U projektu nove NATO strategije, Rusija je - pretnja br. 1

Kakav će biti naš „odgovor Čemberlenu"?

U Severnoatlantskoj alijansi aktivno se spremaju za samit koji bi trebalo da bude održan ove godine i na kome se očekuje da bude doneta strategija NATO 2030. U vezi s tim, važna etapa bio je dvodnevni satanak ministara spoljnih poslova zemalja članica Alijanse u Briselu, 25-26. marta. Prvi put od početka pandemije, diplomate su uspele da se sretnu „uživo". Među učesnicima sastanka bio je i predstavnik nove američke administracije, državni sekretar Entoni Blinken. Nesuglasice koje dele zemlje NATO (i EU) primorale su ga da dođe iz Vašingtona, da bi objavio nameru SAD da „oživi partnerstvo" u okviru Alijanse, što je izuzetno potrebno, pre svega zbog suprotstavljanja Rusiji i Kini. Kome drugom?

Piše: Valerij Panov

Bila je to prva poseta Evropi jednog od važnih članova tima predsednika Džoa Bajdena i generalni sekretar NATO Stoltenberg odmah je odgovorio na poziv predstavnika „Velikog brata". Na zasedanju ministara spoljnih poslova NATO zemalja, kao i vanblokovskih Švedske, Finske i EU, on je pozvao na ujedinjenje svih protiv Rusije. Rusija ostaje glavna pretnja, iako su u Alijansi spremni da pokažu strpljenje, ako u Moskvi pristanu na ustupke. Šef evropske diplomatje Žozep Borelj takođe je zauzeo „borbeni stav", istakavši da zajedničkim naporima EU i NATO Rusija može da se „utera u okvire".

Opasnostima koje dolaze iz Moskve, NATO je tokom trajanja samita posvetio čak i posebno zasedanje. Radi se pre svega o povećanju sposobnosti NATO za odvraćanje, nakon vraćanja Krima u sastav Rusije.

Zapravo, koliko se sećamo, od tih događaja sve je počelo. Amerikanci su planirali da posle državnog udara u Kijevu oni okupiraju poluostrvo, izbace odatle Ruse i razmeste svoje brodove i podmornice u Sevastopolju, da pod budnim okom drže i kontrolišu ne samo Crnomorski region, već i Bliski istok (uključujući i Iran, kao i Tursku koja se otela kontroli) i, prirodno, ceo evropski deo Rusije, minimalno. Ali, nije im se dalo: Krim je postao naš, a Jenkiji su zajedno sa saveznicima (i Japanom, takođe) pokrenuli sankcioni udar strašne snage, izvršili niz međunarodnih provokacija, između ostalog rukama ukrajinskih vojnika pogodili civilni avion iznad Donbasa, simulirali trovanje špijuna Skripalja i njegove ćerke od strane bivših saradnika ruske obaveštajne službe, organizovali skandal sa dopingom naših olimpijskih sportista itd. Političko-ekonomske kampanje protiv Rusije koje su počele 2014. godine nisu prestale do danas i kraj im se ne nazire. Ali efekat je gotovo nikakav: Rusija, kakva je bila, takva je i sad, i više od toga - povećala se njena sposobnost da se suprotstavi. To je upravo slučaj za koji u Rusiji kažu: dok ne počne da grmi, čovek se neće prekrstiti. Prekrstili smo se i koncentrisali.

Oni to ne shvataju. Oni bi odavno sklopili „šape" i predali se.

A Moskva, prema mišljenju NATO, navodno iscepkana na komadiće, ometa „konstruktivni dijalog" i stalno vodi „zastrašujuće vojne operacije" u blizini granica Alijanse, odnosno na svojoj teritoriji.

NATO analitičari videli su opasnost u prisustvu Rusije u Arktičkom regionu, u Crnom i Baltičkom moru i istočnom Sredozemlju. U vezi sa tim oni preporučuju da se prema našoj zemlji sprovodi „politika zadržavanja i dijaloga". Radoznali smo da vidimo kako to može da izigleda u praksi, ako NATO smatra Rusiju svojom glavnom vojnom pretnjom do 2030?

