Esej

Ram za portret diktatora (3)

Vunena vremena

U ovom tekstu ću da analiziram dve knjige koje se bave „demokratijom i njenim neprijateljima", „Non imprimatur" (Ne štampati) Dejana Vukićevića i „Demokratija, populizam, entropija" Dragoljuba Mićunovića. Prva je objavljena 2019, a druga 2018. godine. Obe su neka vrsta udžbenika, prva stvaralaštva i cenzure, a druga demokratije i diktature. Osvojile su me svojom sveobuhvatnošću, studioznošću, preciznošću. Da predstavim te knjige i njihove autore, obrnutim redom od njihovog nastanka, odnosno redom kojim sam ih ja čitao. Iako različite, knjige su slične, jer im je zajednička tema: ugrožavanje čovekove slobode.

Ivan Ivanović

U periodu posle Drugog svetskog rata Dejan Vukićević izdvaja „tri suđenja trojici književnika - Ivanu Ivanoviću za roman „Crveni kralj", Gojku Đogu za pesničku knjigu „Vunena vremena" i Momčilu Seliću za priču „Sadržaj", neobjavljenom rukopisu o Titu.

Momčilo Selić je „Sadržaj" štampao kao samizdat 1980. godine, odmah posle Titove smrti. Udba je došla do rukopisa i Selić je na Okružnom sudu u Beogradu osuđen na čak sedam godina zatvora. Na Vrhovnom sudu Srbije kazna je preinačena na tri godine. Selić je po izdržanih 27 meseci aboliran, po izlasku na slobodu otišao je u emigraciju. Inače, Selić potiče iz komunističke porodice, otac mu je radio u Udbi, a supruga mu je ćerka visokog Titovog funkcionera Mome Markovića. o Ovde ćemo se baviti slučajem Gojko Đogo. Đogo je osuđen zbog pesničke zbirke „Vunena vremena", koju je objavila beogradska Prosveta, državni izdavač. Evo kako je Dejan Vukićević opisao ovaj slučaj.

„Gojko Đogo je krajem aprila 1981. objavio u beogradskoj Prosveti knjigu pesama „Vunena vremena". Neko iz štamparije je pročitavši knjigu denuncirao direktoru da se radi o skrnavljenju lika i dela netom počivšeg doživotnog predsednika i - lavina je pokrenuta. Linč je prvo organizovan u samoj Prosveti. Odlučeno je da se svi primerci, osim nekoliko prodatih i nekih koje je sam autor razaslao poštom, unište. Urednik Branislav Petrović je suspendovan, odnosno uklonjen s mesta urednika. Stvorila se rašomonijada oko toga koju je verziju Đogo predao a koja je objavljena.

No, i javni tužilac je u pesmama prepoznao krivično delo, pa je autor optužen. Neke kolege pisci su časno stali u odbranu poezije i Đoga, organizovali su protestne večeri, slali peticije i pisma podrške, obraćali se sudstvu i političkim vlastodršcima. I svetska javnost je bila angažovana, neka udruženja pisaca, PEN centri. Ne može se reći da je sve to bilo neuspešno, jer je pesnik osuđen na dve godine zatvora, pa je potom kazna prepolovljena, da bi na samom kraju na krajnje volšeban način bio pomilovan, iako sam nije tražio pomilovanje."

„Kada se šest inkriminisanih pesama danas čita, a verovatno je to bio i onda slučaj, sasvim je jasna aluzija na predsednika i nevolje ondašnjeg socijalističkog društva. Odbrana je, međutim, sasvim logično, bila zasnovana na polivalentnosti tumačenja značenja književno-umetničkog dela, na razgraničenju književnog, tj. umetničkog i legislativnog.

On se jeste poigrao s politikom, ali kakva bi to umetnost bila kada ne bi imala pravo da se poigra s bilo čime, naravno na estetski uspeo način.

