Beli
kriminal
Hronika
dugog umiranja zbog pogrešnih dijagnoza i lekarske pohlepe
Samrtni
protokol i njegove žrtve
Borba Miloša Momčilovića
iz Sombora protiv smrti i protiv lekarske mafije, detaljno opisana u ispovesti
koju je posvetio senima svojih mrtvih sapatnika, još jednom je potvrdila
ispravnost upornog novinarskog istraživanja Tabloida o zločinima koji se dešavaju u srpskom zdravstvu.
Nedela lekara-mafijaša, izostavljena u ovoj ispovesti, opisaće u narednom broju
naš novinar
...
Dana 4. oktobra 2006. godine
imam šesnaest godina, manje dva meseca. Taj datum će u potpunosti promeniti moj
život i živote svih oko mene, ali i otvoriti nove dileme o meni i drugima.
Iza mene su raspust i nesnosni
bol u nozi koji raste, i oko kojeg školski lekar nije znao šta da preduzme. Posle
pogrešne dijagnoze ortopeda, naknadno se posumnjalo u tumor!
Roditelji su na tu nonšalantnu
dijagnostiku odlučili da dođemo na Banjicu, Institut za ortopediju.
Upućen sam na pregled kod tadašnjeg načelnika odeljenja za koštane tumore,
dr Aleksandra Đorđevića. On mi saopštava dijagnozu i zadržava me urgentno
na odeljenju radi pretraga i dogovora o lečenju.
Dijagnoza: osteosarcom blasticum. Dakle, smrtonosna
dijagnoza, užas u srcu i duši dečaka koji je planirao da samo dve tri nedelje
izostane iz škole!
Raskućiće
vas mafija!
Rade mi biopsiju, skener,
magnetnu rezonancu koja ukazuje na velike dimenzije malignog tumora u
potkolenici. Sarkom konzilijum odlučuje da budem upućen u Institut
za onkologiju u Pasterevoj na hemoterapije, pa na operaciju na Banjici, pa
opet hemoterapije...
Uplašen sam, ali ne odustajem od
života. Moja deviza je: Imaš jedan život pa vidi šta ćeš sa njim.
Dr Đorđević mi imponuje, on me hrabri i kaže roditeljima da se držimo
njegovih saveta, inače, "raskućiće nas mafija".
"Vaše socijalno osiguranje
pokriva troškove koji nisu mali, klonite se dobronamernih savetnika, budite
mudri i trezveni, samo na taj način ćete
pomoći svom detetu i spasti ga".
Mama počinje da proučava sve što
je u vezi sa mojom bolešću. Menjamo način života, komunikaciju. Drugi se
rastresu, mi smo se sabrali. To je jedini put.
Već za dve nedelje sam na Institutu
za onkologiju. Ne mogu ni da pretpostavim šta me čeka. Upoznajem nove
drugove sa kojima imam nove teme: citostatici, krvna slika, pancitopenija,
kriza, koma... Stari me više ne zovu često, ne znaju šta da mi kažu. Mama je potpisala pri prijemu na
odeljenje papir na kojem se kaže da je
obaveštena o tome da smrtnost od hemoterapija (ne od osnovne bolesti!) može da
nastupi i da taj rizik prihvata.
Nemamo izbora. Čujem je dok tati
kaže kako joj je jedna prijateljica onkolog iz Novog Sada rekla da ću primati najteže
doze najtežih citostatika. Tek posle prve terapije sam shvatio šta to
znači. Propisuju mi protokol EURAMOS koji, kažu, traje 40
nedelja.
Mama je iz nekoliko svetskih
instituta dobila informacije da ovaj protokol traje 27 nedelja. Ipak, nemamo
izbora. Dijagnostikuju mi dve metastaze na plućima koje će tek kasnije biti
lečene. Posle ovog protokola daće mi se nov protokol i opet operacije, ovaj put
pluća.
U nozi će mi zameniti kost potkolenice implantantom. Još mi nad glavom
visi opasnost amputacije. Mnogo crnih misli za jednu mladost. U mom mobilnom
novi brojevi, deca iste i slične sudbine iz cele Srbije. Savetujemo jedni
druge, podržavamo i hrabrimo. Pričamo o žurki koja mora da "padne"
kada sve bude iza nas.
