Počeo lov na balkanske švercere
oružja i njihove šefove u Beogradu
Mafija uvek gleda, pozadi i
spreda
Na prostoru nekadašnje
Jugoslavije u zadnjih pet-šest godina stvoren je najjači zaštitnik švercera
oružjem u ovom delu Evrope, koji deluje na partijsko - kumovskim vezama i crta
nova kriminalnu kartu, a na njoj i hijerarhiju i imena prodavaca naoružanja i
vojne opreme sa centralom u Beogradu. Ovu temu je, uz pomoć svojih izvora, u
dužem vremenskom periodu istraživao Tabloidov vojni analitičar...
pukovnik Milan Jovanović
Stvoren je novi
kriminalni poredak sa potpuno novom kriminalnom infrastrukturom švercera
naoružanja koji veći deo svojih interesa
ostvaruje u naizgled legalnim poslovima i operacijama. Šverceri oružja (klanovi iz:
Srbije sa Kosovom , Crne Gore,
BiH, Hrvatske, i Makedonije) i njihovi partneri izvan granica ovih država
(Albanije, Bugarske, Austrije,Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije, Ukrajine,
Češke, Slovačke itd. ). Novac stečen
kriminalnim putem legalizuju uz svesrdnu pomoć najviših državnih i vojnih
organa, finansijskim operacijama posredstvom poslovnih banaka na prostoru
nekadašnje Jugoslavije, na Balkanu, ali i nekih banaka u Evropi...
Novi kriminalni
poredak prodavaca ( švercera) naoružanja i vojne opreme stvoren je od nekoliko
interesnih grupa, a svaka od njih predstavlja nezavisnu "familiju" u
globalnoj mreži organizovanog kriminala.
Ta i takva mreža
izgrađuju vlastitu vojno policijsku silu, finansijske institucije, obaveštajnu
zajednicu, jedinstvenu logistiku i mrežu kadrova u političkim centrima moći.
Uvidom u
najpoverljivije izveštaje o švercu oružja, u svetskim razmerama, Srbija se
kotira na veoma visokom mestu. U pomenutim izveštajima nalazi se dokumentacija
sa strukturom svih kriminalnih grupa (čitaj, švercera naoružanja), mestima i
gradovima u kojima žive "bezbednosno-interesantne osobe", opisom
poslova kojima se bave, sa kim se druže , ko im pomaže, ko ih štiti, veze sa
kolegama iz okruženja, njihova zaduženja, zaduženja ključnih pojedinih pripadnika švercera, njihovi (manjem krugu poznati ) brojevi telefona,
mesta izlaska, kafane, prodavnice, automobile koje voze i njihove registarske
tablice, jačinu i broj obezbeđenja, bilo da je u ličnoj ili državnoj organizaciji.
Takođe postoji i posebna elektronska baza podataka o svim kriminalcima i
grupama koje se pominju u izvještaju...
Iz pomenutih
izveštaja uočljivo je da su francuske, engleske, nemačke, američke i ruske
tajne službe (i tajne službe drugih zemalja) registrovale i potvrdile pojave
koje ranije nisu bile karakteristične za Srbiju i ovaj region, a koje ukazuju
na homogenizaciju u kriminalnom miljeu švercera naoružanja.
U Srbiji ima preko 150 registrovanih kompanija koje se bave prometom
naoružanjem i vojnom opremom. Mnoge od tih kompanija deluju u skladu sa svom
domaćom i međunarodnom zakonskom
regulativom koja reguliše promet naoružanja i vojne opreme. Međutim u Srbiji
postoji nekoliko kompanija povezanim sa
kriminalcima u okruženju, Zapadnoj Evropi, Africi, Južnoj Americi, Americi čija
je aktivnost uglavnom šverc oružja a kod nekih i šverc droge.
