Na nišanu

EKSKLUZIVNO: Aleksandra Vučića gone američke i ruske obaveštajne službe

Picousti, a opasan mafijaš

Najjače svetske obaveštajne službe već su ustanovile pravilo - mnogi političari su umešani u poneku krupnu kriminalnu i korupcionašku aferu, ali samo Aleksandar Vučić ima ulogu u svakoj. Kad god se povede istraga međunarodnog šverca droge ili oružja, pranja prljavog novca ili finansiranja terorizma, tragovi povedu prema Vučiću. Američka služba za borbu protiv trgovine drogom DEA došla je do informacija koje povezuju najtraženijeg narko bosa s nadimkom Tito i predsednika Srpske napredne stranke. Istovremeno, ruska Federalna služba bezbednosti vodi istragu tokova novca iz Srbije, koji je provučen i opran kroz moskovske banke i kompanije. O Vučićevoj ulozi u tim skandalima i insajderima koji su ga izdali piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj aktuelnog diktatora.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić ima istaknutu ulogu u dvema odvojenim aferama, koje potresaju američku i rusku obaveštajnu zajednicu. Amerikanci su otkrili njegovu vezu sa šefom srpskog kartela u Peruu, a Rusi su presekli kanal za pranje para stečenih kriminalom u Srbiji. Osim brojnih dokaza dostupnih javnosti, postoje i insajderi, koji su stranim službama pružili inkriminišuće informacije o vođi srpskog naprednjačkog kartela.

Američki Direktorat službi bezbednosti konačno je kompletirao dosije famoznog Tita, najtraženijeg organizatora narko trafikinga. Agenti DEA tri godine su pokušavali da mu uđu u trag. Uspešno su sproveli nekoliko akcija u kojima su zaplenjene velike količine kokaina, koji je prebacivan iz Latinske Amerike u Evropu, ali nisu mogli da otkriju identitet vođe mafije.

U američke i peruanske medije DEA je, preko posrednika iz partnerske specijalne jedinice Dirandru, plasirala određene informacije o "Srbinu koji rukovodi neprobojnom mrežom kriminalaca, koji organizuju transport kokaina po celom svetu". - kojima je snabdevao evropsko tržište. Tito je postao važan cilj za DEA. Rođen je u Srbiji, ima između 45 i 50 godina, a njegov značaj možda je i veći od onog koji je nekada imao Hoakin Guzman, zvani El Čapo. Tito je čudovište koje ne štedi novac kako bi zadovoljio evropsko tržište, ali se dobro brine o sebi - objavio je peruanski portal El Comercio izjavu pripadnika Dirandre, a to je preneo i dnevni list Blic.

Sagovornik El Comercia opisao je Tita kao bivšeg trenera profesionalnih boksera u Srbiji. "U mutnom svetu boksa uspostavio je kontakte sa južnoameričkim dilerima droge. Za kratko vreme počeo je da se bavi lekovima proizvedenim u Boliviji, Kolumbiji i Peruu", navodi se u tekstu peruanskog portala.

Ko je "srpsko čudovište" otkrio je insajder iz Beograda. Dugogodišnji Vučićev poznanik i saradnik još iz vremena kad su radikali prvi put došli na vlast u opštini Zemun, nedavno je agente CIA obavestio o svojim saznanjima o Titu. Informacije su u fazi provere, ali dosadašnji rezultati su potvrdili navode insajdera o lažnim identitetima narko bosa.

Od sredine devedesetih godina prošlog veka, kad je sportsku karijeru pomešao s kriminalnom, Tito je koristio falsifikovane dokumente. Njegovo pravo ime poznato je redakciji Magazina Tabloid, a u beogradskom podzemlju onog vremena, osim po nadimku, bio je poznat kao Aleksandar Joksović. U Nemačku je otišao kao Aleksandar Pavić. Pod tim imenom bio je zaveden u dizeldorfskom zatvoru, gde je robijao sa Ramizom Maljom, najmoćnijim čovekom u klanu Ramuša Haradinaja.