Preprodaja
nade
Od oktobra 2006. do kraja
januara 2007. primio sam pet terapija i od 67 kilograma došao na 48. Ne mogu
ništa da pojedem a da ne povraćam. Povraćam dnevno i do trideset puta.
Čekam operaciju. Drug iz Čačka
nije uspeo. Pukla mu je kost ruke i mora da mu se amputira! Ne mogu da dođem
sebi od straha i užasa. Znam: kad pukne kost, onda više nema implantanta, sledi
širenje maligne bolesti, a amputacija je samo odlaganje smrti.
On je trebalo da bude operisan, ali implantant (od privatnog snabdevača
iz Zvečanske) nije uručen Banjici na vreme!
Svi ćutimo o našem drugu i u tom
ćutanju se duboko razumemo. Ali svi patimo. Ko je sledeći? Pitanje visi nad
nama i svrdla u nama. Moja operacija je početkom februara, ni moj implantant
nikako da bude predat Banjici. Snabdevač ga drži dva meseca i traži razne
izgovore da ga ne dostavi na vreme. Užasno se plašim. Imam samo
šesnaest godina, a moram, iako smrtno bolestan, da sagledam naličje mafije u
čije sam kandže ovakav bačen.
Imam samo doktora Đorđevića na svojoj strani i uz sebe. Uz pretnje, mama
je obezbedila implantant u poslednjem trenutku. Moja operacija će biti na
vreme. Da sam doživeo frakturu verovatno bi moj implantant, plaćen
sredstvima sa socijalnog osiguranja mojih roditelja, ostao za još jednu
prodaju, van kontrole sistema! Drugim očajnicima sa drugih prostora.
Posle operacije, opet
hemoterapije. Novi krug pakla.
Propadam sve više, i sve teže se
oporavljam. Neki drugovi su umrli. To su informacije koje se na onkologiji ne
pričaju. Roditelji očajnički kontaktiraju imejlovima svakoga na svetu koji
nešto znače u medicini, posebno u ortopediji i onkologiji, i svi im odgovaraju.
Moje otpusne liste posle operacije počinju drugačije da izgledaju.
Protokol se računa po novoj metodologiji, to niko ne želi i neće da objasni
mojoj majci koja postaje sumnjičava.
U jednom trenutku, podstaknuta tim neopravdanim novim principom
računanja nedelja protokola, sve podvrgava sumnji. Moje snimke
pluća odnosi jednom čuvenom pulmologu- hirurgu.
Saznanje je čini depresivnom: nema metastaze na plućima, nikada je
nije ni bilo! Svaku hemoterapiju završavam sa teškom krizom. Posle osme
i desete, jedva su pokrenuli koštanu srž. Posle desete sam dobio sepsu.
Nastavi
da umireš!
Nijedna institucija u zemlji neće da me primi. Čini mi se da nikada niko
nije tako jasno i svesno video lice smrti kao ja tih dana. Ipak, naročitim
zalaganjem tadašnjeg ministra Velimira Ilića, primaju me na
VMA i spasavaju mi život.
Već imam sedamnaest godina. Sve manje telefonskih brojeva na koje ima
neko da se javi. Gledajući u lice smrti, bez lažne patetike, osmatrajući plavo
nebo nad Beogradom, donosim odluku:
prekidam hemoterapije. Stručnjaci su mi i tako rekli da sam ja u stvari primio
ceo protokol, te da je ta deseta bila prekobrojna. Onih deset koje su
mi propisali neću da primim po bilo koju cenu. Moji me podržavaju. Rekao sam,
ako je sudbina da umrem, neka umrem, ali ne u mukama. Kao moji drugovi.
Vraćam se kući i počinjem život ponovo rođenog. Zdrava ishrana,
podizanje imuniteta, uredne navike i pozitivni stavovi, a uz sve to mnogo
klasične muzike, preokreću moj život...
Ja ponovo živim. Sa onkologije zovu roditelje da nastavim lečenje tamo.
Mi smo odluku već doneli. Zovu me i drugari koji leže na odeljenju da se
vratim. Prilike su drukčije. Ja sam dovoljno zreo da imam pravo na ovako težak,
ali samo moj izbor.
U srpskom parlamentu 2009. godine postavljeno je pitanje: Ko su
snabdevači, koje firme (i koji vlasnici), svih dečjih onkologija u Srbiji?
