Dok god ne budemo imali proizvod od njive do trpeze, tov svinja će nam biti skuplji nego u EU, a uvoz neizbežan. Posle čuđenja, sledi logično pitanje prosečnog potrošača u Srbiji - zašto uvozimo svinjsko meso kada ga, ako ne za neki veći izvoz, možemo da imamo makar za sopstvene potrebe. Stanje u stočarstvu Srbije je zabrinjavajuće: u odnosu na poslednji popis broj goveda je manji za 6,5 odsto, svinja za 14,7 odsto, koza za 14,2 odsto i živine za 11,1 odsto.Razloge zašto je ovakvo stanje u stočarstvu Srbije treba tražiti i u tome što je za poslednje dve i po decenije uništeno oko 400.000 seoskih domaćinstava! To je 1.000 sela sa po 400 domaćinstava!
Arpad Nađ
Nekada smo imali i više od pet miliona tovljenika godišnje, a danas samo 2,9 miliona i proizvodimo 307.000 tona svinjskog mesa godišnje. Taj, naizgled, paradoks, podsticala je i priča o dolasku velikog nemačkog proizvođača svinja i svinjskog mesa „Tenisa" u Srbiju, koji je kao prepoznatljiv brend, kako reče ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, trebao da obezbedi plasman naše svinjetine na inostrano tržište. Ali, od toga, za sada, nema ništa jer je saopšteno da je ,,Tenis'' odustao od ulaganja u Srbiju oko 420 miliona dolara i gradnju nekoliko velikih farmi tovljenika gde bi se proizvodilo četiri miliona svinja godišnje i povlašćeno ih izvozio na tržište Rusije. Nezvanično ,,Tenis'' je odustao od projekta, kada je saznao da nije u mogućnosti da transportuje svinje iz Srbije u Rusiju, preko zemalja EU, zbog toga što se one u Srbiji vakcinišu protiv bolesti kuge. Takvo meso izuzev onog obrađenog termički na temperaturi preko 70 stepeni nije moguće transportovati preko zemalja EU. Iz Srbije to je moguće avionom što se neisplati, iz Crne Gore, da se natovari u brod u luci Bar, ali taj transport do Rusije, dugo traje, oko 45 dana. Posle tog vremena i zamrzavanja mesa, njega kupci nerado i uzimaju.
Samo u 2018. godini Srbija je za uvoz svinjskog mesa potrošila 71 milion dolara. Istovremeno je izvozila kukuruz, u vrednosti od 230 miliona dolara. Nije logično da Srbija izvozi kukuruz, a da zemlje koje ga kupuju sa njim hrane svinje i posle ih prodaju Srbiji! Dakle, pogrešan potez je izvoz kukuruza sa kojim se hvalimo i da se nalazimo među deset zemalja izvoznika. Jer, od kukuruza može da se proizvede 1.300 artikala koji bi mogli da se prodaju u svetu kao proizvodi iz viših faza prerade i da se znatno više zaradi nego od samog kukuruza kao sirovine za tov životinja. Ovako izvozimo sirovinu za proizvodnju hrane, a potom uvozimo meso od svinja koje su hranjene van granica Srbije sa kukuruzom proizvedenim na njivama u Srbiji! Inače, u 2018. godini u Srbiji je proizvedeno blizu sedam miliona tona kukuruza. Za devastirano stočarstvo u Srbiji, koje nije bilo manje za poslednjih pola veka, to je znatno više nego što može ono da potroši. Jer, za malo stado u Srbiji, potrebno je najviše četiri miliona tona ,,žutog zlata'' koje može da pojede stoka koja se nalazi u oborima i tovu. Tako ćemo i ove, 2019. godine moći da izvezemo oko tri miliona tona kukuruza jer u Srbiji nema stoke koja bi mogla to da pojede. Jer, stočarstvo već tri decenije je devastirano i ima godišnju stopu pada proizvodnje od dva do tri odsto. I mi se sa tim izvozom čak hvalimo!? To nije za pohvalu, već za kritiku oni koji vode ekonomiju zemlje.
