Prevaranti
Ko je krao a ko ćutao: Sve javne tajne Doma Ratnih
vojnih invalida u Beogradu
Ko je pokrao svetog Dimitrija
Umetničko
stvaralaštvo savremenih prevaranata ostavilo je dubok trag i u invalidskim
organizacijama. Tabloidov serijal o bizarnim pljačkama u Domu RVI u
Beogradu, o hohštaplerima koji nikada nisu bili u ratu, žilavim dedama i
inspirativnim gospođama "u najboljim godinama", ne prestaje da
izaziva zanimanje članova invalidskih organizacija širom Srbije...
Milica Grabež
U Srbiji postoji više od
trideset udruženja ratnih vojnih invalida, sa težnjom daljeg umnožavanja. Šta
je razlog tome, pokušao je za Tabloid da odgovori predsednik Udruženja
ratnih vojnih invalida Kragujevca Radiša Milivojević, koji je, između
ostalog, bio i predsednik Udruženja RVI Srbije, od 1997. do 2005. godine, i
predsednik Udruženja RVI svih ratova 2005/2006. godine, sve dok ga nije smenio
Željko Vasiljević, čovek čijom krivicom je i nastao nezapamćen haos u
organizaciji RVI i zbog koga je nastupila epoha opšteg raskolništva i
frakcionaštva među ljudima koji inače spadaju u jednu osetljivu društvenu
grupaciju.
Milivojević je, u odgovoru na
pitanja koja je prosledio glavnom uredniku našeg magazina, posvetio prostor
svakom pojedinačnom slučaju, od haosa u Domu RVI u Beogradu pa do stanja u
udruženjima, a Tabloid objavljuje najinteresantnije delove o
mahinacijama Željka Vasiljevića, čoveka koji je praktično niotkuda došao
među invalide rata i za kratko vreme, putem mita, intriga, podmetanja,
manipulacija i grupašenja, uspeo da sebe postavi za gospodara.
Radiša o Željku
- Željko Vasiljević je već 14
godina u Udruženju RVI na mestu izabranog sekretara i sekretara u radnom
odnosu. Po Statutu, on je i šef stručne službe, sazivao je i pripremao sednice
Izvršnog i Upravnog odbora, vodio materijalno finansijsko poslovanje Udruženja
i podnosio izveštaje, što je podrazumevalo i potpisivanje svih vrsta
finansijskih transakcija i vodio računa o zakonitosti predloga i donetih odluka
kao i finansijskog poslovanja.
O ulozi Ž. Vasiljevića oko
gradnje Rehabilitacionog centra u Velikom Gradištu, imam opravdanih sumnji da
tu nisu čista posla.
Pomenuo bih samo:
prepravljanje ispostavljenih situacija za naplatu, nestalih 100 tona cementa,
donatorstvo za manastir Hilandar, koje je Vasiljević dao da iz silosa "VGU
Zemun" bude prebačeno na stovarište GP Ratko Mitrović na
džakiranje, nestanak trake za uzemljenje (donatorstvo firme
"Elkok" iz Kosjerića) i nestanak 400 kubnih metara građe (poklon
Vlade Republike Srpske).
Treba reći i to da Fond
Sv. Dimitrije, čiji je osnivač Udruženje RVI Srbije, ima status pravnog
lica, svoj upravni odbor i organe upravljanja, tako da ja kao predsednik
Izvršnog odbora Udruženja nisam imao nikakav uvid u poslovanje Fonda, a i kad
sam nešto pitao rečeno mi je da to nije u mojoj nadležnosti i da ima ko brine o
tome (Vasiljević, prim. aut.).
