Na nišanu
Međunarodni šverc oružja u organizaciji
srpsko-crnogorskog klana
Ko puca, taj se i
zatvara
Ogromne količine oružja koje već
godinama cirkulišu na relaciji Srbija-Kosovo-Albanija-Crna Gora, a pod komandom najjačeg klana švercera u ovom delu Evrope
- putuju na ratišta širom
sveta. Očigledno je da državni vrhovi
nekoliko balkanskih zemalja učestvuju u švercu oružja i
da je NATO komanda u Briselu dobro upoznata
sa tim. Ali, šta bi jedna imperijalna
koalicija radila da nema izvršitelje svojih prljavih
poslova? Eto konačno i odgovora
zbog čega je beogradsko-podgorička mafija u preduzeću "Jugoimport
SDPR" i njegovim ograncima tako postojana: ministri prolaze, ali posao
ne sme da trpi!
Piše: pukovnik Milan Jovanović
Sve ono što druge države
čini državama (suverenitet, pravo na sopstvenu teritoriju,
vojsku, ekonomiju, veru, demokratiju...) Srbija je odbacila ili uništila
tokom mandata mafijaških kumova,
odlazećeg ministra odbrane Dragana Šutanovca i njegovog mentora
Borisa Tadića, donedavno predsednika Srbije. Odbrambeni sistem Srbije i
odbrambena industrija Srbije su jednostavno
nestali, a ne kako
propaganda kaže - "transformisani".
U formi takozvanih preduzeća za čuvanje
praznih kasarni traje prodaja pokretne
i nepokretne vojne imovine, koja je pretvorena u "sigurnu kuću" za delovanje organizovanog
kriminala, švercera naoružanja i vojne opreme,
sve u amaterskoj režiji Dragana Šutanovca i njegovih
instruktora iz NATO pakta...
Klan
koji čine ministar odbrane
Srbije, njegov kum Ilija Pilipović
i njegov pomoćnik za materijalne resurse, zatim generalni direktor "Jugoimporta SDPR" Nikčević, tehnički direktor "Jugoimporta
SDPR" Miloradović, direktor" CPRImpex"-a Petar Crnogorac, kao i Svetozar, otac
Petrov, jedan od direktora preduzeća
"Zastava oružje" sa sedištem u Beogradu, general-potpukovnik
u penziji Milan Zarić, bivši vojni ataše Srbije u Beču, inače otac
Dragana Zarića, zamenika direktora
"CPR Impex"-a, pa onda
Zoran Damjanović, direktor "Jugoimport monta" (sadašnji MDI Podgorica),
pukovnik u penziji Rudić, inače, bivši načelnik Uprave
za snabdevanje u MO i još desetak njih, danas
su predmet obrade više stranih obaveštajnih službi
zbog toga što su u međunarodnom prometu oružja viđeni kao
ozbiljna mafijaška organizacija.
Kako oni rade "na terenu" i kako "međunarodno
deluju", kako su, u stvari, povezani u lanac šverca oružja, govori čak i
jedan od izveštaja Ministarstva odbrane Albanije, koji je
dostavljen parlamentu u Tirani (ali, kako izgleda, i nekim evropskim
institucijama!).
Naime, u tom izveštaju vrlo jasno piše da je Crna Gora
još 2009. i 2010. godine uvezla iz Albanije više od 170.000 granata, koje su
kasnije, kako se tvrdi, prodavane na nekim "vrlo zanimljivim
tržištima".
Sve je to savršeno funkcionisalo, uprkos činjenici da je,
nakon proglašavanja državne nezavisnosti Crne Gore
2006. godine. Jer, ne treba na tu okolnost zaboraviti, u vojnim depoima Crne
Gore ostalo je na hiljade tona borbene tehnike, koju je, naravno, trebalo uništiti... Braća se jesu razišla, ali bratstvo po oružju je ostalo...
Albansko poslaničko pitanje
Posle proglašavanja nezavisnosti, u Crnoj Gori je ostalo
oko 12.000 tona borbene tehnike u vojnim depoima, a veruje se da je skoro 9.800
tona od te količine predstavljao "nesabrani"
višak.