Uz to, podsećamo da je Severnoatlantska alijansa pojačala svoje prisustvo u regionu Crnog mora, kao i saradnju sa Gruzijom i Ukrajinom. Kako je izvestio Stoltenberg, u organizaciji nameravaju da i dalje nastave rad u tom pravcu. Pritom, crnomorska problematika u strategiji NATO 2030. nije istaknuta samo zbog ruskih pretnji. Problem Krima je važan, ali ne jedini cilj NATO jačanja u Crnom moru, ubeđen je Orhan Gafarli, ekspert Centra za političko istraživanje u Ankari. „Alijansi je važno da ojača u Crnom moru, da bi vratila Tursku. Sada se NATO i Ankara ne slažu u mnogim pitanjima. Ali, obe strane shvataju nužnost saradnje." Gafarli smatra da NATO dopušta Turskoj i zemljama EU da međusobno izglade svoje nesuglasice. Istovremeno, pomažu Ankari da blokira akcije Grčke, Kipra ili Francuske, u slučaju da imaju antiturski podtekst.

Međutim, u slučaju vojne konfrontacije, Moskva neće pustiti protivnika u Crnomorski region, piše kineski portal Jinri Toutiao. Na ovom portalu pišu da Alijansa mora biti svesna da Moskva ima jake vojne snage visoke borbene gotovosti razmeštene na Krimu. NATO može da im se suprotstavi sa 15 razarača i nosačem aviona „Šarl de Gol". Iako Crnomorska flota nije najmoćnija formacija Vojno-pomorske flote RF, ona ima dovoljno potencijala da drži situaciju u regionu pod kontrolom.

Ovdašnja flota broji 3400 jedinica. Najmoćnija od njih je krstarica „Moskva" sa raketnim kompleksima P-1000 „Vulkan". Krim takođe štiti i vazduhoplovni puk Su-24, Su-24MR i SU-30SM.

Potencijalnog protivnika Rusije očekuju i jaki obalski kompleksi „Bal" i „Bastion". Ovih dana je Ministarstvo odbrane Rusije donelo odluku da na poluostrvo rasporedi još i puk Vazdušno-desantne vojske. „Ruski Krim, bez preuveličavanja" po snazi je jednak dvema grupama nosača aviona", istakli su na portalu Jinri Toutiao. Kineski stručnjaci su konstatovali da Zapad „ne treba da zabada nos u Crno more".

Ipak, generalni sekretar Stoltenberg kaže da se NATO sprema da izađe izvan granica geografske odgovornosti, odnosno da pređe granice nekad zamišljenog, u nedrima Alijanse, nekakvog evroatlanstkog prostora - pa i da uzme pod svoju kontrolu praktično celu planetu. Zašto? Odgovor je jednostavan do idiotizma: da bi branili slobodu. Čiju? Nebitno, jer se ispostavlja da je to glavni pravac razvoja NATO. Pritom se u NATO ponašaju kao zaljubljeni tetrebi: nikoga ne primećuju osim sebe samih i slušaju samo svoj glas.

To im je urođeno. Zato su i propustili da čuju kad je Vladimir Putin izlagao novu strategiju ruske nacionalne odbrane. Prema toj strategiji, u slučaju da dođe do vojne pretnje, ruski odgovor neće biti usmeren samo na snage koje napadaju, već i na njihove centre odlučivanja. Prema mišljenju Jakova Kedmija, politikologa, a donedavno i rukovodioca jedne od specijalnih službi Izraela, ovaj faktor potpuno niveliše značaj NATO za SAD. Kedmi podseća da novi obrasci ruskog naoružanja obesmišljavaju američki sistem protivraketne odbrane u Evropi. Pritom, rusko visokoprecizno oružje omogućava da se gađaju ne samo strateški objketi na teritoriji SAD, već i centri upravljanja u Evropi. Upravo zato nedstaje potreba za „evropskim barijerom", što je uloga koju ispunjava NATO, a što može da gurne SAD ka raspuštanju Alijanse. (Do nepotrebnosti će biti iznivelisana i uloga sadašnje nacističke Ukrajine, koja se pozicionira kao aniturska predstaža).

Ali, danas NATO, osim borbe protiv Rusije i Kine, kao i kontrole najvažnijih aspekata života u Evropi, pretenduje i na kontrolu nad Arktikom. Moskva, smatraju u Vašingtonu i Briselu, teži da zatvori za druge zemlje ovaj region. Amerikanci su pre svega obeshrabreni time što ne mogu da kontrolišu Severni morski put. Glavni cilj Pentagona je da zavladaju Arktičkim regionom. S tim ciljem SAD žele da razmeste na Aljasci tzv. multidomenske (multisferne) operativne snage, koje uključuju velike jedinice vazduhoplovnih i pomorskih snaga. Arktička koncepcija Pentagona (NATO) računa na efikasna borbena dejstva u pet sfera - na zemlji, u moru, vazduhu, svemiru i sajberprostoru.