Iz Nemačke se vratio kao Ivan Luković, a kasnije je upotrebljavao putne dokumente na ime Zeć Mustafi, Adrijan Mehmeti i Vuk Tadić. Na tom spisku najvažniji je podatak o pasošu s kojim je Tito poslednji put napustio Srbiju.

Tito je u novembru 2006. godine otišao iz Srbije u Belgiju s diplomatskim pasošem Aleksandra Vučića!

Pri kraju svog poslednjeg poslaničkog mandata, Vučić je Titu pozajmio svoj originalni diplomatski pasoš kako bi mu pomogao da nesmetano putuje Evropom. Toliko poverenje stvarano je deset turbulentnih godina.

Krajem 1996. godine, kad su radikali prvi put došli na vlast u opštini Zemun, Vučić je postavljen na funkciju direktora Sportskog, kulturnog i poslovnog centra "Pinki". Svidela mu se ta funkcija, a i mogućnost lake zarade. Poslovni prostor je iznajmljivao bez konkursa, za keš, čiji je veći deo završavao u stranačkoj kasi, ali uvek je ostajalo nešto i u njegovim džepovima.

Novcem reketiranih lokalnih biznismena renovirao je bazen i priredio niz manifestacija, koje su mu donosile profit. Usput, imidž sportiste gradio je treninzima s bokserima. U teretani je upoznao i Tita, koji ga je impresionirao izgledom, ponašanjem, životnim stilom i, naročito, viškom testosterona. Baš kao Josip Broz, mladi bokser je nosio bela odela, zlatno prstenje i muštikle od slonovače. Iako dizajniran kao kicoš, imao je izuzetan talenat za boks.

Posle nekoliko pobeda na profi-turnirima u Austriji, Holandiji i Nemačkoj, Tito je toliko fascinirao Vučića, da je mladi generalni sekretar SRS-a odlučio da investira u njega. Ni pre, ni kasnije Vučić nikad ni u jedan posao nije uložio nijedan svoj dinar, samo je tada finansirao Titove pripreme i nastupe na takmičenjima. No, ni u tom poslu nije imao sreće.

Preku narav, Tito je demonstrirao jednom prilikom na splavu "Prestiž". Nezadovoljan tretmanom s kojim su ga dočekali članovi obezbeđenja, demolirao je i njih i splav. Vlasnik "Prestiža", Mirko Tomić Bosanac, tada na vrhuncu moći, nije hteo da mu oprosti. Angažovao je ceo surčinski klan da lovi Tita. Spasao ga je Vučić.

Uplašen za svoju investiciju, Vučić je molio Petra Panića Panu, tadašnjeg šefa obezbeđenja Srpske radikalne stranke, da utiče na Bosanca i odustane od osvete.

Vučić je kukao da je u Tita uložio svoje i pozajmljene pare, ukupno 40.000 nemačkih maraka. Ako ostane bez Tita, ostaće bez novca, a onda, kako je govorio, može samo da se obesi.

Dobroćudni Pana pristao je da posreduje kod kolege Bosanca. Za skromnu proviziju i nadoknadu štete uspeo je da abolira Tita od presude na smrtnu kaznu.

Tito se sklonio u Nemačku, napustio je boks i počeo da se bavi sitnim kriminalom. Posle nekoliko neuspešnih akcija odlučio je da poveća ambicije. U Belgiji je osnovao firmu koja se bavila transportom i prodajom lekova i medicinskih preparata iz Južne Amerike. Regularnim komercijalnim brodovima prevozio je robu iz Kolumbije, Argentine i Perua. Pored lekova, s falsifikovanim deklaracijama, u Antverpen je dovozio i kokain. Nije zaboravio na svog menadžera Vučića. Od prve veće zarade, vratio mu je sav uloženi novac.

Saradnju su nastavili preko Dejana Stojanovića Keke, vođe novobeogradskog klana. Vučić se i javno hvalio prijateljstvom s Kekom, koje je nastalo u mladosti, dok su igrali košarku u Bloku 45. Uspon novobeogradskog ganga je zaustavljen 2006. godine, kad je ubijen Goran Mijatović Mita, vođa klana s Bežanije. Policija je raspolagala saznanjima, ali ne i dokazima, da je atentat naručio Keka. Slaven Bilinac i Milomir Pajić, koji su osumnjičeni za to ubistvo, naprasno su nestali, a pretpostavlja se da su ubijeni.

