Zašto je zatvaranje glavnog urednika Magazina Tabloid zločinački akt uperen protiv slobode svih građana Srbije

SLOBODA UMESTO TAMNICE

U nadi da će glavni i odgovorni urednik ovog magazina, Milovan Brkić ubrzo zdravo i veselo dočekati da vidi kraj razbojničkom režimu Aleksandra Vučića, ne treba zaboraviti ni onoga koji je odavno agitovao za njegovo zatvaranje i maltretiranje. Takođe, ne treba zaboraviti ni ogromnih pola veka u kome je Milovan Brkić vodio bitke protiv korumpiranih vlada, ministara, tajkuna, ulizica i drugog društvenog taloga.

Luka Mitrović

Kum Aleksandra Vučića, Nikola Petrović, čovek sa prilično bogatom kriminalnom biografijom, radio je u dužem vremenskom periodu na tome da po svaku cenu utamniči glavnog i odgovornog urednika Magazina Tabloid, Milovana Brkića. I, to mu nikako nije uspevalo.

Ali, jedno mu je „išlo od ruke": opljačkao je preduzeće koje izdaje Magazin Tabloid, izložio je glavnog i odgovornog urednika enormnim troškovima, a stalnim, takozvanim, „SLAP" tužbama, nije dozvoljavao ni trenutak predaha u najstrašnijoj kampanji koja je ikada vođena nad jednim medijem u Srbiji.

Uprkos tome što se ovaj teror nad ovim dvonedeljnikom i njegovim osnivačem odvijao pred očima celokupne javnosti, nijednoj domaćoj ili stranoj organizaciji za zaštitu ljudskih prava i slobode medija nije palo na pamet da makar podigne glas protiv osvedočenog kriminalca Nikole Petrovića, čija su razbojnička dela detaljno objavljena na stranicama ovog magazina.

Slao je ovaj Vučićev kum policiju u redakciju, pokušali su njegovi mafijaši da zastraše telefonskim pretnjama i presretanjima po ulici, novinare i urednike Magazina Tabloid, vršio je plenidbu imovine i blokade računa, a sve sa ciljem da ugasi i ovaj poslednji slobodni medij i ukloni Milovana Brkića kao realnu opasnost, i kao čoveka koji uživa reputaciju beskompromisnog borca za istinu i pravdu.

U godinama u kojima je Petrović pljačkao državne milione, kad je zbog njega Vučić izdvojio Elektromrežu Srbije, iz EPS, da bi je dodelio svome kumu, ovaj opaki bandit proširio je svoje „poslovanje" na još tri zemlje regiona, brutalno se obogatio, podivljao, pa je na kraju u jednoj trivijalnoj sceni u beogradskom naselju Dedinje, napravio saobraćajni udes pod dejstvom kokaina i alkohola, vozeći automobil „;Meklaren" vredan preko 300 hiljada evra. Tužilaštvo mu je zapretilo krivičnim gonjenjem ali, ko može u Vučićevoj Srbiji da sudski goni Vučićevog kuma?

A, zašto Nikoli Petroviću, jednom od navodno 75 kumova Aleksandra Vučića istog momenta nisu stavljene lisice na ruke, već mu je omogućeno da se skloni u policijsko vozilo i da iz njih telefonira, dok mu „nepoznati ljudi obezbeđuju prostor" i fizički napadaju novinare koji su se našli na licu mesta? Kome je telefonirao? Vučiću, naravno. Par obaveštajaca iz zemalja koje su Nikolu Petrovića stavila na listu kriminalaca, tražili su i dobili podatke da je ovaj razbojnik te noći bio pod dejstvom kokaina, alkohola i još jedne, nepoznate supstance. Te dve države imaju spisak od preko stotinu Vučićevih ljudi, koji se bave „prometom" droge, oružja, „uvozom" migranata u EU, kontrolom prostitucije, kladionicama i kockarnicama, pljačkom plemenitih metala i umetničkih dela. Svako od njih je vrlo „blizak" sa Vučićem a neki od njih su i krajnje prisni sa diktatorom.

