Postdemokratija
Srbija, zemlja bez pobune
Čekajući život
Nije više pitanje da li imamo
posla sa nemoralnim neznalicama, nekulturnim bezobraznicima i beskičmenjacima u
vlasti i eliti, nego imamo li motiva i energije da im pokažemo da to znamo, tek
da ne misle da smo budale, kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov,
dugogodišnji novinar, bivši
potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Ovo nije život. Ovo je mrcvarenje, tiho i lagano
ali sistematsko i sigurno propadanje, sveopšte i svekoliko propadanje. I nije
najstrašnije ono najočiglednije, ekonomsko i materijalno, najgore je ljudsko
propadanje, duhovno, moralno, karakterno. Ljudi se kvare, iz dana u dan postaju
sve lošiji, gube se i međusobno udaljavaju. Gube najbolje i najvažnije ljudske
osobine.
U paničnom strahu za golu egzistenciju gaze jedni
preko drugih, umesto da se udruže protiv onih koji su ih doveli u takvu
situaciju. Tako je u celom svetu i nije čudo da je sve veći broj onih koji
ustaju protiv toga. Kod nas je situacija drugačija jer kao i obično kasnimo za
svetskim trendovima. Mi tek usvajamo zapadni sistem koji se tamo uveliko dovodi
u pitanje, i to radimo nekritički i sa tradicionalnim idolopoklonstvom, a to ne
može biti dobro.
Ceo svet se uznemirio i uzburkao, na svim
kontinentima građani se bune, u manjim ili većim grupama protestvuju i
štrajkuju, najžešće u Grčkoj, najslabije ali najupornije u Americi. Samo u
Srbiji ništa od toga. Svi drugi su nezadovoljni životom, pobuna je globalna i
generalno usmerena protiv sistema. Ne znaju baš tačno šta žele i kako to da
ostvare, ali znaju ili prosto osećaju da ovako više ne može. Jedino u Srbiji
nema pobune, osim pojedinačnih slučajeva individualaca i manjih grupa građana
koje uglavnom od vlasti traže neke sitne pare, za nekoliko neisplaćenih plata
ili za školarinu. Kao da je sve ostalo u najboljem redu.
Kako ih izmlatiti
Protestuju samo radnici NIBENS grupe, nekoliko
privatizacijom upropašćenih firmi za puteve. Ne štrajkuju, jer ni inače ne
rade, naprotiv oni samo traže posao, traže da se deblokiraju računi njihovih
firmi kako bi mogli da kupe gorivo i dovoljno soli i tako nešto zarade na
održavanju puteva ove zime. Ne pitaju za radno vreme i visinu plate, samo
gledaju da nekako prežive. Drugi radnici i sindikati, koje čeka ista sudbina,
uporno ćute. Koliko je situacija beznadežna vidi se i po tome da su u
korišćenju svojih demokratskih prava najdosledniji sindikati policije. Ako su
nam policajci najsvesniji deo radničke klase i najveće demokrate, onda je jasno
da sa tom našom demokratijom nešto ozbiljno nije u redu.
A onda srpski gejevi pred vladom odlučno uzviknuše
- DOSTA JE! Pomislio bi čovek da bi to mogao postati najveći izazov srpskim
predrasudama i presedan, da nas pederi povedu u odlučujuću bitku, kad tamo i
oni samo čuvaju svoju zadnjicu, bune se protiv batina koje povremeno dobijaju
od siledžija. Čoveku dođe da izmlati i njih, zajedno sa kukavicama koje ih
napadaju i onima iz vlasti koje nisu u stanju da to reše.
Na drugoj strani, studenti zauzeli fakultet kao u
najslavnija vremena, zabarikadirali se, tamo i spavaju. Taman pomisliš,
konačno, to je ono pravo, kad stiže vest da im je odobreno nekoliko novih
državnih stipendija za manje bodova i da je revolucija završena. Ne treba mnogo
mudrosti da bi se došlo do zaključka šta biva sa društvom u kojem ni mladi više
nisu u mogućnosti da stvaraju iznenađenja, da postavljaju nove ciljeve, da
traže nemoguće?
Jedino još istrajavaju Srbi na severu Kosova, bune
se protiv toga da kroz njihove barikade prolaze i snage EULEKS-a, jednako kao i
KFOR-a, kao da tu ima nekakve razlike. Ali oni su u posebnoj situaciji i nemaju
baš mnogo izbora. Svi ostali Srbi provode dane krize mirno i dostojanstveno
čekajući obećani život koji sigurno dolazi, samo niko ne zna kada. Da li je to
samo kriza ili katastrofa? Katastrofa je, kaže Mark Fišer, kad dođe dotle
da delovanje nema svrhu, kad samo besmislena nada ima smisla. A kad je tako
bujaju praznoverja i religija, kao prva utočišta bespomoćnih.
Ako tu dilemu - kriza ili katastrofa - promislimo
kao kulturnu kategoriju, a treba tako jer kultura je sve što znamo i ne znamo i
u politici, onda moramo postaviti pitanje koliko dugo kultura (pa i politički
sistem) može ustrajati bez pojave novog. Da li je uopšte moguće opstati kada više
nema nikakvih šokova novog. Pošto je novo odgovor na ono što je već
ustanovljeno, postojeće stanje se može menjati samo kao odgovor na to novo.