Da ga ne bi zadesila takva sudbina, Stojanović je pobegao iz Srbije u Argentinu. S njim i Vučićevim diplomatskim pasošem u Južnu Ameriku je otišao i Tito.

Dejan Stojanović i njegov ortak Goran Nešić uhapšeni su u Brazilu u maju 2011. godine. Jednu noć su proveli u pritvoru. Pušteni su posle intervencije druga Tita, koji je platio kauciju i mito sudiji. Od tada, Keki se gubi svaki trag. Nešto kasnije počeo je da se gubi i novobeogradski klan. Jedan za drugim, ubijeni su Vujadin Pejanović, zvani Vule Balavi, zatim Miloš Ljubenović, Nemanja Loncović i Ivan Borovčanin, zvani Lucifer.

Gubitke u ljudstvu pretrpeo je i Titov narko kartel, koji je u međuvremenu preuzeo kontrolu nad proizvodnjom kokaina u Južnoj Americi i tržištem u Evropi. U Brazilu je ubijeno pet pripadnika Titovog klana, u Kolumbiji čak 11, a u Španiji dvojica, dok je 19 uhapšeno, među kojima su Ervin i Holse Gonzalo Loza, koji su kontrolisali tokove droge i novca.

U Argentini je uhapšen Peruanac Veston Miliones, koga je DEA označila kao "ključnog igrača za Srbiju". Preko firmi u vlasništvu Milionesa, koje su se bavile proizvodnjom i trgovinom konditorskom robom, u Srbiju je prebacivan deo kokaina namenjenog za distribuciju u zemljama Evropske unije.

Putem elektronske pošte, DEA je otkrila tragove transporta droge iz peruanske luke Piata u Amsterdam. Samo u jednoj akciji zaplenjeno je 3.300 kg kokain-hlorida. Veston Miliones, njegova supruga i ćerka nalaze se u zatvoru Devoto u Buenos Airesu, gde služe kaznu za pranje novca i saučešće u narko trafikingu.

Peruanska specijalna jedinica Dirandro u julu 2016. godine uhapsila je Zorana Jakšića, šefa klana "Amerika", dok je s lažnim pasošem pokušao da pređe u Ekvador. Jakšić je osuđen na 25 godina zatvora.

Tito nije mogao da pomogne Jakšiću, ali jeste dvojici bliskih saradnika, Horhe Medini Gaviljanu i Davidu Cufaju. Gaviljana su iz zatvora u Limi izvukla dva policajca, a Cufaj je, kao državljanin Perua, iz pritvora pušten posle plaćanja kaucije. Odluku suda da mu se dozvoli da se brani sa slobode Cufaj je shvatio bukvalno. Nestao je bez traga, ali u odsustvu je osuđen na 17 godina robije za šverc kokaina vrednog 800 miliona evra.

Američke službe Cufaja dovode u vezu s Titom i Vučićem. Kao Tito, i Cufaj je poreklom iz Prizrena. Umesto u Beograd, njegova porodica se preselila u Sarajevo, u naselje Boljakov Potok. Cufaj je takođe pokušavao da napravi sportsku karijeru, bio je kadetski prvak Bosne i Hercegovine u boksu. Agenti DEA se o njemu raspituju i u Srbiji, pretpostavljajući da ga je Tito sklonio ovde, na sigurno, pod Vučićevu zaštitu.

Vučić je obavešten da su američke službe dobile informaciju o tome da je 2006. godine pozajmio svoj diplomatski pasoš Titu. Uveren je da zbog toga neće imati većih problema, bar ne dok ga štiti predsednički imunitet. A, ako bude zvanično ispitivan tim povodom, uvek može da slaže kako mu je pasoš ukraden, baš kao i njegovom bratu Andreju lična karta, kojom je osnovana fantomska firma "Asomakum". Kad prigusti, lagaće. Navikao je tako.

