Druga strana
Godišnjica jedne predstave:
kako je Demokratska stranka dospela u Socijalistièku internacionalu
Može li žuto biti crveno?
Kome služi i šta radi Demokratska stranka u Socijalistièkoj internacionali, kakva je to
organizacija i kako je ona postala jedno "levièarsko obdanište"
potrebno novom svetskom siledžijskom poretku. Osvrt povodom godišnjice ulaska
Demokratske stranke u Socijalistièku internacionalu, specijalno za Tabloid piše politikolog Mladen
Uroševiæ, jedan od osnivaèa Demokratske opozicije Srbije.
Mladen Uroševiæ
Pre
taèno godinu dana, Demokratska stranka je primljena u punopravno èlanstvo Socijalistièke internacionale, svetske organizacije politièkih partija
socijaldemokrata, radnièkih partija i graðanske levice (skraæeno SI). Bio
je to, na prvi pogled, svojevrsni oblik podrške ovoj stranci i njenim, barem
deklarativnim, demokratskim opredeljenjima. Istovremeno, to je trebalo da znaèi i priznanje Srbiji za njene napore u njenim demokratskim težnjama. No, ubrzo æe postati jasno da je i ovo
bila samo puka promocija jedne nepostojeæe
ideologije i kolektivni blef nekolicine providnih šarlatana
željnih dugoveènog opstanka u politièkom vrhu Srbije.
Predsednik Evropskog foruma Socijalistièke internacionale Hajnc Fišer nije krio pravu pozadinu celog dogaðaja, nego je svetu obznanio kako je Demokratska stranka bila planirana tek
kao posmatraè u okviru ove politièke korporacije, te da je punopravno èlanstvo
došlo tek nakon pritisaka nekih nemaèkih
socijaldemokratskih krugova. Ono što ni Fišer nije kazao, pažljiviji posmatraè je mogao i sam da zakljuèi: bio je to gest podrške Demokratskoj stranci u ime seæanja na Zorana ðinðiæa, kao i èinjenicu da je ovaj nemaèki ðak (doktorirao kod jednog od vodeæih evropskih levièarskih filozofa, Jirgena Habermasa), bio u stvari sinonim za nemaèki faktor na Balkanu.
Ali,
po obièaju nekritièki, oni koji su pritiskali
malo su zakasnili. Demokratskom strankom je veæ
dugo vremena vladao jedan poseban menadžerski
soj ljudi koji su snažno zašli u sve državne institucije i sva ona državna i privatna preduzeæa, sa jednom jedinom
idejom: kontrola krupnog kapitala. Naravno, verujuæi
da ta vlast po prirodi stvari podrazumeva svaku drugu. Mada je najveæem delu voðstva Socijalistièke internacionale bilo savršeno jasno da ideologije pokojnog Zorana ðinðiæa nema više u Demokratskoj stranci, èak ni u tragovima, èlanstvo u ovoj organizaciji bilo je svršena
stvar.
šta
ova stranka danas, nakon godinu dana punopravnog postojanja u Socijalistièkoj internacionali, može da istakne kao svoju osobenost zbog koje postoji u
elitnom društvu zaštitnika graðanskih i radnièkih
prava?
Svakodnevno gaženje
prava graðana na steèenu imovinu, kriminalno poslovanje najveæeg
dela graðevinskog sektora, najveæe (zelenaške) bankarske kamatne stope u Evropi, izigravanje elementarnih radnièkih prava, forsiranje podrške uskom krugu
najbrutalnijih kapitalista kakvi su zadnji put na Zapadu viðeni poèetkom prethodnog veka, promocija tog tankog prostaèkog
sloja polupismenih pojava multimilionske težine,
kod anglosaksonaca dobro znanih kao new money, sve je to zajedno
danas jedan nepisani politièki manifest Demokratske
stranke, jedan preæutni lukrativni ugovor izmeðu sadašnjeg voðstva stranke i ljudi koji su se besramno obogatili jašuæi na galami protiv nepoznatih destruktivnih snaga koje, samo što nisu, vratile Srbiju u XIX vek.
Na taj naèin
je politièko podneblje Srbije na poèetku novog veka obeleženo prostituisanjem jedne lažne ideologije sa pravim
prestupnicima kojima ništa nije sveto, koji
finansiraju pisanje sebi potrebnih zakona, i stvaraju svoje centre moæi po kojima etika, moral ili zakoni uopšte
ne treba da postoje.
Nekoliko
viðenijih liènosti današnje Socijalistièke internacionale dobro su sagledale
urušavanje izvornih principa Demokratske stranke, prateæi u
njoj retrogradne procese tokom poslednje decenije, ali ni to nije bilo od
presudne važnosti prilikom donošenja odluke o njenom
prijemu u ovu zajednicu levièara.
Na
ovom mestu treba podsetiti da se i zapadna socijaldemokratija u najveæoj meri, tokom savremenih politièkih zbivanja,
pretvorila u najobiènije levièarsko obdanište koje služi za zabavu meðunarodnom siledžijskom
poretku.
Primer za to su sve one zemlje u kojima su
socijaldemokrate ili laburisti na vlasti, a koje su zdušno
dale doprinos raznim vazdušnim kampanjama NATO pakta, ne
samo tokom surovog bombardovanja Srbije 1999. godine nego i drugde u svetu. Ne
treba ni to zaboraviti da je jedan od najdugoveènijih
generalnih sekretara NATO pakta bio upravo jedan ugledni
socijaldemokrata iz Belgije (Pol-Anri Spak), potom da su voðe britanske laburistièke stranke bile meðu najglasnijim inicijatorima stvaranja ovog hladnoratovskog, a kasnije i
otvoreno zloèinaèkog vojnog saveza.
Danas
je, bez obzira na uvek dobre namere jednog romantiènog
sloja socijaldemokratski opredeljenih liènosti
u samoj Internacionali, teško
govoriti o organizovanoj borbi protiv brutalnog kapitalizma u okolnostima kad
je celokupan pokret levih i graðanski orijentisanih
organizacija u Evropi i van nje postao kozmetièki
tretman užasnoj lešini savremenog, vojno-industrijskog, imperijalizma u svetu. Jednom reèju, egzistencija takvih pokreta i politièkih
organizacija veæ decenijama direktno zavisi od
stavljanja u službu osvajaèkoj
i ubilaèkoj mašini transnacionalne vojne alijanse kakva je, recimo, NATO pakt. Tako
uhapšeni i ucenjeni evropski i svetski levièarski pokreti daju ideološki motiv goloj sili, da
pravda svoja ratna osvajanja misijom demokratije i zaštite ljudskih prava.
Uprkos tome, èlanica
Socijalistièke internacionale iz Srbije, Demokratska stranka, kao kljuèni faktor sadašnje vlasti, potpuno svesno radi na predaji preostalih oblika
suvereniteta, i još gore, na iznalaženju novih i originalnih modela zaštite
bogataške manjine, pomažuæi tim svojevrsnim aparthejdom dalje slamanje obiènog naroda i radništva. U tom smislu je dala
mali ali važan doprinos slugeranjskoj savremenosti celokupne današnje pseudolevice.