Na sednicama Upravnog odbora Udruženja,
osnivač Fonda, bilo je mnogo primedaba članova na rad Fonda, ali kada je stvar
dolazila do usijanja, odabrana grupa Vasiljevićevih poslušnika je pravila
incidentne situacije i sednice su se prekidale bez donošenja bilo kakvih odluka
i zaključaka, jer ljudi su doputovali iz cele Srbije i nisu imali vremena da
beskonačno sede i slušaju prazna naklapanja i laži Vasiljevića i njegovih
čankoliza. Opravdane primedbe članova su se uglavnom odnosila na
utrošak sredstava prilikom gradnje. Zaista, postoje razne protivrečnosti u
izveštajima koje je dostavljao Vasiljević što je i izazivalo opravdane revolte
članova. Skupština fonda nikada nije formirana a direktor Fonda, posle ostavke Zdravka
Bulajića 1996. godine, nikada nije ni izabran. Tako je, kao jedino
odgovorno lice u ime Fonda, nastupao nelegalni sekretar Željko Vasiljević.
Umesto istrage,
briga o dostojanstvu
Negde 2005. godine bio sam
pozvan u SUP Beograd na informativni razgovor povodom nekih prijava na račun
udruženja i prodaje zemljišta i objekata u Gradištu. Ispitivao me izvesni
inspektor Damjanac iz odelenja za privredni kriminal. Prilikom ispitivanja o
prodaji RH centra u Gradištu, rekao sam da sumnjam da je isplaćena suma od oko
170.000 evra nerealna i
da mislim da su uzete veće pare, jer po izveštajima Fonda u objekte je uloženo
preko milion tadašnjih nemačkih maraka, plus objekti koje je finansiralo ili
putem donacija obezbedilo Udruženje.
Tu treba uračunati i
trafo-stanicu, pa tako po mom mišljenju realna vrednost celokupne imovine u
Gradištu iznosi blizu dva miliona ondašnjih nemačkih maraka!
Inspektor Damjanac me pitao da
li mogu da dokažem takve tvrdnje, na šta sam mu rekao da ne mogu, ali ga
upućujem u kom pravcu da vodi istragu. U tom kontekstu sam mu i rekao da je
čudna podudarnost da mi se vrlo brzo posle prodaje objekta u Gradištu
Vasiljević sam pohvalio kako je stupio u ortakluk sa nekim čovekom iz
Vojvodine, mislim da je iz sela Neštin, i da je postao suvlasnik neke vinarije
koja između ostalog ima i svoj podrum u Beogradu u Karađorđevoj ulici, i da je
za taj ortakluk uložio 50.000 evra. Isto tako mi je poznato da je otvorio sef u
Komercijalnoj banci u Beogradu kod Ateljea 212.
Nakon šest sati ispitivanja
inspektor Damjanac mi je rekao da on želi da sačuva dostojanstvo invalida i da
ja svoje sumnje ne mogu da dokažem, tako da se ispitivanje tako završilo...
Još ranije, negde krajem 2004.
i početkom 2005. godine, dobili smo dopis od SO Veliko Gradište da pošto po
ugovoru nismo priveli objekat nameni u roku tri godine kako u ugovoru stoji,
preti nam opasnost od oduzimanja istog. Nakon nekog vremena pojavio se izvesni
gospodin Peterle iz Slovenije, koji je prema Vasiljevićevoj tvrdnji nudio jedan
milion evra za našu imovinu u Gradištu. Čak smo išli u sud i overili ugovor za
koji je taj čovek platio prilično veliku taksu.
Nakon izvesnog vremena, pitao
sam Vasiljevića šta je bilo sa Slovencem, a on mi je rekao da je odustao, što
sam ja prihvatio zdravo za gotovo.
Nakoliko meseci kasnije,
Vasiljević mi je rekao da je za Gradište zainteresovan vlasnik Grand kafe gospodin
Vučićević i da postoji mogućnost da dobijemo 500.000 evra!
Nedugo posle našeg razgovora
došao je jedan čovek i pokupio kompletnu projektnu dokumentaciju, kao i
dokumentaciju o urađenom poslu. Nakon toga, o tome se mesecima nije govorilo...