Međutim, više ga brine to što ne zna ko ga je cinkario Amerikancima. O njegovoj vezi sa Titom najviše znaju Vojislav Šešelj i Petar Panić. Pošto nema šanse da bi se oni u ovom trenutku ohrabrili da rovare protiv njega, Vučić tipuje na Zlatibora Lončara.

U toj pretpostavci ima logike. Lončar je sredinom devedesetih godina blisko sarađivao sa Panićem, Ljubišom Buhom Čumetom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom.

Za njih je potpisivao lekarska uverenja pomoću kojih su izbegavali suđenja. Ne bi bilo čudno da je u tom društvu upoznao i Tita, pa se sad setio da ofira Vučića.

Lončar i njegova grupa, koju predvode Nikola Petrović, Nenad Kovač i Aleksandar Đorđević, uticaj na Bezbednosno-informativnu agenciju i pravosuđe iskoristili su da izoluju Vučića. Na ključnim mestima nalaze se njihovi ljudi. Lončarev kum Miodrag Stojanović kontroliše odnose, ljude i dešavanja u BIA. Đorđevićeva bivša šefovica kabineta Maja Popović postavljena je na mesto ministra pravde.

Glavnu reč u tužilaštvu ima Ljubivoje Đorđević, a sudskim postupcima upravlja Aleksandar Stepanović. Zasad, oni ne nameravaju da obaraju Vučića, ali kompromitacijom pokušavaju da spreče njegov upliv u njihove poslovne kombinacije. U tome su uspešni. Ne zato što su pametni i sposobni, već zato što se diktator sam namešta na penal.

Svi zaverenici zajedno ne mogu da Vučiću nanesu ni upola štete koliko on sam. Čega god se prihvatio, propalo je. Pažnju američkih bezbednosnih službi privukao je nezakonitom donacijom dva miliona evra Hilari Klinton, za njenu predsedničku kampanju 2016. godine, što je shvaćeno kao mešanje u unutrašnje odnose u SAD. Istraga je otkrila da je novac u Fondaciju Klinton prebacivao i preko ukrajinskih banaka. Projekat "Beograd na vodi" koristio je kao najveću evropsku praonicu prljavog novca. Poljoprivredno imanje "Jovanjica" je, pod zaštitom Vučićevog režima, postalo najveća plantaža marihuane u ovom delu sveta.

toj, kao i o drugim aferama, američkim službama je sve informacije dao kapetan prve klase Saša Vujisić, pripadnik Vojnoobaveštajne agencije, koji je pobegao u SAD i tamo dobio azil.

Naoružanje iz srpskih fabrika plasirano je u države pod sankcijama SAD-a i Ujedinjenih nacija, a stizalo je i do terorista iz ISIS-a. Kineska tehnološka oprema je, opet preko Srbije, nelegalno prodavana Iranu, koji se takođe nalazi pod sankcijama Amerike.

Visokotehnološkim kriminalom, koji je organizovan u Beogradu i Nišu, za 70 miliona dolara oštećeni su građani i kompanije iz Sjedinjenih Američkih Država. Vučić je lično učestvovao u aferi "Folksvagen", koja čeka epilog pred federalnim sudom u državi Mičigen.

"Kanvas", firma Vučićevog dugogodišnjeg ortaka Srđe Popovića, specijalizovano za proizvodnju "obojenih revolucija", obučavalo je teroriste iz "Antife", koji su predvodili letošnje nasilne demonstracije u nekoliko američkih gradova.

Na kraju, ali ne poslednje, Srbija je umešana i u falsifikovanje rezultata predsedničkih izbora u SAD. Istraga je utvrdila da su, prilikom spornog prebrojavanja glasova, kompjuteri kompanije Dominion Votes Systems menjali rezultate preko IP adrese registrovane u Bulevaru Zorana Đinđića 8A. Bojan Đorđević, direktor beogradskog predstavništva Dominiona, priznao je da je softver, koji se koristio na predsedničkim izborima, pravljen u Srbiji. Posle te izjave, Đorđević je nestao.

Ostale su informacije da je Vučićev kartel već dobio 49 miliona evra za učešće u nameštanju rezultata izbora u SAD. Honorar su američki globalisti isplatili 24. novembra preko jedne nemačke banke.