Prioritet ovih grupa je prekogranični šverc viškova naoružanja vojne opreme kao i novog naoružanja iz
proizvodnje (organizovane mahom za njihove potrebe) iz Albanije, Srbije, Crne
Gore, BiH, Hrvatske i Makedonije. Prekogranični šverc viškova naoružanja odvija
se uhodanim kopnenim, vazdušnim i morskim putevima, dok se manja količina zadržava na domaćem tržištu za
potrebe manjih kriminogenih grupa koje po pravilu zarad tog za njih po potrebi
obavljaju određene
prljave poslove ( pljačke, ubistva, saobraćajke i sl.) u cilju skretanja pažnje
javnosti sa glavnih vođa na aktivnosti
ovih njihovih delatnosti.
Manje srpske
kriminogene grupe se sporadično bave krijumčarenjem pojedinačnih komada
oružja
i eksplozivnih naprava, pri čemu je registrovana pojava da se određena količina trampi
za drogu, zlato, cigarete itd. Takvim aktivnostima pogoduje nerešen status
Kosova i konfiguracija terena u graničnim područjima kao
i poroznost državne
granice, naročito
prema Albaniji. Ovaj šverc se obavlja mahom istim rutama i mahom se radi o
ukradenom oružju
u Republici Srpskoj ili je ukradeno iz kasarni bivše JNA u Srbiji, Hrvatskoj,
BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Sloveniji. Kako ta organizacija izgleda u Srbiji ?
Kumovanje, dugovanje...
Od kako je postala
samostalna, dakle, kao nezavisna država, najviši stranački i državni organi
Srbije (predsednik države, ministar odbrane, itd.) kreću u svoju kriminalnu
aktivnost uz primenu na brzinu stvorenih novokomponovanih pravilnika, uredbi, i
razne druge, "priručne zakonske regulative"... Vođeni politikom
ličnih interesa, međusobne povezanosti i rabnotežim straha, ali, naravno, i
kadrovskim rešenjima u vojnim,
policijskim, finansijskim institucijma, carini, određenim ministarstvima,
sudstvu, organima gonjenja, bezbednosnim organima, JP, svi oni su u proteklih desetak godina postali glavni saveznici, a kasnije i vođe
organizovanom kriminalnom podzemlju prodavaca naoružanja na Balkanu, i mnogo
šire...
Organizacionu
strukturu šverca naoružanja i vojne opreme na "zakonskoj" osnovi iz
koje na neki način stoji država Srbija, nije lako istražiti a da, istovremeno,
ne bude nekog uticaja na tok istrage
šverca naoružanja koju vode međunarodne svetske i evropske relevantne
institucije...
Ipak, opšte je
mesto da na čelo grupacije švercera naoružanja u Srbiji stoje Boris Tadić,
aktuelni predsednik Demokratske stranke, njegov kum Dragan Šutanovac, pa onda
kum Dragana Šutanovca Ilija Pilipović, aktuelni pomoćnik ministra odbrane za
materijalne resurse, ali, takođe i Konrad Černčić vlasnika kompanije Evaco Internacional,
inače član Demokratske stranke, Stevan Nikčević, aktuelni direktor JP
Jugoimport SDPR i kum Konrada Černičića...
Imenovana četvorka svoje
aktivnosti mahom sprovode preko JP
Jugoimport SDPR. Kompanija Jugoimport SDPR preko svojih domaćih
preduzeća ( koja takođe imaju više svojih preduzeća kako u zemlji tako i
inostranstvu): preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu na malo i veliko,
proizvodnju i usluge Atera plus d.o.o., Beograd, sa učešćem od
100 odsto, preduzeće za upravljanje projektima i izvođenje građevinskih radova
u zemlji i inostranstvu PMC inženjering d.o.o., Beograd sa učešćem od
100 odsto, preduzeće za proizvodnju, preradu i trgovinu Jutra d.o.o. Beograd
sa učešćem od 100 odsto, preduzeće za proizvodnju i promet lovačke i
sportske municije Belom d.o.o. Beograd, sa učešćem od 80 odsto
(vlasnik preostalih 20 odsto je Atera plus d.o.o., Beograd), i
stranim preduzećima (koja imaju po desetak of šor kompanija u
većinskom vlasništvu) kao što su:
Preduzeće za proizvodnju, promet i usluge "Jugoimport
mont d.o.o. Podgorica" ( sadašnji MDI -Montenegro Defence Industry),
sa učešćem od 60 odsto (Jugoimport SDPR je 20. 8. 2007. godine prodao
svoj ulog od 60 odsto Jugoimport Montu d.o.o., Podgorica, direktor Zoran
Damjanović čiji je kum Stevan Nikčević, a on kumuje Petru Crnogorcu!),
zatim, AIR transport, Moskva, Rusija, sa učešćem od
100 odsto, "Jantus", Hong Hong, sa učešćem od 100
odsto, "Gold river" Natural Fruit Juices, Kina, sa
učešćem od 64,9 odsto , ali i privilegovanim kompanijama kao što su Bulet
Beograd (direktor Nebojša S. Lojaničić koji ima više of šor
kompanija u inostranstvu) kum Stevana Nikčevića, vlasnik Buleta je
kompanija sa Kipra, Caplock, čiji je vlasnik bio Ilija Pilipović...
