https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Tragom

Tragom

Misterija: Koliko je Srbija već otplatila i koliko još duguje Hrvatskoj na ime ratne odštete

 

Da li je Boris već obeštetio Jadranku

 

Srpska vlada napadno izbegava da izračuna koliki deo ne samo srpskog nego i hrvatskog bruto proizvoda otpada na poslove i "poslove" hrvatskih biznismena u Srbiji, koliki se deo srpskog državnog i nacionalnog suvereniteta tim "poslovima" sistem(at)ski odliva put Hrvatske, te ima li to veze za ratnom odštetom o čemu se nagađa i u diplomatskim krugovima

 

Ivan Molotok

 

Smederevski susret slovenačkog premijera Boruta Pahora, hrvatske premijerke Jadranke Kosor i srpskog predsednika Borisa Tadića, predstavnika tri u suštini gotovo istovrsna ustavno-pravna sistema, već samom tom činjenicom dobrim delom obesmišljava rečenice koje slede. Naime, ako se u takvom "ustavno-pravnom kontekstu" srpski predsednik gura u premijersko društvo, tako i tamo gde mu nije mesto, time eksplicitno, i na diplomatskom i na političkom planu, vređa ne samo ustavni položaj srpskog premijera, nego i ceo "vlastiti" ustavni poredak, omogućavajući, tačnije nudeći gostima da ga samim tim vređaju i oni. Kada se ima u vidu da su ključne teme u tim razgovorima bili trilateralni odnosi unutar bizarne i gotovo apsurdne privredne "saradnje" i krivična problematika ratnih zločina, onda takva diplomatska ikebana dobija poseban značaj i šalje specifične poruke.

Ako se postojeći, pomalo kolonijalni ekonomski odnosi sa Slovenijom nekako pomirljivo smatraju nužnim zlom, jer su objašnjivi civilizacijskim, ekonomskim i apstraktnim višim političkim interesima u vezi sa apstraktnom budućnošću Srbije u sve apstraktnijoj Evropskoj uniji, za one sa Hrvatskom se to ne bi moglo reći. Zbog toga je zona sumraka u tzv. privrednim odnosima Srbije i Hrvatske već toliko proširena da traži hitno odgonetanje i povratak u realnost, pre svega vladajućeg establišmenta u Srbiji, a onda i svih koji makar naslućuju kako nam se i u poslovnim krugovima po svetu već uveliko podsmevaju. I u naše ima traže logično tumačenje očiglednog srpsko-hrvatskog apsurda. Kad bi bar Srbija od tog podsmeha imala neke koristi!

 

Tamo onako, ovde ovako

 

U poslednjih nekoliko meseci dva su slučaja na karakterističan način i po ko zna koji put postavila jedno te isto pitanje.

Naime, pre samo dvadesetak dana, krajem marta ove godine, na sva zvona javljeno je da i Luka Rajić, drugi po snazi hrvatski tajkun (posle neprikosnovenog Ivice Todorića) trijumfalno ulazi u Srbiju, i to u Zrenjaninu. On je postao većinski vlasnik farmaceutskih tvrtki Ni Medic i In Med, koje će biti potpuno integrisane u Rajićevu firmu Pharma S. Preuzeo je na sebe i završetak gradnje tamošnjih pogona za izradu generičkih lekova. Posao je pokrenut tako što je, navodno, Rajić uspostavio saradnju sa beogradskim In medom, koji je 2008. u zrenjaninskoj industrijskoj zoni "Bagljaš" započeo izgradnju fabrike lekova. Ugovor o investiranju, vredan oko dva miliona evra, potpisali su godinu dana ranije tadašnji gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević i direktor In meda Nenad Gazikalović. Potom je sve stalo i palo u zaborav. Nedavno se, međutim, kao "strateški partner" za spasavanje posla, pojavila firma Farma S Luke Rajića, koji je odlučio da u taj posao uloži oko 12 miliona evra.

