Akademlije

Srpska akademija nauka i umetnosti raspada se kao plemenska zajednica

 

Rekvijem za gospodu i drugove

 

Poslednji dani Srpske akademije nauka su odavno stigli, a odbrane od toga nema. Ni spolja ni iznutra. Novi ili stari predsednik ove ustanove neće promeniti ritam propadanja ove, nekada velike i važne institucije

 

Nikola Vlahović

 

 

Kad je slavni srpski i jugoslovenski fizičar Pavle Savić saznao da će biti predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1971. godine), grdno se iznenadio. Šta ću ja tamo, zavapio je Savić, pa ja nisam ni mason ni velikosrpski nacionalista!

Tek što bi se izbezumio da vidi današnje stanje! Pola veka kasnije, tu više nema ni komunista ni nacionalista, ni masonerije niti bilo čega sličnog, nego samo zavađenih sujeta, zaboravljenih klanova i intelektualnih dinosaurusa koji su nadživeli čak i sopstvene ideologije. Ukratko, reč je o ustanovi koja živi "na državnoj blagajni" i koja je sasvim izgubila svoju svrhu u obliku u kome još postoji. Njenim gašenjem, u budžetu bi uvek ostajalo 3,7 miliona evra za neke pametnije stvari. Jer, govoreći činjenicama, Srpska akademija nauka i umetnosti odsutna je iz života ove države i ovog naroda punih dvadeset godina.

Labudova pesma SANU desila se za vreme Slobodana Miloševića, i to je poslednji put da je nekome bila od koristi. Ta se institucija nikad više nije samostalno oglasila, niti je digla svoj glas u vreme najgoreg užasa koji je zadesio Srbiju devedesetih, nego je u njoj je zavladalo nezapamćeno poltronstvo a lične ambicije brojnih egomana koji su ušli kroz ona vrata u Knez Mihailovoj ulici, postale su važnije od njenog postojanja.

 Režim Slobodana Miloševića se toliko sprdao sa Akademijom, da je put do članstva u njoj bio najkraći preko članstva u SPS! O tome je ranih devedesetih javno govorio i pokojni pisac Miodrag Bulatović, pa je tako, pravdajući se što je ušao u "Slobinu partiju", doslovno rekao da je to zato što mu je životna želja da uđe u Akademiju!

 

Visina jarbola

 

SANU je danas, ustvari, i klinički mrtva, a samo retki u njoj bezuspešno pokušavaju da je vrate u život. Propaganda iznutra kaže da je ova institucija dobro povezana sa pedesetak sličnih u svetu, ali je prava istina da ona u "mestu stanovanja" više nikome ništa ne znači. A trebalo je do toga dna stići...

Paradoksalno, ali je ovaj vrh nekadašnjeg srpskog akademizma, žestoko napadan sedamdesetih i osamdesetih godina kao bastion velikosrpskih ideja, umro zajedno sa Jugoslavijom!

Zapravo, najveća dostignuća SANU ostala su vezana za nekadašnju domovinu "svih naših naroda i narodnosti". Sve nakon toga, bio je jedan rekvijem za gospodu i drugove iz SANU koji su se tu zatekli kad je Miloševićeva frankeštajnska partija odlučila da zgazi svaku nezavisnu instituciju u državi. I upravo tada, umesto da se iz te kuće digne pobuna duha protiv takvog stanja, krenule su sramne apologije.

Što je zastava onoga režima bila na većem jarbolu, to je Akademija sve više tonula u stanje teške obamrlosti. Bila je to ustvari svečana sahrana jedne epohe u kojoj je SANU bila i hvaljena i nagrđivana, ali je svakako bila uvažavana kao institucija.

Tako je, uostalom, i onaj greh koji su joj pripisivali, i koji se zvao Memorandum, zauvek ostao greh, a da nijedna vlast do danas nije pošteno rekla da se radi o jednom krajnje benignom dokumentu.

I te vlasti i sama Akademija dozvolile su da Memorandum (u kome nije bilo ničega osim realne slike srpskog društva u jednom vremenu) bude jak argument za antisrpsku propagandu u Titovoj Jugoslaviji, a kasnije, posle krvavog raspada zajedničke domovine, i kao argument na raznim tribunalima i haškim procesima.

Osim usamljenih glasova koji su pokušavali da objasne kako taj Memorandum nikada i nije bio neka pokretačka snaga takozvane velikosrpske ideje, nijedna druga ličnost ili institucija u Srbiji nisu našli za potrebno da zaštite ono malo preostalog ugleda Akademije.

Uostalom, ona je pre dvadesetak godina zaćutala, i od tada do danas živi kao zavetovana na odsustvo iz javnog života. A vani se dešavalo svašta. I ratovi, i biblijske seobe i masovna beda... U takvim okolnostima, bilo je za očekivati da jedna takva institucija podigne svoj glas i nađe načina da se, makar iz moralnih razloga, odupre zlotvorima koji su stavili znak jednakosti između svojih ličnih sociopatija i srpskih nacionalnih interesa.

Konačno, i kad je onaj režim pao, bilo je prilike da SANU pozdravi taj pad i nekim dalekovidim projektom ekonomskog, kulturnog i svakog drugog preporoda, pomogne da gladne oči bivše opozicije ne postanu problem. Ali, ni tada ni danas, nikome nije palo na pamet da takvo nešto uradi. Uostalom, nije bilo ni moguće. Unutra su zavađene sujete, a vani zavađene partije.

