Tabloid istražuje
Marketing i propaganda: Tadićevi agitpropovci ne lažu nas samo povremeno o
velikim stvarima, nego i svakodnevno o malim
Svako tele ima viziju
Navikli smo da se pod ozbiljnim marketinškim akcijama
podrazumevaju velike političke kampanje ili predizborne traume. Između velikih
kampanja, međutim, žrtve smo kontinuirane presije na svaki delić tela i mozga.
Opet, bila bi to obična fraza da nam se lažima i provokacijama u sve telesne
šupljine ne uvlače gotovo isključivo Predsednikovi ljudi - Đilas, Šaper,
Krstić... A veliki su, brate, zahtevni, treba to podneti...
Ana Borković
Industrija alibija za gluposti, promašaje, dubioze i
katastrofe i institucionalna racionalizacija laži i prevara, spletki i
falsifikata, jedina je kurentna roba koju ova zemlja, na izlasku iz prve
decenije novog milenijuma, nudi i svojim građanima i svetu u koji bi da se
umeša. I s recesijom i bez nje, postali smo zemlja u kojoj 10 posto
stanovništva više nema novca ni za hleb i ne može da preživi bez
polupraznih kazana u sve siromašnijim narodnim kuhinjama, 80 posto njih
trikovima preživljava pri granici egzistencijalnog minimuma, pet
posto građana prejeda se, kupa u mleku i toploj čokoladi,
karikirajući čak i bizarni svet nadrealnih potrošačkih mogućnosti, a ostalih pet
posto, iz svih kategorija, plaća suvim zlatom da - ne jede.
Novac koji se u ovoj bednoj državi daje prevarantima za
naučno gladovanje, besmislene i ponižavajuće dijete i lažne eliksire veći je od
ukupne sume novca koji većina stanovništva daje za goli opstanak. Pri tome,
čak, uopšte nije reč o predizbornim i drugim političkim kampanjama.
Podrazumeva se da ništa od toga ne bi bilo moguće bez organizovanog
državnog propagandno-marketinškog kriminala, ali i opštenarodnog
siromaškog konsenzusa da je i u samrtničkoj agoniji bolje izgledati kao živ,
rumen i perspektivan nego kao leš u raspadanju. A sve se može kad se pametni,
lepi, dobro organizovani i, po mogućnosti, bliski nekom predsedniku slože da
narodu, uz malu nadoknadu, pomognu da se u svemu tome orijentiše.
FENOMEN ZVANI NISOV BENZIN
U gomili ogromnih i za život naroda značajnih stvari, ali
koje normalnom ljudskom oku i mozgu nisu ni vidljive ni shvatljive ni na prvi
ni na bilo koji drugi pogled, neke jesu odmah. Setimo se samo
propagandno-patriotske energije koju je dosovska vlast, sve zalažući se za
tržišne principe i konkurenciju (čak, u to ime, odmah otpočevši sa uništavanjem
dela po dela nacionalnih privrednih resursa), uložila, na primer, u tumačenje
ideje da nam je onaj tragikomični "jugo" sudbina i presuda i
da ćemo, i kao narod i kao radnička klasa, preko noći propasti ako dozvolimo
ikakvu konkurenciju koja će to čudo da ukloni sa istorijske scene. Ne znajući,
za razliku od ostatka sveta, šta se radi u takvim istorijskim situacijama,
država je uložila mnogo, mnogo našeg, budžetskog novca u propagandu (i zakone)
kako je "jugo" mera našeg nacionalnog, privrednog, kulturnog i svakog
drugog identiteta i opstanka. Bilo bi to i prihvatljivo da je makar jedan, jedan
jedini, od prvih tri hiljade funkcionera na državnim jaslama, od
lokalnih do najviših, vozio ili se vozi u "jugu" ili nekom drugom
"Zastavinom" prevoznom sredstvu. Pa makar i besplatno.