Prilikom određivanja uloge NATO u daljoj ekspanziji po celom svetu, predstavnici Alijanse, očigledno su se toliko zaneli da nisu obratili pažnju na vest iz Rusije koja iz nekog razloga (!) nikako ne želi da dozvoli svojim geopolitičkim protivnicima da u ulozi punopravnih vlasnika pristupe Severnom morskom putu koji je izgradila.

Nasuprot tome, ona čini sve kako bi sama vladala svojim severnim teritorijama. U trenutku kada su ministri NATO zemalja određivali mesto Rusije u svetu koji konstruišu, glavnokomandujući Vojno-pomorskom flotom RF Nikolaj Jevmenov podnosio je izveštaj predsedniku RF Vladimiru Putinu o tome da je atomska podmornica izvršila torpedno gađanje ispod leda, tokom ekspedicije „Umka-21" na Arktiku. Tokom ove ekspedicije prvi put u istoriji ruske Vojno-pomorske flote izvršeno je izranjanje ispod leda tri atomske podmornice na ograničenom području u radijusu od 300 metara, let para lovaca MiG-31 u polarnom rejonu sa punjenjem goriva u vazduhu i sa prelaskom geografske tačke Severnog pola. Osim toga, sprovedene su taktičke vežbe arktičke motorizovane brigade u složenim meteorološkim uslovima.

To je samo poslednje od onoga što Rusija radi na Arktiku. Još u decembru 2014. godine formirana je Zajednička strateška komanda Sever. Njeni zadaci su osvajanje novih mesta za baze na obalama i ostrvima Severnog ledenog okeana. Zona odgovornosti proteže se od Murmanska do Anadira. U arktičkim arhipelazima stvaraju savremenu vojnu infrastrukturu sa visokotehnološkim i efikasnim sistemima za praćenje u svim uslovima - u vazduhu, na vodi i pod vodom. Jedan od glavnih faktora zadržavanja NATO je Severna flota koja ima najveću u Rusiji grupaciju ratnih brodova i podmornica.

Ali, to nije sve. Rusija planira da razmesti atomsku podmornicu „Habarovsk" na Kamčatki, o čemu je drugog dana zasedanja ministara spoljnih poslova NATO zemalja pisao portal Avia.pro.

Oni primećuju da je „Habarovsk" nosač nuklearnih podvodnih bespilotnih uređaja „Status-6" („Posejdon") i ističu da na taj način Rusija može, u slučaju potrebe, da pripremi snažan vojni udar na zapadnu obalu SAD i uništi velike vojno-pomorske baze i baze vazduhoplovnih snaga u tom regionu.

A protivavionski raketni sistemi S-300V4, koji su razmešteni na Kurilskim ostrvima, S-400 (na Sahalinu) i avioni-presretači MiG-31BM (na Čukotki) obezbedili su pouzdano pokrivanje ruskih dalekoistočnih granica, izjavio je 25. marta ministar odbrane RF Sergej Šojgu tokom kolegijuma ruskog ministarstva odbrane. On je takođe dodao da se u ovom trenutku, u okviru državnog programa, nastavlja osnaživanje vojske Istočnog vojnog okruga.

I dok su ministri spoljnih poslova zemalja NATO zasedali u Briselu, određujući, kako im se činilo, buduću sudbinu Rusije, Moskva je ukazala na svoje namere duž svojih državnih granica. Novine Izvestija, pozivajući se na izvore u ministarstvu odbrane, pišu, na primer, o tome da je Ministarstvo odbrane RF donelo odluku da u Kalinjingradsku oblast prebaci supersonične protivbrodske raketne sisteme zbog naglog porasta grupisanja NATO snaga na tom pravcu. Mogućnosti ruskog pokretnog obalnog odbrambenog raketnog sistema BRK „Bastion" su takve da omogućavaju nanošenje udara ne samo po morskim ciljevima, već i po bazama na kopnu.

Teško je poverovati da su pomenuti primeri demonstracije vojne snage Rusije istovremeno sa susretom u Briselu - puka slučajnost. U vezi s tim sećamo se prošlosti, pre svega čuvenog „Našeg odgovora Čemberlenu".

Ovaj izraz se pojavio u vezi sa pretećom notom koju je engleska vlada poslala 1927. godine rukovodstvu SSSR-a. U periodu 1924-1929. ministar spoljnih poslova Velike Britanije bio je Ostin Čemberlen. U to vreme, odnosi dve zemlje bili su krajnje napeti zbog Kine. Naime, u Kini je buknula komunistička revolucija i Velika Britanija je kategorički tražila od Sovjetskog Saveza da prestane da pruža finansijsku, vojnu i političku podršku kineskoj kuomintang-komunističkoj vladi. Ovi zahtevi našli su se u tzv. Čemberlenovoj noti, poslatoj na adresu sovjetske vlade.