Luka Rajić je, inače, klasični ratno-krizni tranzicioni tajkun, koji je bogatstvo stekao u sumnjivim postupcima privatizacije tokom devedesetih godina prošlog veka. Nikada nije objašnjeno kako je kao vozač kamiona došao do 10 miliona maraka kojima je 1993. kupio mlečnu industriju Dukat, i nikada tim povodom nije vođena istraga niti je Rajić "video" sud. Godine 2007. bio je među onima koji su najbolje prošli (tačnije bio je najbolji) u kampanjskom otuđivanju deonica, kada je svoje deonice u Dukatu prodao francuskom Lactalisu za gotovo 300 miliona evra. Posle kratkotrajnog pokušaja sa proizvodnjom čokolade u Švajcarskoj, 2009. se vraća u Hrvatsku i odlučuje da se posveti biznisu sa generičkim lekovima, i to - isključivo vlastitim novcem. Osniva firmu Farma S za proizvodnju i promet lekova, sa sedištem u Zagrebu, u kojoj zapošljava uglavnom Plivine stručnjake. Neko mu je dojavio za zrenjaninske pokušaje In meda i odlučuje da "uskoči" sa početnih dva a u perspektivi pomenutih 12 miliona evra investicija. Inače, kompanija Ni Medic na srpskom tržištu posluje već pet godina, a prva je dobila domaći GMP sertifikat (dobra proizvođačka praksa u farmaceutskoj industriji). Poseduje proizvodnu dozvolu, a u trenutku promene vlasnika proizvodnja je bila na nivou 1,4 miliona pakovanja lekova godišnje.

Rajićev upad na srpsko tržište hiperaktivni hrvatski internet forumaši propratili su komentarima u rasponu od "još jedan hrvatski tajkun hrvatske novce odnosi u Srbiju, umesto da ih investira u Hrvatskoj" do "ako i Rajić nastavi Todorićevim stopama, uskoro će cijela Srbija biti privatno hrvatsko vlasništvo".

Iako je informacija o Rajiću u obliku marketinške kampanje preplavila i srpske i hrvatske medije krajem marta ove godine, ona je sa istim sadržajem, bila objavljena pa diskretno povučena još pre četiri meseca, krajem novembra 2010. Mogući razlog tog povlačenja na rezervne položaje leži u činjenici da je gotovo istog dana prošle godine jedan srpski biznismen, Rodoljub Drašković, obelodanio svoja kratkotrajna iskustva sa investiranjem u Hrvatskoj.  

Radi se o tome da je Drašković, vlasnik kompanije Swisslion Takovo, prvi i poslednji Srbin, dakle jedini, kome je pošlo za rukom da kupi jednu hrvatsku tvrtku, sisački Euro food markt, i to za oko 20 miliona evra (uključujući obećane investicije), 2008. godine. Tom prilikom, hrvatska javnost je uredno informisana da je Drašković 1994. bio jedan od lidera Nove demokratije, koja je "dok je rat buktio u Hrvatskoj i BiH, bila jedini koalicijski partner Miloševićevom SPS-u".

Posle dve i po godine kakvog-takvog poslovanja u Hrvatskoj, Drašković krajem novembra 2010. tvrdi da je srpski biznis u hrvatskoj žestoko diskriminisan i faktički onemogućen, te da se radi o sistemskoj i sistematskoj opstrukciji. "Srpska roba u Hrvatskoj namerno se maržira sa 300 posto kako bi bila skupa i nekonkurentna", kaže on i elaborira onaj sistemski aspekt: "Najočigledniji problem je da nama banke saopštavaju da se promenio vlasnik, da više nije Hrvat nego Srbin, i da ne može da koristi subvecionisani kredit koji je realizovan pre privatizacije, odnosno pre kupovine firme u Hrvatskoj, i da nam ispostave fakturu za sve subvencije koje je ta firma dobijala po osnovu investicionog kredita dok je imala hrvatskog vlasnika". Njegovo iskustvo kaže da "u Hrvatskoj postoje lobiji koji ne dozvoljavaju prodor ni srpskog kapitala ni srpskih roba na hrvatsko tržište i da se to radi perfidno i organizovano, sistematski, kako ni jedna srpska firma ne bi pustila koren u Hrvatskoj".

