Zadnja strana

 

Nemojte ljudi, ko Boga vas molim!

 

Piše: Oli Ren

 

Poštovani srpski rukovodioci, cenjeni narode srpski, evo ima već nekoliko godina kako vas molim i preklinjem da mi ne pišete, da me ne posećujete, da mi ne dolazite bez najave i da ne popunjavate one formulare za ulazak u Evropsku uniju. Ali, vama ne vredi govoriti. Vi i dalje radite sve protiv mene. A toliko sam učinio za vas. Pa, znate li vi koliko sam ja puta ustao u odbranu vaše želje da budete u članstvu Evropske unije? Bio sam često sam protiv svih. Kad god bi Holanđani ustali da  kažu da nikad Srbiju ne treba primiti u Evropu, ja sam svaki put dizao glas, vikao sam na njih: ima Srbija pravo, nekad, za dvadeset, pedeset ili sto godina, kad se promeni, ali ima pravo!

Šta da vam kažem, ni vi ni vaša štampa nećete da kažete narodu pravu istinu: dug je to put, potrajaće. Ko zna, mnogih od nas više neće biti kad se to bude desilo. Možda ni Evropske unije neće biti.

Ali, poštovani prijatelji, iskoristite onda ove naredne decenije pa se lepo međusobno pohapsite, ako treba i poubijajte, zavedite vladavinu prava, zavrnite uši jedni drugima, lupite šamar sebi izjutra kad se pogledate u ogledalo, kažite glasno i jasno da vam nije dobro, da ste skloni pljačkama i prevarama, da vam je nered jedini red koji poznajete, da vam je stanje mira neobično a stanje rata prirodno stanje, recite pravu istinu, da vas nije lako ni nahraniti ni napojiti, ali vas je lako naoružati i na vojnu oterati. Sve što vam je na srcu vi kažite.

Videćete boljitak odmah. Videćete da je istina lekovita. Kad sve ovo priznate, zaigrajte ono vaše sitno kolo gore u Guči, zatrubite malo, povedite strane diplomate na još jedno krkanje i raspamećivanje, oni vole tu vašu kulturu opštenarodnog veselja, ali ih zebe oko srca šta će sutra biti.

Da vam ja savetujem nešto. Odmah sutradan, čim se završi veselje i saborovanje, zalupite svima vrata i prekinite sve diplomatske odnose sa svim važnijim zemljama. Formalno, ostavite veze sa nekim dalekim i egzotičnim prijateljima koji vas ne poznaju. Pobijte i pohapsite sve koji su vam zemlju opljačkali, zavedite strogu, revolicionarnu vlast. E, onda počnite da radite.

Pravite puteve, gradite fabrike, razvijate nauku i tehnologiju, nagrađujte prema radu, rešavajte socijalna pitanja... Narod izvedite na javne radove, uvedite radnu obavezu. Ko odbije u zatvor, ko ukrade pred streljački stroj. Kao u Kini. Pa tako jedno desetak godina. Dok ne stasa jedna generacija koja će znati da poštuje znoj i suze, koja će znati šta je rad i koje su koristi od rada. Kad podignete zemlju i izvadite je iz blata kriminala i korupcije, onda raspišite izbore, uvedite slobodu štampe i druga demokratska načela, pa tek onda, ako još bude Evropske unije, i ako uopšte bude imalo smisla, uzmite onaj formular što ga sad zovemo aplikacija, pa ga lepo popunite. Pa da vidimo. Možda vi budete narod za primer. Jedna uređena država privlačna za život. Na žalost, za sada nije tako.

Kod vas je dobro svakome ko se bavi kriminalom. Ustvari, vidim da i nekim kriminalcima nije dobro. Ma, nije vam dobro uopšte. Ni meni kao vašem prijatelju nije dobro kad vidim koliko vam nije dobro. I kako sad ja da ubedim Đelića, Tadića, Dinkića i sve ove  da ne pričaju kako je Evropska unija blizu. Nemojte više da pričate gluposti, ko'Boga vas molim, pa ja ne mogu da vam objasnim kako mi je neprijatno kad me u Briselu pitaju: Je li, Oli, jesi li ti naučio ovo srpsko rukovodstvo da laže narod, ili oni lažu jer se plaše da ih narod ne smakne?