U vezi s tim je, na primer, i monopol
dat još pre devet godina NIS-u na uvoz i preradu naftnih derivata. "Nacionalnoj"
naftnoj industriji je, naime, zagarantovano i obezbeđeno isključivo
pravo na uvoz svih vrsta naftnih derivata (osim eurodizela IV), preradu u
vlastitim postrojenjima te proizvodnju i prodaju, po anketama i istraživanjima
nadležnih institucija, apsolutno najlošijeg i relativno najskupljeg benzina ne
samo u okruženju nego i u Evropi (Srbija je još uvek jedina zemlja u Evropi
koja prodaje olovni benzin, a čak i albanski nacionalni auto-moto savez
upozorava vozače na opasnosti koje prete od srpskog benzina). Za građane je, a
u kontekstu kriminalnog marketinškog ponašanja države, od značaja podsećanje na
činjenicu da su u međuvremenu u Srbiju ušle i neke druge naftne kompanije - Lukoil,
MOL, OMV, Helenik - koje su, za razliku od preovlađujućeg mišljenja,
a po slovu zakona, takođe kupovale gorivo isključivo od NIS-a ili
su uvozile sirovu naftu i posle prerade isključivo u rafinerijama NIS-a,
gorivo prodavale na svojim pumpama.
To je, u prevodu na jezik laganja potrošača (njihovim
rečnikom rečeno - "srpskog naroda"), značilo i sledeće: ako NIS u
svojim rafinerijama nije mogao da proizvede benzin bolji od možda najgoreg u
Evropi, bolji nije mogao ni da proda pomenutim kompanijama, koje nisu imale
pravo da uvoze svoj benzin proizveden u skladu sa evropskim i svetskim
standardima. Tako je, zapravo, po logici stvari, na svim pumpama, i domaćim i
"svetskim", prodavan u suštini isti benzin, NIS-ov.
Država je, sa svoje strane, a da bi kamuflirala posledice NIS-ovog monopola,
tim stranim kompanijama, bilo prećutno bilo čak i marketinški, pomogla da drže
u zabludi (čitaj: varaju) milione građana Srbije reklamiranjem
"svog"- specifičnog, vrhunskog goriva neverovatnog i neponovljivog
kvaliteta. Ovu "tržišnu" bizarnost i političko-ekonomski idiotizam
su, nakon što je postala javna tajna, odnosno karikatura, pre nekoliko godina
zapravo prekinuli strani diplomatski, privredni i humanitarni predstavnici,
koji su, pored ostalog, problem nikakvog, odnosno lažnog benzina izneli pred
srpskim vlastima kao prvorazredan problem, koji im uništava kola a Srbiju sramoti pred svetom. Posle
toga, strani naftaši su, osim informisanja
da uopšte postoje, uglavnom izbegli reklamiranje
"vlastitog benzina", i uglavnom prešli na marketing koji potencira da
se na njihovim pumpama - dobro jede i kupuju druge potrepštine za
domaćinstvo.
NEMA, ALI SKUPO ZVUČI
Međutim, ako su u gornjem "luksuznom" slučaju (jer
benzin i kola se i na trulom Zapadu i dalje smatraju luksuzom) jadne
multinacionalne kompanije dobile eksplicitnu dozvolu (ili "samo" bile
prinuđene) da lažu zbog ili uz saglasnost srpske države, neke druge lažu na
mnogo perverzniji način, samim tim što nam njihovi proizvodi ulaze ne u
karburator nego u usta ili mozak. Država u tim lažima, tačnije lažnim
reklamama, učestvuje na različite načine, ali nikad bez vlastitog interesa, pa
čak i kad se njen doprinos sastoji u - "pravljenju ludom".
Pre nekoliko meseci je, na primer,
Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) analizirala uzorke 4.000
prehrambenih proizvoda i aditiva, koji se širom Evrope, pa i u Srbiji, reklamiraju
kao zdravstveni proizvodi. Dokazano je da 60 proizvoda (od kojih se 45
prodaje i u Srbiji) ni u tragovima nema (na zdravlje) efekte koji
se ekskluzivno reklamiraju i zbog kojih bi prevashodno u te proizvode trebalo uložiti
i poslednju crkavicu. Neki od tih proizvoda notirani su eksplicitno.
Tako je rečeno da za veoma tražene
jogurte Activia i Actimel (Danone) nema naučnih dokaza da
"pospešuju imunološki sistem i regulišu probavu". (Za Activiu proizvođač
tvrdi da "klinički dokazano pomaže u otklanjanju probavnih smetnji i
nadutosti već za 14 dana... uz redovnu konzumaciju pospešuje usporeni tok
probave. Preporučuje se i trudnicama". EFSE tvrdi da klinički nije
dokazano da ima navedeno delovanje. Za Actimel proizvođač tvrdi da je
"zdrav probiotički napitak koji pomaže jačanju otpornosti organizma...
