Preko pune linije

Hoće li Srbija preživeti naplatu evroatlantskih dugova i 28 “čeličnih sporazuma” sa Kinom?

RAZLAZ KUGE I KOLERE

Uoči svrgavanja Aleksandra Vučića koje se već dešava, a koje realizuju isti oni koji su ga i doveli na vrh države Srbije (i brinuli o njemu do nedavno), sada imaju samo jednu misiju: da sačuvaju svoju imovinu u Srbiji "tešku" barem stotinu milijardi dolara. Reč je o jednom neformalnom (a uskoro, verovatno, i zvaničnom) konzorcijumu multinacionalnih korporacija koji su danas vlasnici Srbije, koji su se još više obogatili zahvaljujući deceniji suludog diktatora u atmosferi opšteg bezakonja i bezvlašća. Reč je mahom o kompanijama iz zemalja članica takozvanog Pariskog i Londonskog kluba poverilaca. Direktno ili posredno, samo tri najveće svetske bankarske korporacije danas drže "tapiju" na dve trećine kompletne države Srbije. Odlazak Aleksandra Vučića i njegove razbojničke horde, otvoriće pitanje imovine, onoga što je stečeno u tom kriminalnom miljeu. Zapadni investitori su se već obezbedili. Jedan deo Vučićeve mafije takođe. Građanima niko ništa ne garantuje, čak ni za novac koji drže u bankama, bude li uz Vučićev pad došlo do opšteg bekstva fantomskih finansijskih korporacija i raznih bankarskih franšiza čije "centrale" ne garantuju ni za koga.

Nikola Vlahović

Kad je pao Slobodan Milošević i kad je vlada pokojnog Zorana Đinđića, shvatila da u budžetu nema novca za održavanje osnovnih funkcija države, milijarde dolara odavno su bile opljačkane i "raseljene" po svetu, u moskovskim sefovima odbegle porodice svrgnutog diktatora, preko švajcarskih i kiparskih banaka, do off shore računa širom sveta.

I kad je bilo jasno da taj novac više niko nikad neće videti, urgentno je organizovan sastanak sa klubovima poverilaca u Londonu i Parizu za otpis dugova. Tadašnji potpredsednik vlade profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Miroljub Labus, u ime države, bio je glavni pregovarač. Otpisano je tada preko milijardu dolara, ali, u skladu sa odredbama takozvanog okvirnog sporazuma, kasnije, početkom aprila 2005, posle potpisivanja pratećih pravnih dokumenata, izvršena je zamena duga Republike Srbije za državne obveznice u iznosu od milijardu američkih dolara.

Da se to ne bi još jednom desilo (novi eventualni otpis dugova padom kriminalnog režima Aleksandra Vučića), države-poverioci, u ovom slučaju države članice Pariskog kluba pojedinačno, (Danska, Švedska, Španija, Holandija, Austrija, Nemačka, Kanada, Norveška, Belgija, Francuska, Velika Britanija, Švajcarska, SAD, Ruska Federacija, Finska, Japan i Italija), pobrinule su se da zaposednu Srbiju na način koji će im obezbediti sigurnu naplatu dugova. Londonski klub se pridružio ovom "paktu"

Izvor ovog magazina iz Brisela smatra da su britanska i francuska obaveštajna zajednica za interese dva najveća Kluba poverilaca, još od 2008. godine doslovno radile na preoblikovanju političkog vođstva u Srbiji, kako bi ulazak finansijskih poverilaca zajedno sa novim investitorima, bio obezbeđen mimo zakonskih regulativa.

To je značilo da se otvorila potreba za beskrajno poslušnim autokratom, korisnim idiotom koji će realizovati "pozicioniranje" multinacionalnih korporacija "oslobođenih" bilo kakvih obligacija prema državi Srbiji.

I, našli su rešenje preko "inicijacije" navodno narodnjačkih partija u Evropskom parlamentu. Usledio je pad vladavine Borisa Tadića, a na scenu su stupili presvučeni radikali.

Već u julu mesecu 2012. godine, Tomislav Nikolić je javno govorio o "100 milijardi investicija i barem deset godina ulaganja".

Danas, dvanaest godina kasnije, kad su stranim kompanijama i domaćoj mafiji prodati ili poklonjeni svi državni resursi, a odlazeći diktator i dalje proziva "bivšu vlast" za veliku pljačku, rezultat je sledeći: taj isti Aleksandar Vučić sa svojom razbojničkom družinom, doslovno je poklonio čitavu Srbiju kompanijama i državama iz kojih su te kompanije, a koje se nalaze na spisku članova Pariskog i Londonskog kluba poverilaca.