Proizvodnja bez tržišta
Nije dobro što plasmana svinjskog mesa iz Srbije, nema ni u EU, ni u Rusiju. Sve zbog vakcinacije svinja protiv bolesti kuge. Jer, vakcinacija u Srbiji još nije ukinuta. Od 2016. godine bila su tri obećanja nadležnih da će se ukinuti vakcijancija. To nije urađeno. Dakle, ostala su obećanja i očekivanja. I dalje u Srbiju svake godine stižu vakcine protiv bolesti kuge u vrednosti od oko 25 miliona dolara. Tek, posle obustavljanja vakcinacije, treba da prođe tri godine da bi se obnovio stočni fond, a tek potom meso iz Srbije će moći da ide u svet. Ovako za sada izvoza ima minimalno i to tamo gde nije EU i gde nema njihovih granica. Najčešće su to okolne zemlje Srbije, članice bivše Jugoslavije i neke zemlje CEFTE.
I kao i obično, kada se potegne bilo koja pol1oprivredna tema, ona se završi konstatacijom o njenom dugotrajnom sunovratu iz kojeg se teško izlazi na zelenu granu, o čemu najbol1e govore podaci. A, to je da u poslednje tri decenije agrar Srbije ima skroman rast od 0,45 odsto. Strategije postoje i u njima se nalaze neostvarene želje vladajućih političara i kreatora politika iz tog perioda. Tako smo, recimo, 1986 - 1987. godine izvezli svinjsko meso u vrednosti od 762 miliona dolara, za razliku od 13 miliona evra u proseku godišnje u poslednjih pet godina. U 2018. godini umesto izvoza, imali smo uvoz svinjskog mesa od 71 miliona dolara. Dakle, to je bio ,,napredak'' za dve i po decenije Srbije, jer je od izvoznika, postala uvoznik u ovom slučaju svinjskog mesa.
Stočarstvo u BDP agrara
U 2018. godini vrednost ostvarene stočarske proizvodnje u Srbiji, prema analizi agroanalitičara Vojislava Stankovića je 1,79 milijardi dolara, sa učešćem od 31,4 odsto u BDP poljoprivredne proizvodnje. Procenjena vrednost stočarske proizvodnje po delatnostima u 2018. godini je: govedarstvo 738 miliona dolara; svinjarstvo sa 610 miliona dolara; ovčarstvo sa 156 miliona dolara; živinarstvo sa 268 miliona dolara; pčelarstvo sa 22 miliona dolara;
Razlozi zašto se u Srbiji jede šnicla iz uvoza nalaze se u tome što su prazni obori za tov svinja. Prema analizi profesora dr Vitomira Vidovića iz Novog Sada, razloge treba tražiti u tome što danas u Srbiji ima samo 2,79 miliona svinja. Inače, ovaj broj svinja je za 38 odsto manji u odnosu na period od 1988. godine, a za 4,1 odsto u odnosu na 2017. godinu. Ovo je i najmanji broj svinja od 1955. godine. Ovaj broj svinja u Srbiji učestvuje sa 0,3 odsto u svetskom, odnosno 1,3 odsto u evropskom broju. U ukupnoj vrednosti stočarske proizvodnje, svinje učestvuju sa 34 odsto, dok u ukupnoj proizvodnji mesa prelazi udeo oko 60 odsto. Proizvodnja svinjskog mesa je druga po ostvarenoj vrednosti u poljoprivrednoj proizvodnji Srbije i tradicionalno, dominira na porodičnim gazdinstvima i ima u visokom stepenu izražen naturalni karakter (prosečna tržišnost je veoma niska i iznosi u pojedinim godinama samo 25 odsto). Trenutno se proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji procenjuje na oko 307.000 tona godišnje.