Jedna bočica sadrži dovoljan broj L. casei jedinica koje zadovoljavaju dnevne
potrebe čoveka..." EFSE nije našao nijedan dokaz u prilog ovoj tvrdnji.)
Za sok od sve popularnije brusnice, koji proizvodi svetski agroindustrijski
gigant Ocean Spray, proizvođač tvrdi da "sprečava lepljenje opasnih
bakterija za endotel ćelija urinarnog trakta" i da "tri čaše soka
dnevno u krvi podižu nivo 'dobrog holesterola', čime se rizik od bolesti srca i
krvnih sudova smanjuje za 40 posto", a EFSE nije uspeo da klinički dokaže
da sok na bilo koji način sprečava i leči urinarne
upale. Ni pored sveg truda i tehnologije EFSE nije uspeo da dokaže da riblje
ulje Eye-Q-Mumomega pomaže u razvoju centralnog nervnog sistema kod
fetusa i da podstiče rast dece, iako proizvođač (kompanija
Evergreen) tvrdi "da su masne kiseline DHA i AA izuzetno važne za
vreme trudnoće... kao građevinski blokovi za ćelije mozga deteta tokom
trudnoće... Zato je važno da trudnice imaju adekvatan unos tih kiselina".
Ni za prilično kupovani crni čaj marke Lipton, EFSE nije našao dokaz da
smanjuje pospanost i umor i da poboljšava koncentraciju, iako na upravo takvim
efektima proizvođač gradi celokupan imidž prodaje i zbog toga ga neko kupuje.
Podrazumeva se da, bez obzira na direktan povod, nijedna od
nadležnih institucija, uključujući i Ministarstvo zdravlja, nije ni prstom
mrdnula da ispita kako stoji stvar sa stokovima ovih proizvoda u našim
marketima i šta im piše u
deklaracijama.
Na
naivnom srpskom tržištu jedna od najvećih prevara trenutno je vezana za šećer,
tačnije za - smeđi šećer. Iako je i u domaćim laboratorijama
dokazano da se kalorična vrednost "smeđeg šećera" minimalno razlikuje
od belog šećera (za svega dva posto) i da se boja koja je naneta na površinu
"smeđeg šećera" uglavnom lako skida, najčešće se,
zbog
sastava i tehnologije obrade finalnog proizvoda, prodaje i
reklamira kao "zdrav proizvod", uz
koji, naravno, ide i znatno viša cena. U početku originalni uvozni smeđi
šećer od šećerne trske (sa posebno naglašenom količinom melase u samom
kristalu), u našim trgovinama je počeo da zamenjuje običan beli šećer, kojem je
posle kompletnog tehnološkog postupka rafinisanja (beljenja) dodata melasa za
površinsko prekrivanje, a koja se lako ispire i otkriva - prevaru. Podsećanja
radi, ne radi se o jogurtu ili čaju nego o proizvodu koji je, kao i neki drugi,
pod posebnom "strateškom" državnom pažnjom.
MISTERIJA PERUTI
Šta
tek reći za desetine aktuelnih reklamnih kampanja, posebno u oblastima
kozmetike, lične higijene i kućne hemije u kojima se uspešnost proizvoda na
najneverovatniji i nej(ne)proverljiviji način podržava kojekavim procentima.
Tvrdnje poput "78 posto bora manje", "34 posto tamniji
ten", "12 puta veći volumen trepavica", "40 posto veća
hidratantnost", "82 posto manje peruti" i slične, ne samo da su
besmislice nego i direktne laži koje kupci prihvataju zdravo za gotovo. Jedno
vreme je reklama za najpoznatiji šampon protiv peruti sadržavala i tvrdnju da -
zauvek uklanja 100 posto peruti. Iako je to moguće jedino kad
vlasnika peruti skalpirate, marketinški magovi su smatrali da nijedna, pa ni
najbesmislenija laž, nije glupa. Onda je nekom u kompaniji sinulo da je to
čista antipropaganda, jer ako žrtva odjedanput zauvek ukloni 100 posto peruti,
onda mu više šampon nije ni potreban. Tako je
poruka preinačena u još gluplju - uklanja do 100 posto peruti. Takva
formulacija uključuje i nulu i dva-tri posto, što
i nije baš za reklamiranje, jer se više od toga
uklanja samo pranjem vodom, bez šampona.