Za države-članice tog kluba i njihove finansije, neće biti problema kad lažni Vođa Srbije bude u bekstvu, izolaciji, na optuženičkoj klupi ili u zatvoru. Oni su svoja potraživanja već naplatili jeftinim državnim obveznicama ili zauzimanjem kompletnog industrijskog sektora u Srbiji, koji danas pripada njima. Srbija nema više ništa svoje, osim građana i golih života, nešto preostale lične imovine, malo nasleđenih pokretnih i nepokretnih dobara u gradovima i selima. Jedna mala klasa novih bogataša nestaće zajedno sa svojim "dobrotvorom" koji im je omogućio da pljačkom države postanu multimilioneri. Neki od njih će sigurno podeliti svoju sudbinu sa diktatorovom sudbinom. Takva je dinamika raspada svake tiranije.

Srbijom već duže vremena upravlja pomenuti konzorcijum stranih vojnih, političkih i ekonomskih protektora. Ovde nije u pitanju kratak sadržaj nekog naučno fantastičnog eseja, nego ono što se u stvarnosti dešava u državi na čijem čelu formalno još uvek stoji jedan opasan klovn i diktator kome je rok upotrebe istekao.

Preciznije bi se moglo reći da Srbijom u 2024. godini i dalje upravlja konzorcijom zelenaša sa pariskih, londonskih i njujorških berzi, te ekonomskih ubica, specijalno dresiranih krvožednih lopova, čiji je zadatak da likvidiraju sve što vredi u ovoj zemlji, od državnih resursa do privatne imovine.

Dakle, tu su da opljačkaju sve što mogu, svaku vrednost, i nad zemljom i pod zemljom (rudna blaga, izvore pitke vode, retke i skupe minerale), da prljavom tehnologijom i brutalnim zagađenjem životne sredine, ubrzaju smrtnost stanovništva, a u međuvremenu da rasele i u svoje države dovedu najkvalitetnije i reproduktivno sposobne mlade ljude, po mogućnosti što obrazovanije, da asmiluju i njih i njihove potomke i da demografski osakate već osakaćenu Srbiju. I taj posao ovaj konzorcijum uspešno privodi kraju.

Tom opakom ekonomskom masakru jedne evropske države, pridružila se i Kina, prvo kao "nezvani gost", a onda i kao "čelični prijatelj" sa kojim je srpski diktator potpisao čak "28 čeličnih ugovora", te se može reći da je današnja Srbija okovana u bukagije ovog "čeličnog zarobljavanja"

Da se već ubrzano radi na faktičkom razgraničenju interesa ovog "konzorcijuma protektora", vidi se i prema vrsti diplomatskih predstavnika SAD, Kine, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Holandije, Belgije i drugih zemalja čije kompanije rentiraju ili otvoreno kupuju državu Srbiju, za potrebe svojih industrija. Naime, u tim diplomatskim službama glavnu reč vode takozvane ekonomske misije, jer je Vučićeva Srbija spoljnu politiku i diplomatiju predala u nadležnost gore nabrojanih država i njihovih obaveštajnih službi.

Ovde treba podsetiti na jedan bitan događaj koji je označio početak rušenja Srbije kao države: naime, odmah nakon 9. juna 1999. godine i takozvanog "vojno-tehničkog sporazuma", poznatijeg kao Kumanovski sporazum (navodno postizanje primirja na Kosovu i Metohiji), čitava horda američkih "poslovnih ljudi" na čelu sa pokojnom Medlin Olbrajt, zloglasnom državnom sekretarkom SAD i generalom Veslijem Klarkom, zaposeli su trajno imovinu Republike Srbije, na još gori način od srednjovekovnih pravila ratovanja gde je važilo da "pobedniku pripada pravo na pljačku".

Takvo nešto nije radio ni otomanski osvajač, Sulejman Veličanstveni, koji je pljačku osvojenih gradova i teritorija ograničio na tri dana. Američki okupator ne samo da pljačku izvodi na zaposednutim teritorijama, nego na njima trajno i ostaje, sa vojnim bazama i pratećim kompanijama za dugoročnu (po mogućnosti i trajnu) eksploataciju zatečenih dobara.