Svi resursi američkih službi uključeni su u zaštitu nacionalnih interesa i sprečavanje kriminala širom sveta, a kojim god slučajem počnu da se bave nailaze na tragove Aleksandra Vučića.

Ista muka je zadesila i ruske obaveštajce. Ruska politička vrhuška važi za leglo korupcije, koje je spremno da na oba oka zažmuri pred svakim dokazom kriminala, pod uslovom da dobije ušur.

Ipak, Federalna služba bezbednosti prati sve tokove novca, prikuplja dokaze, vodi istrage i pokreće postupke čim dođe do poremećaja političkih odnosa. To se desilo posle Vučićevog potpisivanja tzv. Vašingtonskog sporazuma, kojim se Srbija obavezala da u značajnoj meri smanji vojnu, bezbednosnu i energentsku saradnju s Rusijom.

Vučić je pokrenuo političku i medijsku hajku na "Srbijagas" i Dušana Bajatovića, a Rusi pripremaju odgovor kroz optužbe za pranje novca. Prema informacijama FSB-a, Vučić je preko ruskih banaka i kompanija oprao oko sto miliona evra, i to pod izgovorom da ulaže u izgradnju Hrama Svetog Save.

Srbija je u Hram uložila oko 43 miliona evra. Prilikom poslednje posete Vladimira Putina, Vučić mu se zahvalio za donaciju od 10,5 milona evra preko kompanije "Gasprom" za izradu mozaika u Hramu. Iz Rusije je, takođe kao navodne donacije, stiglo još sto miliona evra, koji nisu uplaćeni u republički budžet ili na račun Srpske pravoslavne crkve, nego građevinskim firmama u vlasništvu Vučićevih poslovnih ortaka.

Ruska služba ima dokaze da je taj novac u kešu prebacivan iz Srbije u Rusiju, odakle se, tokom poslednje tri godine, opran i legalizovan vraćao na raspolaganje Vučiću. Detaljne informacije o ovoj aferi iz ruskih izvora uskoro će biti prezentovane javnosti u Srbiji.

Vučić nema načina da se izvuče iz afera koje istražuju američke i ruske obaveštajne službe. Nema ni pameti. To dokazuje godinama. Pre četiri godine je finansirao gubitničku predsedničku kampanju Hilari Klinton, a u ovoj je rovario protiv Džoa Bajdena. Da bi dokazao lojalnost Donaldu Trampu, Vučić je pred Ričardom Grenelom ogovarao Vuka Jeremića.

Kao dokaz Jeremićeve nepodobnosti, Trampovom izaslaniku je dao kopije ugovora i prepiske koju je predsednik Narodne stranke imao sa Hanterom Bajdenom, Džozefovim sinom. Kompromitujuće dokumente, od pre tri godine, Vučić je predstavio kao razlog da Trampova administracija ne podrži Jeremića i ostale opozicionare.

Naravno, predsedniku SNS-a nije bio problem da među prvima čestita pobedu Džou Bajdenu, iako se još ne zna kakav rasplet će imati predsednički izbori u Sjedinjenim Državama.

U istom maniru, Vučić je počeo pripreme za obaranje Milorada Dodika. Iako su politički i poslovno srasli kao prst i nokat, Vučić se prihvatio svoje druge obaveze prema stranim centrima moći, koji su ga doveli na vlast.

Prvi zadatak se odnosio na učvršćivanje nezavisnosti albanske lažne države Kosovo. Poslednji potez u tom poslu Vučić je obavio pre neki dan, kad je doneo odluku da od 14. decembra snabdevanje električnom energijom severa Kosova i Metohije umesto Elektromreže Srbije vrši preduzeće KOSTT, koje objedinjuje prenosni sistema Kosova i Albanije.

Zaposleni iz EMS-a već su obavešteni da imaju mogućnost da traže prijem u radni odnos u KOSTT-u ili da odu na ulicu.

Drugi Vučićev zadatak je rasturanje Dodikovog apsolutističkog režima u Republici Srpskoj. I tu obavezu izvršava podlo i pokvareno. Pred nedavne lokalne izbore u RS i BiH, Vučić je otvorio sve svoje medije za Dodikovog protivnika Draška Stanivukovića. Uz pomoć RTS-a, Pinka i drugih televizija, Stanivuković je uspeo da privuče pažnju i podršku glasača u svim najvažnijim gradovima i opštinama Republike Srpske. Tako je počelo paranje dve decenije pletene Dodikove mreže vlasti i kriminala.

