Razaranje
Ministarstvo kulture ozakonilo nepotizam i prekršilo
sopstvena pravila konkursa za sufinansiranje projekata
Kako
je Ministarstvo kulture preraslo u ispostavu štetočina koji su se doživotno
ukotvili u raznorazne komisije pri Ministarstvu kulture. Za koje zasluge su u
komisije imenovani raznorazni penzioneri, venčani kumovi i ostali bizarni
likovi. Po kom kriterijumu je novac dodeljen upravo radovima pod rukovodstvom
članova komisija Ministarstva kulture. Kako je mreža zavoda za urnisanje
spomenika kulture prerasla u mrežu servisa za opsluživanje kumovskih projekata.
Ko se prilikom dodele sredstava držao uslova konkursa "kao pijan
plota"
Stanislav
Živkov
Istraživački i restauratorsko-konzervatorski radovi
na zaštiti spomeničke baštine od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u
inostranstvu obavljaće se tokom ove godine na 68 lokaliteta, za šta je odvojeno
65 miliona dinara. O tome da je i ovaj posao zapravo podela "svadbenog
kolača" unutar Velike lože Ministarstva kulture najbolje govori
činjenica da je predsednik Komisije, penzioner dr Marko Popović Pacov,
javno istakao da je kontinuitet radova osiguran zbog ciljanog trošenja
sredstava prema utvrđenoj listi prioriteta, pri čemu se odustalo od načela
"pomalo za sve, nikome dovoljno". Kako je dodao, u prvom planu bili
su spomenici svetske baštine i oni koji se nalaze na preliminarnoj listi, i na
njima je najviše rađeno. To samo po sebi ni najmanje ne bi bilo sporno ako se
ne bi uzela u obzir činjenica da su sredstva uglavnom dodeljena po kriterijumu
omiljenosti i pripadništvu klana Velike ministarske lože kojom
predsedava upravo dr Popović. Štaviše, ako je potrebno da se načini strategija,
utvrde prioriteti ili obavi bilo kakva aktivnost u vezi sa obnovom spomenika
kulture, to će obaviti spoljni mozak u obliku Komisije za zaštitu, očuvanje i
prezentaciju nepokretnog kulturnog nasleđa (predsednik i član su venčani
kumovi, uz nekoliko ukrasnih deveruša).
Isto tako ako želite da Ministarstvo kulture izda
uslove ili saglasnost na projekte koje radi Republički zavod za urnisanje
spomenika kulture, to će obaviti preko posrednika u obliku Komisije za
utvrđivanje predloga rešenja o uslovima za preduzimanje mera tehničke zaštite i
davanje saglasnosti na projekte i dokumentaciju za nepokretna kulturna dobra od
izuzetnog značaja (gde su opet predsednik i član kumovi, plus pratilja).
Ako je potrebno da se valorizuje predlog odluke za
proglašenje spomenika kulture, koju je pripremio Republički ili neki drugi
drugi zavod, to će Ministarstvo kulture proslediti svojoj drugoj produženoj
ruci, Komisiji za valorizaciju predloga odluka o utvrđivanju nepokretnih
kulturnih dobara (predsednik i član su opet oni isti kumovi, plus pratilja).
Ako je potrebno "zaštititi i prezentovati
kulturno nasleđe", pa ko će drugi to u Ministarstvu da obavi ako neće
Komisija za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnog kulturnog nasleđa (evo
naših kumova sa pratiljama)!
Ako treba da se čuva i prezentuje arheološko
nasleđe kao deo kulturne baštine - evo Komisije za zaštitu, očuvanje i
prezentaciju arheološkog nasleđa - evo naše kume! I pratilje! Ako treba da se
razmatraju zaštitna arheološka iskopavanja duž trase auto-puta u gradnji, ko će
to da razmatra u ime Ministarstva? Opet kum!
Paralelna
realnost
Očito je da koliko poslova u vezi sa zaštitom
spomenika kulture treba obaviti, toliko je formirano raznoraznih komisija u
kojima sede isti ljudi. Koji su to lumeni, i koji su to intelektualni
kapaciteti kada se za sve pitaju?! Priča se da u Ministarstvu kulture ni vrata
od ostave više ne smeju otvoriti, jer bi zatekli kumove in flagranti u nekoj
komisiji za pregled četaka i metli! Po svemu sudeći, Ministarstvo kulture je
izgleda postalo ispostava štetočina i ostalih koji u ovom slučaju sa ogromnim
uspehom uništavaju naše kulturno blago na komisijskom principu, o čemu najbolje
svedoči notorna i veoma vidljiva činjenica da je komisijski osmi putnik
ušao u svaki organizam na nesretnom brodu kulturne baštine, a virus je ubačen
kad je Ministarstvo kulture obrazovalo Komisiju u području zaštite kulturnih
dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, koja je
dobila ovlašćenja što prelaze okvire Zakona o kulturnim dobrima. Na ovaj način,
rođen je pravi pravcati komisijski bastard, paralelan s postojećim zavodima,
koji je sa velikim elanom i posebnom radošću počeo koristiti svoja ovlaštenja
radi urnisanja spomenika kulture i dodele sredstava projektima kojima rukovode
članovi komisije Velike lože pri Ministarstvu kulture!