Ubrzo je Ministarstvo odbrane Crne Gore potvrdilo tačnost
podatka da je vojno-tehnička industrija uvozila naoružanje iz Albanije, da je to oružje remontovano u
crnogorskim fabrikama, kao i da je zatim izvoženo
u treće zemlje! Time je, kako se navodi, potvrđen
navod iz izveštaja albanskog ministarstva odbrane, objavljenog 21. marta 2011. godine,
prema kome je Albanija godinama izvozila naoružanje
u Crnu Goru! A Crna Gora ga je izvozila dalje... Neće biti da NATO alijansa,
kojoj teže obe vlasti u bivšim bratskim republikama, ne zna gde je sve to
otišlo! Podrazumeva se da je komanda ove imperijalne armije angažovala
srpsko-crnogorske švercere oružja za svoje prljave poslove, kako ona sama ne bi
bila više kompromitovana nego što u stvarnosti jeste...
U transkriptu sa sednice Komisije za unutrašnju bezbednost
albanskog parlamenta, održane 21. marta 2011. godine u Tirani, ministar odbrane
te zemlje, Arben Imami, rekao je da je Crna Gora uvezla više oružja nego
što joj realno treba i izrazio sumnju u tako velike potrebe tako malog komšije:
"...Zašto im je to potrebno, ne znam, to nije
pitanje za nas, već za njih, jer to,
naravno, ne može biti naša nadležnost...", rekao je Imami. On je kasnije, kako je objavio albanski televizijski
kanal Top čenel, malo "pojasnio" o čemu se u stvari radi: da je oružje koje je prodato Crnoj Gori rekonstruisano pa prodavano "na međunarodnom tržištu".
Predstavnik MDI (Montenegro difens industri) Zoran
Damjanović još pre toga je potvrdio
da je ta firma uvozila oružje iz Albanije, ali da tu
nema ničeg spornog! Damjanović je tada rekao da to oružje nije izvoženo u zemlje pod međunarodnim embargom.
U transkriptu sa sednice Komisije za unutrašnju
bezbednost parlamenta Albanije, očito dobro "brifovani" poslanik,
izvesni Arben Cuka, pitao je ministra Imamija ima li kakvih podataka o
izvozu 174.000 artiljerijskih granata Crnoj Gori.
Cuka je, pozivajući
se na izveštaj o trgovini oružjem koji je komisiji
prethodno dostavio resor na čijem čelu je Imami, tražio odgovor i na pitanje šta je sa izvozom 300 komada puškomitraljeza kalibra
12,7 mm za kupce u Crnoj Gori.
"...Previše smo naoružavali Crnu Goru!
Koliko ja znam, ova država nema kapaciteta da skladišti ovoliko granata i
puškomitraljeza. Zato želim da znam da li vas je interesovalo ulaze li prodate
granate i puškomitraljezi u skladišta u Crnoj Gori? Jeste li radili kakve
analize, s ozbirom na to da smo i te kako naoružali jednu susednu državu?", zapitao je Cuka. Imami je (kako je
pisao i podgorički Dan, prim. red.) potvrdio da je oružje ušlo u Crnu Goru, ali da Vlada Albanije ne zna za koje svrhe je to rađeno. "...Crna Gora nema kapaciteta da skladišti toliko naoružanje i vaša ocjena je ispravna...", konstatovao je
Imami, dodajući da je Crna Gora obavezna da prati smernice kada je u pitanju prodaja
naoružanja.
Javnost u Srbiji ne zna da je Jemen bila jedna od država
u kojoj su albanske firme prodavale oružje,
a da je Crna Gora korišćena kao tranzitna
lokacija! Da je to tako navodi i odgovor crnogorskog ministarstva odbrane u
kome se ističe da uvoza oružja iz Albanije za taj resor nije bilo,
kao i da dozvole za uvoz i izvoz naoružanja daje
Ministarstvo ekonomije!
"...Mi smo samo jedna od karika koja daje saglasnost
ili nesaglasnost za uvoz ili izvoz! Tačno je da je preduzeće "MDI" uvozilo naoružanja iz Albanije,
organizovalo remont u fabrikama u Crnoj Gori, a zatim je ono izvoženo u treće zemlje...", jasno piše u odgovoru Ministarstva odbrane koje tvrdi da
je sve to regulisano Zakonom o spoljnoj trgovini.
Koga traži sudija iz
Barija?
Koliko je ova tema delikatna govori i podatak da je italijanski
dnevni list Republika nedavno detaljno pisao o "tranzitu" oružja preko Crne Gore. Ove novine su
nedavno objavile da je tužilaštvo
u Bariju, u regiji Pulja, pokrenulo istragu o trgovini oružjem preko Balkana,
uključujući i Luku Bar u Crnoj
Gori, kojom je rukovodio lično glavni tužilac u Bariju Antonio Laudati! Cilj istrage je bio, u to nema nikakve sumnje,
da se utvrdi da li su
elementi organizovanog kriminala iz Italije
bili umešani u prodaju oružja
sa Balkana za režim u Libiji!
