Feljton
Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman
(4)
Veliki narodi teže za velikim teritorijama
Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički
testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je
beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovom
("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je
istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja
Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef
države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog
svetskog rata i, na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako
će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle
razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i
sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim
najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov
čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje
ovaj senzacionalni rukopis
Zabeležio Martin Borman
Gvozdeni povod za Ruzvelta - Ništa nije moglo sprečiti
ulazak SAD u rat - Opsednutost žutim zlom - Solidarnost sa Japancima
18. februar 1945.
Hitler diktira:
Ulazak Japana u rat nije nam stvorio nikakve nevolje,
mada je bilo očigledno da su Japanci time poklonili Ruzveltu gvozdeni povod da
povede SAD u rat protiv nas. Ali Ruzvelt, podstican Jevrejima, već je bio
sasvim rešen da uđe u rat i uništi nacionalsocijalizam, i nisu mu trebali
nikakvi izgovori. Izgovore kakvi su bili potrebni da savlada otpor
izolacionista sasvim je mogao sam isfabrikovati. Jedna mala prevara više njemu
nije značila ništa.
Veličina Perl Harbur katastrofe bila mu je, siguran sam,
melem na dušu. Ona je bila tačno ono što mu je bilo potrebno da uvuče svoje
sunarodnike u totalni rat i da uništi poslednje ostatke opozicije u sopstvenoj
zemlji. Činio je sve što je mogao da izazove Japance. Bilo je to samo
ponavljanje, u širim razmerama, taktike koju je s istim uspehom koristio Vilson
u vreme prvog rata; torpedovanje Luzitanije; izazvano đavolski vešto,
pripremilo je psihološki Amerikance za ulazak njihove zemlje u rat protiv
Nemačke. Pošto se intervencija SAD nije mogla sprečiti 1917. godine, očigledno
je da je njihova intervencija sad, dvadeset pet godina kasnije, bila i logička
premisa i neizbežna.
Tek je 1915. godine svetska jevrejština rešila da stavi
sve svoje resurse na raspolaganje saveznicima. Ali u našem slučaju, Jevreji su
odlučili još 1933. godine, pri samom rođenju Trećeg rajha, da nam prećutno
objave rat. Dalje, uticaj koji su Jevreji stekli u SAD stalno je i postojano
rastao tokom poslednjih četvrt veka. A pošto je ulazak SAD u rat bio sasvim
neizbežan, za nas je bila sreća što smo pored sebe imali tako vrednog saveznika
kao što je Japan. Ali bila je to sreća i za Jevreje. To im je dalo dugo čekanu
priliku da uvuku SAD direktno u sukob, i to majstorski, jer su Amerikanci ušli
u njihov rat jednodušno i s entuzijazmom. Amerikanci, sećajući se svog
razočaranja 1919, nisu nipošto bili voljni da opet intervenišu u evropskom
ratu. Sa druge strane, bili su opsednuti više nego ikad idejom žute
opasnosti. Pokušavati naučiti Jevreje paru trikova isto je što i nositi
drva u šumu, i možete biti sasvim sigurni da su svi njihovi planovi zamišljeni
makijavelistički lukavo. Ja sam sasvim uveren da su u slučaju o kojem govorimo
oni dugo unapred predvideli da će bela sila ovladati Carstvom izlazećeg sunca,
koja se uzdigla do statusa svetske sile i uvek se žestoko opirala kontaminaciji
jevrejskom rasom.
Za nas će Japan uvek ostati saveznik i prijatelj. Ovaj
rat će nas naučiti da ga cenimo i poštujemo više nego ikad. On će nas podstaći
da ojačamo veze koje spajaju naše dve države. Naravno da je za žaljenje što
Japan nije ušao u rat protiv Rusije, i to u isto vreme kad i mi. Da jeste,
Staljinove armije ne bi sad opsedale Breslav niti bile u Budimpešti. Trebalo je
da likvidiramo boljševizam pre zime i Ruzvelt bi oklevao da krene na dva tako
moćna protivnika. Istovremeno mi je žao što Japan nije osvojio Singapur još
1940. godine, odmah nakon poraza Francuske. SAD su tad bile na pragu
predsedničkih izbora i bilo bi im nemoguće da intervenišu. To je, dakle, bila
jedna od prekretnica rata.