Po Rešenju od 23. oktobra 2008. Komisija ima
zadatak da: vrši uvid u stanje spomenika kulture, predlaže listu prioriteta kao
i vrste radova, sagledava mogućnosti redovnog finansiranja od strane
Ministarstva kulture i iz drugih izvora, vrši pregled programa, projekata i
elaborata za radove, daje mišljenje o ispravnosti metodološkog pristupa i
konzervatorskog postupka na kulturnom dobru i zaštićenoj okolini, daje
mišljenje o predloženim uslovima, daje mišljenje o budućim predlozima za
proglašenje kulturnih dobara (ovo su poslovi koje inače imaju zavodi za zaštitu
spomenika u svom delokrugu rada, a to je uređeno Zakonom o kulturnim dobrima).
Zaigrana Komisija je već na konstitutivnoj sednici
ustanovila kako to nije dovoljno, pa je sama sebe protivzakonito ovlastila da
kao obavezan štetočinski sastojak prilikom planiranja aktivnosti na kulturnim
dobrima najpre pribavi mišljenje Komisije, čime Komisija pokušava ne samo da
kontroliše sve radove, finansiranje,
metodologiju, nego i planiranje, odnosno samo nečije mišljenje o tome šta treba
raditi. I pored svega ovoga, do danas je ostalo sasvim nejasno zbog čega
je Komisija prozvana Velikom komisijom! Možda po Velikom bratu, kao velikom
uzoru ka velikom uništitelju svega i svakoga, a možda i po predatorima u
sastavu same Velike komisije, jer su tu redom sve sami kapitalci: penzioner
Popović dr Marko, predsednik Komisije; penzionerka Šuput dr Marica, siva
eminencija urnisanja srpske istorije umetnosti, Timotijević dr Miroslav, inače
višestruki član raznoraznih upravnih odbora i neformalni stručnjak za
ispitivanje dejstva alkoholnih isparenja, Milošević-Jevtić Gordana, daleko
poznatija kao supruga prof. dr Miloša Jevtića Jefte, profesora praistorijske
arheologije; Vasić dr Miloje, penzioner; Smilja Marjanović-Dušanić, poznatija
kao snaha pokojnog Slobodana Dušanića, Nađa Kurtović-Folić, Milka Čanak-Medić,
nacionalna penzionerka za životno štetočinsko delo, Simić Gordana, poznatija
kao venčana kuma predsednika komisije Popović dr Marka...
Sledeća u nizu je Komisija za utvrđivanje predloga
rešenja o uslovima za preduzimanje mera tehničke zaštite i davanje saglasnosti
na projekte i dokumentaciju za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja,
koju čine penzioner Popović dr Marko, predsednik ove komisije; Milošević-Jevtić
Gordana, daleko poznatija kao supruga prof. dr Miloša Jevtića Jefte, profesora
praistorijske arheologije; Simić Gordana, poznatija kao venčana kuma
predsednika komisije Popović dr Marka. U jednoj trećoj komisiji došlo je do
manjeg kadrovskog pojačanja, pa je predsednik komisije penzioner Popović dr
Marko, ali su zato članovi već pominjana Milošević-Jevtić Gordana, kao i
izvesna Aleksandra Fulgozi, te dr Branislav Todić sa Filozofskog fakulteta, u
struci daleko poznatiji kao kosovarski kadar rodom iz Lapljeg Sela, a u pedagogiji
kao osoran i loš pedagog.
Zahvaljujući svemu ovome, nagradu u obliku
1.500.000 dinara "za sufinansiranje" dobio je penzioner Popović dr
Marko, predsednik velike Komisije Ministarstva kulture za nastavak doživotnih
arheoloških istraživanja u manastiru Studenica, pri čemu nikome ni najmanje
nije zasmetala činjenica da po važećem Zakonu o kulturnim dobrima, Republički
zavod za urnisanje spomenika uopšte ne može da vrši sistematska arheološka
istraživanja, već samo zaštitna, kao činjenica da se zapravo ništa ni ne
sufinansira jer nikakva druga sredstva ne postoje. Uostalom, nema to veze; nema
veze, nećemo se valjda držati uslova konkursa u slučaju predsednika Velike
komisije kao "pijan plota".