U avgustu 2020. Nikola Petrović je postao suvlasnik firme „Crni Vrh Power" koja je planirala gradnju vetroelektrane Crni vrh na teritoriji Žagubice, Bora i Majdanpeka. Ovoj i njoj srodnim „firmama", samo u 2019., Vučić je lično naredio da iz budžeta države bude otkupljena struja u visini od 2,3 miliona evra".

Petrović je u julu 2021. godine, započeo i „poslovnu saradnju" sa Ljiljanom Božović, suprugom Vučićevog kriminalca sa Kosova, Zvonka Veselinovića. Petrović i Božovićka suvlasnici su kompanije „Storenergy" koja se bavi proizvodnjom struje od sunčeve energije.

Od Vučićeve države dobili su odmah 3,1 miliona evra, a danas „mlate" desetine miliona.

Nikola Petrović poseduje najmanje dva velika dvorca. Jedan je površine od oko hiljadu kvadrata, nedaleko od Partizanovog stadiona i Kuće cveća. Petrović ga je sagradio parama „iz malog džepa", 2019. godine.

Drugi „ reprezentativni stambeni objekat" u vlasništvu Nikole Petrovića, nalazi se u beogradskom izletištu Košutnjak i vodi se na ime njegove supruge. Taj luksuzni objekat ranije je bio u vlasništvu države i Petrovići su ga tri godine iznajmljivali od DIPOS-a, preduzeća za iznajmljivanje i održavanje državnih nepokretnosti.

Kako su ga prisvojili, to je priča za jedan pošteni sudski proces ako ikada Srbija doživi slobodno pravosuđe.

Zašto je važno stalno podsećati makar na neke delove iz ogromnog kriminalnog dosijea Nikole Petrovića? Zato što ti dosijei postoje i detaljniji su od svega što bi ovaj Vučićev kum i osvedočeni mafijaš mogao da napiše u svojoj biografiji dok bude u zatvoru. I zato, što će, padom Aleksandra Vučića, a to je takođe blizu, pasti i njegov kum-nasilnik i narkoman.

Ovih dana je do autora ovog teksta stigla informacija iz neposrednog okruženja ovde pomenutog Vučićevog kuma, da je Petrović lično učestvovao u zatvaranju glavnog i odgovornog urednika ovog magazina, te da je lično intervenisao da „tužilaštvo odradi svoje".

Ovde je važno znati da je Nikola Petrović, Vučićev kum i kriminalac, imao samo tri godine kad je ime Milovana Brkića osvanulo u uvodniku tada najčitanijeg jugoslovenskog magazina „Duga", i to u uvodniku, u kome je kao novinar razotkrio maverzacije u pravosuđu.

Nikola Petrović je još balavio i brisao nos kad je Milovan Brkić postao novinarska senzacija u Jugoslaviji, kako zbog stila kojim je „direktno u glavu" gađao društvene anomalije, tako i zbog činjenice da je zauvek stvorio sebi „prijatelje do groba", ali i večne neprijatelje. Oni koji su ga razumeli i danas su uz njega, oni kojima se kičma lako savijala, bežali su od njegovog beskompromisnog stava prema svakom režimu.

Ni svih 75 Vučićevih kumova, čak i ako je tačno da ih toliko ima, ni svi njegovi Petrovići i slične prebogate barabe koje su do novca došli pljačkom i korupcijom, neće moći ništa da urade protiv jednog nepokorenog novinara. Već su uveliko na gubitku. A, nisu ni prvi ni poslednji koje je Milovan Brkić, kao novinar, autor, urednik i izdavač, ispratio u zatvor ili u zasluženi pakao.

U knjizi „Povlenske magle i vidici", bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, koju je izdao nakon što je napustio politiku, piše da „iza Brkića stoje". Kako nikad nikome nije ostao dužan, Brkić je odgovorio: „Iza mene stoje, iza njega leže". Zanimljivo, ali je i Mihajlović zatvorio Brkića kad je u ogromnoj panici zbog ubistva Zorana Đinđića, strpao u zatvor 12.000 ljudi, među kojima najveći broj nije bio „ni kriv ni dužan". Obrazloženje zbog koga je Brkić bio tada zatvoren, bilo je više nego smešno: „Vređao je policiju!"