 

Moralno blato

 

Kad je na konferenciji Srpske akademije nauka i umetnosti, održanoj 17. marta 2011. godine, akademik Vasilije Krestić optužio rukovodstvo SANU da su "...marginalizovali ovu instituciju i doveli do toga da izgubi dostojanstvo i ugled i da se pretvori u trabanta dnevne politike", verovatno nije ni bio svestan da je taj govor održao sa dvadeset godina zakašnjenja! Jer, teško je zamisliti da je u sumrak one Jugoslavije, bilo ko od perjanica ove tužne kuće, pa i g. Krestić, bio spreman da digne svoj glas protiv nadolazećeg zla i da optuži vođstvo SANU da je "...marginalizovalo ovu instituciju i da je pretvorilo u trabanta dnevne politike".

Još je smešnija nedavna izjava predsednika SANU Nikole Hajdina da je "proterao politiku" i da mu je namera da Akademiju očisti "...od onoga što naša javnost zove medakovićevštinom."

I sam Krestić izvrgava ruglu takvo ponašanje pa kaže kako je Hajdin bio potpredsednik SANU u timu akademika Medakovića i da se "...za sve to vreme nikad  nije oglasio protiv Medakovića, medakovićevštine, i kancera koji se uvukao u Akademiju i zakulisnog političkog mešetarenja".

Neverovatno je da akademik Hajdin, kao "prvi među jednakima" (uostalom kao ni njegovi prethodnici), do sada nije pozvao sve umne glave SANU na okup i da ih nije pozvao da osmisle ekonomski, kulturni i politički projekat za novi vek u kome već živimo, nego "čisti Akademiju od politike"! I to u okolnostima kad je Srbiji potrebna inspirativna ideja za spas od posledica užasa kriminalne tranzicije. Zar to ne bi bio posao epskih razmera, zar to ne bi bilo konačno čišćenje "Augijevih štala", zar to ne bi bila sveta dužnost svakoga ko sebe smatra duhovnom i intelektualnom elitom ove zemlje?

Ali, ne! Umesto toga, trese se ona zgrada u Knez Mihailovoj od drame: ko će biti novi predsednik SANU? Kao da tamo niko nije svestan da to više nikoga ne zanima! Konačno, taj je sebe već izabrao. Tako se još jedan krug beščašća završio, tako je još jednom sve licemerje iz ove nekad slavne i velike ustanove izašlo na videlo. Akademija koja postoji sebe radi ne treba ni da postoji, a akademici koji nisu kadri da se suoče sa sveopštim moralnim blatom u državi, privrednom čabru, korumpiranim sistemom i nepreglednim spiskom pratećih nevolja, ne treba ni da budu akademici.

 

 

 

 

 

 

Katarza po narudžbini iz kabineta predsednika Srbije

 

 Ni u vreme Josipa Broza, niti Slobodana Miloševića, izvršni odbori Predsedništva SANU nisu sputavali odeljenja u njihovim nastojanjima da putem naučnih skupova razjasne pojedina pitanja. Izvršni odbori se tada nisu ponašali kao da su politički komesarijati ili cenzori, nisu se nadređivali odeljenjima, niti su im stajali na putu u ostvarivanju njihovih naučnih zadataka. Tu novu praksu, ranije nepoznatu, zaveo je akademik Hajdin. Učinio je to, navodno, u ime demokratije koju je, naročito u prvoj godini predsednikovanja, isticao kao svoju ideju vodilju. Taj prividni demokrata, taj predsednik koji se hvali da je iz Akademije proterao politiku, pretvorio se u političkog komesara koji sve drži pod kontrolom, bez čijeg dopuštenja se za Srbiju i za Srbe u Akademiji ništa ne može učiniti...

Slučaj sa skupovima o Romima pokazuje da je iz Akademije proterana samo srpska politika, da je ona našem predsedniku bila i ostala najveća smetnja, a da je spreman da stavi Akademiju na raspolaganje aktuelnoj politici. O tome svedoči i zahtev koji je nedavno stigao Akademiji od predsednika Srbije Borisa Tadića. Predsednik Tadić se, ne konsultujući prethodno Akademiju i njene stručnjake za noviju istoriju, iz političkih razloga dogovorio s predsednikom mađarske države da Srpska i Mađarska akademija pristupe ispitivanju broja mađarskih žrtava u Drugom svetskom ratu na području Vojvodine. Iako je to pitanje u našoj istoriografiji proučeno, a broj žrtava je utvrđen, mađarska strana je, sa jasnim političkim ciljevima, u želji da pokaže da je broj postradalih Mađara mnogo veći nego što je naša istoriografija konstatovala, uspela da dobije pristanak predsednika Tadića da se taj problem ponovo ispita. Predsednik Tadić je tada zatražio od naše Akademije da se uključi u ovo preispitivanje.

 Tako je SANU od predsednika države dobila domaći zadatak. Imajući u vidu mađarske prevashodno političke ciljeve preispitivanja broja žrtava i činjenicu da je to domaći zadatak, koji Akademija kao najviša naučna ustanova ne bi smela da prihvata i da služi dnevnoj politici, Odeljenje istorijskih nauka nije bilo spremno da se uključi u ovaj posao.

Da naš Izvršni odbor ne bi izneverio očekivanja predsednika države, posao je poverio jednom našem akademiku koji nikad nije napisao nijedno slovo iz oblasti istoriografije. Zanimljivo je da taj isti akademik u SANU organizuje pomenute skupove o Romima. Kako će taj posao sa Mađarima biti obavljen, na čiju korist a na čiju štetu, imaćemo prilike da vidimo. Ovo i ne pominjem zbog samog ishoda slučaja, već zbog toga da pokažem kako je, da li je i koja politika je proterana iz Akademije, a koja se u njoj pažljivo i snishodljivo neguje.

(Iz govora akademika Krestića na dan 17. marta 2011. godine)