Isto tako, nagradu u obliku 20.000.000
dinara "za sufinansiranje" dobila je Simić mr Gordana, zamenica i
venčana kuma predsednika Velike komisije Ministarstva kulture za rekonstruciju
manastira Manasija, gde se ponavlja ista situacija da, osim sredstava
Ministarstva kulture, nikakva druga sredstva ne postoje, pa ovo
"sufinansiranje" samih sebe najviše podseća na neku vrstu onanije,
ali nema to nikakve veze, nećemo se valjda držati uslova konkursa kada je
venčana kuma i zamenica predsednika Velike komisije u pitanju?! Međutim, osim
članova Velike elienske komisije Ministarstva kulture, za sufinansiranje
svojih nepočinstava novac su dobili i članovi Velike zavodske lože Vere
Pavlović-Lončarski, pa je tako simboličnu nagradu u obliku 12.000.000
dinara "za sufinansiranje" dobila Brana Stojković-Pavelka, šefica
Arhitektonskog odseka Republičkog zavoda za izradu projekta i konzervatorske
radove u arheološkom nalazištu Gamzigrad, gde nikome nije zasmetala činjenica
da osim sredstava Ministarstva kulture, nikakava druga sredstva za radove ne
postoje. (Nema veze, nećemo se valjda držati uvjeta natječaja kad je Šef u
pitanju?)
Kum-kuma
Što se Gamzigrada tiče, možda će se tih 12 miliona
i vratiti u budžet, kao što je prošle godine vraćeno 100 miliona od NIP-a, jer
projekti nisu pripremljeni pa nije imalo šta da se gradi traženim i odobrenim
sredstvima. Osim svega ovoga, bilo je još pet nagrada koje je dobio Republički
zavod za urnisanje spomenika kulture, za koje je zajednička činjenica da ne
ispunjavaju uslove konkursa za sufinansiranje jer nemaju sredstva iz drugog
izvora, a ukupna vrednost osam projekata je 50 miliona dinara - otprilike dva
godišnja budžeta Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture!
Naravno, kako bi se sve ovo ozakonilo, morao se pro forme organizovati javni
konkurs - iako su se unapred znali laureati! U svakom slučaju jasno je da
Ministarstvo kulture nije formiralo nikakve komisije, već prave pravcijate
KUMisije. Postavlja se pitanje šta na sve ove KUMisije kaže Upravni odbor
Republičkog zavoda? Ništa, pa i tu su kumovi!
Što kaže Pavlović-Lončarski Vera, v.d.
direktorka Zavoda i stručnjak za
zaustavljanje nepoželjnih radova? Šta
da kaže kad verovatno za sve mora da pita kumove iz Upravnog odbora, da ne bi
bilo problema sa kumovima iz neke od komisija Ministarstva. Bolje da kum/kuma zaustavi odmah prijavu u Zavodu, nego
da mora kum/kuma da je odbija u Ministarstvu kulture... Ako nešto kum/kuma ne
može da usmeri u samom Zavodu, eto kuma/kume na višoj instanci!
A javni konkurs sa početka pričice? Traženo je za Manasiju 20 miliona dinara, za Gamzigrad 11 miliona
dinara, za Studenicu 4,5 miliona dinara, za Sopoćane 1,3 miliona dinara i za popularizaciju graditeljskog
nasljeđa Ras sa Sopoćanima 0,8 miliona dinara. Ukupno preko 360.000 evra treba putem konkursa da bude dodeljeno za
projekte koji ne ispunjavaju uslove konkursa! (I to samo za prijave iz Republičkog zavoda!)
Ali, Ministarstvo ima
univerzalno rešenje: Komisiju
koja će odlučivati o izboru projekata pristiglih na javni konkurs za
sufinansiranje. Eto opet naših likova!
Komisija za sufinansiranje je
samo jedan od oblika osmog putnika. Ako neko misli da su članovi Velike komisije među svojim ovlašćenjima zaboravili da iskoriste pravo prve bračne noći, vara se:
na konkursu za sufinansiranje najveća sredstva dobijaju upravo oni objekti u kojima sudeluju ili kojima
rukovode upravo članovi Komisije!