Ovo suđenje otvorilo je mnoga pitanja vezana za umetničku i slobodu govora uopšte. Ali otvorilo je i neke pretince koji nisu na prvi pogled vidljivi, moralne dileme: da li sačuvati sopstvenu poziciju na račun nekoga ko će svakako postradati? Da li stati u odbranu kolege iako mislite da je zabludeo? Zato nije neobično što je suđenje izazvalo ogromnu pažnju i domaće i strane javnosti.

„Povodom tadašnjeg suđenja objavljena su 2011. g. dva toma dokumenata i novinskih isečaka na preko 1.700 strana, neprocenjivo svedočanstvo o jednoj istoriji beščašća.

Gojko Đogo je bio prinuđen da održi javni čas sudskom koru, te da izgovori i ovakve stvari: „Mislim, ako smem da mislim, da sud nije mesto za razgovor o poeziji. Pogotovo ne o vrednosti poezije. Molim sudsko veće da se ne uvredi, ali sud nije nadležan samostalno da procenjuje da li je jedno delo pamflet ili istinska umetnost? Pitanja umetnosti na sudu se ne rešavaju. ... Vi, drugovi sudije, radite tuđ posao, a to, verujte mi, nije dobro.... Nije u interesu našeg društva da sudi poeziji i pesnicima. I to se ne može opravdati nikakvom bremenitošću društvenog trenutka. Društvo koje sudi poeziji, budućnost će osuditi. ... Sud može lako uništiti pisca, ali je potpuno nemoćan pred poezijom. Jadna li je istina koju sudije brane od poezije. Pesnik je bespomoćan, gotovo idiot, ali poezija je moćna sestrica budućnosti... Sudu je da sudi, a pesniku da piše, neka svako radi svoj posao na dobrobit svoga roda. Ne može se biti odan poeziji, a ne verovati u višu neku pravdu. Stoga imam poverenja u moje sudije, verujem u Vrhovni sud, kao što sam verovao i u onaj prethodni; pa ako se i vi ogrešite o pravdu, ja ću vam oprostiti kao što sam oprostio i onima što su pre zgrešili. Ako je suđeno da se ispašta, ispaštaću i pisati pesme, dok budem mogao."

„Iz ovih izvoda i više je nego jasna Đogova hrabrost da se na takav način obrati sudijama, čvrsta uverenost u nepravičnost suđenja, spremnost da stane iza sopstvenog dela, iza poezije. Ovo suđenje bilo je egzemplarno po tome što su slučajevi pre Đoga rešavani isključivo na književnim forumima, osuđivani idejno a ne sudski. Međutim, ličnosti kao što su Branko Ćopić, Moša Pijade, Milovan Đilas, Oskar Davičo, imali su svoju jaku komunističku prošlost koju Đogo nije imao. Đogo nije bio čak ni član Komunističke partije, zato su ga tako lako niz vodu pustili i kolektiv izdavača i kolektiv Doma omladine u kojem je radio. Svi ti prethodnici samo su malo skrenuli s pravog puta, Đogo je oglašen kao neprijatelj, mrtvog predsednika - a to znači i sistema, poretka, pa i naroda."

„Slučaj Gojka Đora i „Vunenih vremena" metastazirao je, pukotine socijalističkog društva posle smrti besmrtnog vođe širile su se rapidno i nezaustavljivo. Posle samo par godina Miodrag Perišić je u okviru časopisa Relations, koji je izdavalo Udruženje književnika Srbije, priredio antologiju savremene srpske poezije na engleskom jeziku „Ukus osamdesetih" u koju je uvrstio i Đogovu pesmu Ovidije u Tomima. Okružno javno tužilaštvo presudilo je i ovoj knjizi zabranom rasturanja. Naime, inkriminisana pesma nalazila se u „Vunenim vremenima", međutim, antologičar se dosetio i branio navodeći da je pesmu preuzeo iz časopisa Delo, a ne iz zabranjene knjige, te da taj broj Dela nikada nije bio zabranjen, ali i to da vrhovna sudska instanca u konačnoj odluci nije navela konkretnu pesmu kao problematičnu. Ona se zapravo nalazila među šest pesama zbog kojih je Đogu suđeno, ali ne i među četiri zbog kojih je konačno dobio presudu i zbog kojih je tamnovao."