Uvoz zbog liberalizacije
Podaci Republičkog zavoda za statistiku za period maj-jun 2017. godine pokazuju da je izvoz zamrznutog i svežeg svinjskog mesa bio vredan 9,4 miliona evra, dok smo u isto vreme uvezli zamrznuto meso koje smo platili čak 25,1 miliona evra. U Privrednoj komori Srbije kažu da je uvoz sada već skoro za trećinu veći od onog iz 2016. godine. A, 2016. godine smo, uvezli 330.000 živih svinja i 38.000 tona svinjskog mesa treće kategorije. U 2017. godini za prvih sedam meseci u Srbiju je uvezeno blizu 25.000 prasića. Taj uvoz je za 30 odsto bio veći nego za isto vreme 2016. godine. Razlog zašto nije bilo prasića je pokolj svinja u Srbiji u znak odmazde što je bilo viškova, a država nije htela da pomogne u njihovom otkupu. Tako smo u 2016. godini jednog trenutka imali proizvodnju čak od 320.000 tona svinjskog mesa. Ali, to nije bila veća proizvodnja već je mesa bilo viška zbog pokolja! Na pitanje zašto Srbija sa tradicijom uzgoja svinja i sa kvalitetnim svinjskim mesom, njega ipak uvozi, odgovor je, kažu, u liberalizaciji tržišta. Prerađivačima se više isplati da uvezu po nižoj ceni od domaće i to uglavnom bude zamrznuto meso lošeg kvaliteta, kojem je cena još niža kako se primiče isteku roka trajanja koji je u EU pola godine. To meso završi u prerađevinama.
Mršav rezultat prošle kao i niza prethodnih godina je, u stvari, plaćanje ceha liberalizaciji tržišta, ali i naopako shvaćenoj privatizaciji u agraru koja je tekla po sistemu: „Važno je prodati, pa kako ispadne". Ostali smo, praktično, bez poljoprivrednih firmi i gazdinstava koje zaokružuju ceo lanac proizvodnje od njive do trpeze, a jedino tako sa prerađevinom kao finalnim proizvodom može da se računa na zaradu koja omogućava i dalja ulaganja. Rezultat nakaradne i pljačkaške privatizacije u agraru Srbije, uz pomoć države, i na priemru gde je svaka treća poništena najbolje se vidi na primeru firme, IMES u Beogradu, koja je nekada bila sastavni deo PKB. Stoka gladuje, nema hrane, na hiljade svinja je poslednjih meseci uginulo...
Stručnjak za svinjarstvo sa Katedre za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Vitomir Vidović objašnjava da je u tom poslu zarada zagarantovana samo ako imate svoje njive, svoju stoku, svoje klanice, odnosno prerađivačke kapacitete i prodavnice. On ukazuje na primeru Danske koja godišnje proizvede 32 miliona svinja, u odnosu na naših oko tri miliona, maksimum pet ako računamo i one za sopstvene potrebe. U Danskoj su se uzgajivači svinja, međutim, udružili i uložili u sopstvenu klanicu kako ne bi prodavali primarni proizvod za male pare.
Podseća da su i kod nas nekada funkcionisali kombinati poput ,,Mitrosa'' iz Sremske Mitrovice koji je imao preko 21.000 kooperanata, a sad, kaže, ima samo kancelariju sa četiri zaposlena u Beču i nijednog kooperanta. Sa ,,Karneksom'' iz Vrbasa, ista priča, a imao je 12.000 kooperanata. Ili proizvodimo svinje, a nemamo prerađivačke kapacitete, ili klaničari nemaju svoju proizvodnju stoke, odnosno kooperante. Otuda mršava zarada prvih poskupljuje proizvod, pa se klaničari opredel1uju za uvoz jeftinijih svinja iz Evropske unije koja uvek ima 50 miliona tovljenika viška. Zbog embarga i zatvorenog ruskog tržišta za poljoprivredne proizvode EU , evropsko tržište je preplavila jeftina svinjetina od koje smo se do 1. januara 2017. godine branili prelevmanima, posebnim taksama na uvoz tog mesa, koje smo ipak morali da ukinemo.
I sigurno je da će uvoza biti dok god je cenom konkurentniji i dok je vrednost naše proizvodnje po hektaru neuporediva u odnosu na razvijene poljoprivredne zemlje. U Srbiji je to između 800 i 1.000 evra po hektaru, u Danskoj 16.500 evra, u Austriji 14.800 evra. U Holandiji, koja je kao Vojvodina sa Mačvom, a proizvodi oko 32 miliona svinja, ona iznosi čak 17.600 evra, napominje Vidović. Osnovno je, objašnjava taj stručnjak za svinjarstvo, ulaganje u prerađivačke kapacitete, jer tu paritet u novcu ide od jedan prema tri do čak jedan prema 12. „Jedan kilogram paštete vredi pet do sedam kilograma svinje žive mere. A, u pašteti meso samo zamiriše, ima ga 10 odsto. Tu se napravi zarada. Tu je paritet jedan prema 12", ilustruje Vidović.