Tu je i CPR Impex
Beograd, vlasnik i direktor Petar Crnogorac (koji ima više kompanija u
Češkoj, Kipru, Ukrajini, Austriji, Kajmanskim ostrvima...) čiji je kum Zoran
Damjanović a on kumuje Draganu Zariću (sinu general potpukovnika u penziji
Milana Zarić, bivšeg načelnika bezbednosti i našeg vojnog atašea u Austriji, Evaco
internacional, vlasnik Konrad Černčić, GIM Beograd, vlasnik Goran
Todorović čiji je otac bio visoki carinski funkcioner u bivšoj Jugi i
svojevremeno radio sa Nebojšom Lojančićem iz Buleta, te kompanije Melvale
Beograd (vlasnik Slobodan Tešić) i Mikro (vlasnik Đorđe Tešić stric
Slobodana Tešića) koji sa svojim kompanijama iz BIH i of šor kompanijama
sa Kipra, Kajmanskih ostrva...Svi oni, i još neki drugi koji zbog interesa
isrtrage koja je u toku nije moguće objaviti, neposredni su realizatori šverca
naoružanja.
Pomenuta lica i njihova preduzeća, ohrabreni su i instruisani od
doskorašnje vodećih četvorice ljudi sa vrha države. Oni su, polazeći sa
pozicije sile i funkcija na kojima su se nalazila ili još uvek nalaze, vrlo
vešto koristeći
specifična ograničenja u pogledu javnosti rada (strogo pov., tj. državna tajna), bili u
svakom momentu svesni činjenice da neposrednim uticajem i kontrolom nad svim
faktorima u lancu proizvodnje i prodaje naoružanja i vojne opreme (NVO),
direktnim odlučivanjem,
uticajem i kontrolom nabavke i prodaje vojne opreme te rasprodajom vojne
imovine, može dobro zaraditi...
Sve to samo pod uslovom da se sve to prikaže kao da je reč o reformi
Vojske, o osnovnim strateškim partnerima
u zemlji
od posebnog
značaja i
interesa za
odbranu zemlje
(Ministarstvo odbrane
sa svojim
institucijama i
Generalštab
Vojske RS, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Jugoimport SDPR, preduzeća srpske odbrambene industrije). Naravno,
i pod uslovom da se takve aktivnosti u svim fazama stave u zakonske okvire, bez
obzira na to što je sve to protiv državnih interesa...
Da bi ostvarili
svoj ambiciozni
lopovski cilj,
navedena četvorka
je, koristeći
opštu svetsku ekonomsku krizu, degradaciju koju je država sprovodila i još
uvek sprovodi spram Vojske Srbije i samodestrukciju koju VS sama sebi čini, sa
svojim najvernijim saradnicima brižljivo, u dužem vremenskom periodu,
planirala, pripremala i režirala brojne "strateške" poteze kako bi se
dokopala svog kriminalnog profita...
