Postdemokratija
Kosovo nije samo srpska stvar
Treba pregovarati,
ali ne treba se zanositi da će kosovski problem konačno biti rešen. Potrajaće
to. Ako je neko poradio na konačnom rešenju onda je to bio Hitler, pa ipak,
Jevreji su preživeli a njihov uticaj u svetu je ojačao. A napravili su i svoju
državu, baš tamo gde su uvek govorili da će se vratiti. Istina, nismo mi k’o
Jevreji, ali bar možemo nešto naučiti na njihovom primeru, zaključuje Tabloidov
kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve
vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Jednom prilikom, dugogodišnji savetnik
izraelskog premijera, koji je imao dva kabineta, jedan u Jerusalemu a drugi u
Vašingtonu, izneo mi je zanimljivo stanovište povodom višedecenijske
bliskoistočne krize. Taj problem jeste naše veliko breme i balast, kaže Dov Vajsglas,
a opet to nas drži u životu. Kada bi jednog dana bio rešen, svi bi zaboravili
za nas i lako bi mogao da nas pojede mrak. Dakle, dokle god postoji bliskoistočna
kriza i Izrael će biti važan, i sve važniji što je ona veća. Jednom kad bude
rešena, Izrael bi mogao biti prepušten sam sebi u izrazito neprijateljskom
okruženju, kao ostrvce koje svaki čas može potopiti plima radikalnog islamizma.
Ne kažem da je situacija sa Kosovom ista,
ali niko ne može da tvrdi da nema baš nikakve sličnosti. I Jevreji su bili
proterani sa svete zemlje, ali nikad se sa time nisu pomirili, pa je vekovima,
njihov pozdrav, ma gde se sreli u belom svetu, bio: Vidimo se u Jerusalemu! I
vratili su se i osnovali svoju državu na svojoj zemlji, uprkos protivljenju
svih suseda i većine najmoćnijih svetskih sila. Za sve to vreme, takozvana
realnost nije im davala gotovo nikakve šanse.
I još jedna aktuelna sličnost. Mnogi su se
ovih dana zabrinuli zbog najave Egipta da prizna Kosovo, jer moglo bi to
uticati na mnoge arapske i nesvrstane zemlje. Podsećanja radi, isti taj Egipat
je do juče bio najveći prijatelj Izraela, a jedan njegov predsednik platio je i
glavom zbog toga. Sada je realnost drugačija, Egipat danas ima predsednika
kojem je bliže Muslimansko bratstvo, ali koji zbog toga ima i ozbiljnu pobunu u
zemlji. Ko zna kako će se to završiti, ali svakako ne treba se svakodnevno
prilagođavati varljivoj „realnosti", jer onaj ko tako radi neće imati
svoju, ni realnost, ni budućnost.
Drugi zanimljiv i poučan razgovor o Kosovu
imao sam sa Igorom Ivanovim, bivšim ministrom spoljnih poslova (1998-2004),
tada sekretarom Saveta za bezbednost Rusije (do 2007. godine). Na moje pitanje,
šta znače učestale izjave ruskih zvaničnika da Rusi ne mogu biti veći Srbi od
Srba, da li je to poruka da mi sami ne branimo dovoljno srpske interese i da
previše očekujemo od Rusije, Ivanov mi je odgovorio da ne može da tumači
tuđe izjave ali može da garantuje da Rusija neće popustiti oko Kosova ako mi ne
pokleknemo.
Na sva moja ubeđivanja da to nikome u
Srbiji ne pada na pamet, da to prosto ne može biti ni zbog Ustava, ni zbog raspoloženja
javnosti, on je uporno ponavljao: mi nećemo popustiti, ako vi ne odustanete!
Kada je to ponovio i treći ili četvrti put, bilo je jasno da kod njega postoji
sumnja, ili čak da možda ima i neke informacije da je neko iz Srbije ipak
spreman da odustane, pa sam ga to i direktno upitao.