Primarnom proizvodnjom se, praktično, bavi samo onaj ko mora, jer se u njoj novac okrene samo jednom godišnje. Zato vrednost naše proizvodnje ne prelazi hiljadu evra po hektaru. Ali kada koljete svinje nedeljno okrenete novac. Ko ima sve od njive do trpeze u proseku 50 puta godišnje okrene pare, ukazuje profesor Poljoprivrednog fakulteta. On podseća da Srbija ima 5,2 miliona hektara zemlje, od kojih 1,7 miliona hektara u Vojvodini. Milion hektara bi trebalo da bude integrisano po sistemu od njive do trpeze preko objedinjenog sistema klanica, sve do prodaje i izvoza. I još nešto za kilograma prirasta tovljenik u Danskoj, Austriji ili Holandiji troši se do 3,6 kilograma hr4ane za životinje,a u Srbijie jto kilogram više. Samo da je to vidi se da proizvođači u Srbiji ne mogu biti konkurentni.
Ugovor sa ,,Tenisom'' pao na novosadskom sudu
Kompanije ne ispunjavaju uslove da bi mogle da dobiju državno zemljište u zakup na 30 godina. Ugovor sa nemačkom mesnom industrijom "Tenis" o dugoročnom zakupu zemljišta oboren je na Upravnom sudu u Novom Sadu. Kako sredinom marta 2019. godine piše list "Danas", pali su ugovori sa "Tenisom", za koji je u okolini Zrenjanina bilo bezecovano više od 2.400 hektara najbolje zemlje. Pao je i ugovor sa lokalnom firmom "Farmer 023", a nekoliko meseci ranije Upravni sud je doneo istu presudu u slučaju kompanije "Food planet" za raskid ugovora o davanju u zakup na 30 godina 900 hektara zemlje. Zbog svega toga pokrajinski Sekretarijat za poljoprivredu morao je ratarima da plati 1,5 miliona dinara.
"Sretni smo jer je presuda u našu korist. Ali je ovo Pirova pobeda, jer je pokrajinski sekretarijat ponovo razmatrao našu žalbu u slučaju firme 'Food planet' i opet doneo odluku kojom nas odbija, a to ćemo da osporimo, pa tako u krug", kaže za "Danas" Slavko Vukov iz Saveza udruženja poljoprivrednika Banata. U ovom udruženju navode da je Upravni sud potvrdio da su bili u pravu i da ti investitori kojima je data zemlja u dugoročan zakup nisu bili pravi, već fiktivni investitori.
"Oni su pokušavali da pronađu način da dođu u zakup zemlje na period od 30 godina. Smatramo da nikako ne valja davanje zemlje na ovako dugačak period i da su najbolji investitori poljoprivrednici države Srbije", dodaje Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata. Iako u presudi stoji da kompanije ne ispunjavaju uslove koje je država propisala da bi mogle da dobiju državno zemljište u zakup na 30 godina, nemaju potrebne reference, prethodno iskustvo u radu sa poljoprivrednim zemljištem, prethodno iskustvo ulaganja u poljoprivredno zemljište, mesta za radovanje poljoprivrednika baš i nema. "Zemlja koju je na istom konkursu dobila firma ,,Food planet'' stoji neobrađena. Pokrajinski sekretarijat je doneo novo rešenje kojim se opet daje to isto zemljište ,,Food planetu''. Imamo rok do 27. marta 2019. godine da ponovo podnesemo tužbu protiv ove odluke. Mi ćemo to i uraditi. Imamo utisak da neko na silu pokušava da progura neke firme da dobiju državno zemljište u dugoročan zakup", tvrdi Kleut.
