Zadnja
Zašto sam udarena
Piše: Jelena Trivan,
potpredsednica DS
Poštovani, možda ste zapazili da me niste
ni videli ni čuli duže od 48 sati, kao da sam u zemlju propala, gdese i sada
nalazim, jer nisam išla u inostranstvo u Crnu Goru na more, kao neki drugi,
nego na Adu zvanu Ciganliju, koja je dobila ime po Romima koje smo mi
demokratski odneli od ispod drugog obližnjeg mosta zvanog gazela, kao
što su naš most hteli dušmani da nazovu žirafa, pa danam se navrat-nanos
smeju ko ludi, i tako smo mi njih u kontinjere u Barajevo, pa sam ja neomatano
i bez zadnjih misli pogleđivala na naš most izazivajući u sebi duhovno i političko samopoštovanje kad ga
vidim.
I stremeći tako u budućnost kroz one sajle, koje su pre
neki dan na moje oči kao paučina obljubljivale sa sviju strana i mog
predsednika i njegove telohranitelje da ga neubiju ko što ima svakakvih
pomišljaja na najgore koji je tu bio u izviđajnim radnjama na konto Đilasa da
ga ovaj neiskoristi u svrhe i takođe kao i ja pogleđivao prema gazeli,
samo što sam ja imala pomišljaj na Rome a moj predsednik na akademca Hajdina,
koji je mnogo učinio u vezi mostogradnje s obale na obalu našega naroda, pitala
sam se sumanuto zašto sam od mog predsednika udarena u zdrav mozak pa me
nepušta da se prikažem širokim masama i iskažem šta sam baš juče pomislila na
razne teme od interesa.
Ja znam da sam ja jedna od ako ne i ponajlepšija od svih
ženskih lica koja okružuju mog predsednika i uvek sam mu na raspolaganju kad
god sam raspoložena i kad god je on raspoložen da mu kažem sve što želi da
čuje. Ali primećivam da čim nam se pogledi ukrste i čim dođe do naslućivanja
infinitivnih odnosa, on se izmigolji i skreće pogled i telo u smeru koji gleda
u pravcu nekog drugog a srce mezaboli kad ugledam da pogledano lice ni je žensko
nego muško. A opet, čim dođe do mog ozbiljnog razmišljanja u takvom slučaju, pa
se i ja usmerim u tom pravcu i šta vidim - tamo od muška ne ma ni traga ni
glasa, pa ja imam veće brkove od Jeremića, Ratkovića i pola njegovih dečkića
zajedno, samo što ne dam da se to vidi kao što to daju neke druge da ih nazovem
pogrdno gospođe koje on gotivi na profesionalnoj i naučnoj osnovi a koje nedrže
do sebe kao ja pa se brijem svakodnevno svukuda ko što treba jedna žena i dama
u današnje vreme da se ne lažemo. Jedna takva opajdara, neću da kažem koja jer
to svi znaju na koju ja mislim iz Skupštine, jeste naša ali je opajdara što
nije politički korektno al' je tačno, mlogo mi se zamerila kad mi rekla molim
vas samo da čujete ovo da mi je na meni sve pogrešno raspoređeno, negde ima
viška a negde manjka, ko da sam ja kamila, a ja pitam gde ima manjka jerbo znam
da izmišlja a ona kaže u glavi, što je mene bilo drago da čujem jer znam da se
šali. Ondak je ja pitam za ozbiljno a ona mi kaže da su mi usta ko u crtanim filmovima
na krivo i pogrešno napunjena onim slikonima, što sam bila sigurna da je mlogo
zavidna i ne objektivna jer mi svi kad ih oči u oči suočim sa sobom otprve kažu
da sam baš zbog tih slikona lepa ko slika. Mislim ja ako ti treba mogu da ti
napunim dupe spljoskano tim slikonima da na nešto ličiš kurbetino jedna al'
opet mislim što da joj kažem prijateljice smo. Jedan prijatelj iz stranke mije
dao ponajlepši kopliment kaže da sam ja njemu toliko orginalna da na ništa ne
ličim što on u životu ništa slično nije video. Bilo mi je toliko drago okolo
srca što mi je tako lepo reko bez uvijanja pravu istinu.