Da upoznam čitaoca sa tri od šest inkriminisanih pesama, koje sam uvrstio u „Čitanku srpske političke poezije" 1999. godine.

Gojko ĐOGO

BALADA O ĆESAROVOJ GLAVI

Pred jednom bronzanom replikom.

Jedna teška glava

izlivena u bezbroj komada,

tvrda i svojeglava - misli na nas.

Svaka kuća, vrt i ulica

imaju svoju glavu.

Jedan rudnik olova i cinka

i jedna velika livnica u glavnom gradu

rade samo za tu glavu.

Tolike su glave pale

sa svog postolja

da ovu bronzanu zašarafe

na naša ramena,

da mi pod njom povijamo leđa.

Uzalud bozi zbore

da ne obožavamo mračne idole,

pred bronzanom glavom kleče

vojnici i žreci, sluge i sudije.

Hvale je trgovci po vašarima

i bolesnici u posteljama.

Oni što prose i kradu

odvajaju procenat za glavu.

Zahvaljujući njenoj vrtoglavici

rastu banane u Dalmaciji.

Više ne slavimo spasitelja,

što je od kamenja pravio hleb

za svoj narod,

i mi imamo takvu glavu

jedna kašičica njenog mozga

nahrani dvadeset miliona glava.

Kad se pokoljemo oko stola,

ona udarom groma

izmiri žrtve i ubice.

Dok nam munja kosti krcka,

potpaljuje katran oko srca,

ali i ono drhti od straha

da se ne ohladi majstorica glava.

Ako njena baterija crkne,

šta će tolike glave mrtve?

Svi koji pamte šta je bilo juče,

znaju i kraj priče:

Neko će, kažu, sići s uma

i baciti u kotao glavu

da se kuva,

istopiće se i njena lobanja

i doći će kraj bronzanog doba.

Ali, o tome šta će biti sutra,

neka drugi neko glavu lupa,

proroci imaju mošti i slavu

a ja više volim živu glavu.

1981.

OVIDIJE U TOMIMA

Ko je živeo u svoje vreme

slavio je njegov rođendan,

ti nisi živeo u svoje vreme

čekao si njegov kraj.

Tako je tvoje vreme zauvek prošlo.

Jer to je bilo njegovo vreme,

i bolje bi bilo da nisi ni živeo

nego što si živeo u njegovo vreme.

Živeli su mucavci i izmećari,

telali i tunguzi, gmizavci i prelivode,

krpelji i gnjide,

živeli su svi koji su bili srećni

što žive u njegovo vreme,

samo ti nisi.

Ne živi ko provede život

čekajući da nekom odzvoni.

Onaj što broji dane,

sebi broji.

Toliki su krstovi postali tantuzi,

poderane čizme i svete knjige,

krune i žezla trunu po muzejima

jednoga će dana i njegova zvezda pasti

i deca će je gurkati prstom

po nebeskom plišu

jastuka u vitrini.

Samo, šta ti imaš od toga?

Oni što dolaze neće ni znati

da je cezar imao

potkove na nozi.

1981.

CRNOKRUG NA TRGU REPUBLIKE

Konji njište,

kidaju uzde i amove,

bronzani vranac vuče svog konjanika

po Trgu Republike,

tandrču izvaljeni arnjevi,

prevrnuta kola, prosute mešine;

unezverene koze beže u pećine:

neko im otvorio Narodno pozorište,

zapinju sise za stolice,

mleko curi sa pozornice

jarići mokre niz noge i obrću rogove

na predstavnike sedme sile:

ne vole ulogu munje u predstavi,

a iza zavese jednorog jauče:

nesretne gospe pipaju

njegovu tvrdu izraslinu;

mačke začepile ćoškove i ćumeze,

sevaju sitni sekutići

i staklenici zenica iz zajaženih rupa:

jedna maca iz „Lotosa"

šapicama pridržava mrtvog miša

a ne sme da ga ćapi;

stigli su i delegati Književne komune

da se poklone svome gazdi;

stari štakor sa Dedinja

i mlade mišice sa železničke stanice,

pušine iz gradske trbušine,

iz vrzina i magacina,

iz Preka, sa reka,

pacovi sa Dorćola, od donje mahale,

iz gaća predsednika opštine

drhte na Zelenom vencu.