U knjizi pokojnog novinara „Politike", Slavoljuba Đukića, legende ove profesije, autor opisuje scenu kad Dedinjem šetaju i razgovaraju general Nikola Ljubičić i Ivan Stambolić, i pitaju se „Čiji je Brkić čovek?".

Uvek je to pitanje stajalo na početku svih spekulacija o jednom slobodnom novinaru koji je svoju karijeru posvetio demistifikaciji lažnih moralista, lažnih veličina, umišljenih budala i opasnih idiota koju se se množili u vrhovima ondašnje Jugoslavije i Srbije, a kasnije Miloševićevog i svih ostalih režima do ovog Vučićevog.

A, Milovan Brkić je, za sve one koji ga dobro poznaju i koji su ikada radili sa njim, čovek sa stavom. Iza njega stoji njegov rad, na hiljade novinskih tekstova i jedna knjiga (a, moglo ih je biti pedeset da je imao vremena i volje!). O njemu su raspravljali komiteti komunističke partije, donosila se odluka „na saveznom nivou" da protiv njega primene „konačno rešenje", pa je i to preživeo.

Dao je na stotine intervjua za strane, regionalne i domaće medije, učestvovao u brojnim televizijskim emisijama koje se pamte, snimljen je film o njemu, vodili su ga u raznim stranim i domaćim „evidencijama", po službenoj dužnosti, osporavali ga i podržavali, slavili i napadali. Ali, nikad se nije desilo da je neko bio ravnodušan na otkrića koja je javnosti predočavao. Naprotiv, istine o društvu u kome živimo koje je iznosio, uvek bez „autocenzure", bile su lekovite otvarale su oči.

Svi koji su ikada radili sa njim znaju da je redakcija koju on vodi, najslobodnija teritorija u svakoj krizi i „kad padne mrak" na državu i narod.

Ne postoji čovek kome nije pomogao, samo ako je mogao. Ne postoji dogovor koji je prekršio. Ne postoji tuđe vreme koje nije poštovao.

Pola veka je Milovan Brkić proveo u srpskom novinarstvu. To je jedini jugoslovenski i srpski novinar koji je u tih pola veka imao izložbu svojih zabranjenih tekstova. Taj događaj danas retki pamte, izložba je bila u galeriji u samom centru Beograda, a njoj su prisustvovala najznačajnija imena srpskog novinarstva i brojne javne ličnosti onoga vremena, a među njima i legenda „Politike", Predrag Milojević, predratni dopisnik iz Berlina.

Za tih pola veka, ne postoji važnija ličnost u državi koja nije na ovaj ili onaj način tražila mišljenje ili pomoć od njega. Takvi su se uvek pitali: „Kako to da Brkić zna, a mi ne znamo?".

Ako je odlazeći diktator imao nameru da svoje frustracije izleči maltretiranjem žive legende srpskog novinarstva, onda je on mizerija koja o životu ne zna ništa.

Jer, kad su poltroni francuskog generala Šarla De Gola došli ga ga „obrađuju", u predsedničkoj palati u Parizu, sa ciljem da zatraže zatvaranje slavnog filozofa Žan Pol Sartra, De Gol je to odbio ovim rečima: „Francuska ne zatvara svoje Robespjere!"

Srbijo, stidi se barem ti, ako jedan diktator i sociopata kome je vreme prošlo, ne zna da se stidi. A, neka glave pognu i svi lažni intelektualci koji nisu digli glas u odbranu Milovana Brkića. Režim koji je utamničio legendarnog novinara, autora, čoveka koji je mnogo puta za pola veka rada digao svoj glas kad su svi drugi ćutali, osuđen je na propast.

Takav režim i takav „vođa" zaslužuju duboki prezir, gađenje, ali i proces na redovnom, nekom budućem, preporođenom sudu. Božju kaznu neka im odredi ona administracija na nebesima.