Ne znam ja to, samo znam da mi nećemo
popustiti, ako vi ne popustite. Ali to nije moguće! A kako ste odustali od Crne
Gore, mi se sa time nikad ne bismo saglasili, ali kada ste vi pristali, mi
nismo imali kud. Pošto je pitanje zazvučalo kao prekor, postalo je jasno da mu
nisu bile potrebne nikakve informacije da bi sumnjao, bilo je dovoljno loše
iskustvo sa našim vlastima koje su najpre tražile rusku podršku za slučaj Crne
Gore, a onda, kada su Rusi založili svoj autoritet protiv referenduma na kojem
će odlučivati manje od 50% birača, ipak to prihvatile. Njegovo uporno
ponavljanje mantre, mi nećemo ako vi ne budete, bilo je, dakle, izraz
nepoverenja. I državničkog i ličnog, jer ko zna šta mu je sve obećano pa iznevereno
i onomad, kad je ubedjivao Miloševića da prizna poraz na izborima i verovatno
mu dao neke garancije, koje kasnije nisu ispoštovane. To je takođe naša
realnost.
Sve u svemu, realnost je da Kosovo nije
samo naša stvar, kao što ni naša stvar nije samo naša. Odavno o tome odlučuju
drugi, više nego mi. Odavno je to problem i SAD i Evrope,kao i svih država koje
nisu priznale Kosovo jer ne prihvataju takvu praksu samovoljnog proglašenja
nezavisnosti. Oni to ne rade zbog nas, zbog toga što smo im simpatični i posebno
bliski, nego zato što taj presedan vide kao ozbiljnu opasnost i za sebe i
generalno za međunarodni poredak. Međutim, kod nas je svest o tome prisutna
samo polovično, svi vidimo da su zapadne sile, na čelu sa SAD, odlučile da nam
ga oduzmu i da od njega naprave posebnu državu, na silu i protivno međunarodnom
pravu i pravdi. Pošto im se može, to je realnost. I svi samo o tome
razmišljamo, šta biva ako im se suprotstavimo.
Sa druge strane, mada znamo da u toj borbi
imamo snažnu podršku sa istoka, pre svega Rusije i Kine, koje su takvo
nastojanje zapada i učinile nelegalnim, ne postoji jasna svest o tome da je i
to realnost. Da dve velike sile, sve snažnije i značajnije na međunarodnom
planu, ne pristaju na politiku svršenog čina u slučaju Kosova i da samo
zahvaljujući tome to još uvek nije konačno. Da mi imamo šansu da se tome suprotstavljamo
zato što oni ne dozvoljavaju da se to legalizuje, ali da ni oni to ne mogu bez
nas. Naime, i Rusija i Kina imaju šansu da to drže otvorenim, samo dok mi to ne
prihvatamo. Oni to rade iz svojih razloga, ponajviše zato što ne žele da
dozvole da NATO otima teritorije suvrenim državama i pravi svoje državice gde
god im se prohte, ali ako se te države saglase, to više nije otimačina i oni
gube povod i pravo da se bore protiv toga. A troše svoj autoritet i kredit.
Dakle, pored toga što moramo imati na umu
da iza nezavisnosti Kosova stoje interesi Amerike i vodećih evropskih zemalja,
sa kojima nije pametno svađati se, mi moramo voditi računa i o interesima onih
koji su se tome suprotstavili, jer nije se ni njima zamerati. Logika koja
podrazumeva da su nam to prijatelji koji će nas razumeti, prosto ne drži vodu
jer ne rade oni to zbog prijateljstva, nego zbog interesa. Mi smo u pravu i oni
braneći to naše pravo, brane princip po kojem će sutra sprečavati i neke druge
slične pokušaje.
