkih država koja nije primenila nijedan zakon kojim se suštinski osuđuje represivni režim i koji istinski rehabilituje njegove žrtve i krivično goni, ili bar podvrgava lustraciji, njegove dželate?

Naš današnji književni život jednak je političkom i svim drugim vidovima javnog života. To je parada sitnih interesa, podvala, megalomanije, opsenarstva, spletkarenja i sačekuša. U njemu se uživo mogu sresti Vukadin, Feliks Krul, Svidrigajlov, Mol Flanders, ili njihove kombinacije.

Osnovna filozofija našeg književnog života je filozofija palanke: samozadovoljstvo, zatvorenost, zavist, strah od spoljnjeg sveta, od novog, od konkurencije, od javne reči i kritike.

Nema pobune. Umetnici, intelektualci su zaćutali. Srbija danas ima više intelektualaca nego radnika, više pisaca nego čitalaca, više studenata nego ovaca. Ali nema više čuvene buntovne „Francuske 7", nema peticija, nema tribina, kao da nam teku med i mleko. Selo gori, a pisci se češljaju. Univerzitetski profesori, novinari, naučnici, lekari iznajmili su svoje znanje, svoju stručnost i čast u arendu političkim strankama i glođu dobijene koščice po televizijskim emisijama, tribinima i novinama. Nestalo je one akademske kritičnosti, sumnje, nezadovoljstva postojećim.

U Srbiji je devalvacija intelektualaca prevazišla i večitu devalvaciju na monetarnom polju. (Fakulteti već otvaraju svoje ekspoziture i u većim selima.) Ni više intelektualaca, ni više problema, ni veće tišine.

Jer, čoveka, nažalost, intelektualcem ne čine ni diploma, ni znanje, ni položaj, nego sumnja i nepristajanje. Pobuna.

Današnji studenti se nipočemu ne razlikuju od svojih vršnjaka sel1aka, radnika, zanatlija. Nisu duhovna elita, budući pokretači društvenih promena. Za tako nešto nemaju ni obrazovanja, ni volje, ni želje. Svi čitaju iste knjige (ako uopšte još nešto čitaju), gledaju iste televizijske emisije, podležu istim ukusima, ne razlikuju prave i lažne vrednosti. Nestalo je one akademske kritičnosti, sumnje, nezadovoljstva postojećim.

Vrednovanje književnih dela počiva na načelima koje su uspostavili Velibor Gligorić, Milan Bogdanović i njihovi učenici i nastavljači. Nema ni pokušaja demontiranja komunističke lestvice vrednosti ni ponovnog čitanja srpske književnosti.

Književna kritika je na niskom nivou i u službi je interesnih grupa.

Posledica: kad bismo našu savremenu književnost propustili kroz neko opštije, evropsko sito, gotovo sve bi propalo kroz njegove rupe i malo šta bi ostalo unutra.

O rehabilitaciji pisaca marginalizovanih iz političkih razloga i njihovom dostojanstvenom povratku u srpsku književnost ne može ni da se govori.

Izdavaštvo je u krizi. Glavnu reč vode izdavačke kuće koje pokazuju vrlo malo interesovanja za domaću knjigu i domaćeg pisca. Oni mali, plemeniti izdavači, jednostavno su ugušeni.

Gotovo sve knjižare u Srbiji su zatvorene. Nove knjižare, koje su otvorene poslednjih godina, nisu pravljene po meri pravih čitalaca i znalaca i ljubitelja knjige, nego za neke drugačije, instant čitaoce, kupoholičare. Te knjižare više liče na prodavnice patika, a knjige se tu nude kao šarena, lepo upakovana roba, sa aktuelnim temama. Među njima je najviše bestselera, koji ne traže ni umno ni duhovno naprezanje, poput većine televizijskih serija. Bezukusne kao mekdonaldsovi hamburgeri, to su knjige za jednokratnu upotrebu. Danas ih čitamo i o njima pričamo, a sutra ih zaboravljamo. I opremom su sve slične jedna drugoj, kao da je reč o klonovima. Najveći deo su prevodi stranih knjiga. Jednom rečju, knjižare nisu knjižare, to su prodavnice robe deklarisane kao knjiga.

Pisci danas ponovo izdaju svoje „samizdate", ali ne zato da bi se pobunili protiv režima, već iz nemoći, iz poraza, u koji ih je dovela današnja vlast i njena kulturna politika. Izdavači ne žele, niti su stimulisani, da objavljuju njihove knjige. Dok Evropa štiti svoje pisce, Srbija ih uništava i ponižava.

Književne nagrade su možda najbolji pokazatelj stanja u srpskoj književnosti. Što je književnost lošija, to je više književnih nagrada. Predrag Čudić je ustanovio da ih u Srbiji ima blizu četiri stotine i da u najvećem broju žirija za te nagrade sede isti ljudi, koji manje-više nagrađuju iste pisce.

Koliko je svaki osećaj mere u nagrađivanju izgubljen, pokazuje i primer nekih usko profilisanih nagrada i njihovih dobitnika. Tako je svojevremeno nagradu „Srboljub Mitić", nagradu koja nosi ime pesnika-buntovnika, boema, pijanca, i koja je namenjena takvom profilu pesnika i poezije, žiri dodelio Đoki Stojičiću, čuvenom poslušniku i funkcioneru najpre komunističkog, a potom Miloševićevog režima. Stojičić je čitav svoj život uložio u gušenje slobodne reči i poezije kakvu je pisao Srboljub Mitić. Kod ovakvih žirija, nagradu za satiru „Radoje Domanović" (koja se dodeljuje za ukupan doprinos književnoj satiri) dobija Ljubivoje Ršumović, pesnik koji je čitavog života bio režimski favorit i miljenik i koji nije napisao ni jednu satiričnu pesmu protiv represivnih režima i gušenja umetničkih sloboda.

Književne tribine i književni časopisi, bez kojih nema književnog života, potpuno su zamrli. Država više ne zabranjuje časopise, ali je stvorila takvu klimu, uslove i propise, da su časopisi, kao potencijalne tribine kritičke misli, postali nedostupni, i nepotrebni, čitaocima. Nema ih u knjižarama, školama, bibliotekama, novinama, kulturnim centrima, na tribinama. Isto važi i za knjige, književnost, pa i za same pisce. A bez javne i kritičke ocene svega što se zbiva u oblasti književnosti i književnog života, nema prevazilaženja palanačkog i klanovskog duha, koji snažnije nego ikad dominiraju srpskim društvom.

Književni život u provinciji je urušen.

Čak su i postojeća udruženja pisaca postala anahrona i nespremna da menjaju postojeće stanje i da odgovaraju na izazove vremena. Ona su, manje-više, prešla u vlasništvo grupe ljudi i njihovih sitnih interesa. Pisci i književnost odavno su im postali poslednja briga. Za srpski PEN ne zna se ni da li postoji, ni šta radi. Ali on postoji i radi.

Iza ovakvog stanja, naravno, stoji država. Partije, političari, ministarstva, institucije digli su ruke od književnosti. Prepustili su je bandama, klanovima, interesnim grupama, što je u krajnjem ishodu dovelo do urušavanja književih vrednosti i književnog vrednovanja i do degradacije i marginalizovanja književnosti i pisaca.

Nešto je trulo u srpskoj književnosti. Iz nje izbija zadah.

Plišana represija je na delu.