Tim povodom i neki hrvatski mediji preneli su da je Draškovićeva investicija u Hrvatskoj od 20 miliona evra zapravo istovremeno i ukupan iznos srpskih investicija u Hrvatskoj, ali da je zato ukupan iznos hrvatskih investicija u Srbiji i do 30 puta veći.  Kako i zašto su Agrokor, Atlantic grupa, Nexe grupa, Našice cement i još oko 200 drugih investitora mogli neometano i čak "poželjno" ulagati u Srbiju, a Delta, Imlek, Galeb i drugi malobrojni koji su uopšte bili zainteresovani i pokušali nisu mogli u Hrvatsku, pitanje je koje je bez odgovora otkad je prvi put postavljeno. Na stranu sistemski kontekst u okviru kojeg hrvatski privrednici imaju sistemsku podršku države za nastup na srpskom tržištu, koja uključuje poreske olakšice, finansijsku potporu i opšte povoljnije uslove za eksport kapitala i investicija.

Nema prolaza

 

U kontekstu zone sumraka o kojoj je reč, logično je pitanje kako je moguće da ekonomija brojčano (BDP) približno dva puta veća od srpske uspeva da investira 30 puta više u Srbiji nego srpska u Hrvatskoj. S obzirom da se ne radi o "uspehu" nego o dozvoli, postavlja se i pitanje ko je, kojim kanalima i zašto to dozvolio, s obzirom da je bezbroj racionalnih pa i ekonomskih razloga, prihvaćenih u svetskim međunarodnim i političkim odnosima, koji jedan takav odnos sankcionišu i onemogućavaju. Čak i ako se imaju u vidu različite startne osnove (u Hrvatskoj nije nikakva tajna, nego javno pravilo, da može da investira svako, izuzev Srba, dok u Srbiji može svako ako može da plati, a u praksi su najpoželjniji - Hrvati) ipak ostaje gorak ukus činjenice da takva razmera uzajamnih investicija uporedivih ekonomija prevazilazi čak i onu između siromašnih zemalja Afrike i njihovih kolonijalnih patrona.

Iako su se srpski investitori, ni po jednom ekonomskom, parametru lošiji od hrvatskih (naprotiv, po mnogima čak i solidniji), odbijani zakonskim, političkim i psihološkim ograničenjima, relativno manje gurali na hrvatsko tržište, oni koji su pokušali proveli u se kao bosi po trnju, bez obzira što se radilo o finansijskim moćnicima većeg kalibra od hrvatskih. 

Nakon doslovnog upozorenja, neki bi rekli i opšte hajke, da se ni ne primiče vukovarskom Vupiku za koji je bila zainteresovana, srpska kompanija Delta je "posle više neuspešnih pokušaja" jedva uspela da u Splitu dobije podfranšizu za razvoj Kosta kofi šopova od splitske Vlamanda grupe. Prava prilika ukazala se povodom "najboljeg posla u istoriji hrvatske metropole", konkursa za kupovinu dela nekretnina nekadašnje mesne industrije "Zagrepčanka", u ekskluzivnoj zoni Zagreba, oktobra 2008. Hrvatska javnost je bila konsternirana i mogućnošću da bi ova srpska kompanija mogla da ponudi "nelojalno" i neumereno višu sumu od drugih zainteresovanih. Pokazalo se da je Deltina ponuda po visini bila tek treća, a da su prve bile IGH i Ingra, paradržavne firme. Vreme je pokazalo da pobednik nije u stanju da plati izlicitiranu cenu, što govori da se verovatno radilo o strategiji u okviru koje je bolje da se nekretnina uopšte tada ne proda, nego da se proda "Srbima".