Samo glupave ovce

svete srpske životinje,

mirno pasu na Terazijama

i osluškuju zvono na ugiču.

A kud su nestali automobili

i bravari iz gradskog života?

pita pisac što ne razlikuje Dž i Đ, Č i Ć.

Baćuška,

oni su prognani iz centra,

ovo je pešačka zona,

ovde se trese zemlja

zar ne umeš da pročitaš.

1981.

Mogu da se složim sa Dejanom Vukićevićem da postoji aluzija na Tita. Ali Titovo ime se ne pominje u „Vunenim vremenima", reč je samo o aluziji. Aluzija ne može biti krivično delo, jer nije konkretna. Takva aluzija u mom slučaju nije prošla. Naime, kad je izbio „slučaj Crveni kralj", partijski Komitet u Kuršumliji je organizovao po svim mesnim organizacijama osudu za pisca. Svuda je postavljano isto pitanje, „da pisac kaže na koga je mislio kad je rekao Crveni kralj". Ali ovo nije prošlo, Komitet se uzalud trudio, tužilaštvo nije prihvatilo aluziju na Tita, to nije ušlo u optužnicu. Optužen sam za napad na državu Jugoslaviju, ali ne na njenog doživotnog predsednika. Gojko Đogo je optužen za napad na Tita, iako njegovo ime nije pomenuo.

Gojku Đogu mogu da odam priznanje što je u umetničkom smislu našao izvanredno rešenje da ne govori konkretno o diktatoru, a da svi misle na njega. To je Đogova dosetka, negde sam pročitao lukavstvo uma. Đogo je stvorio ram za sliku diktatora, u njega može da uđe svaki samodržac. Stvar je dosta jednostavna. U ram je ušao Avgust, Franja Josif, još neki diktatori. Zašto bi Josip Broz ušao u Đogov ram ako nije diktator, ako je legitimni predsednik? Zar bi neko stavio u taj ram Vilija Branta ili Ulofa Palmea? Visoko cenim ovu Đogovu dosetku, jer svaka prava umetnost je u suštini dosetka. Originalna tvorevina. Sve drugo je prepis, pozajmica, plagijat.

Kad smo kod ćesarove glave, zapamtio sam jednu začkoljicu sa suđenja, a prisustvovao sam svim Đogovim suđenjima. Naime, u Baladi o ćesarovoj glavi ima stih „jedna kašičica njenog mozga" (ćesarove glave) „nahrani dvadeset miliona glava". Javni tužilac - ne sećam mu se imena, mrzi me da tražim po dokumentima, ionako je postao, Đogovim rečnikom, tantuz (žeton) - koji se inače svojski trudio da uhvati Đoga u stupicu, u ovom stihu našao je argument za svoju optužnicu. Kad je Đogo rekao ćesarva glava mislio je na Titovu glavu, jer Austro-Ugarska je u vreme Franje Josifa imala četrdeset miliona stanovnika a Jugoslavija u vreme Tita dvadeset. Prema tome, Gojko Đogo je mislio na Titovu glavu! (Tito je godinu dana ranije umro, a njegove bronzane glave su se izlivale širom Jugoslavije, kao što je skoro svaki pesnik pesmom obeležio njegovu smrt.) Sećam se da se Đogo branio da je Austro-Ugarska Franca Jozefa imala četrdeset miliona stanovnika, ali je polovina od njih (dvadeset miliona) bilo slovenskih, a ćesar je hranio samo slovenske glave!