Dakle, ja želim da kažem, i time bih završio ovu moju molbu-jadikovku: nemojte se javljati neko vreme, nemojte ni da mi pišete ni da mi sliku šaljete, ne treba mi ni čestitka za rođendan, niti za Božić. Verujte mi da sam od srpskog rukovodstva dobijao čak i čestitke za moj uspešan odlazak na godišnji odmor, čestitku za kupovinu novih kola i čestitku za izgled moje nove kancelarije.

Posle sam se raspitao. Kažu da je to u Srbiji običaj da se preko radio stanica čestita sve i svašta, od položenog stručnog ispita za rukovaoca bagerom,  do čestitke povodom otvaranja prodavnice pića. Ali, meni stvarno više niko iz Srbije ne treba da dolazi niti da mi nešto čestita. Evo, obećavam, dok mi traje mandat ja ću dolaziti jednom godišnje, jer vidim da srpsko rukovodstvo ima žarku želju da se druži sa mnom. Valjda smatraju da su već u Evropi kad se slikam sa njima za televiziju.

Ali, gospodo srpski političari, ja sam Finac. Bolji od onog drugog Finca Ahtisarija, ali, ipak Finac. Ja moram da budem ljubazan i ne moram javno, pred svima da kažem da ste me više puta obrukali, slagali, da ste sedam godina krali donatorske pare, da ste ih usmeravali u privatne džepove, da imate državnu upravu u kojoj sede potkupljeni, nestručni i beskrupulozni ljudi, spremni da brane ovakvo stanje svim sredstvima. Šta može jedan Oli Ren da uradi u takvim okolnostima? Da vas pridružim zemljama Evropske unije, pa da i njih naučite kako se krade? Neee, gospodo srpski političari, vi ste u zakašnjenju. Pa, ne treba vi da nas učite! Mi znamo kako se krade i probali smo. Probali, ali nije dobro. Nije dobro kad je dobro dvojici ili trojici, a kad su svi ostali gladni. Mora to da se rasporedi. Evo, Putin u Rusiji uzima od onih koji su krali pa ulaže u razvoj privrede i u životni standard. A šta ste vi uradili? Spremate paket mera da u nastupajućoj krizi pomognete iste one koji su opljačkali državu, obogatili se u bivšem režimu i koji su sponzori tog vašeg novog režima!

Dakle, hoću da kažem da to tako ne funkcioniše. I ne možete biti ni pridruženi, ni naslonjeni, ni priključeni ni...Ništa nema od toga dok ne sredite stanje unutra. Pa, gospodo srpski političari, jesmo li mi iz Brisela i oni tamo iz Londona i Vašingtona potrošili tolike pare da vas dovedemo na vlast, a vi nama tako? E, pa sad lepo čekajte. Čekajte dugo i strpljivo. Čekaj i kad vam čekanje dosadi! Čekaj me ja ću sigurno doći! Jer ljubav je lepa samo dok se čeka! Ko čeka taj dočeka! Strpljen spašen! Pa, majku mu, valjda ste vi jedan stari uman narod, valjda ste nešto iz ovih vaših pesama i poslovica nešto naučili. Evo, kad je tako, i kad ne možete drukčije, pišite mi te vaše umotvorine. Neka Đelić piše pesme a Dinkić prozu, ili obrnuto. Tadić ne treba ništa da mi piše. Pišite samo to. Na umetnost pristajem. A molbe, formulare/aplikacije, to bacam u koš, da se razumemo. Još jednom vas lepo molim: nemojte dolaziti u Brisel, ko'

Boga vas molim!