Slično se proveo i Željko Mitrović, vlasnik imperije Pink, protiv kojeg se digla doslovno cela Hrvatska kad je pokušao preuzimanje nekoliko lokalnih TV stanica u Hrvatskoj. Malo kasnije, Mitrović je u hrvatski medijski prostor ipak ušao posredstvom svetskog programa Fešn TV (Fashion), čiju je licencu otkupio nekoliko meseci ranije, a koji će se emitovati u svim zemljama bivše Jugoslavije, u Hrvatskoj uglavnom preko kablovske televizije ili Max TV-a.

Već i samo potencijalno prisustvo "srpskog faktora" verovatno je odredilo i sudbinu privatizacije Karlovačke industrije mleka. Opštenacionalna bura je počela kada se kao mogući kupac javio investicioni fond Salford sa sedištem u Londonu, tada vlasnik šest mlekara u Srbiji i BiH, ali zato što je odmah rečeno da iza njega stoji nekadašnji srpski ministar privatizacije Milan Beko, što se kasnije pokazalo kao netačno. Da je Salford tada ponudio i desetostruko višu cenu od normalne, ne bi ga (majci) kupio Karlovačku mlekaru - dok je Beko živ.

Kad se tokom "afere Podravka", posle koje je pao hrvatski ministar Damir Polančec, ispostavilo da 10,6 odsto akcija Podravke, za oko 55 miliona evra, želi da kupi FIA grupa, čiji je jedan od suvlasnika Srbin Ranko Mimović, čime bi se Podravka rešila gotovo svih dugova prema poveriocima, pokazalo se da su hrvatska javnost i politika spremnije da se odreknu ovog nacionalnog simbola, nego da u njegovom spasavanju (kupovini) učestvuje iko i išta sa srpskim predznakom, pa makar i u sklopu anacionalne finansijske grupacije. Taj Mimović je morao da dokazuje da nije "srpski tajkun", nego da je "slovenački državljanin, a kapital je italijanskog i švajcarskog porekla", da bi sve koliko-toliko leglo.

Situacije u kojima se najčešće (tačnije po pravilu) nađu naivni Srbi koji bi da u Hrvatskoj u nešto investiraju ili jednostavno kupe, dok im u ušima odjekuje "srpski moto" da "novac nema ni boju ni nacionalnost", prevazilaze čak i karikature koje se mogu u takvim slučajevima zamisliti.

Isto tako, za hrvatsku javnost i značajan deo politike, uključujući i vladajuću, potpuno je logično, normalno i podrazumeva se da i najgori hrvatski tajkunski ološ po Srbiji neometano kupuje šta mu se prohte, a da se najmanja prepreka u toj nameri smatra najgroznijim ratnim zločinom. Za njih je sasvim normalna stvar da, kako reče jedan uvaženi hrvatski političar, "deset hrvatskih biznismena pokrije gotovo celokupno srpsko tržište". Prosečan Hrvat već odavno u toj očiglednoj "investicionoj" disproporciji ne vidi ama baš ništa čudno, a oni bezobrazniji objasniće to činjenicom da drugačije nije ni moguće pored takvih civilizacijskih razlika između dveju država i njihovih građana prvog i drugog reda.

 

Teško ih i pobrojati

 

U ekonomskim odnosima dve zemlje neki specifični podaci postali su već sasvim opšta stvar. U Srbiji danas posluje preko 200 hrvatskih firmi, čije su investicije "teške" između 500 i 600 miliona evra! Hrvatske firme su u Srbiji pokupovale pre svega značajne prirodne resurse i fabrike prehrambene industrije.

Hrvatski tajkun Ivica Todorić, vlasnik Agrokora, uskoro će imati više vlasništva u Srbiji nego u Hrvatskoj. Posle beogradskog Frikoma, kupio je deo IMT - Fabrike odlivaka na Novom Beogradu, na kojem je kasnije otvorio Ideu. Posle prve Idee, Todorić je u Srbiji otvorio više od 100 maloprodajnih objekata. Todorić je kupio i 67 odsto akcija Industrije ulja Dijamant iz Zrenjanina, najveće uljare na Balkanu! Zrenjaninci su "Dijamantu" čak prodali deo i magistralnog puta Novi Sad - Zrenjanin - Srpska Crnja, koji je posle toga postao privatno vlasništvo! Zapravo se i ne zna šta sve Todorić, u kom obimu i za čiji račun poseduje u Srbiji (deo Carnexa, na primer), ali se njegova moć već odavno može izraziti i u političkim poenima.  