Američki novinar i publicista Metju Karničnig (Matthew Karnitschnig), bio je pre par godina na poslovnoj večeri u Prištini sa penzionisanim generalom Veslijem Klarkom na poslovno-političkoj večeri u Prištini. Društvo im je pravio Nil Buš, brat bivšeg predsednika SAD Džordža W. Buša, i Pavel Valnev, izvršni direktor kompanije za transport iz Čikaga "Ameri Freight Sistems". Karničing piše da je tih dana u Prištini dogovorena stoprocentna eksploatacija kompletne geotermalne energije na Kosovu i Metohiji, i to na takav način da niko od strane albanskih vlasti nije smeo nijednu reč da izgovori. Jasnije rečeno, Amerikanci su se "dogovorili sa sobom" da su vlasnici kosovsko-metohijskih geotermalnih izvora i energije proizvedene iz njih. Danas, 2024., ovo društvo uveliko "obrće" milione dolara od ovog posla. A, kosovski Albanci veruju da imaju državu.

Istovremeno, Alis Olbrajt, kćer pokojne Medlin Olbrajt, preko svoje američke kompanije „Milenijum čelendž korporejšn" (Millennium challenge corporation), nasledila je nakon smrti svoje majke ono što je ta gospođa prisvojila - opljačkala, 1999. godine: dobar deo rudnog bogatstva Kosova i Metohije. Pre par godina, i zvanično je "proširila posao" uz prećutnu saglasnost Aljbina Kurtija i Vjose Osmani, dakle, predsednice i premijera samoproglašenog Kosova.

Ali, ovde je reč samo o "ranim radovima" organizovane pljačke Srbije i onoga što je ostalo od nje. Olbrajtova i Klark su pljačkali sa idejom da i druge "ohrabre" da to čine.

U okolnostima kad je već četvrt veka prošlo od političkog prevrata u Srbiji, i kad je postalo jasno da Srbija samostalno nikada neće ući u Evropsku uniju, što zbog raznih geopolitičkih okolnosti, što zbog opravdane sumnje građana u ispravnost te odluke, stvorena je idealna klima za uvođenje ekonomskih protektorata (dakle, ne jednog nego više njih!), po principu podele "feuda", ili nekoj vrsti industrijske zajednice Zapada na tlu Srbije, konfederalnog tipa: da se zna šta je čije, a da zajedničke interese čuvaju vojno-obaveštajne zajednice pod krovom NATO pakta.

U tom pravcu, već trideset godina (ali, najžešće u poslednjoj deceniji, tokom vladavine suludog diktatora), traje temeljna demontaža svih stubova države: od ekonomije do kulture. U klimaksu ovog kriminalnog projekta, vidi se ogoljena stvarnost u kojoj dominira jedan opasni kupleraj, sastavljen od notornih lopova, kurvi i ubica (ekonomskih, ali i onih pravih, koji ubijaju lagano, svođenjem jednog naroda na nivo gladnog primata, nesposobnog da o bilo čemu drugim razmišlja osim kako da preživi današnji dan).

Dakle, takva Srbija kao zbir protektorata onih država i vlada koje su je već zaposele ekonomskim, kulturnim ili nekim trećim načinom, sve uz nesebičnu pomoć ovdašnje kriminalne vlasti, danas postoji isključivo kao jedan subkulturni entitet, kao egzotična destinacija za pranje miliona dolara i evra nepoznatog porekla i kao "adresa" belosvetskih avanturista, a sve drugo, vezano za ekonomiju, tržište, investicije, fabrike, industriju, u rukama je stranih kompanija iza kojih stoji podrška njihovih država i njihovih bezbednosnih sistema.

U tom smislu je Vučićeva Srbija jedna super-kolonija, u kojoj ne postoje čak i klasična kolonijalna pravila, već su na sceni pravila koja određuje konzorcijum ekonomskih protektora, onih koji danas i ovde štite milijarde dolara i evra vrednu imovinu koju im je režim Aleksandra Vučića omogućio da steknu bez ikakvih ulaganja. Samo uz dobru volju da postoje u Srbiji kao reklama njegovog poslovnog umeća. Prvobitno izabran kao "korisni idiot", ovaj bolesni diktator, nakon svega što je učinio na zadovoljstvo novih okupatora, više ni njima nije potreban.

Bliži se kraj. I to se vidi takođe iz jedne idiotske izjave njegovog ministra za pljačku, Siniše Malog, prilikom susreta sa delegacijom američkih finansijskih korporacija, koje upravljaju investicijama od preko 12 triliona dolara, i koju je ovom prilikom predvodila grupa bankarskih mešetara iz Bank of America. Naime, Mali i prilično maloumni Vučićev mafijaški „konsiljere", hvalio se nečim čime se uglavnom niko u normalnim državama ne hvali: "Oni su u poseti regionu Zapadnog Balkana, interesuju se za naše makroekonomske performanse, mogućnosti i perspektive, a mi im dugujemo zahvalnost što pokazuju interesovanje za srpske obveznice".

