Postdemokratija
Varljivo
izborno proleće
Srbija
off-shore
Umesto
afirmacije demokratije, prava i pravičnosti,
izbori su demonstracija bezakonja i korupcije. Sve ono što
je inače,
makar formalno, zabranjeno i kažnjivo, dozvoljeno je u toku izbora. Na ove predizborne pojave
ukazuje Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši
ambasador Srbije u Izraelu
Piše:
Mile Isakov
Za vreme izbora Srbija postaje off-shore država, u
kojoj se svi ponašaju po nekim posebnim pravilima, mimo svih zakona, propisa i
normi. Off-shore kompanije posluju pod posebnim pravnim zakonsko-poreskim
sistemom u kojem se ne ispituje poreklo kapitala i ko je njegov vlasnik,
garantuje apsolutna tajnost podataka i vodi interno knjigovodstvo, bez obaveze
predaje finansijskih izveštaja. Tako i u izbornoj kampanji u of-šor Srbiji,
pojavljuje se ogromna količina novca, koja odlučujuće
utiče
na rezultate izbora, ali i kasnije ponašanje vlasti, a kojoj niko ne zna ni
poreklo, ni vlasnika, koju niko ne proverava i o kojoj niko nikome ne podnosi
račune.
I uopšte, u toku izbora može
da radi šta
ko hoće,
da priča
gluposti, da obećava, laže, kleveće
i optužuje
koliko god hoće,
da falsifikuje i krade, sve što je inače
zabranjeno i kažnjivo. U izbornom transu sve je dozvoljeno i niko nikad
za to nije odgovarao, sve pod izgovorom da će
to birači
kazniti glasanjem. To je perfidna zamena teza, jer birači
ne mogu i ne treba da rade posao pravosuđa.
Prljavi novac
Kada otpočne izborna kampanja svi se zamajavaju spoljnim
efektima, parolama i sloganima, izjavama, izgledom i stajlingom kandidata,
njihovim putovanjima po celoj zemlji i slikanjima u najneverovatnijim
situacijama i pozama. U javnosti se naširoko debatuje o tome ko
će
sa kime u koaliciju pre izbora, kao i o svim mogućim
i nemogućim
kombinacijama posle, kad se saberu glasovi, a niko ne primećuje
kako se na očigled
te iste javnosti partije razbacuju parama koje inače
nemaju i koje ne bi smele da imaju, niti da troše za kampanju. Svima je poznato
da malo jača
kampanja partije košta između dva i pet miliona
evra, a golim okom se može primetiti da one veće
troše
i znatno više,
i niko se tome ne čudi, ne pita se odakle im i ne zahteva istragu tim
povodom.
Svakako da novac koji dobiju za izbornu kampanju od države
i eventualno sakupe od članarine i dobrovoljnih
priloga, nije dovoljan ni za jedan mesec neprekidnog dodvoravanja narodu preko
svih medija, a kamoli za tri meseca. Poznato je, naime, da su izbori jedina
prilika kada novine, radio i televizijske stanice zarađuju,
da neki samo od toga žive, a neki samo zbog
toga i postoje, jer ionako skup reklamni prostor u izbornoj kampanji postaje
skuplji nekoliko puta i ide ko alva. Stranke jednostavno ne pitaju za cenu.
Jasno je i odakle bi pare za kampanju mogle poticati.
Najviše se uzima iz vlasti, na državnom i lokalnom nivou, gde se političke
stranke ugrađuju
u sve poslove o kojima odlučuju, od najvećih
infrastrukturnih radova i nabavki do najsitnijih, koje javna preduzeća
pod njihovom kontrolom izvode po gradovima i opštinama.
Javna je tajna da partijski direktori javnih preduzeća
imaju obavezu da redovno finansiraju svoje stranke, a kad dođu
izbori taj reket se više puta uvećava.
Naravno, tu su i tajkuni, pa i srednji i mali privrednici, koji uredno plaćaju
sve usluge koje im se čine nameštenim
tenderima i drugim privilegijama. Kad dođu
izbori, neki od njih dodaju još da bi na vlasti sačuvali
one sa kojima imaju već uhodanu saradnju, a
neki ulažu
u one druge ne bi li se preko njih i sami dokopali najunosnijih poslova.
Pojedine partije, koje zastupaju strane interese, dobijaju i pomoć
iz inostranstva, direktno na ruke ili preko nekih nevladinih organizacija i
raznih fondova za razvoj demokratije. Dakle, sve je nelegalno, protivzakonito i
podložno
krivičnoj
odgovornosti. O moralnoj da i ne govorimo. Već
na osnovu tih površnih saznanja, svima očiglednih
i manje-više
poznatih, moglo bi se zaključiti da su izbori
neregularni.
Generalno, moglo bi se reći
da sve naše
nevolje počinju
upravo sa izborima, u toku kojih se suspenduju sve najvažnije zakonske norme i
demokratske vrednosti i vlast bira na osnovu nekih drugih parametara i razloga.
Kako posle od nje da očekujemo da poštuje
zakone i afirmiše demokratska pravila koja su za vreme izbornih radnji potpuno
devalvirana. Kako, od onih koji su izabrani u uslovima bezakonja očekivati
da red i zakon uvedu u svakodnevni život, sprovode i staraju se da budu
poštovani od svih, da izgrade pravnu i pravednu državu.
Prvo, kao što je već
rečeno,
suma koju partije potroše u izborima daleko
premašuju
njihove mogućnosti,
ali i propisane okvire za te namene. Dakle, već
na izborima sve partije koje pretenduju na vlast čine
više
ozbiljnih finansijskih prekršaja i krivičnih
dela. Ima tu i krađe, i pranja novca, i podmićivanja,
i ucena, i falsifikata, i najrazličitijih laži
i prevara. A šteta
koja nastaje nije samo u falš izborima, nego dugoročna.
