Zakonodavci

Postoji li zaštita oštećenih u krivičnom postupku i gde je ona u zakonskim aktima

Poštovane barabe i okrivljene žrtve

Srpsko zakonodavstvo tokom krivičnih postupaka još uvek ne štiti na adekvatan način opljačkane, ucenjene i maltretirane građane od ponovnih traumatičnih susreta sa počiniocima krivičnih dela, niti je rešilo pitanje mnogih krivičnih dela koja su ostala van domašaja Zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom.  Kako to u praksi izgleda, za čitaoce Tabloida objašnjava naš urednik Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije i stalni konsultant OEBS-a.

Josip Bogić

Da postoji nejednaki tretman privatne i državne svojine (kao i pojedinca i države), govori činjenica da Zakon o oduzimanju imovine i imovinske koristi ne tretira sve vidove bogaćenja pojedinaca koji svoje bogatstvo stiču na nezakonit način a to se pre svega vidi u taksativno pobrojanim krivičnim delima kojima se stiče imovinska korist i za koja se oduzima imovinska korist.
   Mnoga krivična dela su, nažalost, ostala van domašaja Zakona o oduzimanju imovine i imovinske koristi stečene na nezakonit način, a mnogi pojedinci koji su oštećeni moraće sami da vode svoje finansijske istrage kako bi nadoknadili štetu koja im je naneta.
 Izvan domašaja ovog Zakona, ostali su svi imovinski delikti (razbojništva, teške krađe i drugo), ali i razne vrste prevara kojima su oštećeni mnogi pojedinci, kao što je slučaj sa stanovima ili štednjom, a čiji smo svedoci skoro svakodnevno.
Kod suzbijanja imovinskih delikata, imovina u krivičnom postupku nije oduzimana iako je to u Krivičnom zakoniku jasno predviđeno (da niko ne može da zadrži imovinu  stečenu  kriminalom).
Ovo  je jedan od  najvećih  uzroka  što  se kriminal ne smanjuje i što se još uvek isplati počiniocima, jer suština borbe protiv  kriminala  kojim se ostvaruje imovinska korist jeste  oduzimanje imovinske koristi i obeštećenje oštećenih, ali u krivičnom postupku. Najvažnije u krivičnom postupku bilo je da se izvršiocima izreknu vremenske kazne, a za povraćaj imovine i imovinske koristi niko nije vodio brigu.
   Najbolja prilika za to stvorena je prilikom donošenja Zakona o oduzimanju imovine, gde je trebalo predvideti da sud nakon što nekoga proglasi krivim i reši imovinsko pravni zahtev oštećenog.
 Kod većine "imovinskih krivičnih dela" gde su oštećeni građani, krivični sud po pravilu nije oduzimao imovinu i imovinsku korist stečenu kriminalom niti je odlučivao o odštetnom (imovinsko pravnom) zahtevu oštećenih već  je oštećenu stranu upućivao na parnicu. Zakonodavac o tome nije vodio računa u novom Zakonu o oduzimanju imovine stečene kriminalom, kao da običan građanin i država nisu ravnopravni i kao da građani sami mogu da vode finansijske istrage..

Kada bi, istovremeno sa vođenjem  krivične i finansijske istrage ustanovljavala imovinska korist pribavljena krivičnim delom, zatim utvrđivala imovina koja može da se oduzme kao i predložile privremene mere za njeno oduzimanje, krivičnom sudu bi umnogome bilo olakšano donošenje pravilne odluke.
Ovo je naročito neophodno iz razloga što su izvršioci ovakvih krivičnih dela veoma vešti u skrivanju nezakonito stečene imovine pa oštećeni često puta i ne mogu doći do podataka o skrivenoj imovini. Mnogo imovine i novca nalazi se na računima  u stranim  zemljama  pa  to takođe znatno otežava njeno identifikovanje, zamrzavanje i oduzimanje.
Kako onda običan građanin može da dokaže da se imovina nalazi u inostranstvu da bi sebe obeštetio, kako da pronađe račune u bankama i kako da obavi bilo kakvu ličnu potragu ovog tipa kad to teško uspevaju i odgovorne državne institucije?

Usled takvog ponašanja sudova, kriminalne strukture su veoma često obilato koristile ove pogodnosti jer su u najvećem broju slučajeva zadržavali nezakonito stečenu imovinu i imovinsku korist.

Slučajevi šikaniranja oštećenih u krivičnom postupku dešavali su se i dešavaju se i dalje građanima nad kojima je izvršeno razbojništvo, prevara sa stanovima i slična nedela, i pa takav postupak više liči na suočenje silovane osobe sa silovateljem pred kojim žrtva mora još jednom da prođe kroz svoju traumu. Možemo li pretpostaviti kako se žrtva kriminala osećala posle završenog krivičnog postupka, od susreta u policiji sa barabama i razbojnicima, pa ponovo u istražnom i krivičnom postupku, kad ih sud nakon što ih proglasi krivima, izrekne vremensku kaznu, a u pogledu obeštećenja oštećene uputi na parnicu?
Na taj način i država i njeni zakoni omogućavaju prestupnicima da nastupaju pred sudijama i tužiocima kao da su prestupnici prilikom vršenja krivičnih dela primenjivali humane metode, po principu: "Izvinite gospodine, nemojte se uznemiriti, ja sam došao samo da vas opljačkam (ili ubijem)".
 Mnogi od oštećenih su nakon ovakve "Golgote" i tretmana od strane sudova  odustajali od tužbi za naknadu štete u parnici bežeći od "ošišanih humanista".

Zbog toga je potrebno izmeniti odredbe Zakonika o krivičnom postupku u tom smislu što bi krivični sud nakon izrečene zatvorske kazne donosio odluku i o obeštećenju oštećenih. Krivični sud ima najbolji uvid u činjenično stanje i ne postoje nikakve prepreke da se donese odluka o imovini i imovinskoj koristi i obeštećenju oštećenih.
Savremena praksa mnogih zemalja pokazala je da je najteža kazna kriminalcima kada ostanu bez imovine ili imovinske koristi. Isto tako u cilju pravičnosti i oštećeni su dobijali određenu satisfakciju.    

Zaštita žrtve po evropskim standardima

Okvirnom odlukom, Savet Evrope je uveo određena minimalna pravila o procesnoj zaštiti lica koja su oštećena izvršenjem krivičnih dela. Odluka ima za cilj harmonizaciju zakonodavnih rešenja i praksi država članica, zasnovana je na zaključcima Saveta Evrope iz Tamperea, od oktobra 1999. godine, iz kojih je proizašla neophodnost izrade akta o položaju žrtava u krivičnom postupku.
Odlukom je ustanovljena obaveza da države članice u svoja važeća zakonodavstva, unesu odgovarajuće mere kojima će garantovati zaštitu oštećenih lica. Odluka teži harmonizaciji pravila i prakse u cilju garancije poštovanja osnovnih prava oštećenih lica, stavljajući akcenat na poštovanje dostojanstva, prava na izjavu, iznošenje dokaza i pravo na obaveštenost, garancije dostavljanja spisa i pravo na zaštitu u različitim fazama postupka.
Odlukom Saveta određene su i mere pomoći žrtvama (na primer, naknada troškova koji nastaju učešćem u postupku, kao i pravo na naknadu od samog počinioca krivičnog dela). Države članice moraju sarađivati u odbrani interesa oštećenih lica u krivičnom postupku, bilo preko svog sudskog sistema bilo preko posebnih organizacija specijalizovanih za pružanje pomoći žrtvama krivičnih dela. (- "Sl. list EZ", br. L 82 od 22. marta 2001. godine ).