Dakle, ovakav ministar finansija u vladi Srbije, koji se hvali time što prodaje državne obveznice (dakle, državnu imovinu) elitnim američkim finansijskim aždajama, ne može biti ništa drugo nego opasan ludak, veleizdajnik ili i jedno i drugo, kao i njegov neposredni šef.

Da stvar bude još gora, od čitavih 4,5 milijarde direktnih investicija u 2023. godini, građani Srbije doslovno nemaju ništa. Nikakvog pomaka na grafikonima permanentne socijalne bede. Dobro je samo gore pomenutom konzorcijumu ekonomskih protektora, klasičnih robovlasnika ili u boljem slučaju, neofeudalnih vladara sve srpske imovine.

Jer, kad diktator kaže da je „zapažen broj investitora iz celog sveta", on misli na multinacionalne korporacije, od Australije i Singapura, preko Dubaija, Helsinkija i Londona, sve do Bostona.

Upravo još jedna takva multinacionalna delegacija, došla je nedavno da se upozna sa neverovatnim mogućnostima da od države Srbije dobiju barem 50 miliona evra, besplatno zemljište, besplatnu komunalnu infrastrukturu, besplatnu administrativnu logistiku i mogućnost da ostanu ovde beskonačno dugo, dokle god im prihodi rastu.

Već prodata, poklonjena i u svakom smislu rasparčana Elektroprivreda Srbije, doživljava navodno veliku počast što će joj Nordijska poslovna Alijansa ili, na primer, Advantage Austria, Slovenački poslovni klub i slični interesenti, biti gosti panel-diskusije o tehnologijama "na koje region može računati" do 2050., na tržištu električne energije, razvoju prenosnog i distributivnog sistema, skladištima električne energije, razvoju projekata obnovljivih izvora energije, kao i o dekarbonizaciji industrije, uvođenju CBAM-a i karbonskih taksi itd, a u pozadini tih hotelskih kupleraja, dešava se završni čin predaje celokupnog elektro-energetskog sistema u ruke „onih koju znaju da rade" kako je to cinični diktator rekao, nakon što je njegov režim surovo opljačkao ovu nekadašnju državnu kompaniju, koja je danas plen vladajućeg konzorcijuma protektora u Srbiji i van nje.

Koliko daleko ide ovaj „igrokaz", ta drska sprdnja sa građanima Srbije, jedinim stvarnim vlasnicima državnih preduzeća (koja finansiraju plaćanjem redovnih mesečnih harača), vidi se iz onoga što je zli diktator nedavno kazao, nakon mizernog puzanja pred ledenim mandarinskim licem kineskog predsednika: "Moliću predsednika Sija, jer nema više vozova ni u Evropi, možemo li da pokrenemo ponovo fabriku lokomotiva, fabriku vozova. To bi nama u strateškom smislu mnogo dalo. Srbija je imala fabrike vozova u Smederevskoj Palanci i Kraljevu i da sada ima stručnjaka u toj oblasti."

Neverovatno zvuči, ali „Goša" iz Smederevske Palanke i dalje radi, a krajem 2022. godine se pojavila i vest da je u njenim pogonima projektovan i proizveden vagon za prevoz kontejnera. Ranije je bila u vlasništvu slovačkog, a Fabrika vagona u Kraljevu ukrajinskog kapitala.

Fabrika vagona u Kraljevu je otišla u stečaj 2016. godine, a šest godina kasnije kupio je konzorcijum beogradske kompanije Nelt i čačanske firme "1. Maj", ali proizvodnja u njoj nikada nije ponovo pokrenuta.

U slučaju da se stvarno desi da Kina izgradi fabriku vozova u Srbiji, kome će oni trebati? Srbija nema ni železnicu kako treba. Dakle, opet bi Kina radila za sebe i izvozila negde i imala svoj profit a Srbija bi u takvom primeru bila njena proizvodna hala. Ništa više od toga. Tako je sa većinom stranih investicija ovde. Nekadašnji "Šinvoz" je do temelja srušen, a danas Vučić govori o ideji izgradnji iste takve fabrike?