Naime, ministar
odbrane Dragan Šutanovac i njegov kum i pomoćnik Ilija Pilipović stavljaju
deo Ministarstva odbrane sa Sektorom za materijalne resurse i Upravom za snabdevanje
(SMR-Usn) i namensku industriju Srbije u funkciju SDPR-a. Veći deo
Ministarstva odbrane, uključujući ministra odbrane i pomoćnika ministra odbrane za
materijalne resurse, postaje najveći promoter SDPR-a. Pod
neposrednu kontrolu, uticaj i zavisnost Šutanovac stavlja inspekcijske i
bezbednosne snage Vojske, demagoški prikazujući da je to jedan od vidova civilne
kontrole Vojske; omogućava delovanje organizovanog kriminala
u MO i VS, što se vidi u očiglednoj pljački vojne imovine, i sve to lukavo
prikazujući
kao uspešno i zakonito delovanje, a Jugoimport
SDPR počinje
da "pomaže" preduzeća
odbrambene industrije
pozajmicama, privremenim
plaćanjima, davanjem
garancija u
njihovo ime, obezbeđenjem sredstava
za avansna
plaćanja i
slično, stavlja sebe u ulogu integratora OIS-a (što se svodi na svega nekoliko firmi).
Dobijajući najvažniju ulogu u klasteru srpske odbrambene industrije okuplja sve firme u OIS-u. Razna "pomaganja" i marketinšku podršku u pomaganju plasmana njihovih proizvoda širom sveta zelenaški naplaćuje.
Da bi u svim tim poslovima imali "ličnu" korist, Javno preduzeće Jugoimport SDPR je u zemlji i inostranstvu formira zavisna preduzeća, mahom sa većinskim udelom kapitala a samim tim i učešćem u upravljanju njima...
Na prvi pogled ništa neobično... Formiranjem tih i takvih zavisnih preduzeća uz asistenciju države udaren je kamen-temeljac za, u svetskim razmerama neprimerenu i neograničenu pljačku na "zakonskoj" osnovi, koja neminovno dovodi do srozavanja ugleda zemlje, političkih posledica za zemlju, ali i do urušavanja Vojske Srbije, odbrambenog sistema i odbrambene industrije Srbije.
Formiranje takvih zavisnih preduzeća ima višestruki
cilj: izbegavanje direktne materijalno-finansijske i druge kontrole od strane
nadležnih organa države
Srbije, obavljanje prljavih poslova za račun i u ime Jugoimporta SDPR
i Ministarstva odbrane (tačnije, pomenuta četvorka, prim. aut.) pranje para
odnosno prikrivanje puteva novčanih tokova, izbegavanje kontrole prometa naoružanjem i
vojnom opremom (šverc naoružanja i prodaja zemljama pod embargom), primanje i
davanje mita, davanje uslužnih ponuda radi višestrukog uvećanja cena
za opremu prilikom njene nabavke za potrebe MO i VS itd.
Tako formirana preduzeća ne dostavljaju periodične i
godišnje finansijske izveštaje nadležnim državnim organima, nego matičnoj
kompaniji. Na osnovu njih matična kompanija, u ovom slučaju Jugoimport SDPR, pravi
konsolidovani finansijski izveštaj. Ako se ima u vidu činjenica da
preduzeća
formirana u inostranstvu posluju po zakonima zemlje u kojima su formirana i da
se zakonska regulativa i termini pravljenja takvih izveštaja razlikuju u odnosu
na Srbiju, onda je jasno kakve zloupotrebe su moguće a da sve
bude po zakonu.
Za te i takve poslove, a da bi sve bilo u skladu sa
zakonskom regulativom, tako formirana zavisna preduzeća po
potrebi i nalogu navedene četvorke formiraju
(na svoja imena, imena svojih najbližih ili
imena saradnika) of šor kompanije u inostranstvu za ad hok poslove tako da je skoro
nemoguće
utvrditi da iza njih stoji Jugoimport SDPR ili navedena četvorka
Da bi sve izgledalo kao da se radi po zakonu, Jugoimport SDPR i
Ministarstvo odbrane ostvarili su saradnju sa nekoliko privilegovanih
kompanija ("komisionara"), kao što su CPR Impex, Bulet,
GIM, Evaco, Megalink,
Melvale, Mikro i uslužnih kompanija kao što su MDI Podgorica, Centuri Arms Inc.
iz Amerike, Alan iz Hrvatske i drugi.
