Uvodnik

(Pr)osudite sami

Ili jesi ili nisi

Milovan Brkić

Kada je Partija izbacila iz članstva Milovana Đilasa, i kada je on to prihvatio kao sasvim životnu činjenicu, Josip Broz Tito se glasno pitao pred svojim drugovima - Bože, kako je moguće da Đido i dalje živi, a nije više član Partije?
Možda, u to vreme, Titova dilema je i imala neki rezon.
Danas je stanje duha u Srbiji mnogo gore.
Za vreme Titove vladavine bilo je moguće i da oni koji nisu članovi Partije, a dobri su radnici, lekari, profesori, inženjeri, zauzmu značajna mesta u preduzećima, bankama, bolnicama, u diplomatiji, policiji...
Danas, ako u Srbiji niste član neke stranke koja ima predstavnike u republičkom, ili pokrajinskom parlamentu, vaši životi, i životi vaših porodica, kao da ne postoje.
Sve parlamentarne stranke liče ko jaje jajetu. Na njihovom čelu je Vođa, nameran da strankom doživotno vlada, a svi ostali su sledbenici, sa manje ili više uticaja, u zavisnosti od sposobnosti udvaranja Vođi, i količini novca koji su opljačkali.
U rukovodstvima parlamentarnih stranaka nema nijednog čoveka koji je u stranku ušao, a da je pre toga bio bogat čovek, sa tradicijom u preduzetništvu, da je pare stekao na legalan način.
Članstvo u gornjim strukturama partije znači zakonsku zaštitu od progona zbog pljačke, zloupotrebe službenog položaja... Parlamentarne stranke i njihove kase nedodirljive su za javnu kontrolu, kao blagajne verskih organizacija.
Pred ološem koji stoji na čelu najvećeg broja najuticajnijih stranaka, pred njihovim Vođama i njihovim seizima, mislećim, časnim, obrazovanim, i ljudima od ideje, svakako, nema mesta.
Oni ne mogu da pređu ni vrata opštinskih odbora ovih partija, jer ih već tu dočeka bašibozluk, kome je bavljenje politikom jedino zanimanje, bez alternative. Oni su spremni da se naguze, da se poture svojim Vođama, ili da im podvode sinove i kćeri, devojke, sestre...
Za one koji danas nisu u rukovodnim strukturama političkih stranaka, u Srbiji nema života.
Srpski predsednik, sateran u ćorsokak, pred katastrofom u koju ulazimo, poručio je građanima da su, u borbi protiv ekonomskog kolapsa, dobro došli svi misleći novinari, ekonomisti, stručnjaci.
On je cinično poručio da mišljenja ovih ljudi Vlada Srbije pomno proučava! Nije rekao da li to čini Vlada, kako bi ih pohapsila, i osujetila da ukazuju na nesreću koja nas čeka. Ili se, što je moguće, predsednik javno sprdao sa mislećim delom Srbije.
Na televizijama, skoro bez izuzetka, mogu se pojaviti ''eksperti'' i funkcioneri koji su članovi najviših stranačkih organa, ili su miljenici Vođa, koji pomalo kritikuju ''postojeće stanje'', ali nikada ne dovodeći u pitanje ''dobre namere'' stranačkih Vođa, Vlade Srbije, ili njenog predsednika.
Slično je i u vodećim medijima, a nezavisnih novina, takoreći, i nema, ili su i oni, kao i desetine hiljada mislećih, stručnih, umnih i sa vizijom  intelektualaca, marginalizovani  od vladajuće klike.
Oni koji znaju kako bi se iz krize, nemaštine i beznađa moglo izaći, danas umiru ćutke, usamljeni, popljuvani, postiđeni...
Istorija Srbije, za ološ koji se nalazi u vrhovima parlamentarnih stranaka počinje od pre dvadeset godina. Svi ljudi, koji nisu u njihovom taboru su marginalizovani, sve vrednosti i osvojene slobode poništene...
Sa ovakvim ološem na vlasti, Srbija se, sigurno je, ne može održati ni kao država. Osim ako se sirota raja ne digne na ustanak, i pomlati svu tu gamad. U velikoj su zabludi oni koji misle da na čelo ustanika treba da stanu lideri opozicionih stranaka, ili vođe sindikata. Svi su oni iz istog lonca, sa istim merilima života, i takve misli im ne padaju na pamet.