Ipak, taj posao neće ići lako kao s predajom Kosova i Metohije. Ne samo što Dodik na raspolaganju ima značajne odbrambene resurse iz podzemlja, nego raspolaže i vučićevskom politikantskom fleksibilnošću, već dokazanom u praksi. "Konačno se na političkoj sceni, nakon sedam godina, pojavio jedan normalan Srbin - Milorad Dodik. Naravno, ima mnogo normalnih Srba među običnim narodom, ali u politici su bili vrlo retki", rekao je Alija Izetbegović u martu 1998. godine, kad je Dodik prvi put došao na vlast u Republici Srpskoj. Dodik je tada postao predsednik vlade Republike Srpske uz zajedniku podršku Slobodana Miloševića i Madlen Olbrajt.

Kad ih je iskoristio, Mile iz Laktaša ih je odbacio i postao velikosrpski nacionalista. Transformacijom u suprotnom smeru od Vučića, stigao je do istog cilja, do apsolutne vlasti. I, ima nameru da je zadrži do kraja života, minimum.

Da bi to ostvario, iskustvo pokazuje, Dodiku neće biti teško da se vrati stavovima s početka političke karijere, pa da američku podršku osvoji zalaganjem za unitarnu Bosnu i Hercegovinu, njen ulazak u Evropsku uniju i NATO, pa i priznanje nezavisnog Kosova.

Dodik, kao i Vučić, ne shvata da su se okolnosti promenile, da je došlo vreme za čišćenje balkanskih kriminogenih diktatora. Stabilokratija, prošarana trgovinom državnim i nacionalnim interesima, više nije prihvatljiva za svetske centre moći, bez obzira na kadrovska rešenja.

Proces deratizacije Balkana nije usporen ni usled pandemije korona virusa. Iako su SAD i EU, kao najzainteresovanije strane, bile zauzete svojim izbornim i zdravstvenim izazovima, pa i građanskim nemirima, njihove diplomatske aktivnosti doprinele su padu s vlasti Demokratske partije socijalista u Crnoj Gori, kao i privođenju albanskih lidera s Kosova u Hag, na suđenje za ratne zločine. Američke i evropske diplomate su ih, posle dugogodišnje saradnje, na put u jednom smeru ispratili bez suze u oku. Tako će se rastati i od Vučića.

Ako su američke bezbednosne službe famoznog Tita opisale kao opasnijeg kriminalca od El Čapa, koji je u SAD osuđen na doživotnu kaznu zatvora, plus 30 godina, onda srpski El Čipuljić, prikladno svojim delima, može da očekuje 30 doživotnih, plus jednu godinu robije. Aleksandar Vučić je naneo trajnu i nesagledivu štetu Srbiji, ali sve je izvesnije da će biti kažnjen zbog kriminalnih kombinacija koje je širio po belom svetu.

antrfile

Bosanac protiv Tita

Mirko Tomić Bosanac, legenda beogradskog asfalta, krajem devedesetih godina nekoliko puta se sukobio s Titom. Vučić je, uz pomoć kuma Panića, uspeo da jednom sačuva glavu svog pulena. Drugi put je to uradio Haradinajev mafijaš Ramiz Malja.

Zatvor u Dizeldorfu dugo je važio za centralno mesto okupljanja kriminalaca iz svih krajeva bivše Jugoslavije. U jednom periodu tamo su se istovremeno našli Bosanac i Tito. Stare sukobe nastavili su u novom okruženju.

Na Tita su izvršena dva napada, koja je jedva preživeo. Glavu mu je sačuvao Malja, koji je uspeo da ubedi Bosanca da odustane od osvete.

Mirko Tomić je ubijen 2000. godine. Iz sivog "audija" na njega je ispaljeno 30 metaka. Atentat je, navodno, naručio Dušan Spasojević, a izvršili su ga Mile Luković i Nikola Bojić.