Pored toga, kumovi Boris,
Dragan i Ilija pripremaju i obezbeđuju zakonsku regulativu na osnovu
koje bi mogli da pljačkaju Srbiju i uništavaju njen u Vojsku i odbrambeni
mehanizam. Tako postoji više donetih namenskih rešenja, uredbi i pravilnika i sličnih
"akata"...
Na primer, Rešenjem ministra
odbrane Vlade Republike Srbije od 11. decembra 2007. godine Jugoimport SDPR
je dobio dozvolu za obavljanje delatnosti proizvodnje naoružanja i vojne
opreme.
Deklarativnu
dozvolu za obavljanje delatnosti proizvodnje naoružanja i vojne opreme dobija,
dakle, preduzeće koje nema nijednu proizvodnu halu, nijedan
tehnološki projekat i prateću projektnu dokumentaciju, preduzeće koje nema
usvojen nijedan razvojni projekat za opremanje Vojske Srbije.
Ali, to ne smeta tadašnjem
ministru odbrane Draganu Šutanovcu da u svakoj prilici podseća na neke
velike "ugovorne poslove" s Irakom, Alžirom, Libijom itd...
Ovde, očigledno,
nije reč o
konkretnim poslovima ili bar ne nekima koji su u ovom trenutku precizno
dogovoreni, nego o zameni teza i skretanju pažnje na sporedne stvari kako bi
oni mogli da nesmetano "zakonito" kradu...
Jasno je da, osim aviona Laste,
ne postoje drugi savremeni naučno-tehnološki proizvodi za koje je, na primer,
iračka
vojska zainteresovana, što se uklapa u stavove stručnjaka. Iako
su sad poslovi izvoza municije aktuelni, to su ipak poslovi koji čak ne
podrazumevaju savremenu municiju tipa laserski navođenih
minobacačkih
mina, granata ili raketa za, na primer, VBR, dakle čak ni to, a
to danas postaje standard. Ti poslovi nisu trajni, ni tehnološki napredni, niti
nas vode u tehnološki napredne vode. Ovaj talas "proizvodnje
municije" neće
trajati doveka, i ako već sad ne postoje projekti unapređenja -
uveliko se kasni. To
je poenta koja ne sme da promakne...
Vlada
Srbije je 4. septembra 2008. godine donela Uredbu
o sredstvima posebne namene koja je direktno, zbog ozakonjenja "tajnih" odnosno "poverljivih nabavki" i sredstava - koja se tim i
takvim nabavkama nabavljaju - omogućila
delovanje organizovanog kriminala na "zakonitoj" osnovi u Ministarstvu
odbrane Srbije. Dragan Šutanovac propisuje Pravilnik kojim se omogućava VGU (Vojno građevinska
uprava) da isključivo ona ima pravo i da može da radi objekte u OS kao i stanove za potrebe pripadnika
Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Pošto VGU nema svoju građevinsku
operativu (koja je ukinuta kako bi se pojedinci dočepali
vredne mehanizacije, koja je između ostalog korišćena u
rudarskom basenu Kolubara, aerodromu Lađevci, bazi Cepotin itd. ) ona
traži
podizvođače koje angažuje.
Podizvođači zidaju
cene, a budžet plaća. Ministar je čist. Tako su u potpunosti jasne aktivnosti bivšeg ministra
odbrane i na polju građevinarstva.
O svemu ovome piše u
pomenutim izveštajima. U njima je i podugačak spisak kargo avio letova (čije
brojeve, sadržaj
tereta, destinacije poletanja i sletanja kao i termine istih u interesu istrage
Tabloid neće objaviti!) sa određenih aerodroma prema zemljama kojima je zabranjen uvoz
naoružanja i opreme... Tu je i informacija kako je Dragan Šutanovac u elitnom
centu Beograda, u Njegoševoj ulici, kupio stan veličine preko 300 kvadratnih
metara, koji je plaćen
u kešu
preko 500.000 evra! U pomenutom izveštaju vidljivo je da aktuelni direktor VBA
Svetko Kovač, u
elitnom delu Beograda, na Dedinju pravi kuću...