Niko u Srbiji da se pita: kako to da sve velike svetske korporacije, već godinama otvaraju fabrike u Kini i zašto samo Vučićeva Srbija otvara kineske fabrike ovde?

I, konačno, u prilog demografskoj drami, pravoj katastrofi koja vodi Srbiju u nestanak: samo prema zvaničnim podacima Ministarstva za rad i zapošljavanje i Nacionalne službe za zapošljavanje u 2023. godini izdato je ukupno 50.397 dozvola za rad stranim državljanima u Srbiji. Nezvanična brojka je preko sto hiljada radnika godišnje iz raznih sirotih svetskih zemalja koji danas i ovde rade za još manju nadnicu od one koja je zagarantovana državljaninu Srbije.

Jedan (ne)službeni izveštaj kaže da „Godišnje u Srbiji ima oko 50.000 radno sposobnih ljudi manje, jer onih koji izlaze iz statusa aktivne radne snage sa 65 godina, ima oko 120.000, a onih koji su na početku radnog veka, ima tek oko 70.000"

A Vučićeva vlada priča o "unapređenju privrednog ambijenta, digitalnu transformaciju javne uprave, sprovođenje zelene agende za čistu i energetski efikasnu Srbiju, unapređenje sistema zdravstvene zaštite, predvidivo i stabilno fiskalno okruženje, uz ekonomsko povezivanje sa fokusom na dalje integracije u jedinstveno tržište Evropske unije". Dakle, sve ono što im je napisala Američka privredna komora u Srbiji (AmCham). Jer će trebati njima i njihovim poslovnim ljudima i njihovim porodicama nekakav uređeni sistem. Ne zbog Srba i Srbije.

Nedavno je jedan očajni građanin ove zemlje zapisao, podsetio i upozorio:

"Jesmo se odrekli antifašizma? Jesmo! Jesmo li čuvali ratne zločince? Jesmo! Jesmo li Željku Ražnatoviću Arkanu navukli uniformu Stepe Stepanovića i natukli kapu časnog oficira iz Prvog svetskog rata? Jesmo. Je li mu Slobodan Milošević bio na sahrani? Jeste! Sede li ratni zločinci u televizijskim studijima? Sede. Slavimo li Radovana Karadžića i Ratka Mladića i druge haške osuđenike? Slavimo! Jesmo li nesposobnom politikom oterali Kosovo iz Srbije? Jesmo! Jesmo li ubili prvog demokratskog premijera? Jesmo!"

Oni koji danas ne znaju kako su završili srpski heroji, treba da se informišu: Milunka Savić je kao junak iz Prvog svetskog rata odlikovana od strane Francuske države, a posle rata je morala da radi kao čistačica u bankama onih koji su bili ratni profiteri, i došli do para upravo na osnovu nesreće vlastitog naroda i tih ratova, a Srbija ih je u prošlom veku imala čak sedam. Dva balkanska, dva svetska, dva lokalna i za kraj 1999. godine protiv celog Zapada.

U svakom od tih ratova se stvarala nova elita u Srbiji, svi koji su stekli su ili ratni profiteri ili njihovi potomci, a sirotinja je ginula i pisala istoriju koju su joj deca i unuci ratnih profitera ismejavali i prekrajali.

Jednog od najvećih srpskih heroja Velikog rata, vojvodu Petra Bojovića, ubili su na kućnom pragu novi oslobodioci 1945. Porodicu majora Gavrilovića su šikanirali isti ti oslobodioci, ljude su pustili na miru tek kada je ovaj umro. Vojvoda Mišić je imao sreću da ne doživi II svetski rat. Otišao je u penziju sa ondašnjih 300 dinara sa kojima je morao da se iseli u bednu kućicu u Prokuplju. Mnogi oficiri koji su preživeli Kolubaru i Cer su umrli u bedi.

Srbi danas i njihova paralelna Srbija žive neke druge priče, one koje im kreira Vučićeva fantomska mreža televizija i njegovo smeće od dnevnih biltena. Onima koju su danas istinski heroji ne daju ni da se vide ni da se čuju. Jer je istina opasna za lažnu palatu od zlata i lažnog vođu.

Istinski heroji, mogu postradati i od "oslobodilaca". Jer, ispričati punu istinu o savremenom projektu pljačke i ponižavanja Srbije, a zaobići njih, ne bi bilo u redu. Ali, vera u pravdu, čast, moral i očuvanje onoga što još nije oteto i porobljeno, mora da postoji. Ako ona nestane, onda je i nestanak ovog epskog a, istovremeno i evropskog naroda, sasvim moguć.