Uvodnik
(Pr)osudite sami
Zamor
Milovan
Brkić
U četvrtak, 21. jula,
vraćajući se s posla, polomio sam levu ruku, u zglobu. Starom prijatelju
pesniku Slavku Protiću Drinskom, koji dve decenije živi u Kanadi, u Vankuveru,
napisao sam pismo u kojem sam naveo da se osećam suviše starim, da me je već
pomalo stid dok mitingujem pred sudskim većima, što pozivam na smaknuće
predsednika države, koga poznajem od detinjstva, što moju državu pljačkaju i
rastaču a ja sam nemoćan da ih pobijem.
Vrlo brzo Drinski mi je
poslao odgovor, koji doslovno citiram. Pismo koje je upućeno meni, upućeno je
svakom mislećem i dostojanstvenom čoveku, koga muče iste dileme, kao i mene
danas u Srbiji...
"Sizif se umorio!
Isto onako kako se i Raka Drainac umorio kada je rekao: Celog života sam šakom
presipao pesak iz pustinje u okean. Svi mitovi su lažni. Samo su beda i glad
uvek bili istiniti. Ljudi su, nažalost, samo društvene životinje i ništa više.
Nisu oni slepi; vide dobro da se ti boriš, ali je njihova opservacija kao u
pasa, majmuna babuna, gorila ili lavova. Za njih je vlast samo simbol glavnog
mužjaka u čoporu, onoga koji ima pravo da svakoga j... i ponižava. Ti si za
njih novi mužjak koji izaziva starog u borbi za prevlast. Kevću oni oko vas
dvoje, ali se niko ne meša. Čekaju da vide ko će biti pobednik. Ako ti izgubiš,
skočiće na tebe da te dovrše kako bi pokazali svoju bednu lojalnost.
Ako nekim slučajem ti
budeš pobednik, onda će odmah početi de se valjaju po travi, da pokažu koliko
su verni i umilni, nudiće ti svoje sestre, i majke, i ćerke, ali će te mrzeti
potajno, isto onako kako sada mrze sadašnju vlast celim svojim bićem. A kada bi
neko tebe srušio, onda bi novim kuronjama lizali guzicu, i kroz liz guzični se
kleli kako ti nikada nisu bili verni.
Razlikuju se narodi, isto
onako kao što se jela razlikuju po začinima, a suština im je potpuno ista. To
je bit ljudi. To je bit naroda - jedinog koga imaš. Ne, nisu oni za preziranje.
Nije hijena kriva zato što nesnosno smrdi, što ne može da jede sveže meso, nego
se samo sladi na polutrulim leševima. I naše razočarenje u njih je potpuno
nestinito.
To je zato sto smo
izmislili lažne mitove o njima, pa smo razočarani što se prava realnost ne
slaže sa našim fantazijama. Kakvi su da su, zaslužuju da žive, i ne zaslužuju
da kolju jedni druge oko koske koju im sadašnji, isto kao i prošli i budući,
gospodari bacaju!
Tvoja dužnost nije da ih menjaš. Tvoja je dužnost da u njihovoj večnoj noći
bez meseca i zvezda nosiš drhtavi plamičak dostojanstva.
To je jedino što može da ih zbuni, što može da učini da podignu glave iz
truleži i smrada; što može da ih zaustavi, makar i na kratko, da reže, laju,
grokću, i vade jedan drugome oči. Ti nisi bio prvi koji je počeo da nosi ovaj
žižak, a nećeš biti ni poslednji. Svemu ima kraj, pa i tvojoj dužnosti. Ima još
vremena, ali je činjenica da si mnogo bliži kraju nego početku. Kraj je kruna
svega onoga što si radio.
Ako si onima koji su bačeni u trulež pokazivao da se sa dostojanstvom živi,
onda moraš da im pokažeš da se sa dostojanstvom i umire. Video sam jednom
snimke, valjda iz Nemačke ratne arhive, vešanje profesora u Vojvodini. Svi su
se oni na gubilište popeli u prazničnom odelu. Dole na trgu su bili njihovi
đaci koji su došli na poslednji čas. Dole su bili potencijalni kandidati da
nastave da nose dostojanstvo.
Penji se na vešala i budi zahvalan Bogu što te je udostojio da umreš u
rukama neprijatelja.
Zar ti misliš da u tebe ne gledaju neki mladi ljudi željni pobune za
pravdu? U njima raste želja da se sa četiri noge podignu na dve i preobraze u
dostojanstvena ljudska bića koja govore, a ne grokću.
Prošao si zatvore,
progone i prebijanja. Štaviše, prolazio si kroz težak štrajk glađu, a sada ne
možeš da se kontrolišeš sa hranom. Izgledaš kao neko ko je prošao sve bure na
svim okeanima, a onda se UDAVIO U LAVORU.
Podigni se, i kreni napred. Bez
suza i sažaljenja..."