Zbog toga mi nekako mlogo teško što me moj predsednik
malo zapostavio iako ja znam da najviše voli da sluša mene šta mu kažem pa onda
on to ponovi kad treba i sve pametno kaže. Zato mu svi koje on pita kažu da je
on najpametniji predsednik kojeg oni znaju a neznaju da sam mu to ja rekla. I
baš vidim kad nešto ćućori sa onim Abdulahom iz Turske ili sa onim Ivom iz
Hrvatske ili sa ovom Anđelinom Merkel što mu se nije dala ko ona Hilari da sam
je ja srela sa zubima bi je izela koliko je mrzim što mi se mom predsedniku
onako oblizivala ko da on ne ma s kim da se mazi ako mu je do mazanja. A to
mora, što reko naš narod, principijelno, evo na primer ja, gde god sam radila
oterali su me kao ja spletkarila i zavađala dva oka u glavi, a što bi me onda
Cole Kovačević preporučivo da ne valjam, umro čovek inače bi vam sve reko kako
je bilo, pa me primio Rasim, al' nije me otero nego sam ja sam principijelno
pobegla kod Tadića u nove izazove jerbo je jedino on pristo da me primi ovakvu
izazovnu. Ja sam principijelno pristala jer ko bi me drugi primio da nisam
košto jesam.
Pravo da rečem,
samo ja znam kolike su moje zasluge za ovoliki ugled koji moj predsednik ima u
narodu al' to nema veze sa onim stanovima koje sam sa onim svojim da ga tako
nazovem nakupovala nego sam onako ljudski i ženski tela da mu pomognem da bude
neko i nešto ko što sam i ja postala od ničega. Evo prisećam se sad, kad mi je
malo teško što me malo zapostavio, ko da je juče bilo kad sam još bila mlada i
neukusna a pastiri su gonili stada ovaca
među kojima sam bila i ja. Od jedanput meni mi nešto zaigralo ispod nogama a
svi popadasmo od stra na travi u meni mi srce sišlo u petama. Malo posle iza
toga kad se vrati smo u svest od straka neko upita šta to bi, ja si reko u
sebi, pa to smo učili u školu na zemljopisu i reko decama: "To su
arhitektonski potresi duboko ispod zemljinom površinom." Sećam se od toga
ko danas, kako sam bila mlada i nevina, ništa nisam znala od naučnog života,
ali život je teo da postanem još mlađa i nevinija. Život je čudo,
što sam više puta ja izjavila za objektivne medije.
Pa onda, ko da sam juče pošla da se upišem na Pravni
fakultet preko prijamnog ispita pretkodno. Unišla sam u autobusu koji je bio
upaljen. Autobusom putujući tako pogleđivala sam okolinu okolo sebe. Posle pola
sata truckajući se na sedištu autobus je prispeo na železničkoj stanici, tu sam
uvidela još svoji drugovi koji će s upišu na fakultetu. Svi smo se penjali u voz
uđemo u jedan kupej kada tamo sedi jedan čovek sa džakom od prtenu konoplju i
jednoga maloga zečića. Ne obraćajući pažnju na našoj galami mali zečić poče
skakuće po kupeju i uzvikivati mi smo se smejali. Školu koju sam kasnije
pogađala dosta je bila lepša i poukrašenija od onu što sam tamo u Kragujevac
pogađala malu i nikakvu. Marljivo sam učila i postala sam ljubimac svih predmeta. Tako sam
završila na fakultetu upisala se kod predsednika da mu dokažem.
Čim sam ga videla odmah samu izjavila da sam naučila kako
su u Narodno oslobodilačkoj borbi prolivali svoju jarko crvenu i skupocenu
tečnost koju možemo da nazovemo drugačije krv, protiv nemca fašista i domaćim
izdajicama, pa čak i poginuli dajući svoj život Sava Kovačević, Ivo Lola ribar,
Marija na prkosima, Karađorđe zvani Petrović, Uča Gvozden, Marko Kraljević i
drugi naši sinovi, koji su branili i koji će braniti svoju zemlju dokle god je
života u njima i da ja znam kako ću ja ako dođem u toj situaciji. Predsedniku
se moja hrabrost mlogo dopadnula do besvesti kad je uvideo da ću se žrtvujem za
ideale kad god je potreba i mi smo postali neizostavni. Mi oboje mrzimo sve
buržujce gazde tiranine i razne druge kapitaliste i mrzećemo ih i neće mo se
ugledamo na njima već ćemo marljivo učimo i izgrađivati zemlju i drugi svesni
objekti.
Poštovani, neznam šta me spopadnulo pa vam se ispovedam
ko da su sutra izbori, al' nešto mi se steglo kad vidim mojega predsednika kako
bez mojih saveta pravi greške i privremeno gura zemlju u propas iz minuta u
minut. Jedva čekam da se završe ovi godišnji odmori i da se svi vratimo na
jednoj gomili se izljubimo i nastavimo poso ko što znamo da radimo kad se ne
odmaramo. Al' će se Boris smeje kad mu budem pričala kako sam sa s dvogled
gledala kako mu otkopčan šlic na mostu što nije medijski adekvatno propraćeno.
Pa će svati kako mu je bilo bez mene.
Eto, rekoh i spasih ga od svoje duše.