Ali,
ako ovakve reklame imaju malo veze sa inteligencijom, neke baš
i nemaju. Pogotovo kad se jednim lakim potezom uklanjaju višedecenijske
"tvrdokorne mrlje" koje nije moguće ukloniti ni višednevnim
tretmanom sumpornom kiselinom i jakim laserskim zracima, a kamoli
100-postotnom ženskom rukom, makar i 62 posto dehidratiziranom. Koliko posla za
neki marketinški sud koji bi građane morao da spasava od TV-zločinaca i
marketinških silovatelja!
Kako
bi sve trebalo da teče i koji je mogući (kažnjivi) put za reagovanje na prevare
visokog ranga govori i presedan iz Hrvatske, gde je 2004. godine tamošnji
predsednik Saveza udruženja za zaštitu potrošača Ilija Rkman (inače
Srbin, bivši major JNA) optužio multinacionalnu kompaniju Prokter&Gembl
da u Hrvatskoj prodaje deterdžent Ariel automat excell, čiji je kvalitet
ispod nivoa onog za zapadnoevropsko tržište, a uz to je i deklaracija tog
proizvoda takva da krši hrvatske zakone. P&G je odmah tužio Rkmana za
klevetu, a suđenje je završeno tek u februaru ove godine oslobađajućom presudom
za Rkmana. U obrazloženju presude (koja bi trebalo da bude presedan i za ostale
zemlje regiona, jer sve imaju isti problem i u istom su odnosu prema
multinacionalkama), rečeno je da je u međuvremenu dokazano da je "hrvatski
ariel" lošiji od evropskog i da nije sadržavao neke supstance koje su
pronađene u evropskoj verziji tog proizvoda. Sudija je pobrojao kojim je sve
postupcima proizvođač prekršio i koje hrvatske zakone. Sud nije prihvatio ni
tvrdnje iz PŽG da proizvode "prilagođavaju potrebama regionalnih
tržišta", jer se takvom formulacijom pravdaju manjkavosti, a potrošači
diskriminišu na one prvog i drugog reda, balkanske i zapadnoevropske. Sudija je
ocenio da "potrošači imaju pravo na kvalitetan proizvod, jednak za sve i
za sva tržišta, inače dolazi do diskriminacije određenih građana i
država".
Javna
je tajna da bi ovakvu presudu trebalo da donose i naši sudovi u vezi s većinom
proizvoda multinacionalnih kompanija, koji se pojavljuju na našem tržištu. Ako
već dopuštaju da se na tržištu uopšte pojave. I to bez obzira na još javniju
tajnu da to i nije najgora roba tih kompanija, jer ona najgora ide - u Afriku.
Ovaj
hrvatski presedan podstakao je i srpske medije i institucije kojih se to tiče
da se pozabave ovom hroničnom činjenicom starom već petnaestak godina, pa da
ustanove kako multinacionalne kompanije "regionalno prilagođavaju" i
sve vrste tečnih i praškastih proizvoda za čišćenje i ličnu higijenu, hranu
(čokolade, sokovi, razni konditorski proizvodi), kozmetiku, belu tehniku,
uređaje za domaćinstvo, po pravilu im "redukujući" sadržaj i to
nastojeći da poštuju lokalne propise, koji su po pravilu zastareli, pa lokalna
tržišta regularno mogu da prime čak i odbačenu robu. (Srbija, otkriva se,
jedina u okruženju na deterdžentu za veš nema žig Ministarstva ekologije, što
bi značilo da proizvodi u svom sastavu nemaju materije koje zagađuju životnu
sredinu, a što je standard i u EU i u zemljama iz okruženja). To se, navodno,
ne odnosi na automobilsku industriju koja je posebno standardizovana.
LEKOVI KAO CIGARE
Povodom aktuelne pandemije "svinjskog gripa" i
prepucavanja o vrsti i poreklu vakcine (koja je konačno brzinski poručena od
švajcarskog farmaceutskog giganta Novartisa, a da je tek naknadno
preuzeta obaveza i odgovornost da se vakcina ispituje te da li je
"regionalno prilagođena"), a u marketinškom kontekstu kojim se
bavimo, podsetimo da je nedavno američkoj farmaceutskoj kompaniji Pfizer
(koja proizvodi neke od najprodavanijh lekova u svetu, kao što su viagra,
zoloft i lipitor, koji se mogu naći i u Srbiji), ŕmeričko
Ministarstvo pravosuđa odredilo da plati kaznu od 2,3 milijarde dolara, što je
najveća kazna koja je ikada izrečena jednoj farmaceutskoj kompaniji. Polovina
kazne ide u državni budžet, zbog više puta kršenog propisa o oglašavanju, dok
ostatak ide pojedincima koji su podigli tužbe protiv te kompanije.