Naravno, ignorisano je. Ministar nije imao interesovanja da na
ovo odgovori, a mnogi čekaju odgovor. Tada će protokoli lečenja biti
izdržljivi. Nadam se da će ovakvi tekstovi pomoći da se mafija u belim
mantilima prepozna i primereno kazni kad dođe vreme zdravijih političara.
Danas imam dvadeset godina i student sam psihologije. Imam jedan život.
Ja sam video šta ću sa njim. Ovo je moj mali doprinos onima koji nisu više sa
nama: Nikola, Milenko, Srđan, Vlada, Sanja...
Ubijanje pacijenata u Centru za transplantaciju
Urološke klinike u Beogradu
Umrologija
Ostavljate mi utisak
novina koje se hrabro upuštaju u borbu protiv svih malformacija u našem
društvu. Shodno tome, obraćam vam se sa molbom da u duhu istinskog
istraživačkog novinarstva proverite, a potom i objavite sve nepravilnosti
vezane za rad Centra za transplantaciju bubrega Urološke klinike Kliničkog
centra Srbije.
Ovim centrom, na papiru,
rukovodi prof. Drago Milutinović, a suštinski dr Radmila
Blagojević (sestra od strica aktuelnog gradskog sekretara za
zdravlje u Beogradu dr Zorana Blagojevića).
Dobro je poznato da
prof. Milutinović ima otvoren karton na psihijatriji i da često u fazama
aktivacije bolesti ne kontroliše svoje ponašanje na poslu, zbog čega su
beležena njegova odsustva, odnosno bolovanja.
Kao urolog koji se
primarno bavio impotencijom, prebačen je u Centar za transplantaciju koju
nikada nije izučio niti sprovodio aktuelne hirurške principe u delo. Dr Radmila
Blagojević je osoba koja "žari i pali" srpskom transplantacijom
(verovatno ste čuli za nju iz medija). Ona je jedini načelnik u okviru
Instituta za urologiju i nefrologiju koji nema subspecijalizaciju,
magisterijum, o doktoratu da ne govorim. Sve ovo ne bih pisala da kao posledicu
njihove nestručnosti nemamo najveću smrtnost bolesnika nakon
transplantacije u svetu!!! Pored toga, značajan broj bolesnika koji je
preživeo, izgubio je presađeni bubreg zbog njihove nestručnosti!
U medijima se
pojavljuju sa podacima-brojkama o tome koliko je transplatacija urađeno, a niko
ne proverava šta je sa tim ljudima koji su mogli da nastave svoj život na
hemodijalizi, da nisu pali u njihove ruke. Prema podacima kojima raspolažem, dr
Blagojević uporno radi transplantacije kod bolesnika koji nemaju iste krvne
grupe, što je inače veoma bitno za uspešnost transplantacije. Do sada je 75
odsto takvih transplantacija završeno smrtnim ishodom
u prvih šest meseci, a to se vrlo vešto prikriva i niko od nadređenih ne
reaguje.
U ovoj ustanovi se organi dodeljuju na osnovu
nahođenja dr Radmile Blagojević, tako da
oni koji bi istinski trebalo da ga dobiju, nikada to ne dožive, jer nisu ili
platežno sposobni ili nisu od bilo koje vrste koristi Radmili Blagojević. U
više navrata dr Radmila Blagojević je
pozivana u policiju na informativni razgovor, po nalogu tužilaštva, a na
osnovu prijava rodbine pacijenata, ali je sve to uvek uspešno zataškavano.
O realnosti koja je
vezana za sticanje ogromne materijalne koristi, naročito dr Radmile Blagojević,
neću da pričam, jer je cilj mog pisanja zaustavljanje ubijanja ljudi u
navedenoj ustanovi. Da ne zaboravim, u celoj priči ogromnu podršku navedenim
lekarima pruža i dr Dragana Radivojević, koja nije eksponirana, ali je
aktivni saučesnik u svim zlodelima.
Sve ovo što sam napisala
lako je proveriti. Ukoliko ste zainteresovani, mogu vam pomoći i u vezi sa
imenima pacijenata koji su na ovaj ili onaj način nastradali, uključujući i ime
mog sina. U nadi da ćete pokrenuti priču o ovim zlodelima, srdačno vas pozdravljam.