Pored
navedenog primera, između Srbije i Crne Gore je tokom 2010. i 2011. godine, ali i
u prvom tromesečju 2012, u
više navrata napravljen promet od preko
5.000 tona naoružanja i vojne opreme
koji je iz Crne Gore (prema dokumentaciji, prevoženo morskim putem) do Erebunia u Jermeniji, Latakiji u Siriji i drugde u lukama
na Bliskom istoku.
Tako upućeni transporti po pravilu nikada
nisu stizali u odredišne luke, već su završavali na drugim
destinacijama kao onaj što je trebalo da bude isporučen
Iraku a završio, između ostalog,
na Kosovu! U najvećem broju
slučajeva transporti su slati po
nalogu "MDI Podgorica"
(direktor Zoran Damjanović), "CPR Impex
Beograd" (direktor Petar
Crnogorac), "Tara Precision" (takođe "Tara Perfection", "Tara
Aerospace", "Tara Defence"...) iz Mojkovca, Crna
Gora, gde je Hajnrih
Tomet (Heinrich Thomet)
jedan od direktora... U ovakvim slučajevima nije poznato čije oružje
je prodavano, ko je pravi vlasnik i
koja je konačna destinacija (konačni kupac). Poreklo robe nije u Crnoj Gori,
niti je ona završila u Jerevanu
(Jermenija), Latakiji (Sirija). U najviše slučajeva "roba" je stigla iz Srbije
(sa dokumentacijom iz Beograda), BiH
i Hrvatske. U takvim slučajevima nije izdavana uvozna
dozvola navedenim kompanijama u Srbiji, BiH i Hrvatskoj.
Ovo nesumnjivo ukazuje na delovanje
organizovanog kriminala u organizaciji najvišeg vojnog i
političkog vrha pomenutih država!
Čiji je, u stvari, SDPR?
Pre dve decenije nekadašnja SFRJ je započela krupne poslove na Bliskom
istoku, pa i u Iraku. Bili su to poslovi podvedeni pod oznakom
"investicioni radovi", koji su se ticali fortifikacijskih uporišta,
nekoliko fabrika oružja, ali pre svega projekta "Orkan". Irak je
ponešto plaćao, ali skromno i samo povremeno, posle velikih muka, teške diplomatije,
moljakanja i ubeđivanja. Prolazile su godine, a ogroman dug za već odavno
obavljene poslove niko više nije plaćao. Bližio se kraj zlatne epohe
iračko-jugoslovenske saradnje (pod patronatom SAD). Tamo je onda jednog dana u
"misiju dobre volje" nenajavljen došao "delegat" firme
"Jugoimport SDPR", pukovnik Krsta Grujović, ali je na volšeban način
neobavljenog posla ubrzo vraćen u Srbiju.
General Jovan Čeković, bivši direktor firme "Jugoimprot SDPR",
rođeni trgovac i preduzetnik (ali u jednoj drugoj sferi), kukao je na sav glas:
"...On je čuvao naša potraživanja od milijardu i dve stotine miliona
dolara! Vratili smo ga upravo zbog mogućih političkih implikacija međunarodnog
ranga! A on je samo bio čuvar naših interesa, neka vrsta garanta da će nam
Iračani kad-tad vratiti pare! On je pazio na dokumentaciju o našim
potraživanjima! I sada je, možda, sve to propalo!"
Ali, ako je Čeković bio general staroga kova, ili ako mu je glavni greh bio
to što je rodom iz sela Koštunići, ili ako "nije razumeo zahteve
demokratskih promena", jedno mu je bilo jasno - na scenu su stupili bivši policajci (poput Stevana Nikčevića i
njegovih ađutanata!), opsednuti biznisom i multimilionskim profitima, uz snažnu
podršku pobednika Petog oktobra 2000. godine. Tako je nekadašnji direktor
SDPR-a i opisao novonastalu situaciju: "...U moju bivšu kuću su tada došli
neki policajci, koji su, nažalost, nestručni za te poslove...".
Treba se na ovom mestu prisetiti da je, još pre nego što će Srbija biti
skoro uhapšena od NATO pakta, bivši drugi sekretar za politička i vojna pitanja
američke ambasade u Beogradu, Kurt Lihtfus, imao priliku da obiđe sve pogone
jugoslovenske namenske industrije! Dobio je sve informacije koje je želeo!