U istrazi je utvrđeno
da je Pfizer koristio metode nelegalnog oglašavanja, tačnije laganja o
lekovima, te da je redovno poslednjih godina lekare vodio na luksuzna
putovanja, zabave, golf, velnes tretmane i druge "opuštajuće
aktivnosti" (jasno je da se takav tretman lekara pokazao delotvornim u "češćem
prepisivanju određenih lekova"). Pfizer je krivotvorio podatke u
kliničkim studijama za nekoliko lekova: bextra, protiv bolova, antipsihotik
geodon, antibiotik zyvox i lek protiv neuropatske boli lyrica. Za bextru je
utvrđeno da - izaziva infarkt i moždani udar. Ustanovljeno je da je taj lek
pacijentima prepisivan i za stanja i bolesti koje nisu bile navedene u
dopuštenju prilikom puštanja u promet. Pfizer je na sudu i zbog leka
protiv pušenja champixa, za koji su sami pacijenti ili njihove porodice
utvrdili da ne odbija toliko od pušenja, koliko priziva samoubilačke
nagone (za tri godine registrovano više od 1.000
samoubistava), košmare u glavi i brojne druge neuropsihijatrijske
ispade. Pfizer je povodom nuspojava ovog leka specijalno instruisao
medicinare i distributere kako da o tome - lažu! Inače, Pfizerovu
prevaru su otkrili unutrašnji doušnici kojima je proradila savest.
"Slučaj Pfizer" je na najočigledniji način uverio
svet da se farmaceutska industrija borbom za profit po svaku cijenu,
marketinškim metodama, prodajom i štetom koju nanosi bolesnima približila
duvanskoj industriji te da je razlika samo u hemijskom sadržaju proizvoda.
(Napravljena je i rang-lista najvećih farmaceutskih lažljivaca, prema odštetama
koje moraju da plate svojim žrtvama: 1. Pfizer - 2,3 milijarde dolara,
2. Eli Lilly and Co - 1,42 milijarde dolara, 3. TAP Pharmaceutical
Products - 875 miliona dolara, 4. Merck - 650 miliona dolara, 5. BristolMeyers
Squibib - 515 miliona dolara, 6. Schering-Plough - 435 miliona
dolara, 7. Cephalon - 425 miliona dolara.)
Nikad,
međutim, niti farmaceutska niti naftna niti bilo koja druga velika kompanija ne
reklamira sama svoje proizvode. Tu privilegiju ustupa marketinškim agencijama,
koje, po definiciji, znaju gde su potrošači najtanji, a gde najgluplji, i gde
ih treba udarati. Ove Tadićeve agencije ne misle čak ni da smo potrošači.
Uveravaju svog mentora da smo gnjide kojima treba ispostaviti račun, a proizvod
i ne moraju. A ako i moraju, onda ćemo to zapamtiti do kraja života.
Kad lažeš, laži k'o
demokrata
Vladati istinama i
lažima na medijskom prostoru ne može niti svako niti slučajno. Da se građanima
servira šta i kako treba da (ne) urade ili (ne) kupe, aktuelna vlast se
potrudila prigrlivši najeksponiranije marketinško-medijske uzdanice ili ih
učinivši takvima. U svakom slučaju, "desilo se" da je najmanje
dvojicu najbeskrupuloznijih agitpropovaca, Dragana Đilasa i Srđana
Šapera, porodio predsednik države Boris Tadić opskrbivši ih državnim i
paradržavnim funkcijama kako bi im bacio imunitetski fluorescentni ogrtač za
snalaženje u magli.
Snabdeo ih je neformalnim marketinškim monopolom nad trgovinom reklamama, te TV
prostorom i vremenom za reklame, koji su u siromašnoj Srbiji, paradoksalno, više nego dubok bunar iz kojeg se vadi svež keš.
Matičnim i sestrinskim
firmama ove dvojice Tadićevih poverenika, koje doslovno komanduju srpskim
marketinškim prostorom, teško je ući u trag, ali čak i samo one čije se
poslovanje objavljuje govore o novcu koji se u njihove i džepove njihovih
političkih i državnih mentora sliva.
