Tik-tak
Sad
je trenutak i trenutak je sada
Ljubica
J. Tinska
Pre nekoliko dana bila
sam u muzeju nauke. Fantastično, čisto, prostrano, funkcioniše, čuvari na ulazu, svi
ljubazni, o eksponatima da i ne govorim.
Gde god pogled doseže, osim zanimljivosti,
zainteresovana i oduševljena dečja
lica.
Razmišljam, blago njima,
a šta je sa našom decom,
ograničenom od samog početka. Naša deca su nacionalno
zapuštena. Moj mali sin sigurno
je mislio da je u zemlji čuda. Međutim,
ono što je zaista fascinantno jeste da je ulaz bio apsolutno besplatan. Od čega onda,
zapitah se, održavaju to fantastično mesto i te neprocenjive
eksponate. Začuđujuće za mene: od
donacija. Zamislite takvo što kod nas.
Donacije, za nešto drugo osim očiglednih
ličnih viših ciljeva, za umetnike
na primer, za dečja igrališta
u kojima ne štrče zarđali ekseri iz penjalica, ne ljušti se farba
sa rasklimanih klackalica i nije
opasno po život sesti na
ljuljašku ili pasti - jer
deca padaju, zar ne? - a kod nas ne mogu dalje
od betona, i pesak nije
leglo zaraze, a vlasnici pasa čiste za svojim
ljubimcima - jer i kuce kake,
zar ne? - a ako već ne čiste, mogli
bi da ih ne izvode pa da ne čiste za njima
ni po svojoj
kući.
Nije teško navići se na pravila
visoke civilizacije, na dečje privilegije,
na jeftinije karte za bioskope,
pozorišta, prevoz, zoološki
vrt, na recikliranje,
na primer.
U samom vrhu moje
dorćolske ulice postoji jedan
kavezić za plastične boce, to je pravi primer za to ko smo i
kuda idemo. Izgleda da smo
samo mi u Srbiji toliko bogati da
ne recikliramo potrošeni materijal, besomučno bacamo savršene staklene
tegle i flaše,
plastičnu i papirnu ambalažu i ne zatvaramo slavine ("jer ne misliš valjda da
će nestati vode za piće", što reče jedan moj poznanik).
Još uvek sam u Londonu
i ne želim više da se vratim. Pre nekoliko meseci nisam želela da
dođem, za koji dan neću više želeti da ostanem.
Čudno je to - kad jednom odete odnekud
nikada više ne pronađete svoj dom, čak
ni kada se vratite. On je tu, ali vi više niste. Ja sam rano
otišla od kuće.
U međuvremenu, moja domovina je promenila boga i ime,
ulice mog grada su promenile
nazive, beogradske kafane prestale su da postoje
i ustupile mesto fensi izmišljotinama, a sve čemu sam išla u susret
bilo je sasvim novo, za mene.
U mom gradu, jedino je drveće tamo gde
je bilo, oronula dečja igrališta
i Tašmajdanska raketa, starija čak i od
mene. Kada čovek rano ode, odlazi zauvek, rastaje se od prijatelja,
od voljenih, dok to ne postane navika na koju
se nikada ne može navići. Ali navike
se teško menjaju.
Znam neke koji su
ostali, zauvek na istom mestu,
kao drvo. Divno, snažno drvo
sa divnim dubokim korenom, većim od
krošnje kroz
koju šušti vetar iz daljina
za kojima čezne. Često zavidim
tom drvetu. Na čežnji za daljinom, za
snom koji se nikada neće ostvariti i biće sanjan zauvek.
Ja čeznem za daljinom,
još daljom, još neznanijom, želim da pobegnem
tamo gde ne postoji. Čeznem za svakim koga
sam usput izgubila, među rastancima, i sećam se često onog prvog
odlaska, kada sam još kao
dete gorela od želje da
krenem svojim putem i gledala
uplakana lica onih koji su
znali, za razliku od mene,
da se nikada neću vratiti i da
povratak nije reč koja postoji.
Posmatram svoju decu. Kada
putujemo, oni nikada ne odlaze i ništa
ne očekuju, samo putuju. Nema rastanaka,
suza, žaljenja. Nema izbora, predrasuda,
donošenja odluke. Deca su
sjajna i samo je jedan njihov
Bog, a to je trenutak koji
je sada.