Uprkos svemu, mi i Japanci ostaćemo čvrsto bok uz bok.
Pobedićemo ili umreti zajedno. Ako bismo mi prvi poklekli, ne vidim Rusiju kako
nastavlja da održava mit o "azijskoj solidarnosti" radi Japana!
Trebalo je da zauzmemo Gibraltar 1940. godine - Urođena
slabost latinskih zemalja - Britanci prevareni od Francuza - Nesporazumi sa
Dučeom - Katastrofalni pohod na Grčku
20. februar 1945.
Hitler diktira
Koristeći entuzijazam koji smo podstakli u Španiji i šok
kojem smo izložili Britaniju, trebalo je da napadnemo Gibraltar u leto 1940.
godine, odmah posle poraza Francuske.
Ali u to vreme nezgodno je bilo to što bi bilo teško
sprečiti Španiju da uđe u rat na našoj strani - i to naročito zato što nekoliko
nedelja ranije nismo uspeli da sprečimo Italiju da pritekne u pomoć našoj pobedi.
Te latinske zemlje nam ne donose sreću. Njihova silna
sujeta je direktno srazmerna njihovoj slabosti, i to uvek komplikuje stvar.
Uopšte nismo uspeli da obuzdamo želju Italijana da blistaju na bojnom polju,
mada smo se pokazali voljnim da im odamo počasti za junaštvo i sve plodove
vojničke slave, kao i sve koristi iz dobijenog rata - pod uslovom da u njemu
uopšte ne učestvuju.
Britance je, naravno. njihov latinski saveznik još više
izludeo nego Italijani nas. Čemberlen, očigledno, nikad ne bi objavio rat da je
shvatio puni stepen francuske demoralisanosti i nespremnosti. Jer Britanci su
nesumnjivo očekivali da Francuska nosi glavni teret kopnenog pohoda na
Kontinentu. Čemberlenu ništa nije bilo lakše nego da prolije nekoliko
krokodilskih suza nad Poljskom i onda nas ostavi da radimo s tom zemljom šta
hoćemo.
Svojoj materijalnoj slabosti latinske zemlje dodaju
sasvim fantastičnu pretencioznost. Prijateljska Italija ili neprijateljska
Francuska - nema razlike. Slabosti obe će po nas biti jednako fatalne.
Jedini nesporazumi koji su se javili između Dučea i mene
nastali su zbog mera opreza za koje sam s vremena na vreme osećao da moram da
ih preduzimam. I pored potpunog poverenja koje sam imao u njega lično, osećao
sam kako moram da mu prećutim svoje namere u svakom slučaju u kojem bi
indiskrecija mogla ugroziti naše interese. Isto kao što sam imao potpuno
poverenje u Musolinija, imao sam ga i u Ćana -
a on, naravno, nije imao tajne pred ljupkim damama koje su oko njega
lepršale kao leptirići. To znamo na našu štetu; pošto se neprijatelj trudio da
dođe po svaku cenu do naših informacija, saznali su mnogo tajni tim kanalom.
Imao sam, dakle, dobre razloge da ne govorim Dučeu sve. Samo mi je žao što on
nije cenio tu činjenicu, pa ga je moj stav vređao i uzvraćao mi je istom merom.
Nema sumnje u to - nemamo sreće sa latinskim zemljama!
Dok sam bio zauzet, prvo u Montoaru, ostvarivanjem jalove politike saradnje sa
Francuskom, pa onda u Hendeju, gde sam morao da primim preterane počasti iz
ruku jednog lažnog prijatelja, treći Latin - ovaj put jedan koji je stvarno bio
prijatelj - iskoristio je moju zauzetost da preduzme svoj katastrofalni pohod
na Grčku.