U tom trenutku SSSR je bio u prilično složenom periodu. Ali, Moskva je jasno pokazala da će samostalno donositi odluke i da se ne može zastrašivati. Odbijanje SSSR-a da ispuni uslove iz note o prekidu pomoći revolucionarnoj Kini doveo je do potpunog prekida diplomatskih odnosa sa Velikom Britanijom na inicijativu britanske strane. A sam ministar postao je jedan od glavnih objekata napada sovjetskog agitpropa: crtali su ga u karikaturama, na plakatima, ismevali u štampi.

Pod tom parolom, na primer, pozivali su građane da učestvuju u prikupljanju sredstava za izgradnju vazdušne flote koje je sprovodilo Društvo za pomoć u odbrani, vazduhoplovnoj i hemijskoj izgradnji. Ova krilatica smatra se dostojnim odgovorom na bilo koja neprihvatljiva dejstva „partnera".

Mislim da je spisak kandidata za savremeni „naš odgovor" dugačak i svaki sadašnji Čemberlen takođe može da dobije svoj odgovor, i to ne samo u verbalnom obliku. Jasno je da oni ne nameravaju da se ograniče samo na antiruske sankcije. I sada, kao i u prošlosti, na geopolitičkoj areni se opet pojavljuje Kina. Tamo su, neposredno pre briselskog samita ministara spoljnih poslova NATO zemalja, održani razgovori ministra spoljnih poslova RF Sergeja Lavrova i kineskog ministra spoljnih poslova Vanj Jia.

Kao što je napomenuo Lavrov, Moskva i Peking će nastaviti da grade svoju spoljnu politiku „kreativno, konstruktivno, fleksibilno, uvek pokazujući spremnost za kompromis, ali isključivo na osnovama međusobnog poštovanja i pronalaženja ravnoteže interesa". Kina, prema rečima Lavrova, predstavlja strateškog partnera i pravog istomišljenika Rusije, a saradnja zemalja na međunarodnoj areni imaće stabilizujući uticaj na globalnu i regionalnu situaciju. Diplomata je dodao da Rusija razmatra novu epohu odnosa sa Kinom u kontekstu „široke situacije koja se stvara na međunarodnoj areni". „Ona prolazi kroz duboku transformaciju, jačaju novi centri ekonomskog rasta, finansijske moći i političkog uticaja", kaže Lavrov. Ipak, izgleda da u NATO i SAD ne žele da shvate šta će za zapadnu civilizaciju značiti stvaranje geopolitičke celine koju predstavljaju Rusija i Kina.

Pritom se 22. marta 2021. u američkom časopisu The National Interest pojavio članak pod naslovom „Zašto Rusija - to je tako veliki problem" i podnaslovom „Amerika mora da pokuša da razdvoji Rusiju i Kinu i poboljša odnose, ostajući uzdržana".

U članku se direktno priznaje moćni potencijal geopolitičkog saveza Kine i Rusije: „SAD više ne mogu da se suprotstave Kini i Rusiji na svim nivoima, ne dovodeći pritom u pitanje rusko-kineski savez koji postoji već više godina i sam po sebi je sposoban da raspe američku snagu."

Dodajem: potpuno je očigledno je da će istovremena konfrontacija Vašingtona sa Moskvom i Pekingom dovesti do strateškog bankrota SAD.

Već posle samita u Briselu, vrativši se u Vašington, državni sekretar Entoni Blinken je u intervjuu za CNN rekao: SAD nameravaju da sa pozicije snage grade odnose sa Kinom, koji sve više poprimaju karakter konfrontacije. Blinken je takođe izjavio da Vašington ima nameru da preduzme ozbiljne mere u odnosima sa Moskvom. „Mi vidimo sveprisutne raziličite primere ruske agresije...", rekao je on. I onda se zaneo - sve u istom krugu optužbi Rusije: o „severnim tokovima" kao instrumentu podrivanja evropske bezbednosti, o mešanju u američke izbore itd. do „primene hemijskog oružja u pokušaju ubistva Alekseja Navaljnog".

Generalno, kako je Sergej Lavrov primetio tokom posete Kini, na našem Zapadnom frontu nema promena. Sada je samo pitanje kakav će biti naš odgovor „kolektivnom Čemberlenu".