Kragujevac: grad u kome su ljudi
izgubili dostojanstvo
Plastièna operacija i korejsko
državljanstvo, preko Dinkiæa
Kragujevac nije izuzetak u
Srbiji. Sitne prevare, na svakom koraku prevare, iza svakog ugla prevare... I
tamo gde se odluèuje o ozbiljnim pitanjima,
sudbinama, životima
Miodrag Milojeviæ
Vreæa
našla zakrpu. Srpski ministar Mlaðan Dinkiæ zadržao se u Koreji, gde je doživeo visoke poèasti.
Južna Koreja ima propalih firmi, spremnih da budu investitori. U Srbiji -
deset hiljada evra po jednom radniku.To je poklon ludoga ministra, lude zemlje
- ko kec na desetku!
Radiša Pljakiæ, inženjer iz Kragujevca, izmislio je brend "žuta osa", tj.
domaæu rakiju koja ima prestiž na svetskom tržištu.
Pljakiæu
bi dobro došle subvencije, proširio bi kapacitet, zaposlio dvesta-trista ljudi.
-
Zašto meni ne daju subvencije? - pita se Radiša Pljakiæ.
"Žutu
osu" u kafani na periferiji ne pije niko, zbog kvaliteta i visoke cene.
U
kafani imaju rešenje:
-
Pljakiæ ne ume da se snaðe. On treba da bude kao Kleo. Da uzme korejsko državljanstvo.
Da napravi plastiènu operaciju, da mu ugrade kose oèi. Takav treba da doðe u
Srbiju. Brzo æe dobiti subvencije.
Beli
horor
Bolnica
u Kragujevcu, na brdu, na udaru svih vetrova.
Oštre
ivice klupa, punih pacijenata, krzaju i jedu zidove. Zbog gole cevi za
centralno grejanje, utopljene, obuèene u aluminijum, kao papir
nad sijalicom, ovaj deo lièi na nekakav podrum iako je deo bolnièke
zgrade. Svuda starice sklještenih grudi, suvi kosturi, ne trepæu.
Putuju kolica, bolnica lièi na železnièki èvor pod snegom. Nožni prsti vire iz šolje sa gipsom.
Svuda
je krcato, i dalje pristižu, popunjava se prostor u sredini. Njihova klupa je prazna. Nema gužve.
Samo troje, najviše petoro, èekali su istog lekara.
Nje
nema, ušla je u ordinaciju, zatvorila su se vrata kao oklop sjajne bube. Iz obzira
prema starim ljudima, uzela je knjižice da ih ona preda. Ali,
dok je predavala, knjižice je okrenula, došla je poslednja, ušla prva. Vidosav je penzioner, vidi
se po kaèketu, brkovi mladalaèki masni. Penzioner, nikuda ne žuri ali ne može
da shvati šta se odigralo.
-
Metnuli svi knjižice. Kao, ona davala knjižice. Kad je dala knjižice
- ona daje prevrnute. Došla poslednja - ušla prva. Pa posle, kaže, gaji poverenje u nekoga... Kao, uze da daje knjižice...
Nije davala odozgo, nego odozdo... To je Srbin. Ma, trebali su Amerikanci da
nas pobiju, bre, do kraja...
Mi
smo narod... mi smo narod... mi smo zao narod! Znaš šta
znaèi zao narod, ona zna da je došla posle... Ja sam kriv što
sam joj dao da drži... Ma, mi smo narod bezobrazan, nemamo karakter uopšte...
Pobiti
jedan narod, zbog knjižice, zbog deset, petnaest minuta, on je penzioner, njemu se žuri...
Žena je mlaða, ima obaveza. Što se ne smiri.
- A
kako da se smiri, što da se smiri? Kako je uzela, sakrila knjižice,
tako bi lako lažno svedoèila. Nevinog bi osudila, smestila u apsanu, samo da ona ne èeka!
A
on vidi hodnike pregraðene zidovima, farbana dvokrilna vrata širom otvorena, to je publika, on
vidi bioskop.
Ako
starica ima penziju deset hiljada ona onda... Krv na pregled! Pregled se plaæa,
dve hiljade sto dinara, šta gledaš u mene, nisam ja to izmislila!
-
Ja nemam da platim!
-
Nemaš, onda ništa.
Starica,
kao da vraèa, šapuæe neke reèi, rastvara èvorove, razvezuje tvrdo vezanu maramicu, nalazi dve hiljade ali nedostaje
sto dinara!
...Bolnica
i dalje. Majica, ogrnut je trenerkom. Trenerka je sletela s leða,
zbacili su je talasi napetih mišiæa, škrgut
zuba. Èuvaju ga trojica policajaca. Policajci se zagledaše,
zgranuti pogledi, zar ovde? Elegantni i bezbrižni, nehajno zaèešljani,
ako bi poèela borba, pokazali bi surovost svog zanata:
-
Brate, ja vadim lekarsko uverenje, vi mi to uskraæujete... Neæu
dobiti lekarsko uverenje. Šta æe misliti lekar? Da sam
kriminalac?
- Æuti,
provocirao si ga.