Potreba Trećeg rajha za mirom da bi se konsolidovao -
Apstraktni čovek i utopijske doktrine - Nacionalsocijalizam, realistična
doktrina primenjiva samo na Nemačku - Da je rat započeo 1938. godine on bi bio
lokalni rat - Šta bi se desilo - dvostruki puč za Zapad
21. februar 1945.
Hitler diktira:
Bio nam je potreban mir da bismo sproveli naš program.
Uvek sam želeo da održim mir. Naterali su nas u rat naši neprijatelji. U
praksi, pretnja rata postojala je već od januara 1933. godine, od vremena kad
sam došao na vlast.
Sa jedne strane, postoje Jevreji i oni koji marširaju
ukorak s njima. Sa druge, postoje oni koji usvajaju realističan stav prema
svetskim pitanjima. Kroz celu istoriju imali smo te dve porodice sasvim
nepomirljivih pogleda na svet.
Sa jedne strane, postoje oni koji teže sreći čovečanstva
apstraktno i koji idu za himerom neke formule primenjive zauvek na celi svet.
Sa druge, postoje realisti. Nacionalsocijalizam je zainteresovan samo za sreću
nemačke rase, i teži samo tome da obezbedi blagostanje nemačkog čoveka.
Univerzalisti, idealisti, utopisti - svi oni ciljaju
previsoko. Oni obećavaju neki nedostižan raj, i, čineći to, varaju čovečanstvo.
Kakvu god oznaku nosili, zvali sebe hrišćanima, komunistima, humanitarcima,
bilo da su prosto iskreni ili glupi, bilo da su manipulanti ili cinici - svi
oni prave robove od ljudi. Ja sam uvek držao pogled fiksiran na jedan raj koji
nam, po prirodi stvari, leži sasvim nadohvat ruke. Mislim na poboljšanje
sudbine nemačkog naroda.
Ograničio sam se na to da obećavam ono što sam znao da
mogu da održim, i što sam sasvim nameravao da održim. Otuda ta opšta mržnja
koju sam izazvao. Odbijanjem da dajem nemoguća obećanja, kao što čine naši
neprijatelji, nisam se igrao. Držao sam se daleko od sindikata svetskih lidera,
čije je cilj, neiskazan ali prećutno prihvaćen, iskorišćavanje ljudske
lakovernosti.
Nacionalsocijalistička doktrina, kako sam to uvek
govorio, nije za izvoz. Ona je bila zamišljena za nemački narod. Svi njeni
ciljevi su, nužno, ograničeni - ali ostvarivi. Sledi, dakle, da mogu da verujem
isto onako malo u ideju opšteg mira kao i u ideju opšteg rata.
Uoči Minhena sam shvatio, bez ikakve sumnje, da su
neprijatelji Trećeg rajha odlučni da nas po svaku cenu unište, i da nema
mogućnosti nagodbe s njima. Kad se onaj arhikapitalistički buržuj, Čemberlen,
sa svojim bleferskim kišobranom u ruci, potrudio da dođe čak u Berghof da
raspravi stvar s tim skorojevićem, Hitlerom, znao je vrlo dobro da zapravo želi
da bezobzirno zarati s nama. Bio je sasvim spreman da mi kaže bilo šta što
misli da bi moglo da rasprši moje sumnje. Njegov jedini cilj u preduzimanju tog
putovanja bio je da dobije na vremenu. Tad je trebalo da odmah udarimo. Trebalo
je da zaratimo 1938. godine. Bila je to poslednja prilika da lokalizujemo rat.
Ali oni su išli sasvim niz dlaku, i, poltroni kakvi jesu,
pristali na sve naše zahteve. Pod takvim uslovima bilo je vrlo teško preuzeti
inicijativu i započeti neprijateljstva. U Minhenu smo izgubili jedinstvenu
priliku da lako i brzo dobijemo rat koji je u svakom slučaju bio neizbežan.
Mada nismo bili sasvim spremni, ipak smo bili spremniji
od neprijatelja. Septembar 1938. godine bio je najpovoljniji datum. Kakva šansa
je to bila da ograničimo sukob!
Trebalo je tad i tu da sredimo naše sporove silom oružja
i prenebregnemo sklonost naših protivnika da zadovolje sve naše zahteve. Kad
smo rešili Sudetsko pitanje silom, istovremeno smo likvidirali Čehoslovačku - i
svalili svu krivicu pravo na Benešova leđa. Minhensko rešenje moglo je biti
samo provizorno, jer, očigledno, nismo mogli u srcu Nemačke tolerisati jedan
čir, kako god bio mali, kakav je nezavisna češka država. Probili smo taj čir
marta 1939. godine, ali u okolnostima psihološki manje povoljnim od onih koje
bismo imali da smo rešili to pitanje silom 1938. godine. Jer marta 1939. godine
smo, prvi put, ispali loši u očima svetske javnosti. Nismo se više ograničavali
na ponovno ujedinjenje Nemaca unutar Rajha, već smo uspostavljali protektorat
nad jednom nenemačkom populacijom.
Rat vođen 1938. godine bio bi brz rat - za oslobođenje
sudetskih Nemaca, Slovaka, Mađara, pa čak i onih Poljaka koji su bili pod češkom
vlašću. Velika Britanija i Francuska bi, iznenađene i uzdrmane tokom događaja,
ostale pasivne - naročito s obzirom na činjenicu da bi svetsko mnenje bilo na
našoj strani. Najzad, na našoj strani bila bi i Poljska, glavni oslonac
francuske politike u istočnoj Evropi. Da su Velika Britanija i Francuska
zaratile s nama u tim okolnostima, izgubili bi obraz. U stvari sam sasvim
siguran da ne bi ušle u rat, ali bi svejedno izgubile obraz. Kad je jednom naše
oružje progovorilo, mogli smo ostaviti za kasnije sređivanje preostalih
teritorijalnih problema u istočnoj Evropi i na Balkanu bez straha da ćemo
izazvati intervenciju dve sile, već diskreditovane u očima njihovih
štićenika... Što se nas ticalo, trebalo je da tako dobijemo vreme potrebno da
konsolidujemo svoj položaj, i odložili bismo svetski rat na više narednih
godina. U stvari, u ovim okolnostima ja veoma sumnjam da bi Drugi svetski rat
bio zaista neizbežan.
Nipošto nije nerazumno pretpostaviti da bi se u nedrima
davno etabliranih nacija degeneracija i ljubav prema udobnosti mogle sasvim
pokazati jačim od urođene mržnje prema nama - naročito kad se ima na umu da su
one sigurno shvatile da su sve naše aspiracije bile, u stvari, usmerene na
Istok. Naši protivnici mogli su se čak i zaluđivati nadom da ćemo se mi možda
iscrpeti u ostvarivanju tih naših aspiracija prema Istoku. U svakom slučaju,
oni nipošto ne bi bili na gubitku, jer bi im to obezbedilo da održe mir na
Zapadu, i istovremeno im dozvolilo da iskoriste posledično slabljenje Rusije,
čijom su sve većom moći bili opsednuti, mada u manjoj meri nego našim
sopstvenim oporavkom.
Tragedija rata s Amerikom - Doprinos Nemaca veličini
Amerike - Neuspeh Nju dila i rat - Mogućnost mirne koegzistencije između
Nemačke i SAD - Amerikanci će postati anti-Jevreji - Ruzvelt, lažni idol - Bez
kolonijalnih poduhvata, ali velika kontinentalna politika
24. februar 1945.
Hitler diktira:
Ovaj rat protiv Amerike je tragedija. On je nelogičan i
bez ikakvog realnog temelja.
Jedan je od onih čudnih hirova istorije je to što je
upravo dok sam ja dolazio na vlast u Nemačkoj i Ruzvelt, izabranik Jevreja,
dolazio na vlast u SAD. Bez Jevreja i bez tog njihovog lakeja, stvari su mogle
biti sasvim drugačije. Jer, sa svake tačke gledano, Nemačka i SAD bi trebalo da
su mogle ako ne da se međusobno razumeju i simpatišu, onda bar da podržavaju
jedna drugu bez nepotrebnog pritiska ni na jednu od njih. Nemačka je, setite
se, masovno doprinela naseljavanju Amerike. Mi Nemci smo doneli daleko najviše
nordijske krvi Sjedinjenim Državama. A činjenica je i da je Štojben odigrao
odlučnu ulogu u Ratu za nezavisnost.
Poslednja velika ekonomska kriza pogodila je Nemačku i
SAD otprilike istovremeno i jednako žestoko. Obe zemlje su prošle kroz tu oluju
umnogome isto. Tu operaciju, mada vrlo tešku, mi smo uspešno obavili. U
Americi, gde ona, najzad, nije ni predstavljala nikakvu teškoću, ta operacija
uspela je samo sasvim osrednje, vođena Ruzveltom i njegovim jevrejskim
savetnicima. Neuspeh Nju dila umnogome je odgovoran za njihovu ratnu groznicu.
SAD su u stvari mogle preživeti i prosperirati u stanju ekonomske izolacije; za
nas je to samo san koji bismo voleli da se ostvari. Oni imaju na raspolaganju
ogromnu teritoriju, dovoljno veliku da apsorbuje energiju celokupnog njihovog
naroda. Što se tiče Nemačke, ja se nadam da ću joj jednog dana obezbediti
potpunu ekonomsku nezavisnost unutar teritorije velike u skladu sa njenom
populacijom. Veliki narod ima potrebu za mnogo zemlje.
Nemačka ne očekuje ništa od SAD, a one nemaju čega da se
plaše od Nemačke. Sve se kombinuje u smeru da osigura mogućnost mirne
koegzistencije, svakog u svojoj zemlji i u potpunom skladu. Nažalost, sve to
ruši činjenica da je svetska jevrejština izabrala baš tu zemlju za svoj najjači
bastion. To je, i samo to, promenilo odnose između nas, i sve otrovalo.
Mogao bih da se kladim da će za najkasnije četvrt veka i
sami Amerikanci shvatiti kakav hendikep im je nametnula ta parazitska
jevrejština, čvrsto zakačena za njihovo telo i hraneći se njihovim životnom
krvlju. Ta jevrejština ih vuče u avanture koje, naposletku, i nisu njihove i od
kojih ne zavise njihovi glavni interesi. Zašto bi nejevrejski Amerikanac delio
mržnju Jevreja i krotko išao njihovim stopama? Jedno je sasvim sigurno - u roku
od četvrt veka Amerikanci će ili postati nasilni antisemiti ili će ih
jevrejština prožderati.
Ako izgubimo ovaj rat, to će značiti da su nas porazili
Jevreji. Njihova pobeda će tad biti potpuna. Ali odmah dodajem da će to biti
sasvim privremeno. Sigurno da Evropa neće opet preduzeti borbu protiv njih, već
će to uraditi SAD. One su zemlja još premlada da bi stekla zrelost koja dolazi
vremenom, i kojoj izrazito nedostaje smisao za politiku. Za Amerikance, sve je
do sada bilo smešno lako. Ali iskustvo i teškoće možda će učiniti da oni sazru.
Samo pomislite načas šta su oni bili kad je njihova zemlja rođena - grupa
jedinki prispelih iz svih krajeva sveta, koje jure za srećom i nalaze na
raspolaganju jedan ogroman kontinent koji zadovoljava njihovu glad i sve
ostalo. Nacionalna svest je pojava koja se razvija vrlo postepeno, naročito na
tako ogromnim teritorijama. Ne sme se zaboraviti da su te jedinke potekle iz
mnoštva raznih rasa i da ih još nisu stopile veze nacionalnog duha. Kakav lak
plen za Jevreje!
Ekscesi koje su Jevreji pravili u našoj zemlji nisu ništa
u poređenju sa ekscesima koje su pravili i koje će nastaviti da sve više prave
u svom novom lovištu. Amerikanci će ubrzo shvatiti da je Ruzvelt, koga su
obožavali, idol sa glinenim nogama, i da je taj čovek koga vode Jevreji u
stvari zlikovac - kako sa stanovišta SAD tako i čovečanstva u celini. On ih je
odvukao na put na kojem nemaju nikakvog svog posla, a naročito ih je prisilio
da preuzmu aktivnu ulogu u jednom sukobu koji se njih uopšte ne tiče. Da su
imali bar malo političkog instinkta ostali bi u svojoj sjajnoj izolaciji,
zadovoljni da u ovom sukobu igraju ulogu arbitra. Da su bili malo zreliji i
malo iskusniji, sigurno bi shvatili da bi najbolji kurs u njihovim sopstvenim
glavnim interesima bio to da se čvrsto ukopaju licima okrenutim ka razbijenoj
Evropi, u stavu budne neutralnosti. Intervencijom su oni opet pali u šake
svojih jevrejskih izrabljivača; ovi poslednji su politički mudri i tačno znaju
šta rade - ali, naravno, sa svog naročitog jevrejskog aspekta.
Da je Sudbina htela da predsednik SAD u tom kritičnom
periodu bude neko drugi, a ne Ruzvelt, to bi možda bio čovek sposoban da
prilagodi američku ekonomiju potrebama 20. veka i da postane najveći predsednik
od Linkolna naovamo. Kriza 1930. godine nastavila se, sve gora - ali u svetskim
razmerama. Ekonomski liberalizam je pokazao da je samo gomila zastarelih fraza.
A kad su jednom shvaćeni smisao i potencijali krize, trebalo je samo naći
odgovarajuće lekove. Veliki predsednik bi se koncentrisao na taj zadatak i time
postavio svoju zemlju na neprikosnoveno mesto u svetu. Naravno da bi mudar
predsednik podstakao među svojim zemljacima interesovanje za međunarodna
pitanja, i podsticao ih da posmatraju veliki svet u celini, ali baciti ih usred
borbe pasa, kako je učinio taj kriminalac, Ruzvelt, bilo je čisto ludilo. On
je, naravno, sasvim cinički iskoristio njihovo neznanje, naivnost i
lakovernost. Učinio je da gledaju na svet očima Jevreja i postavio ih na put
koji će ih odvesti u najgoru katastrofu ako se svi zajedno ne povuku na vreme.
Američke stvari nas se ne tiču, i bilo bi mi sasvim
svejedno šta se dešava s njima da nije došlo do toga da njihov stav ima
direktne reperkusije na sudbinu kako nas tako i cele Evrope.
Činjenica da ni mi ni oni nemamo nikakvu kolonijalnu
politiku još je jedna karakteristika koja bi trebalo da nas vezuje. Nemci nikad
nisu zaista osetili imperijalistički poriv.
Ja napore uložene krajem XIX veka smatram slučajnom
nesrećom u našoj istoriji. Naš poraz 1918. godine imao je bar tu srećnu
posledicu što nas je zaustavio na kursu u koji su Nemci luckasto dopustili da
budu odvedeni, pod uticajem francuskog i engleskog primera i ljubomorni na
njihov uspeh, za koji nisu shvatali da je čisto prolazan.
Zahvaljujući Trećem rajhu nismo se ni sa kakvom
nostalgijom osvrtali na prošlost koju smo odbacili. Naprotiv, okrenuli smo se
odlučno i smelo ka budućnosti, ka stvaranju velikih homogenih entiteta i velike
kontinentalne politike. To je, slučajno, politika sasvim u skladu sa
tradicionalnom američkom politikom nemešanja u stvari drugih kontinenata, i
branjenja drugima da se mešaju u stvari Novog sveta.
Nastaviće se