Ovaj Gojko Đogo iz vunenih vremena je za mene veliki pesnik. Potonji Đogo potonuo u nacionalističkom blatu me ne zanima.

6.

Da nastavim sa elaboriranjem apologije demokratije Dragoljuba Mićunovića. Kad sam već pristao da se upišem na njegov kurs, ništa mi drugo ne preostaje nego da budem marljiv student. Ipak, ne očekujem da diplomiram demokratiju, jer na njoj se posekao i svm profesor. Ovaj ispit se danas ne može položiti!

Ovo su izvodi iz profesorovog predavanja.

Francuska građanska revolucija je poražena Napoleonovom diktaturom, zatim su carevi Svete alijanse porazili Napoleona. Bonaparta je bio privrženik revolucije i širio ju je svojim ratovima. Tako su u stvari ideje revolucije pobedile, iako poražene.

U samoj Francuskoj se u čitavom devetnaestom veku osećalo revolucionarno vrenje. Na scenu je stupila nova društvena snaga, četvrti stalež. Naime, buržoazija koja je inicirala revoluciju 1789. godine, prilagođavajući se pobedničkim monarhijama, odbacila je svoje nekadašnje saveznike, pre svih sankilotski „četvrti stalež", koji je usvojio ime proletarijat. Klasa koja će obeležiti naredni vek.

Revolucionarna 1848. godina bila je proba potonjih radničkih revolucija. Iako poražena od buržoazije, bila je klica novih ideja, koje možemo da nazovemo socijalističkim. U teoriji, pojavile su se utopističke ideje (naziv po spisu Tomasa Mora „Utopija", tojest zemlja koje nema), koje će pripremiti komunističke revolucije dvadesetog veka. U svima njima dominirala je reč demokratija.

Profesor ističe ove utopiste.

Francuski plemić Klod Anri Sen-Simon, učesnik Velike revolucije, koji se u njoj odrekao plemićke titule. Njegova je ideja bila da se izgradi novo industrijsko društvo, zasnovano na naučnim i racionalnim osnovama, kao socijalistička tvorevina.

Drugi francuski socijalista utopista bio je Šarl Furije. Furije je bio građanskog porekla, radio je kao ekonomista. Njegov projekat socijalističkog društva bio je konkretniji od Sen-Simonovog, zasnivao se na formiranju radničkih zajednica, falangi, u kojima će svojina biti zajednička.

Dalje od njih je otišao engleski fabrikant i filantrop Robert Oven. On je svoje fabrike transformisao u kolektivno vlasništvo zaposlenih. Izvršio je brojne reforme, prepolovio radno vreme radnika, osnivao trgovačke radnje bez profita, u kojima su se životne namirnice prodavale po ceni proizvodnje. Razume se da ga je kapitalističko okruženje bojkotovalo i nastojalo da uguši njegove fabrike. (Pandan u Rusiji je bio pisac Lav Tolstoj, koji je svoju zemlju besplatno delio mužicima.) „Mnoge reforme koje je Oven predlagao i pokušavao da ostvari bile su socijalističke po sadržaju i imale su znatan uticaj na uslove rada preko borbe radničke klase svuda u svetu."

Na ovim idejama nastala je bogata socijalistička i komunistička literatura, profesor navodi mnoštvo dela, da navedem ono najvažnije, „Manifest Komunističke partije", programsko delo Karla Marksa i Fridriha Engelsa iz 1848. godine.

Postalo je jasno da se društvo mora menjati, spor među njegovim reformatorima bio je u metodu: da li promene izvesti kompromisima ili revolucionarnim prevratom.

Radikalni kritičari postojećeg društva zagovarali su revoluciju. Ali revolucija se nije mogla izvesti bez rušenja postojeće države, javio se pokret anarhista. Čovek je već po svojoj prirodi slobodno biće, vlast oličena u državi ga je „neprirodno" porobljavala. Država je najveći neprijatelj čoveka.