Dragutin Drk, vlasnik Vindije iz Varaždina, jedan od većih finansijera HDZ-a iz najcrnjih dana, otvorio je u Plandištu fabriku za proizvodnju i preradu živinskog mesa Plandište farms. Već poseduje mlekaru i klanicu nekadašnje Zemljoradničke zadruge u Lajkovcu, kao i fabriku stočne hrane Unip u Valjevu. Zajedno sa Robertom Gloserom, vlasnikom slovenačke Perutnine Ptuj, već drma srpskim tržištem piletine.

Svojevremeno je upravo tadašnja kompanija Luke Rajića Lura dokapitalizacijom postala većinski vlasnik Somboleda (koji je kasnije postao Dukatov, odnosno Lactalisov). Hrvatski TNOR je kupio na Beogradskoj berzi paket akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva Erdevik iz Erdevika. Hrvatske trgovinske firme Biljemerkant, Pevec, KTC i Boso kupile su više od 70 prodajnih objekata u Vojvodini (Pevec je već upeo i da bankrotira). Našice cement je kupio 70 odsto kapitala kamenoloma Jelen do, 38 odsto udela u kompaniji Stražilovo, a suvlasnik je i proizvođača građevinske keramike Polet iz Novog Bečeja itd. Hrvatska Ljevaonica Produkt DOO je kupila preduzeće Radijator AD iz Zrenjanina; M-Profil iz Zaboka je kupio Inteks iz Mladenovca, koji se bavi proizvodnjom podnih obloga i netkanog tekstila; hrvatsko preduzeće DIV d.o.o. je kupilo MIN Holding iz Svrljiga; zagrebačka Magma, distributer dečjih igračaka, brendirane odeće i sportske opreme, preuzela kompaniju MPC Holding Kozmolina iz Beograda; Pevec je pre nego što je propao bio otvorio prvi prodajni centar u Beogradu u koji je uloženo oko 40 miliona evra.

Hrvatski tajkun Milan Horvat, vlasnik i direktor varaždinske Fime, jedan od negativaca iz gornje priče o Ranku Mimoviću, posle koje je i uhapšen, jedan je od vlasnika Carnexovih akcija.

Hrvatski tajkun u žestokom usponu Emil Tedeski, vlasnik Adriatik grupe, kupovinom slovenačke Droge postao je vlasnik Soko Štarka i Palanačkog kiseljaka. Itd.

Već i samo provizoran pregled najtransparentnijih i najpoznatijih hrvatskih kupaca i srpskih resursa, nekretnina i industrijskih kapaciteta koji su za poslednjih sedam-osam godina dospeli u njihov posed, govori o tome da nema nikakve dileme da se radi o sistemskom i sistematskom izbegavanju svake vrste reciprociteta i pariteta, do kojih bi, makar u granicama elementarne logike, držala svaka država sa imalo dostojanstva i mozga.

 

Odštetne cifre

 

Ovakav katastrofalan, nelogičan i jednostran kanal saradnje između Hrvatske i Srbije sve više se, tačnije sve javnije, u diplomatskim krugovima Evropske unije ali, na specifičan način, i među kreditorima "ovih krajeva" iz svetskih finansijskih institucija, počinje dovoditi u vezu sa dvema činjenicama - predsedničkim mandatom Borisa Tadića i stanjem haških (kontra)tužbi između Srbije i Hrvatske, odnosno (kontra)zahteva za naplatom - ratne odštete. Čak se u jednom Vikiliksovom dokumentu koji se bavi tom problematikom, nalazi formulacija da će se odštetni spor između ove dve zemlje "realizovati" (ne rešavati) prvo neformalnim a tek "eventualno službenim kanalima i metodama".