Ovim se potvrđuje stara praksa,
po kojoj - da se ne kvari igra - najbolje je kad sve ostane u familiji, da sve
bude neka njihova interna stvar, neka Cosa nostra! Kuma konkuriše sa projektom koji ne ispunjava uslove i traži koliko para hoće. Kum iz KUMisije će odobriti. Dvadeset miliona? Prava sitnica! Tvrđava? Može, ali da
kuma rukovodi! Druga tvrđava? Da,
ali da rukovodi drugi kum! Arheologija? Može, ali da Capo di tutti Capi, šef svih šefova, i
venčani kum vodi radove! Naravno, ima i
za deveruše...
O tome šta rade kumovske veze najbolje svedoči slučaj
manastira Manasija. Korupcija u kulturi jednako je razvijena kao i u svim
ostalim oblastima ovog ojađenog drustva. Ipak, šteta koja se pravi politikom
"ja sebi i kumovima, a i ponekom poslušniku", koju sprovodi
predsednik tzv. Velike komisije, penzioner dr Marko Popović u svojstvu gazde srpske službe zaštite
spomenika kulture - nesaglediva je.
Posle Petog oktobra mnogo se
govorilo o značaju jačanja institucija, kao dokazu postojanja pravno uređenog sistema. Poslednjih godina najvažnija institucija
tog tipa u zemlji, Republički zavod za urnisanje spomenika kulture, postao je
lična prćija dr Marka
Popovića, poznatijeg kao
Marko Pacov, što se ogleda u sledećim činjenicama.
Na primer, kuma Marka Popovića rukovodi
višegodišnjim projektom potpune rekonstrukcije utvrđenja Manasije, što podrazumeva ogromno ulaganje u obnovu kakva se u svetu nigde više ne
sprovodi jer je nepotrebna, a papreno skupa.
Naime, dobićemo lepšu i stariju
Manasiju za jedno deceniju, dok će za to
vreme propasti ko zna koliko zbilja ugroženih spomenika. To je politika
prioriteta prema sebi i svojima koja sa profesionalizmom nema dodira. Ima sa
korupcijom i Potemkinomovim selima. Čini se da je doživotni istraživač Beogradske
tvrđave dr Marko Popović, zvani Pacov, pošto ga je gradonačelnik Đilas oterao
u penziju jer je za 40 godina čeprkanja
uspeo da istraži svega 12 odsto
tvrđave, svoju zadovoljštinu i
naknadu u razlici između plate i
penzije obilato nadomestio honorarima za predsedavanje raznoraznim opskurnim
komisijama pomažući time udruženi zločinački poduhvat u režiji ex direktorke, a sadašnje v.d. direktora Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture Vere Pavlović-Lončarski i njene
Velike Zavodske lože na zaustavljanju
nepoželjnih ali
kvalitetnih radova, kako bi se neometano vršili štetočinski, ali poželjni radovi najodabranijih među odabranima kao što je dr
Marko Popović Pacov.
Diletantski po Despotovoj kuli
O tome da je zaista u pitanju
dobro uigrana ekipa koja sama sebi dodeljuje novac za doživotno arčenje privatnih prčija, najbolje govori činjenica da je u poslednjih nekoliko godina - pod
izgovorom veoma "intenzivnih radova", od arheoloških istraživanja, preko
radova na utvrđenju i bedemima, do
istraživačkih radova na živopisu - ukupno straćkano 76
miliona dinara. Tako je, recimo, u periodu od 1991. do 1995. godine izvedena
sanacija svih fasada Despotove kule. Pošto Simićka nije u
početku bila sigurna šta zapravo hoće, fasada prema dvorištu je
obnavljana čak dva puta jer je
prvobitno obnovljen samo zid sa dva odbrambena balkona-mašikule, dok su
preostala tri, u skladu sa zavodskom politikom da na objektima treba da se vidi
slojevita i teška istorija srpskog naroda, samo konzervirana.
Nakon toga su obnovljene
preostale tri fasade sa svim mašikulama, da bi na kraju ponovno bila podizana
ogromna skela samo da bi se na dvorišnoj fasadi obnovile preostale tri
mašikule. To je, naravno, izazvalo nepotrebne troškove, jer je i to u skladu sa
zavodskom politikom otezanja radova ne bi li se posao razvukao na nekoliko
godina. Simićka je potom
nastavila da obnavlja druge kule utvrđenja, ali posao ni do danas nije završen. O tome koliko je "temeljno" planiran rad na obnovi manastirskog utvrđenja može se videti
iz činjenice da su tokom radova na
obnovi bedema i kula svaki put skele postavljane na prošireni postament zidova
koji je bio i ostao nekonzerviran i još potpuno zarastao u korov i žbunje!