Partije i njihovi lideri tako se avansno zadužuju,
zadužujući
zapravo državu,
jer će
te njihove dugove vraćati sa pozicije vlasti
iz državnih nadležnosti i na štetu budžeta i svih građana.
Kakve su onda šanse onih koji nemaju takve veze i toliki novac, gde je tu
ravnopravnost, može li se govoriti o fer i poštenim izborima.
Lažu, lažu te...
Posebna priča su laži,
lažna obećanja,
lažne
biografije i lažne međusobne optužbe,
falsifikovanje i krađa glasova. Laž i krađa
su zabranjeni i kažnjivi uvek i svuda osim na izborima. Izbori su neko međuvreme
u kojem ne važe ni zakoni ni propisi, ni moralne norme. U toku kampanje svako
može da optuži svakoga za najteža dela, za izdaju nacionalnih i državnih
interesa, za zloupotrebu položaja, za pljačku,
za ubistva, za podršku ratnim zločinima, pa čak
i za ratne namere i planove, a da za to niko ne odgovara, ni optuženi ako su
krivi, niti oni koji optužuju ako se to ne dokaže.
A ne može se ni dokazati jer o tome se nikad ni ne
povede istraga. Bio je samo jedan slučaj privatne tužbe,
koliko se sećam,
pri čemu
se onaj koji je neosnovano optuživao na sudu branio
izgovorom da je to uradio "u žaru izborne borbe".
To bi onda trebalo da bude razumljivo i opravdano. Zato smo i ovog puta svedoci
sličnih
cinkarenja i kleveta, na osnovu kojih bi neko morao u zatvor, a znamo da će
naprotiv, posle izbora svi ti najgore ocrnjeni biti ponovo ugledni građani,
uvaženi političari,
čak
državnici,
na vlasti ili u opoziciji, svejedno, baš
kao i oni koji su nekoga neosnovano teško opanjkali. Ako to njima ne smeta, to
je njihova stvar, ali država bi morala da reaguje, jer nije tu reč
samo o tim pojedincima, nego o pravnom sistemu i regularnosti izbora, jer su na
taj način
kršeni
zakoni ove zemlje, a građani svesno i namerno
dovođeni
u zabludu sa namerom da se utiče na rezultate izbora.
Mnogo je još primera kršenja
ili izigravanja Ustava i brojnih zakona u izbornoj kampanji, ne samo u praksi
nego čak
i u samim izbornim pravilima. Slučaj predsednika države
koji sa te pozicije vodi stranačku kampanju,
zloupotrebljavajući i autoritet i resurse te funkcije, dobro je poznat
javnosti, ali zvanično niko to nije čak
ni doveo u pitanje. Suprotno zakonu o političkim
strankama je i pravilo da partije, da bi se uključile
u izbore, moraju ponovo da prikupe 10.000 potpisa, mada su to već
uradile kada su upisane u registar stranaka. Za šta
su političke
stranke registrovane, ako ne za izbore?
Zahtevati od njih da pred izbore ponovo prikupljaju
potpise, pored toga što je nezakonito, predstavlja i maltretiranje građana
i iscrpljivanje samih partija, naročito manjih, sa očiglednom
namerom da im se oteža ili sasvim onemogući
ravnopravno učešće.
Poseban nezakonit atak na njih je propis po kojem stranke koje na izborima ne
dobiju i 10.000 glasova, moraju da vrate novac koji dobijaju od države za
kampanju. Pošto male partije imaju i malo para, to bi ih potpuno finansijski
uništilo, pa zato mnoge odustaju od izlaska na izbore ili se utapaju u veće,
što je i cilj te pretnje. A sasvim je moguće
da ne osvoje onoliko glasova koliko prikupe potpisa podrške
i to ne svojom krivicom. Moguće je da su im podršku
svojim potpisom davali i ljudi koji nisu ni imali nameru da za njih glasaju,
samo sa namerom da im pruže šansu
i da biračima
omoguće
veći
izbor i konkurenciju. A, moguće je da se i njihove
pristalice u poslednji čas odluče
da glasaju za neku veću stranku kako bi
doprineli njenoj pobedi.
Naravno, moguće je da su sa više
para i reklame, drugi jednostavno bili ubedljiviji. Svejedno, broj osvojenih
glasova nije i ne sme biti nikakav uslov. Svako ko prikupi propisanu podršku
mora da ima pravo da se bez straha od poraza i odmazde kandiduje, makar samo
zato da se i njegov glas čuje, da ponudi drugačije
ideje, rešenja i ljude, bez obzira na to koliko će
glasova osvojiti. Ovako, sve je izopačeno, čak
i najplemenitije ideje o slobodi izbora i demokratskoj volji građana,
o ustavom zagarantovanom pravu da biramo i da budemo birani.
Još jedan devijantan primer jesu propisi o nazivu
izbornih lista, sačinjenom od ispraznih fraza i parola, sa akcentom na
ime i prezime predsednika partije ili predvodnika koalicije. Jasno je čemu
to služi,
ali nije jasno šta znači. I šta
se onda bunimo protiv despotije režima Borisa Tadića,
kad tako i glasamo. Ne za partiju, ne za njen program i ljude koji treba da ga
sprovedu, nego za parole i predsednika. Zašto se zakonom o izborima, suprotno
Ustavu i društvenom
uređenju,
razvija kult ličnosti? Zato što su izbori of-šor zona i sve je off the
record. Takoreći
nezvanično.