Upoznat je bio čak i sa planom za delimičnu konverziju onih kapaciteta koji
više nisu mogli da opstanu na dotadašnji način!
Jedan tadašnji vojnopolitički diletant u Vladi Srbije se hvalio:
"...Mi smo neposredno posle toga dostavili američkoj ambasadi projektovane
proizvodne programe, sa predlogom da oni finansijski podrže njihovu
realizaciju. Odgovor još nismo dobili!"
Treba znati i to da je u takozvanoj namenskoj industriji, zapravo u vojnim
fabrikama u Srbiji, poput "Prvog partizana" iz Užica, "Prve
iskre" iz Bariča ili kragujevačke "Zastave", godinama pre
raspada Jugoslavije tekla proizvodnja, delimično i po NATO standardima, i da to
nije nikakva specijalna umotvorina Dragana Šutanovca i njegovih kumova i
prijatelja u SDPR-u. Problem je bio i ostao sledeći: da li je vojna industrija
Srbije u vlasništvu države ili u vlasništvu mafijaša, koji danas praktično drže
pod kontrolom šverc oružja na znatno širem prostoru nego što je region Balkana?
Krijumčarenje lakog naoružanja i međunarodni šverc teškog naoružanja, dve
su komplementarne delatnosti. Ovde treba razdvojiti samo izvršioce i
nalogodavce poslova. U prvom slučaju reč je o lokalnim i regionalnim bandama
koje dobijaju određene kontingente za rasprodaju, a kasnije za sebe uzimaju
određenu proviziju. U drugom slučaju reč je o najvišim državnim organima koji
velike kontingente oružja, municije i raznih oblika vojne opreme i naoružanja
liferuju preko državnih kompanija ili onih koje su povezane sa takozvanim
"bezbednosnim strukturama". U slučaju najvećeg balkanskog švercera
oružjem, kakav je "Jugoimport SDPR" sa svojim satelitima u regionu (i
svojim bivšim ograncima poput MDI u Podgorici), te veze su već odavno
prevaziđene. Naime, ovde je reč o zastrašujućem centru moći koji je izolovao
sebe samog i koji deluje na principu mafijaške odgovornosti. Teško je ovde
upotrebiti i tradicionalnu frazu o "otuđenom centru moći".
Najprikladniji opis onoga što SDPR u saradnji sa vrhom Demokratske stranke već
godinama radi, jeste sektaško preduzetništvo koje ne poznaje granice, ne
priznaje zakone i ne preza ni od čega! Nove vlasti u Srbiji najpre bi morale da
očiste ovo osinje gnezdo, ukoliko uopšte misle da budu neka vlast!
Platite,
pa se ubijajte!
Dugogodišnja praksa vodećih
ljudi firme "Jugoimport SDPR" da prodaju nešto što nikako ne bi
smeli, i to na tržištima na kojima takođe ne bi smeli da se pojave, traje i
danas. Nije tajna da je, na primer, u skorijoj prošlosti bilo slučajeva, poput
onoga kad je preko SDPR-a u daleku Afriku (u ovom slučaju reč je o Zairu)
upućeno 430 tona naoružanja, koje je prema odredbama Dejtonskog sporazuma
trebalo da bude uništeno! Posao je bio vredan 32 miliona dolara! S time su bile
upoznate sve državne institucije, a roba je isporučena u osam teretnih aviona
"antonov"!
Francuska
veza
Ekipa jedne vrlo gledane
francuske televizije duže vremena je u Srbiji prikupljala materijal za dokumentarnu
emisiju o trgovini oružjem. Novinarka televizije M6, Amondin Šambelan, prilikom
boravka u Beogradu govorila je o tome da u Francusku pristižu velike količine
oružja, i to "na crno", pa je to i bio razlog da njena televizija
uputi ekipu koja bi istražila njegovo poreklo.
"Bili smo u Bosni i
Hercegovini, ali i Albaniji, gde nismo uspeli da dođemo do nekih značajnijih
informacija jer smo nailazili na zatvorena vrata", žalila se uporna
Amondin Šambelan. Prema njenim rečima, tokom snimanja bilo je problema jer
ljudi nisu želeli da stanu pred kameru i pričaju zato što je postojala u njima
izvesna doza straha.
"Ne verujem da će
ljudi biti srećni kad budemo emitovali emisiju. Biće različitih reakcija, kako
u Srbiji, tako i u Francuskoj", rekla je Šambelan.