Sem poljoprivrednika, ovakvim odlukama pokrajinske i državne administracije oštećeni su i bivši vlasnici poljoprivrednog zemljišta, koji u restituciji potražuju agrarno zemljište na području Vojvodine, piše ,,Danas''.
Uvoz i izvoz
U 2018. godini iz Srbije je izvezeno mesa i prerađevina u vrednosti od 139,3 miliona dolara i to je imalo rast u odnosu na 2017. godinu od 20,4 odsto. Kada je reč o uvozu ovih proizvoda, najveću dinamiku ima rast uvoza živih životinja čiji uvoz je vredan 43,7 miliona dolara, a rast je u odnosu na prethodnu godinu bio čak 54,3 odsto...
Razmena u agraru
U bilansu razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u 2018. godini ostvarena je vrednost izvoza od 3.364,2 miliona dolara, što predstavlja rast od 5,8 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. godini (iznosila je 3.178,8 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom izvozu od 17,5 odsto. Istovremeno, vrednost uvoza u visini od 2.026,1 miliona dolara je za 10,7 odsto veća od ostvarenog u 2017. godini (iznosila je 1.829,7 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom uvozu od 7,8 odsto;
Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2018. godini, beleži pad od 0,8 odsto, odnosno 11 miliona dolara, u odnosu na posmatranu godinu i iznosi 1.338,1 miliona dolara, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od 166 odsto;
Izvoz
Najveći prihod je od izvoza kukuruza 230 miliona dolara. Od malina je stiglo 226, od cigareta 217, merkantilna pšenica je donela 191 miliona dolara, od svežih jabuka je prihodovano 101 miliona dolara, slatkih biskvita 80 miliona dolara, suncokretovog ulja 80 miliona dolara, po 50 miliona dolara je donelo seme uljane repice i seme suncokreta. Zamrznute višnje su donele 46 miliona dolara, od izvoza šećera je stiglo 42 miliona dolara, a toliko i od izvoza brašna od pšenice i sladoleda...
Uvoz
Najviše novca je potrošeno na uvoz zamrznutog svinjskog mesa 71 milion dolara, za ižiljeni duvan je dato 68 miliona dolara, sirovu kafu 64 miliona dolara, za sveže banane je plaćeno 51 miliona dolara...
Goveda na istorijskom minimumu!
Stanje u stočarstvu Srbije je zabrinjavajuće: u odnosu na poslednji popis broj goveda je manji za 6,5 odsto, svinja za 14,7 odsto, koza za 14,2 odsto i živine za 11,1 odsto.Razloge zašto je ovakvo stanje u stočarstvu Srbije treba tražiti i u tome što je za poslednje dve i po decenije uništeno oko 400.000 seoskih domaćinstava! To je 1.000 sela sa po 400 domaćinstava!
Na početku 2019. godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je zabeležen sledeći borj stoke (dve i po decenije prosečno godišnje opadanje je dva do tri odsto):
GOVEDA
• 878.000 goveda. To je istorijski minimum goveda u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2017. godinu. U 2016. godini u Srbiji je bilo 892.000 goveda;
Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo 12.000 junadi u tovu. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano;
Podataka o novom tovu za sada nema i sve je nagađanje!
Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine, a u tome je bilo 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena tone ovog mesa po podacima Turske, bila je 3.959 evra. Jedino je Srbiji više plaćano, čak 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto iznad prosečne cene). Razlog je ishrana bez GMO, što daje kvalitet mesu, koji drugi nemaju!
Stočarstvo Srbije do sada je u BDP agrara učestvovalo sa 30 odsto. Sada je to i manje!