(Ime autora poznato
redakciji)
Novi
Sad: Na Medicinskom fakultetu situacija je aktivno beznadežna
Malo šale na Popovićevom
računu
Svakog jutra po dolasku na fakultet, kad vidimo
našeg dekana prof. Nikolu Grujića,
poznatijeg kao "lepi Džoni", koji dan
počinje sastankom u Kliničkom centru radi dobijanja direktiva, shvatimo koliko
smo dublje nego juče u jami beznađa
...
Nova ekipa
prodekana, sve bolji od boljega, bez naučnih radova, tako da ni mentori ne mogu
biti, a osim maternjim jezikom svim ostalim se poštapaju. Svi izuzev sjajnog
prodekana za akreditaciju prof. Jovana Popovića, koji u svom prikazu na
sajtu fakulteta kaže da tečno govori engleski, mada ga još niko čuo nije da ga
koristi, a ako neki stranac zaluta na naš fakultet, beži od njega ko da ima
svinjski grip.
Mi smo valjda
jedini srećan fakultet koji ima sad već drugog po redu prodekana za
akreditaciju. Prvo je to bio prof. Milan Simić, koji se sad,
kao prorektor za nastavu na Novosadskom univerzitetu, hvali
uspesima postignutim primenom "Bolonje" pa, kad to čitamo, čekamo šta
li će tek prof. Jovan Popović da izjavi, jer tako voli da se hvali uspesima
Farmacije, koja liči na sve samo ne na farmaciju. Kako li će sad, kad je on prodekan
za akreditaciju, akreditacija izgledati, jer izgleda da nam je prof. Jovan
Popović i tokom prethodne akreditacije napravio takav razmeštaj da ni on sam ne
zna gde sve ne predaje i šta sve on to može.
Zna čovek sve
i za sve koristi iste slajdove, jer sve je to njemu slično, naročito na
farmaciji, pa je valjda zato predmetni nastavnik na osam predmeta. Ako se doda
još medicina, pa poslediplomske studije, pa sestre, pa stomatologija, dođe nam
žao čoveka. Šta ako nam se on razboli, moraćemo neke od fakulteta zatvoriti,
neće imati ko da predaje, jer niko toliko ne zna kao on.
A tako bogami i njegova deca, sve znaju i umeju i to najbolje, jedno na
Medicini a drugo na Farmaciji. Prvo im on obezbedi pitanja, pa onda odgovore, a
onda kad dobiju desetke posle tako puno učenja, treba decu i nagraditi i
proglasiti ih studentima generacije. Tu nam je prof. Jovan Popović pravi
majstor i nema mu ravnog, pa se čudimo što se mnogi šale na račun njegovog
izgleda i čudne frizure kad se čovek trudi da savršeno izgleda. To treba
pohvaliti. Zamislite to rano ustajanje i pripremu za svakodnevnu predstavu. I
tako to godinama.
A akreditacija, poput Vilerovih goblena! Čudo, neponovljivo!
Ima tu istih ljudi pod različitim titulama upisanih, ima i onih koji ne
znaju ni da izgovore ime predmeta na kome predaju, a ima i onih koji nisu još
ni radili na fakultetu kad se akreditaciona dokumentacija pisala.
Nejaki i dalje vladaju, ali su i nemušti i kako vidimo naš fakultet tone i prepoznatljiv postaje po glasu koji
nam nikom nije na čast, ni profesorima a ni studentima.
(Studenti i profesori
Medicinskog fakulteta u Novom Sadu)
Kakva, bre, korupcija?
Stigla dokumentacija na
tender za novo laboratorijsko posuđe za fakultet i, vidimo, opet ista ekipa
odlučuje koja će se ponuda prihvatiti. I vidimo, ljudi se raduju i raspituju
se, kažu, za aranžmane za skijanje i proslave Nove godine. Ne znamo kakve to
veze ima sa laboratorijskim staklom, ali korupcija sigurno nije u pitanju.
Korisno i jeftinije
Zašto se knjige koje su
napisane ovde, od strane zaposlenih, uopšte prodaju u dve knjižare u holu
fakulteta, kad je jednostavnije i jeftinije kupovati ih od profesora. A i lakše
je tako dobiti prolaznu ocenu, svi srećni i profesori i studenti. To i jeste
jedan od zadataka profesora, da učine studente srećnima, pa zato ne znamo zašto
se neki bune i kažu da je takav postupak za otkaz. Kako dati otkaz profesoru
koji je napisao knjigu i još omogućava studentu da dođe do knjige za manje para
i to u njegovoj kancelariji, lično ili preko svojih asistenata.