Od kada su podaci o
poslovanjima marketinških agencija postali koliko-toliko dostupni javnosti,
izašla je na videlo sadržina tada još uvek samo pretpostavljanog monopola. Tako
se pokazalo da je 2003. godine Đilasova marketinška imperija okupirala oko 25
posto marketinškog prostora, Šaperova 14 posto, a svima ostalima je podeljeno
61 posto. Godine 2004. (kada postaje direktor Tadićeve Narodne kancelarije)
Đilas grabi 63 posto prihoda sa marketinškog tržišta, Šaper 17 posto, a ostali
samo 20 posto. Sledeće godine, 2005, Đilas preuzima 68 posto kajmaka, Šaper 18
posto, a ostalima preostaje samo 14 posto. Godine 2006. taj odnos je 72 posto
za Đilasa, 20 posto za Šapera, a samo osam posto za ostale!
Godine 2007.
Đilas skače na 78 posto tržišta reklama, Šaper ostaje na 19 posto, a
ostali više i ne postoje - tri odsto!A monopolistom se smatra i onaj koji
zagrabi "samo" 51 posto tržišta. To otprilike znači da je verovatnoća
da je neku reklamnu poruku koju gledate na televiziji, slušate na radiju, ili
vidite na bilbordu ili u novinama, napravila ili ugovorila neka od firmi Đilasa
ili Šapera približno - 100 posto.
Đilas sam kaže da je
prvu svoju firmu za marketing i medijski biznis Ovation, osnovao 1998. godine. Iz nje je nastalo "još
desetak firmi u istoj ili sličnoj delatnosti".
Godine 2001. osniva drugu veliku firmu - Direct media. Po dolasku Tadića na vlast sve ih, 2005,
objedinjuje u poslovni sistem, kompaniju Multikom group. Od onih transparentnijih zna se da zvanično
ima u posedu 49 posto firme Emotion
Production, koja ima licencu za najmanje dva "rijaliti šou" programa - Veliki brat i Menjam ženu. Samo Emotion
je od 2005-2008. prijavio čistu dobit od oko 10 miliona evra!
Sve
navedene cifre zasnovane su na podacima sa zvaničnog sajta Agencije za
privredne registre, što znači da predstavljaju donju granicu zarade, koju u
"realnom životu" ima smisla povećati za 5-10 puta. U svakom slučaju,
Đilasovo lično carstvo, izgrađeno na monopolizovanim marketinškim temeljima, neki
procenjuju na 50, a neki na 300 miliona evra!
U
tabeli su prikazani osnovni podaci iz registra Agencije za privredne registre o
marketinškim firmama trojice Tadićev medijskih uzdanica (samo onima u kojima se
pojavljuju kao javni vlasnici i samo od 2005. do 2008. godine), od kojih su
dvojica, Krstić i Šaper, još uvek Predsednikovi savetnici. Iz tabele
se vidi da ukupan prihod
u medijskim firmama ove trojice nije 300 miliona evra, kao što su nedavno tvrdili
neki likovi iz opozicije, nego preko 500 miliona evra! Ali se ipak razlikuje od
ukupne čiste dobiti koja
se kreće oko 42 miliona evra
(slovom R su označene sume nakon intervencije revizora).
Iz
priloženog se vidi da su uvaženi agitpropovci u više navrata pokušavali da
prikažu manji promet nego što
je bio (što se u njihovom svetu
zove pokušaj utaje poreza) i manje zaposlenih
nego što ih je bilo.
U
prikazivanju manjeg ukupnog prihoda iskazali su se i Šaper i Đilas, ali je ovaj
drugi prevršio svaku meru. Tako je 2005. godine prijavljen ukupan prihod Multikoma
od 3,1 miliona dinara, a ukupan neto dobitak 56,6 miliona dinara (!?). Godine
2006. je Multikom prijavio ukupan prihod 5,9 miliona, a revizija je
otkrila 4,1 milijardu, što je prebačaj za - 694 puta.
Godine 2007. Multikom je prijavio 430
miliona, a revizija je našla
6,2 milijarde (14 puta više). Godine 2008. Multikom prijavio ukupan promet od 140 miliona, a
revizija našla 7,2 milijarde dinara
(51 put više). Zanimljivo je da je Multikom 2007. i 2008. prijavio 19
zaposlenih, a revizija je našla
116, odnosno 128 zaposlenih!
Isto
tako je zanimljivo da je firma Nebojše
Krstića 2007. godine imala - 1.313
zaposlenih, a 2008. samo 11.
Sve se to događa u neposrednoj
blizini, faktički pod budnim okom predsednika Tadića.