Tabloidovi diplomatski izvori znaju za postojanje takve opcije regulisanja ratne odštete, čak i za brojčane kalkulacije u vezi s tim, ali nisu u stanju da potvrde "ikakav a verovatan" neformalni dogovor, odnosno još verovatniju prećutnu saglasnost obeju strana da se ide na nekonfliktno poravnanje na duži rok. Taj duži rok bi mogao biti približno 2020-2022. godina, koja bi mogla da bude godina ulaska Srbije u Evropsku uniju, ako ova još bude postojala. Prema dosadašnjim svetskim iskustvima u naplati ratne odštete, isključeno je da bi Srbija do tog roka (pa i mnogo, mnogo dužeg) na "formalan način" mogla da plati zahtevanu sumu, ali bi "vanrednim tehnikama" ipak mogla da joj se približi. Zanimljivo je da i u hrvatskim diplomatskim i bezbednosnim strukturama znaju za ovakve kalkulacije, ali "nemaju ideju" kada je, ko, gde i kako mogao da ih pretoči makar i u prećutnu saglasnost, odnosno kada je, kojim činom jedna takva opcija mogla da počne sa odbrojavanjem. Kao verovatna godina pominje se 2003, godina smrti Zorana Đinđića i ulaska na velika vrata Borisa Tadića.

U vezi s tim zapaženo je da je otprilike u to vreme značajno splasnula tenzija u licitiranju ko kome i koliko duguje za ratna razaranja i ratne zločine, koja je poslednju epizodu imala u medijskoj svađi Zorana Đinđića i Stjepana Mesića oko "odštetne cifre".

Podsećanja radi, kad je Hrvatska u pitanju, prvi je "egzaktnu" računicu dugovanja u ime Hrvatske izneo 1997. godine odlazeći američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, koji je izjavio kako će Amerika podržati zahtev Hrvatske za ratnom odštetom od SRJ u vrednosti od 29 milijardi dolara (27 milijardi "direktna šteta" plus za "otetu hrvatsku imovinu" 1,6 milijardi dolara), što sa ostatkom sukcesione vrednosti koja treba da pripadne Hrvatskoj iznosi ukupno - 45,4 milijardi dolara. Malo kasnije šef hrvatskog pregovaračkog tima Božo Marendić u ime države izračunao da bi kompromisna suma mogla da bude "samo" 20 milijardi dolara. Krajem 1999. Međunarodni sud pravde u Hagu primio je od Hrvatske optužnicu u okviru koje se procenjuje materijalna ratna šteta na 27 milijardi dolara, dakle na Galbrajtovu sumu. U 2000. se ulazi sa procenom od 37,1 milijarde dolara od strane Državne komisije za popis i procenu ratnih šteta Hrvatske, a oktobra 2000. govori se o 65,33 milijarde maraka "na ime izravne ratne štete koju su Srbi i Crnogorci počinili tokom agresije u Hrvatskoj"!

Prvo je 2001., a potom i 2003. godine hrvatski predsednik Stjepan Mesić "usput" rekao da će Hrvatska od SRJ tražiti 15 milijardi evra ratne odštete, a Đinđić mu je replicirao da "Hrvatska treba da plati ratnu odštetu Srbiji, i to u iznosu od 150 milijardi evra".