Na početku raspada SFRJ iz Jugoslavije se u svet izvozilo 54.450 tona ,,bebi bifa''. To je najkvalitetnije crveno meso. Od toga je više od 30.000 tona bilo je iz Srbije. Pošto je stočarstvo devastirano evo nekoliko podataka o izvozu poslednjih godina:
• U 2015. godini je izvezeno 315 tona ,,bebi bifa'';
• U 2016. godini u svet je otpremljeno 420 tona ,,bebi bifa'';
• U 2017. godini to je bilo oko 480 tona ,,bebi bifa'';
• U 2018. godini tek nešto više od 300 tona ,,bebi bifa'';
SVINJE
• 2,79 miliona svinja imala je Srbija na početku 2019. godine To je za 4,1 odsto manje nego u 2017. godini. Ovo je najmanji broj svinja od 1955. godine;
OVCE
• Statistika beleži da u Srbiji ima 1,71 miliona ovaca. U odnosu na minimalan broj 2002. godine kada je bilo samo 1,44 miliona grla, to je povećanje za 18,12 odsto;
KOZE
• Broj koza se kreće oko 235.000 grla;
ŽIVINA
Srbija poseduje 16,2 miliona živine;
Prema podacima Evrostata u 2018 je proizvedeno u EU 15,2 miliona tona piletine, što je novi rekord i povećanje za 3,2 miliona tona nakon 2010;
U 2018 je oko 70% odsto proizvodnje bilo u samo šest članica i to: Poljska (168 odsto), UK (12,9 odsto), Francuska (11,4 odsto), Španija (10,7 odsto), Nemačka (10,4 odsto) i Italija (8,5 odsto);
U Srbiji je2018. Godine proizvedeno 85.000 tona piletine, što je 0,56% od proizvodnje u EU. U Srbiji je proizvodnja stagnirala oko 55 hiljada tona godišnje da bi od 2016. počeo nagli rast;
Pošto Srbija ima 1,36 odsto od ukupnog broja stanovnika EU, to znači i da ima 58,9 odsto nižu proizvodnju od prosečne u EU. Po glavi stanovnika najveću proizvodnju imaju Poljska (67 kilograma) i Mađarska (53,7kilograma), dok je najnižu proizvodnju u EU imala Malta - samo 8 kilograma. Srbija je pri dnu liste i ispod nje su samo Švajcarska, Malta, Crna Gora, Albanija i Luksemburg (koji nema proizvodnju);
Stanje u stočarstvu Srbije je zabrinjavajuće: u odnosu na poslednji popis broj goveda je manji za 6,5 odsto, svinja za 14,7 odsto, koza za 14,2 odsto i živine za 11,1 odsto;
Prema podacima RZS proizvodi se manje od 400.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje. Kada se raspadala Jugoslavija na prostorima Srbije se proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje.
Razloge zašto je ovakvo stanje u stočarstvu Srbije treba tražiti i u tome što je za poslednje dve i po decenije uništeno oko 400.000 seoskih domaćinstava! To je 1.000 sela sa po 400 domaćinstava!
Zbog svega toga i rast poljoprivrede u Srbiji je veoma skroman, i iznosi samo 0,45 odsto za poslednje tri decenije!
Prema studiji ,,Poljoprivredno zemljište u Republici SRbiji'', od 1960. do 2012. godine, zadrugama nedostaje 400.000 hektara zemljišta. Kada to pomnožite sa 5.000 evra to je dve milijarde evra. Ili po 10.000 evra - to je onda četiri milijarde evra! Kada bi se taj novac vratio zadrugama one bi preporodile seljački sektor. A, da i ne govorimo o mlekarama, klanicama, mesarama, silosima, skladištima, farmama koje su unete u kombinate pa podržavljene. Kad je došla tranzicija to je prodato bez razgraničenja, kao društvena svojina. Zašto Slovenija nije to uradila, već je sve zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restitucija! A, mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine iako je ona privatna svojina. Država da ne bi snosila posledice povraćaj prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vreme od 1. jula 1953. godine do danas. TO JE NAJVEĆI EKONOMSKI GENOCID NAD SRPSKIM SELjAKOM!
Ulazak države u podsticaje poljoprivrednicima putem jeftinijeg dizel goriva je dobra mera, ali je valja odvojiti od potrebe da se što pre isplate dugovi prema gazdinstvima za razne mere, a odnose se na 2017. i 2018. godinu. Zastoj u isplatama u Upravi za agrarna plaćanja opravdavaju zaostatkom u obradi 90.000 prijava!?
U EU seljaci imaju podsticaje os 500 do 900 evra po hektaru. U Srbiji podsticaji iznose do 35 evra po hektaru. Tu se nalaze i razlozi zašto proizvodnja naših poljoprivrednika nije konkurentna.