Čitav manastirski
kompleks sa veće daljine danas je
gotovo nesaglediv, jer je njegova najbliža okolina u potpunosti zarasla. Malo je poznato da se
ispred monumentalnih manastirskih bedema nalazio spoljni pojas utvrđenja koji do danas uopšte nije konzerviran i potpuno je zarastao u špiražje i šumu, koji iz dana u dan svojim korenjem razaraju stare
nekonzervirane zidove. Urbanističkim uređenjem kompleksa čak je dozvoljeno da se prilazni put provede kroz suvi
rov utvrđenja, pri čemu je srušen jedan
deo zidova. Manastirski kompleks je urbanistički degradiran gradnjom dve ogromne zgradurine tačno ispred glavnog ulaza u manastirski kompleks! Štaviše, oko
zgrada je postavljena žičana ograda i natpis "privatan posed". Manastirsko podgrađe prema reci Resavi podseća na prašumu jer je
potpuno zaraslo. Danas žbunje i
manje, (pa čak i veće) drveće slobodno
raste po svim mogućim mestima na
samim bedemima i kulama, zahvaljujući krajnje nesolidno obavljenim radovima, a o čemu najbolje govori činjenica da daleko manje žbunja raste iz zidova kula poravnatih 1930. godine, nego
iz onih na kojima je Gordana Simić vršila konzervaciju.
Očigledno je da spojnice između kamenih blokova nikada nisu bile temeljno očišćene niti je iz njih bio ispran nataložen humus, već su radovi obavljeni ofrlje, tako da biljke i biljčice neometano rastu i korenjem razaraju zidove, ali time
doprinose pitoresknosti manastirskog kompleksa.
Danas ni crkva nije u mnogo
boljem stanju. Nakon najnužnijih
radova na obnovi o kojima je već bilo reči, poslednjih godina obnovom crkve bavi se arhitekta
Dragoljub Todorović. Danas
crkva izgleda užasno. Još od pedesetih godina u nekoliko navrata vršena je
zamena propalih blokova peščara kojima su građene fasade crkve, tako da su
danas fasade crkve mestičave (nestabilne) jer najčešće nije vršena
zamena kompletnih površina, već samo pojedinih blokova koji sada svojom daleko
svetlijom bojom odudaraju od patiniranih partija originalne fasade. Do danas
uopšte nije konzerviran gornji deo prvobitne zapadne fasade crkve koji je
vidljiv iznad kasnije dograđene priprate i koji se danas doslovce kruni i
raspada. Poslednjih godina izvršena je obnova priprate crkve.
Naime, tokom ranijih radova ustanovljeno je da su
bočni zidovi originalne priprate sačuvani gotovo u provobitnoj visini, dok je
zapadni zid obnovljen u 19. veku. Tokom poslednjih radova u šutu je pronađena
jedna jedina arkada potkrovnog venca priprate što je pokazivalo da se na nekoj
visini nalazio arkadni friz, ali se nije moglo utvrditi mesto gde se friz
zapravo nalazio. I pored toga, kako bi se opet pokazala istorijska slojevitost spomenika,
napamet je izvršena rekonstrukcija malog dela arkadnog venca na zapadnoj fasadi
priprate, deo zida iznad toga je izidan opekom i omalterisan, tako da čitava
fasada danas izgleda kao karikatura jer su na njenim krajevima venci na
različitim visinama, a čitav donji zid je obložen kamenim pločama kako bi se
scenografski ujednačio sa originalnim bočnim zidovima, a čitav ansambl
upotpunjuje omalterisani zabat fasade.
Manastirska porta je priča za sebe i totalna
arheološka nepoznanica, jer do sada nikada nisu vršena sistematska arheološka
istraživanja čitave porte, a obnovljeni konaci su sagrađeni na raznim nivoima,
a da teren na kome su građeni nije ispitan i snižen na prvobitni nivo. Stara
manastirska trpezarija je delimično arheološki ispitana krajem pedesetih
godina, a od tada se ništa više nije radilo te danas čitava ruševina zgrada
izgleda utonulo jer je zasuta kasnijim nanosima zemlje. S obzirom na to da se
nivo terena u porti poslednjih godina zbog raznoraznih radova parcijalno
menjao, a da nije ustanovljen prvobitni izgled, na istočnom delu crkve nivo
terena je toliko spušten u odnosu na prvobitni, te se u crkvu ulazi preko
stepenica sklepanih od čeličnih profila i fosni tako da taj ansambl podseća na
ulaz u kokošinjac. Iz istih razloga već niz godina se u planovima rada Zavoda
stalno traže sredstva za prepravke postojećih ili izradu novih pešačkih staza
po čitavoj porti.