-
On je mene provocirao.
Policija
bi želela preko reda, mnogo je radoznalih pogleda.
Doveli
su ga i spustili na klupu. Prolaznici vide samo farmerke. Vide se i patike,
poigravaju, kao u kolu. Trenerku je vezao oko glave da mu se ne vidi lice.
Tako, vezene glave, privlaèniji je prolaznicima, policajcima je još teže.
Zabavlja ih usiljena, vesela prièa. Uniforma, ona je nemoæna
pred belim mantilom.Èekali su èitav sat...
Niski
udarci
Kragujevac.
Dijalog preko ozvuèenja. Za skupštinskom govornicom.
-
Razumem koleginicu, ja sam je i zaposlio - izjavio je Dragoslav Miloševiæ, glavni za obrazovanje u Kragujevcu.
Odbornik
Nina Vitoroviæ neprijatno se osvrnula, pocrvenela, oborila pogled, pribrala se i rekla:
-
Gospodine Miloševiæu, ja sam nezaposlena, to je pod jedan, a pod dva, da ste me vi zaposlili -
to ne stoji.
Sedela
je visoko, u zadnjim redovima. Kamere su uhvatile kako se vrti, kako crveni,
uvreðena, neshvaæena. Bio je to muèki izveden udarac.
Nina
Vitoroviæ, mlada uèiteljica iz Kragujevca, uèlanjena je u najbolju moguæu
stranku, a to je vladajuæa Demokratska stranka. Neæemo insinuacije da se Nina uèlanila
radi zaposlenja. Nina Vitoroviæ je malo više
od obiènog èlana, odbornik je u Skupštini grada Kragujevca.
Lakoverni
ljudi veruju da je politika uvek privilegija. Evo jednog sjajnog primera.
Mlada, ambiciozna, politièki aktivna i opet nezaposlena.
Ako
neæe nju, iz vladajuæe stranke, koga æe?
Miloševiæ je
iskoristio priliku i u holu dodatno izvreðao uèiteljicu.
Dragoslav
Miloševiæ je preletaè. Èlan Demokratske stranke koji je telefonirao Verku da æe
preæi u njegovu stranku, zvanièno je, sa èlanskom
kartom DS, postao èlan
Gradskog veæa. Dok ne naprave drugu partijsku knjižicu.
Dragoslav
Miloševiæ je rekao:
- Èinjenica
je da je Nina Vitoroviæ, inaèe profesor razredne nastave, pokazala potpuno neznanje kada se govori o
realizaciji programa za fizièko vaspitanje u èetvrtom
razredu osnovne škole. Naravno, da je nju zbog toga sramota pa se sada "pere" na
drugaèiji naèin - tako što se kvalifikuje u smislu nekog verbalnog konflikta izmeðu
mene i odbornika. Dakle, to je želja da svoje naznanje prebaci na nekog
drugog.
Brine
o deci s posebnim potrebama, zgazio je devojku sa jednom potrebom - da se negde
zaposli, u nekoj školi.
Sukob
interesa
Na
evidenciji Zavoda za zapošljavanje može se utvrditi da je uèiteljica Nina Vitoroviæ nezaposleno lice. Nije zaposlena
ali prima "pomoæ u zapošljavanju."
Miloševiæ je
pred kamerama izjavio da je on zaposlio Ninu Vitoroviæ:
-
Pretpostavljam da je moja koleginica Nina Vitoroviæ
uvreðena mojom izjavom da sam joj pomogao da se zaposli. Kada sam to rekao nisam
mislio na protekcionašku pomoæ, nego na èinjenicu da sam autor programa "Asistent u nastavi" u kojem je
ona angažovana u poslovima prosvete u Kragujevcu.
Šta
je "asistent u nastavi", profesor koji pritiska zvono i pomaže u
poslovima prosvete u Kragujevcu? Može se zakljuèiti
da je Nina volonter. Radi u nastavi, pomaže uèiteljicama,
nosi instrumente, šestar i lenjire. Nina Vitoroviæ nije plaæena
za posao koji radi, ili dobija neku crkavicu.
Nagrada
joj je što se vrti u krugu škole, što je, brojne nezaposlene koleginice, mogu
videti meðu decom u školskom dvorištu.
Nina
Vitoroviæ ima diplomu, solidne ocene u indeksu ali ipak - ona je kreten koji ništa
ne zna! Treba podvuæi, Nina Vitoroviæ je kao èlan DS privilegovana, ona je kao odbornik po politièkoj
liniji dobila šansu da - volontira. Ako je to pozicija Nine Vitoroviæ,
kakve su šanse onih normalnih, obiènih uèitelja, koje
politika ne interesuje?
Skratimo
prièu, Nina Vitoroviæ je reagovala iz interesa, njen interes je - radno mesto. Iz interesa je
govorio i Dragoslav Miloševiæ. On ima sina, profesora fiskulture, sina je zaposlio u Osnovnoj školi
"Svetozar Markoviæ" još u mandatu direktora koji je raspisao konkurs za profesora predmeta
"istorija i geografija" jer misli da je to jedan predmet.