Engleski pisac Viljem Godvin je video državu kao zlo koje nije „prirodno i neophodno", već samo služi „legalizaciji ugnjetavanja i odbrani svojine moćnih bogataša".

Francuz Pjer Žozef Prudon je prvi izgovorio reč anarhizam. Bio je štamparski radnik, sindikalista, narodni poslanik u Francuskoj skupštini za vreme revolucije 1848. godine. Država ima klasni karakter, ona služi bogatim i privilegovanim da ugnjetavaju siromašne i slabe pomoću svojih zakona, vojske i policije. Nasuprot državi stoji društvo, organizam koji ima „kolektivnu spontanost" i koji teži za „socijalnom" pravdom. U brošuri „Šta je svojina ?" Prudon je rekao da je „svojina krađa". On nije mogao da odgovori na pitanje može li društvo da postoji bez države?

Meni su najinteresantniji ruski anarhisti devetnaestog veka Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin.

Bakunjin je bio plemić koji se odmetnuo od svoje klase. Umesto da uživa u plemićkim privilegijama, „Bakunjin je izabrao revolucionarnu borbu protiv samodržavlja, kmetstva, spahijskih privilegija". Za vreme revolucije 1848. godine organizovao je oružane otpore revolucionara u mnogim evropskim zemljama. Pruska ga je izručila carskoj Rusiji, koja ga je osudila na robiju i prognala u Sibir, odakle je pobegao i preko Vladivostoka i Amerike ponovo stigao u London. Bio je jedan od osnivača Prve Internacionale iz koje je istupio nakon sukoba sa Karlom Marksom. Smatrao je da je „državni socijalizam" samo još „jedna iluzija koja vodi u ropstvo".

Još jedan ruski plemić i naučnik-biolog, Petar Kropotkin, sa borbenom biografijom sličnoj Bakunjinovoj, doprineo je razvoju anarhističkih ideja. Ali Kropotkin je nastojao da anarhističke ideje udalji od radikalnih i nasilnih oblika delovanja i usmeri ka naučnoj istini, pravdi i humanizmu.

Kropotkin je nastojao da naučno dokaže da su saradnja, uzajamnost i humanost čovekova prava priroda koja ga može održati i razvijati. Kropotkin smatra da gomilanje privatnog vlasništva kvari karakter ljudi, podstiče sebičnost, glorifikuje borbu i sukobe i ugrožava društvenu harmoniju. „Velika imovinska nejednakost razvija pohlepu, zavist i mržnju i građanske ratove, dok uzajamna pomoć oplemenjuje ljudsku prirodu i obezbeđuje čovečanstvu budućnost."

Kropotkinova vizija anarhističkog društva je asocijacija malih samoupravnih i samodovoljnih komuna sa zajedničkom svojinom. Centralizacija u velike države vodi otuđenju vlasti od građana i dominaciji birokratije.

Sa tom strategijom mirnog preobražaja društva javljale su se mnoge ideje bliske anarhizmu, poput Tolstojevog i Gandijevog Pokreta o nenasilnom otporu ili ideje o Građanskoj neposlušnosti Toroa. Ali i veoma borbene grupe koje su organizovale „seljačke revolucije" poput Emilijana Zapate u Meksiku i Malateste u Italiji.

Poraz evropske demokratske revolucije 1848-9. godine oterao je u emigraciju, u London, svu evropsku revolucionarnu elitu.

Pored starih emigranata-revolucionara, prognanih od reakcionarnih režima evropskih carevina, stigli su i novi, pa su se „našli na okupu" u isto vreme: Viktor Igo, Luj Blan i Ledri Rolan iz Francuske; Marks, Engels, Hajne i Hes iz Nemačke; Mancini i Garibaldi iz Italije; Hercen i Bakunjin iz Rusije; Košut iz Mađarske i brojni revolucionarni demokrati i progresivni intelektualci iz mnogih zemalja.