Posle Đinđićeve smrti, ozbiljne polemike su prestale, a aktivirale su vladine nevladine organizacije, one u Hrvatskoj, poput "Hrvatskog društva logoraša srpskih koncentracijskih logora", koje je formiralo svojevrstan cenovnik, "tablicu stradanja logoraša", koja je imala čak 34 stavke. Tako je za smrtno stradale u logorima tražena odšteta od 400.000 evra, za smanjenje životne aktivnosti između 80 i 100 odsto - 300.000 evra, za silovanje 50.000 evra, za pretrpljeni duševni bol od 300.000 evra (za unakaženost) do 5.000 evra (na ime bola brata i sestre); gubitak radnog mesta koštao bi Srbiju paušalno 40.000 evra, odnosno u drugoj varijanti 1.000 evra mesečno; dan proveden u logoru koštao bi 100 evra, a eventualno propadanje firme 200.000 evra. Skala u vezi sa strahom kretala se od 90.000 do 300.000 evra. Iako su slične organizacije postojale i među Srbima, niko nije uspeo ni daih kanališe ni podrži. Zanimljivo je da je i ova hrvatska, iako je tesno sarađivala i koordinisala aktivnosti, brojke i cenovnike sa hrvatskom vladom, malo posle svoje kulminacije naprasno - utihnula.

Najzvaničniju potvrdu tog prizemljenja je početkom 2010. dao tadašnji ministar pravde Hrvatske i njen zastupnik pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu Ivan Šimonović (malo potom avanzovao u institucije UN), za hrvatske prilike neuobičajeno pomirljivom javnom tvrdnjom da nema nikakve šanse da Srbija Hrvatskoj isplati ratnu odštetu. Doduše, i on je na papiru imao "materijalnu štetu" od oko 32,5 milijarde evra, ali ne kao iznos koji se traži od Srbije, već više kao iznos koji, "međunarodnopravno", "nije ni moguće naplatiti".

***

Umesto rezimea, očigledan je raskorak između neselektivnog, neograničenog, masovnog i počesto tragikomičnog prihvatanja svih zainteresovanih hrvatskih "investitora" u okrilje srpskog tržišta pa i najosetljivih nacionalnih ekonomskih i privrednih resursa i najbanalnijeg, gotovo prostačkog šutiranja skoro svakoga iz Srbije ko bi čak i diskretno da se pozicionira na hrvatskom tržištu. Srpska vlada napadno izbegava da izračuna koliki deo ne samo srpskog nego i hrvatskog bruto proizvoda otpada na poslove i "poslove" hrvatskih biznismena u Srbiji, te koliki se deo srpskog državnog i nacionalnog suvereniteta tim "poslovima" sistem(at)ski odliva put Hrvatske. Taj odliv srpskog suvereniteta, koji uključuje i gotov novac i petljanje po monetarnom sistemu zemlje, postao je već sastavni deo hrvatskog komedijaškog folklora. Zbog toga pretpostavke o mogućoj "drugarskoj" isplati ratne odštete Hrvatskoj prodajom, zapravo, državnog suvereniteta, čak i na nivou "prećutne saglasnosti", imaju više nego opipljivu osnovu i bezbroj materijalnih dokaza.

Zbog toga, i kad se gđa Jadranka Kosor sa g. Tadićem dogovara o zajedničkom nastupu na trećim tržištima, to zapravo znači na drugim, jer su srpsko i hrvatsko jedno te isto - hrvatsko. Tadić je tu samo levo izvršilačko smetalo. 

 

 

 

 

Zašto je Ivan Šimonović, doki je na papiru imao "materijalnu štetu" od oko 32,5 milijarde evra, rekao da to nije iznos koji se traži od Srbije, već da je više iznos koji, "međunarodnopravno", "nije ni moguće naplatiti".

 

 

 

 

Polemika o ratnoj odšteti okončana je Đinđićevom i Mesićevom polemikom o hrvatskih 15 milijardi evra ratne odštete i Đinđićevih 150 milijardi evra.

 

 

 

Prosečan Hrvat u očiglednoj "investicionoj" disproporciji ne vidi ama baš ništa čudno, a oni bezobrazniji objasniće to činjenicom da drugačije nije ni moguće pored takvih civilizacijskih razlika između dveju država i njihovih građana prvog i drugog reda.

 

 

 

Srpskla vlada, barem za javnost, uopšte nema predstavu koliki deo ionako anarhičnog i siromašnog privrednog kolača Srbije trenutno kontrolišu ili poseduju Hrvati

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane