Epizoda 73
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Što ti je srpski političar: čim uradi nešto za sebe, odmah se uhvati u kolo i za
mikrofon, u koji viče: "Svi marš na ples!'. I svi oko njega odmah igraju i
pevaju. A narodu koji je u vodi do grla, uz opšte veselje savetuju da diše na
uši, jer je odlično kad ti uđe voda u uši...
Narod sa ustima i ušima punim vode ne može da se
udavi, što znači da u Srbiji ne može da dođe do davljenja, jer vodu ne možeš
udaviti!
Od malena mi je bio smešan svaki kandidat za člana. Takav je više voleo status
kandidata nego status člana, jer je kao kandidat radio samo za sebe, a kao član
je morao da misli i na druge. Kandidata ne
zanima šta je istina, zanima ga kako njemu ta istina izgleda.
Saša Popović je svojim emisijama na RTV Pink
napravio prvo srpsko estradno carstvo. Pevači, igrači, glumci, humoristi,
svirači, imitatori i čitava galerija likova koji se grabe za ćošak u tom
carstvu, kako bi uživali u svojoj umetnosti.
Diveći se tom carstvu Saše Popovića, narod pliva
u pesmi, igri i u smehu, i sa zadovoljstvom plaća za to svojim SMS porukama.
Drakče bakalin na sve ovo kaže: "Nije sve u
lukavosti lisice, ima nešto i u gluposti kokošaka!"
Obeleženo je i sto osamdeset godina Narodne
biblioteke Srbije u Beogradu. Ministar za kulturu Marković nije hteo da kaže
šta čita, ali je narod prošle godine najviše čitao knjigu Svetislava Basare
"Majn kampf". Osim u naslovu romana, ne znam u čemu je sličnost
Basare sa Hitlerom, ali znam u čemu je razlika između Basare i mene. Ja nikad ne
bih podražavao Hitlera, čak i da mislim kao što Basara misli, da su srpski
vladari svi odreda bili zločinci i ubice.
Iskustva nas oblikuju da razumemo šta pišemo i
pričamo. O obrazu neću ni da govorim. Književnik ne sme ostati zvanje za imanje.
Dobrica Ćosić je napisao knjigu o ratu u BiH.
Verujem njegovoj knjizi! Ali bih voleo da Dobrica nije i dalje Titov partizan,
da sa ovom pameću ne bi pucao u ravnogorce i da, konačno, napiše istinu o
učešću u Agitpropu pedesetih. To stalno ponavljam i nikako da poverujem da se
to dešavalo.
Nisam od onih koji veruju u jaku ljubav između
Rusije i Srbije. Ta je ljubav koštala Srbiju mnogo glava, od Karađorđeve, preko
mnogo glava bačenih u Plavu grobnicu, do glave đenerala Mihailovića... Ruski
odlazak sa prištinskog aerodroma devedeset i devete je takođe cena koju je
Srbija u ime te ljubavi platila... Ali, volim što je Putin pobedio. Volim sve
što Zapad nervira. Zato navijam i za Iran i za Ahmadinedžada!
Prostor oko spomenika Knezu Mihailu nazvan je Trg
republike, kao da je Knez to želeo. Komunisti su voleli da se podsmevaju
srpskoj istoriji i nije slučajno da su taj prostor tako nazvali. Taj trg je
simbol srpskog samoubistva. Da se ja pitam, tu bih upalio večni plamen
srpsko-srpskog pomirenja. Da se ne stidimo sami sebe.
U carstvo nebeskih nezaboravaca preselio se i
Mile Bogdanović, prvi srpski Orfej koji je zapevao sa talasa Radio Beograda.
Bio je za srpsku pesmu ono što je Vuk bio za jezik.
I loše pesme je prepravljao i tako prepravljene
narodu ih kazivao. On je bio od onih srpskih učitelja čiji se đaci ponose
svojim znanjem.
Od njega sam naučio da pesma mora da se peva kako
ju je narod pevao. Narod samo takvu pesmu razume. Mile Bogdanović je pevao kako
je od naroda naučio. Po njemu će se uvek nešto zvati u srpskoj pesmi i u
srpskom pamćenju.
Na Kosovu ništa novo! Mi sa severa Kosova imamo i
glave i ruke, ali i oni naši i oni tuđi žele da radimo kako oni hoće. To ne
umemo i ne želimo! Sačuvajte osmeh na licu, ako je stigao iz vaše glave.