Znaèi,
ako su uèitelji kompetetni da i u razrednoj nastavi izvode nastavu fiskulture, sin
Dragoslava Miloševiæa postaje višak radne snage. Ne okreæi se, sine! Ne okreæi
se na profesore razredne nastave, oni volontiraju a ti primaš platu!
Nina
Vitoroviæ, mlada, nadobudna a neobaveštena, verovatno iz neznanja
dirnula je u porodièni osinjak. Èaèkanje po porodiènom budžetu strogo je kažnjivo. A Nina je prošla s uvredama, ali bez povreda.
Žrtva
rata - dezerter
Milenko
Miliæeviæ, zidar. Iz Nemaèke deportovan posle punih deset godina. Izbaèen iz kolektivnog
centra. Nisu ga mogli videti, prvo se pojavio na krovu. Menja crep na kuæi što
se slomio. Nije to neko veliko èudo, za zidara žutih
zuba. Zidara krakatog, visokog, nakrivljenog.
Vodio
se, zvanièno, kao žrtva rata. Dezerter koji se sklonio u Nemaèku od mobilizacije, žrtva
politike Slobodana Miloševiæa. Nije bio mobilisan, o tome ne može biti ni govora, otišao
je u pedesetoj godini. Sin jeste, njegov sin se nije odazvao pozivu.
U
kolektivnom centru, da li u Bilifeldu ili u poljani pored Bilifelda, proveo je
punih deset godina kao jedini Srbin meðu muslimanima. Poèetkom
rata u bivšoj Jugoslaviji centar su popunjavali muslimani iz Bosne, neki su otišli
dalje, u treæe zemlje, Kanadu, Australiju, neki su ostali. Zatim se desio rat na Kosovu,
stigli su Albanci sa Kosova.
Kako
je preživeo kao jedini Srbin, ako ne spavaju u istoj sobi, spavali su pod istim
krovom? Deset godina. Politika ga ne zanima, došao je na rad, druge
politika zanima. Ljudi su ruinirani, ucveljeni, ogorèeni.
Uæi u osinjak i tražiti utoèište, mnogo je bolje.
Mogao
se predstaviti kao Bošnjak, prikazati lažno ime i prezime. Ali on nije prevarant, kriminalac, jednostavno nije
sposoban za to, morao je reæi da je Srbin, morao je reæi
ime i prezime. Jednostavno, dao je mito da ode u Nemaèku,
dobio pasoš. Nažvrljali su da je mobilisan.
Vratio
se oduševljen:
-
Nemaèka, to je jedna država gde niko nije gladan! Ali on gladan nije bio ni devedesetih, zidarska
dnevnica je u markama. Dvadeset, trideset maraka dnevno. Radio je i druge
poslove. Bez škole, došao sa sela ali što oèima vidi to napravi.
Otac
mu je bio alkoholièar i siromah. Ali je kao vojnik doživeo poèast.
U Beogradu, meðu hiljadama vojnika, izabran je da bude položajnik. Položajnik
kralja Aleksandra. Otac za kralja i monarhiju. Hapšen
u pijanstvu ko zna koliko puta. Pijan ide ulicom i vièe:
- Živeo
KP!
Kad
ga privedu, brani se, rekao je:
- Živela
Komunistièka partija. Kad mu je otac, Drago, stigao u Nemaèku
bio je starac sa šajkaèom. Doneo dva dvogleda, dva bicikla i gomilu vojnih æebadi.
Napunio voz. Radio kao èuvar, èuvao englesku ili amerièku bazu.
Kako
je dugaèki, nepovezani, klimavi èovek stigao do Nemaèke?
Ne da nije žrtva mobilizacije, nego sa politikom nema veze, niti ga politika
interesuje. Platio je pasoš, ne zna se koliko su pojeli i popili,
plus tri hiljade maraka.
Kao
samouki majstor šetao je po otpadima, prevrtao gvožðe, posle je glancao cevi i
limove, pravio kapije, gvozdene ograde. Poèeli su da mu traže
prikolice. Kupi dve felne, osovinu izglanca i zavari, nakaèi
gibnjeve, to se nakaèi na kuku. Obavezno treba ugraditi žmigavce.
Postao
je i zidar u tridesetoj. Napravio crkvu na novom kragujevaèkom
groblju. Posle je tri godine zidao kuæe popovima, popovi kad
poste i hrana je posna. Pola godine kod jednog, pola godine kod drugog popa. I
proðe godina...
Kako
je uzela, sakrila knjižice, tako bi lako lažno svedoèila. Nevinog bi osudila, smestila u apsanu, samo da ona ne èeka!
Rodio
se kao siromah, napravio je mnogo, zadužio
je mnoge, zaradio je za mnoge. Onda je došla
oluja koja ga je raspolutila, razvukla na èetiri
strane kao èopor pasa masnu, kožnu fotelju.
Dragoslav
Miloševiæ je preletaè. Èlan Demokratske stranke koji je telefonirao Verku da æe preæi u njegovu stranku, zvanièno je, sa èlanskom kartom DS postao èlan Gradskog veæa. Dok ne naprave drugu partijsku knjižicu.