T.S. Eliot je tvrdio da nas iscrpljivanje budućnosti ne ostavlja čak ni samo sa
prošlošću, jer ni tradicija ne vredi ništa ako se više ne osporava i
modifikuje. Kultura koja se samo čuva, uopšte nije kultura. Ali šta bi vladari
naših sudbina mogli znati o kulturi, kad veruju da istorija različitih kultura
stanuje samo u muzejima, a oni tamo ne idu. Oni idu u kapitalizam, ma šta to
značilo. Mada neće razumeti, ipak ću zbog njih citirati "Kapitalistički
realizam": "Prilikom pretvaranja kulture u puke estetske objekte i
eksponate, kojima se može pridodati i monetarna vrednost, uverenja pređašnjih
kultura se objektivno ironizuju i transformišu se u artefakte. A kapitalizam je
ono što je ostalo nakon što su uverenja spala na nivo rituala ili simboličke
razrade i preostao je samo potrošač - gledalac, koji se probija kroz ruševine i
relikvije". E, taj potrošač, ti gledaoci su i oni protestanti koji
pokušavaju da okupiraju Wall street, osećajući da je tu uzrok svih
njihovih nevolja. To su i naši ljudi kojima upravo neznalice iz vlasti prodaju
i Kosovu i Evropsku uniju kao muzeje, stare i savremene istorije, bez ideje i
želje da ponude i nešto novo što bi te dve kulturne vrednosti učinilo
delotvornim i tako ih povezalo i sa nama i međusobno. Ovako, sve je samo
praznoverje i mit. O EU jednako kao i o Kosovu. Zato život ne dolazi.
U drugim, nama sličnim i susednim državama, politička
elita makar pokušava da zavara građane da se nešto preduzima i menja, u
Sloveniji je pala vlada, a u Hrvatskoj je blokirana skupština iliti Sabor. U
isto vreme, pohapšeni su i pred sud izvedeni bivši premijeri Ivo Sanader i
Janez Janša, optuženi za zloupotrebu položaja i pljačku zajedno sa
odgovarajućom svitom njihovih ministara i drugih saučesnika. Niko u Srbiji,
naravno, ne sumnja da su naši političari bar jednako talentovani i sposobni
lopovi, ako ne i veštiji, ali niko se ni ne buni što ih se ne privodi i ne
pokreće istraga o njihovim malverzacijama za koje svi znaju.
Zašto je to tako? Otkud ta sveopšta apatija? Zar
je moguće da smo digli ruke od svega, da smo odustali i
predali se?
Nigde vetrenjača
"Ne razumem se u ovaj život"!
Ove reči rezigniranog reditelja Miše Radivojevića,
izrečene pre neko veče u nekoj televizijskoj emisiji, možda najbolje
objašnjavaju stanje duha u državi Srbiji. Ljudi su razočarani, zbunjeni i
deprimirani. Ne razumeju kako je moguće da najbolji sistem društvenih odnosa,
koji su toliko priželjkivali, daje tako loše rezultate. Kako se cela ta stvar
sa slobodom, demokratijom i pravdom, o čemu su maštali jurišajući u bolji
život, izokrenula u njihovu propast. Kako su se oni koji su im toliko obećavali
okrenuli protiv njih. Kako su preko noći ostali bez budućnosti, pa čak i
iluzija o njoj. Zašto sada više ne veruju da se bilo šta može promeniti, zašto
nemaju ni volje ni snage da bar nešto ponovo pokušaju. Zašto imaju osećaj da
ništa ne vredi, da smo došli do kraja, da se ništa novo ni dobro više ne može
dogoditi. Nije moglo ni ranije pa smo ipak pokušavali, ponekad čak i uspevali.
Ljudi se osećaju loše već i zbog toga što ni u šta više ne veruju, posebno što
ne veruju jedni drugima. Što nemaju ni ideale, ni iluzije, što nemaju ni ono
malo romantične ludosti da jurišaju na vetrenjače.
Možda zaista više neće biti, možda ne može biti
kolektivne pobune i revolucije. Možda smo osuđeni na individualne, na više
individualnih pobuna koje će se možda negde sresti i udružiti, a možda i neće.
Možda jedan jedini čovek može biti dovoljan za početak. Ali moramo se
pokrenuti, ne možemo samo čekati da život dođe i u našu ulicu, moramo mu
krenuti u susret.
Izbori koji su pred nama, najbolja su prilika za
to jer na glasanju se dejstvuje baš tako, individualno. Nije više pitanje da li
imamo posla sa nemoralnim neznalicama, nekulturnim bezobraznicima i
beskičmenjacima u vlasti i eliti, nego imamo li motiva i energije da im
pokažemo da to znamo, ako ni zbog čega drugog bar zbog toga da ne misle da smo
budale. Nije pitanje ni kako je do toga došlo, kako je bilo moguće da se takav
ološ nametne i uzurpira sve ono za šta smo se svi borili sa najiskrenijim
pobudama i namerama. Jednostavno, mi smo im to dozvolili, mi možemo to i da im
oduzmemo i bez organizovane pobune. Individualnom akcijom. A život će doći kad
počnemo da živimo.
Kako je do toga došlo, kako je
bilo moguće da se takav ološ nametne i uzurpira sve ono za šta smo se svi
borili sa najiskrenijim pobudama i namerama. Mi smo im to dozvolili.