Tako je 1864. godine stvorena Prva internacionala sa revolucionarnim programom i organizacijom. U njenom Savetu našli su se i Marks i Engels, već poznati pisci Komunističkog manifesta, ali i blankisti i anarhisti, poput Bakunjina.

Teorijski, parlamentarna demokratija je i dalje počivala na ideji „narodnog suvereniteta". Ali šta je sada bio narod? Buržoazija i proletarijat nisu više imali iste interese, kao u Revoluciji 1789. godine, da se oslobode „feudalne despotije" i postanu politički ravnopravni. Ogromna socijalna nejednakost u kapitalističkom svetu, uprkos proklamovanim slobodama, najavila je novu formu „nezakonskog" ropstva.

Nova društvena stvarnost nametala je preispitivanja sadržaja osnovnih vrednosti na kojima počiva demokratski politički poredak. Mnogi revolucionarni liberali postajali su sve kritičniji prema izneveravanjima demokratskih vrednosti, slobode i jednakosti, i postepeno su postajali radikalniji u kritici postojećeg kapitalističkog poretka. Vrlo ubedljiv primer ove evolucije je Karl Marks, koji je od mladohegelijanskog liberala prevalio put do najvećeg i najuticajnijeg kritičara kapitalizma i najvećeg teoretičara komunističkog društvenog projekta.

„Pariska komuna 1871. godine bila je događaj koji je trebalo da pokaže mogućnosti društva pune demokratije i pravde. Iako ga nije organizovala ni izazvala, Internacionala je pozdravila Komunu, a Marks je objavio Adresu Generalnog veća o građanskom ratu u Francuskoj.

Marks je bio oduševljen Komunom, iako su je činili uglavnom novi jakobinci i blankisti, jer je najzad pronađen politički oblik pod kojim se moglo izvršiti ekonomsko oslobođenje rada, navodeći demokratske ustanove koje je ona proglasila: ukidanje stajaće vojske i njeno zamenjivanje naoružanim narodom; jeftinu vladu; jedinstvo zakonodavne i izvršne vlasti (Komuna kao jedinstveno radno telo); imperativni mandat delegata; ukidanje privilegija i troškova za reprezantaciju; najviše funkcije u državnoj službi kao radničke nadnice.

Marks posebno ističe javnost rada svih organa Komune: „Ona je objavljivala svoja dela i svoje reči, ona je posvećivala javnost u svoje nedostatke." Zapisnici sednica Komune su već sutradan objavljivani u Službenim novinama. Komuna je bila iskreni eksperiment demokratije. Sloboda ličnosti bila je osnov za društveno oslobođenje. Bilo je to prisećanje na rečenicu iz Komunističkog manifesta, da je žsloboda pojedinca uslov slobode za svež."

Ali Komuna nije bila dugog veka, buržoazija se konsolidovala i slomila radničku državu. Profesor kaže da je „sa padom Komune, kao zametka pune demokratije, odložena „ljudska emancipacija" predvođena proletarijatom. Nastale krize u radničkom pokretu, raspad Prve Internacionale i stvaranje Druge Internacionale, sa raspravama o taktici i strategiji, udaljili su radničku klasu od uticaja na sudbinske odluke o sukobima velikih imperijalnih sila oko podele moći i prirodnih bogatstava".

Ja bih dodao da je to bio poslednji pokušaj ustrojstva demokratskog komunizma, jer komunistička revolucija u Rusiji pod Lenjinom nije donela demokratiju, završila se stvaranjem nove klase. Sve druge revolucije, uključujući i jugoslovensku, bile su kopija ruske revolucije iz 1917. godine, koja je počela demokratskom Februarskom revolucijom a završila se boljševičkom Oktobarskom revolucijom, odnosno komunističkom diktaturom.

Ako je devetnaesti vek još i sanjao demokratiju, dvadeseti vek je taj san odbacio. Na scenu su stupile totalitarne ideologije koje su porazile demokratiju.