Odjednom je sazvan UO Fonda i
tom prilikom je došao i ondašnji predsednik SO V. Gradište i na sastanku sa
rukovodstvom Udruženja i članovima UO Fonda rekao da će nam se uzeti zemljište,
ali pošto je on human čovek platiće nam oko 170.000 evra!
Naseo sam na tu priču. Ugovori
su sačinjeni, urađeno je šta je urađeno, ali je u meni i dalje bio crv sumnje.
Objasnio sam prijatelju
advokatu celu situaciju i on mi je rekao da smo obmanuti.
Na prvoj narednoj sednici sam
tražio smenu svih koji su uvukli Udruženje u politiku. Ukazao sam na sumnju o
krađi velikih sredstava i obmani članova UO o prodaji Gradišta.
Podržao me veliki broj članova
odbora koji su shvatili prevaru. Po istom scenariju, kao i uvek kada je
situacija škakljiva za Vasiljevića, inscenirani su svađe i višestruko glasanje
za nešto što je već izglasano.
Epilog
Napustio sam Udruženje, a
sledili su me oni koji su verovali u ono što i ja i koji nisu dozvolili da neko
u njihovo ime stiče debelu materijalnu korist.
Neposredno po napuštanju
Udruženja, obratio sam se kupcu objekata u V. Gradištu gospodinu Vučićeviću sa
molbom da mi se odgovori za koju je sumu kupio našu imovinu. Umesto odgovora
pozvao me njegov pravni zastupnik, izvesni Ikonović, i u svojoj kancelariji mi
održao resital o moralnosti i poštenju gospodina Vučićevića. Sa mnom je bio i
kolega bivši član UO Fonda.
Nakon nakoliko dana, ponovo me zvao gospodin
Ikonović, ovaj put na ručak u hotel Park u Beogradu, i zamolio me da
dođem sam. Otišao sam na sastanak i ponovo isto, uz preporuku da ne petljam
mnogo oko toga zbog ugleda gospodina Vučićevića. Na moje pitanje da mi
nezvanično kaže da li je tačna cifra od 170.000 evra, samo se nasmejao. Prošle
godine sam ponovo uputio pismo gospodinu Vučićeviću i dobio pisani odgovor od
Ikonovića da će me tužiti ako se još jednom obratim Vučićeviću.
Ej Branka, Branka
Posle
smrti predsednika Saveta Doma Radeta Jojića 1966. godine, na njegovo mesto
došao je Slobodan Vukašinović, a za potpredsednika Željko Vasiljević. Odmah
potom počele su da se dešavaju čudne stvari i maheri iz invalidske mafije
započeli su organizovanu pljačku. Mozak tih operacija očigledno je bila
upravnica Doma RVI Branka Stojić.
Ogroman
prostor u elitnom delu Beograda izdaje se po enormnim cenama, od kojeg se ubira
više desetina miliona dinara godišnje.
Na
taj način, više od osam godina DOM RVI Beograda ''posluje'' bez nadzora, bez
Skupštine i Saveta Doma. Sa rezultatima poslovanja upoznati su samo Vukašinivić
i Vasiljević.
Gospođa
Stojić, kao besprizorna pljačkašica invalidske imovine, sada ima problem, jer
osnivači Doma RVI Beograda ne žele da verifikuju Statut, i Domu preti gašenje!
Inspektorka
Policijske uprave Beograda Blagica
Staletović godinama je pisala tužilaštvu lažne izveštaje o zakonitom
poslovanju nekih udruženja i Doma RVI
Beograda. Invalidske organizacije i članovi su uzalud optuživali
Stojićevu, jer je ona bila galantna prema inspektorki Staletović. Po nalogu sa
najvišeg mesta, istragu sada vodi drugi inspektor, a po nalogu Višeg javnog
tužilaštva u Beogradu, i može se očekivati njeno hapšenje, ali i hapšenje
njenih saučesnika.
Time bi se višegodišnja besprizorna pljačka
invalidske imovine okončala, a pljačkaši priveli pravdi!