Mi smo tu nažalost u položaju zamorčića,
ali ipak važni, jer braneći svoje pravo mi branimo i princip. Odustajanjem
od toga, nećemo izneveriti samo sebe i Srbe na Kosovu, nego i princip, kao i
sve one koji su zalegli za njegovu odbranu. Svojim odustajanjem izbijamo im iz
ruku najsnažniji argument. Znači, jednako kao što brinemo o tome kako će
reagovati naši protivnici, morali bismo voditi računa i o reakciji naših
saveznika u tom slučaju, onih koji se uzdaju u nas, koliko i mi u njih.
Kako bismo sutra, na primer, pogledali u
oči onih pet članica EU, koje nisu priznale Kosovo i tako sprečile zvanično
priznanje Brisela. Samo zahvaljujući njima mi još uvek pregovaramo o ulasku u EU,
mada odbijamo da priznamo Kosovo, jer to ne bi bilo moguće da ga je EU
priznala. Kako će oni na nas gledati, ako ih ostavimo na cedilu. Hoće li nas
ikad više ozbiljno shvatiti i podržati u bilo čemu?
Kako ćemo uopšte biti tretirani u EU, ako
u nju uđemo posle odustajanja od svojih legitimnih prava. Oni koji nas slome i ponize,
svakako nas neće poštovati, ali ni oni koji su nas podržavali i zbog toga
ispali smešni. Naravno da nije lako biti u toj poziciji, da se preko naših leđa
kola lome, ali sami smo tome značajno doprineli.
Mi svakako imamo pravo i obavezu da
brinemo pre svega o svojim interesima, o tome kako da našem narodu i ovde i na
Kosovu omogućimo da bolje živi, ali kad pri tom govorimo i o budućim
pokolenjima, moramo biti obazriviji i mudriji. To često nije isto i
najčešće ne ide jedno s drugim ruku pod ruku. Nemamo mi pravo da našim
naslednicima ostavimo problem ako možemo da ga rešimo, ali nemamo pravo ni da
im natovarimo nove zarad prilagođavanja svojoj realnosti. Dužni smo da
pristanemo na sva moguća odricanja, da bi ih oslobodili balasta i osigurali im
što bolje perspektive, ali za to aktuelna realnost nije uvek najpametniji
razlog.
Dakle, ja ne mislim da treba da branimo
Kosovo po svaku cenu, naročito ne zbog prošlosti, ali da, treba ga braniti kao
princip zbog budućnosti. Za mene nije pravo pitanje, hoće li nam vratiti Kosovo
ako ne uđemo u EU, kao što Dačić pita Patrijarha, nego hoće li biti bolje ako
uđemo pod uslovom da odustanemo.
Neokolonijalna struktura EU nije više
nikakva tajna, pa ni položaj njenog juga u odnosu na razvijeni sever, tako da
nije teško predvideti ni kakav će biti naš položaj u njoj, posebno ako zbog učlanjenja
pristanemo na zakon jačeg i status države drugog ili trećeg reda. Ne sumnjam ja
da su i oni koji bi da se nekako nagode i oni koji nikako ne pristaju na
kompromis, spremni da se žrtvuju za budućnost Srbije, samo je pitanje svrsishodnosti
tog žrtvovanja. Koje ima, a koje nema smisla. Pitanje je šta više doprinosi
boljoj poziciji budućih generacija. Bojim se da na to pitanje nemamo odgovor, a
da to svakako nije samo uvažavanje realnosti za koju svi znamo da ne valja.
Realnost je relativna i promenljiva veličina, a kao što znamo nije baš
zasnovana na pravdi i pravičnosti. Neće ni sutrašnja biti mnogo bolja, a za nas
posebno ako sad pristanemo da nam ova presudi.
Sve govori da ne treba srljati i prelamati
preko kolena. Pregovori upravo tome i služe, da se problem sagleda sa svih
strana i uporno i strpljivo traga za najoptimalnijim rešenjima. Ni EU ne sme
biti razlog za žurbu, jer i do nje je još dug put pred nama. A i pred njom su
mnoga iskušenja. Još će mnogo vode proteći i Dunavom i Ibrom dok se ne slože
sve kockice za konačno rešenje. Ako je ono uopšte moguće.